Vreme
VREME 1473, 28. mart 2019. / VREME

Poslednja odbrana Beograda:
Građani u borbi za svoj grad

Kada se iscrpe sve proceduralne mogućnosti, građanima ne ostaje ništa drugo nego protesti, blokade, pravljenje živih štitova naspram mehanizacije, policije, raznih "fantoma" i odluka vlasti u kojima mišljenje građana i njihov kvalitet života praktično ne postoje

Kako će Beograd izgledati "dan posle" izvođenja svih zamišljenih radova, to više niko ne zna. Mnogi uveliko pokušavaju da sagledaju planove budućeg centra grada, da ih razumeju, protumače i taman kad su takoreći uspeli, već sutradan nešto u tom planu ili čak ceo plan mogu biti izmenjeni. Uključujući projekat potpune izmene lika grada na "centrifugu", gradske vlasti rade kao da su u najjačem naponu snage, dok su sluđeni Beograđani svakog jutra zaprepašćeni novim posečenim drvećem, novim zatvorenim ulicama, bušilicama i preoravanjima grada sve bližim njihovom prozoru.

Image
...seče drveća na Ušću...

Pod kultnom idejom da se od centra Beograda napravi pešačka zona, izmesti saobraćaj, kao i navike građana, pošlo se u početku od manjih promena. Tako se, na primer, robustni skadarlijski kamen danas sasvim nelogično i ružno spušta do samih tramvajskih šina u Dušanovoj, preko puta Bajlonijeve pijace, zatvarajući saobraćaj i terajući prolaznike da ga zaobilaze, da se ne polome. Vasina ulica će biti pešačka zona, Topličin venac će biti pešačka zona, Trg republike će biti pešačka zona, a raspisan je i tender za studiju o uticaju uvođenja pešačke štrafte u Kralja Milana na protok vozila, dakle, sve do Slavije. Tramvaj će jezditi od Kalemegdana do Slavije, a do Ušća, naravno, gondola. Na koju stranu će ići vozila, koje jednosmerne ulice će biti okrenute u suprotnom smeru, kako će se stanari u svemu tome snalaziti za osnovne potrebe i gde parkirati, kako će taksijem od kuće, kako će sopstvenim kolima do kuće da istovare prtljag, decu, bolesne i stare? Na kraju krajeva, razmišlja li iko gde će visoke zvanice parkirati svoje limuzine prilikom dolaska u Narodno pozorište? Nije šala, gradski urbanista Marko Stojčić je rekao da će "svaki deo pešačke zone u konačnom rešenju imati potapajuće stubiće, pa će vatrogasna i vozila Hitne pomoći moći da uđu ako za tim bude potrebe". Pomenuo je i da se uvodi "vrabac servis" u pešačkoj zoni, koji će omogućiti građanima da se besplatno električnim vozilima prevezu od jedne do druge lokacije. (Da bace đubre u najbliži kontejner, na primer, prim. aut.) Jedina istinski dobra vest u svemu je što se, izgleda, konačno odustalo od ideje da trolejbusi budu preusmereni u Francusku ulicu, što bi značilo seču celog drvoreda duž te ulice i njeno proširivanje. Ali, ko zna.

"Dragi sugrađani, Beograd jeste bio vaš grad, ali moćna grupa koja ima vlast ga je zauzela i više ne možete odlučivati o njegovoj sudbini", poručio je Marin Krešić, predsednik Odbora za urbanizam Pokreta slobodnih građana, u svom otvorenom pismu upućenom direktno Beograđanima. "Bespomoćno gledate kako vam uništavaju grad jer ga mrze, pri tom rasipajući gradski budžet na besmislene i preskupe fontane, jarbole, lažne biciklističke staze, kičerajsku polugodišnju ukrasnu rasvetu, izmišljene nepotrebne rekonstrukcije i neskrivene koruptivne nabavke.

