Vesićev špajz i cveće za Hitlera

Ima veliki Lenard Koen zbirku pesama koja se baš ovako zove: Flowers For Hitler. Šta je jednog kanadskog Jevrejina nagnalo da tako nazove svoju knjigu, najbolje je da se obavestite na samom izvoru, nećete zažaliti.

U ovom našem svračijem zakutku lenardi koeni slabo uspevaju, ali zato su ilije čvorovići uvek prisutni i aktivni, ima ih u svim brojevima i dezenima i na ulici i na polici i na lageru, nema šanse da zavlada nestašica. Ako se jedna serija iscrpe, eto već sledeće, fabrički podešene na još toksičniju formu sumanutosti.

Ilija, onaj izvorni, Kovačevićev, ne bi slao cveće baš Hitleru: preferirao je Staljina, čak i kada je ovaj, na veliko sopstveno iznenađenje, izašao iz mode u ovim krajevima. Od tada do danas Ilija se nije mnogo promenio, samo se Staljini sada nešto drugačije zovu. I ne nose brkove, to je demode.

Jedan od najrazmahanijih modela ilije čvorovića trenutno na tržištu u civilu se zove Vesić Goran, i nalazi se na odgovornoj dužnosti zagađivača svega čega se dotakne ili pored čega makar prođe – a naročito Beograda. Dok se, podozrevam, spremate za subotnji špancir, nije zgoreg pažljivo oslušnuti najnoviji produkt Vesića-Čvorovića, jer nije da vas se ne tiče: „Na dan kada su fašisti zauzeli Beograd jedan od lidera SzS Boško Obradović zakazuje miting ne bi li tada uništio grad. Fašista organizuje protest 13. aprila kako bi slavio kada su 1941. snage njegovog idola, nacističkog vođe Adolfa Hitlera, u Drugom svetskom ratu okupirale Beograd“ (Večernje Novosti, 29.3.2019).

Šta smo, dakle, ovde imali? Oberšturmfirer Obradović Boško, ganut dragim jubilejem, sprema cveće za Hitlera, a kako je O. Boško „jedan od pet miliona“, a to ste i vi, a i ja, ispada da i mi, eto, sve sa Boškom, nosimo Hitleru cveće na uzdarje, sram nas bilo.

Možda je moguće još besramnije i još odvratnije proseravati se od ovog Vesićevog remek-dela iz pakla, ali moram da priznam da ne umem da zamislim kako. Ovde se ponajmanje radi o Obradoviću i o Dverima, i o njima od mene danas tek ovoliko: nedavno je bilo jubilarnih dvadeset godina kako se to nešto što se zove Dveri ispililo iz mračne komore devedesetih, a i mlađani Boško s njima, i svih dvadeset i kusur godina ja ratujem s tim Dverima i sa svime što predstavljaju; nikada za sve to vreme nisam primetio nikakvog Vesić Gorana kako mi čuva bokove ili brani odstupnicu, nikada nijednog od te sorte nije bilo ni na puškomet. Druge zanimacije, mnogo lukrativnije, okupirale su takve poput njega, zanimacije srodne onim koje ushićuju onog Radovićevog parcova koji je u špajzu namirisao jedan sira. A „Hitler iz našeg sokaka“ je počeo da mu se priviđa – izoštrite sliku: Vesiću, ne parcovu – tek kada se uplašio da taj navodni firer s lažnim brkovima namerava da ga istera iz špajza u kojem mu je tako lepo.

Vesićev omiljeni špajz, podsećam, zove se Beograd; za razliku od Duškovog parcova iz pesme, on se ne zadovoljava mažnjavajem sira, nego još i uneređuje špajz uzduž i popreko; da ne poveruješ da toliko kabastog otpada izađe iz tako malenog bića. Primera radi, obratite pažnju, subotnji šetači: tuda kuda ćete danas proći, tuda više nikada neće voziti trolejbus, koji je tu čitavih vaših života, ne zato što bi to imalo nekog smisla, i bilo od neke javne koristi (nasuprot), nego zato što se Vesiću tako hoće. Otuda je posebno smešno ono kako tobože Obradović čeka 13. april ne bi li tada „uništio grad“. Pa, sve i da hoće, zakasnio je: neće do tada preostati baš mnogo toga što bi moglo da se uništi.