Nemoćni, svedočite i kako su usavršili način da, sami i ne slušajući struku, improvizuju urbanističke planove i da kroz restriktivan javni uvid i režirane procedure usvajanja bez skrupula odbijaju i ne prihvataju nijednu od hiljada i hiljada opravdanih primedbi građana (...)"

Image
...i Kalemegdanu


"HVALA NA PRIMEDBI"

Svest građana o tome koja je njihova uloga i koje je njihovo demokratsko pravo u odlučivanju o uređenju grada još uvek se, izgleda, sporo budi.

"Ljudi ovde, verovali ili ne, još uvek na tom nivou imaju poverenje u sistem", kaže za "Vreme" arhitekta Tanja Milovanović, koja se lično upustila u odlučnu i iscrpljujuću borbu sa bezakonjem u slučaju pretvaranja Topličinog venca u pešačku zonu. "Ljudi veruju da taj sistem radi u skladu sa sobom, naprosto veruju da ako je neko stručan iz vlasti procenio da nešto treba raditi, onda je to tako. Međutim, kada vidite koliko tu nema planova, građevinskih dozvola, osnovnih informacija, ne zna se čak ni koliko košta ta pešačka zona, koliko je budžetskih sredstava za nju izdvojeno, a nema ni elementarne komunikacije sa građanima, niti brige o njima, onda vam jedino preostaje potpuno nepoverenje u sistem. I to nepoverenje u sistem, sad posle svih ovih šokova, od slučaja do slučaja sve više raste i postaje trajno, pa time postaje čak i veća šteta od same pešačke zone".

Sâmo proceduralno reagovanje unutar sistema sada je dovedeno do apsolutnog besmisla, objašnjava za "Vreme" Dobrica Veselinović iz Inicijative Ne da(vi)mo Beograd: "Ljudi zapravo pojma nemaju kad se nešto dešava, za sve te procedure i javni uvid u taj i taj plan detaljne regulacije nigde nisu čuli, niti su upoznati s tim. A i kad se o tome sazna, pa, recimo, građanske inicijative za odbranu grada podnesu neke primedbe koje je potpisalo 50 ili 500 ljudi, ili nekakav amandman, to se, naravno, ne usvoji. Suštinski se nikad ništa ne promeni od inicijalne ideje i onda sâmo to reagovanje postaje obesmišljeno. Mi smo u vezi sa izgradnjom gondole bili upućeni od samog početka izrade plana, celu proceduru smo pratili, pisali primedbe, žalbe Ministarstvu, ali niko se zapravo time nije pozabavio. Niko nije rekao ‘ovo je možda u redu’, nego je to unapred zacrtano da mora da se uradi. A tebi će reći – hvala na primedbi, ne usvaja se, ‘primedba je neosnovana’. Još im i pomažete, pa će reći, ‘super, evo, bile su primedbe, bio je javni uvid, u čemu je sada problem?’"

Kada se iscrpe sve mogućnosti proceduralnog nivoa, građanima ne ostaje ništa drugo nego udruživanje i protesti, blokade, pravljenje živih štitova naspram mehanizacije, policije, raznih "fantoma" i odluka vlasti u kojima mišljenje građana i njihov kvalitet života praktično ne postoje. Brani se dvorište, parkić, igralište, drveće, ulica, čist vazduh, priroda, a odluke vlasti, uprkos svemu, ostaju koliko nepokolebljive toliko i, naizgled, nerazumne. Dobrica Veselinović primećuje kako je pitanje koliko takav protest može da uspe ako nije radikalizovan do neke krajnje granice: "Jer, vlast vaga koliko je jak pritisak i koliko je važna stvar zbog koje se protestuje, pa ako nije njima baš toliko važno, onda se popušta. Na primer, prošle godine su krenuli masovno da prave planove detaljne regulacije za blokove na Novom Beogradu, jer u njima još uvek ima zelenih površina i, generalno, prostora. Na samom početku pravljenja tih planova bila je namera da, na primer, nasred bloka naprave još po jednu zgradu. U nekim blokovima su ti planovi stopirani bar na neko vreme jer su se ljudi organizovali, napravili proteste, pisali peticije, ulazili u medije s tim, a u nekima gde se to nije desilo počela je gradnja. U 45. bloku imate pumpu i pored protesta i pored ozbiljno masovne peticije, ili imate zgradu koja je dobila još nekoliko spratova. U naselju ‘Stepa Stepanović’ stanari se godinama bore za izlazni put jer su im napravili kružni tok iz koga ujutro, kad kreću na posao, niko ne može da izađe, kao da su na naplatnoj rampi. Nije se sprečio megalomanski projekat Beograd na vodi, ali protestima i združenim akcijama građana ipak su se odbranili razni parkići, odložene su mnoge deložacije ljudi iz njihovih stanova, oslobođen je bioskop Zvezda, što je bilo jedino proaktivno. Dok se u drugim slučajevima stalno boriš da se nešto ne desi, da ti ne poseku drvo, ne uzmu parkić, ne zatvore celu ulicu ili te naprosto ne izbace na ulicu i ostave bez krova nad glavom."


VELIKA ŽARIŠTA I MALI PROTESTI

Na protest u Beogradu protiv izgradnje mini hidro-elektrana došli su ljudi iz cele Srbije, sa Stare planine, iz Pirota, Paraćina, Bele Crkve, Pančeva, Smedereva... Došli su i meštani sela Rakita, koji najupornije traže zabranu izgradnje malih HE i koji su za sada uspeli u tome da građevinska inspekcija zabrani dalju izgradnju dok izvođač ne pribavi sve potrebne dozvole. Nadaju se da se to neće desiti, jer bi ostali bez vode za piće. Ekološki aktivista iz Jošaničke Banje, koji živi neposredno uz MHE, svedoči kako je buka od oko 85-95 decibela, koja traje svakodnevno, tokom cele godine, neizdrživa i kako je jedan od uzroka napuštanja naselja u kojima su mini hidroelektrane već napravljene. Dok iz Ministarstva za zaštitu životne sredine poručuju da se njihov stav ne može promeniti, da napravljene MHE neće rušiti te da će nove graditi van zaštićenih dobara, u Zelenoj stranci ističu da Srbija i dalje podstiče prevaziđena rešenja. Kako kažu, odobrila je gradnju više od 800 mini-hidroelektrana na rečicama i potocima visokog kvaliteta vode za piće, u trenutku kada Amerika i zemlje Evropske unije uklanjaju stare brane i mini-hidroelektrane zbog izuzetno male koristi i veoma pogubnog uticaja na životnu sredinu. Protesti građana u borbi protiv MHE, po svojoj masovnosti i energiji, bili su više nego jasan znak da se ipak nešto prelomno dešava u svesti ljudi i njihovom odnosu prema neposrednom životnom okruženju, kao i prema odlukama vlasti.

Neposredni interesi su veliki okidač u aktivizmu ljudi, kažu naši sagovornici. Samim tim što su kao građani isključeni iz svakog odlučivanja, pa i informisanja o tome šta grad planira, spremni su do izvesne mere masovno da učestvuju. Na primer, u Bloku 9a 9000 ljudi potpisalo je peticiju protiv izgradnje garaže. Stanari Bloka 9 takođe su negodovali i protestovali zbog toga što će na mestu prve srpske fabrike aviona "Ikarus", zdanja iz 1939. biti sagrađen stambeno-poslovni objekat od oko 8500 kvadratnih metara. Fa­bri­ka "Ikarus" je bi­la sim­bol in­du­strij­skog raz­vo­ja Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je, u njoj je for­mi­ran pr­vi rad­nič­ki sa­vet, je­di­ni je pri­mer art-de­ko sti­la u No­vom Be­o­gra­du i je­dan od naj­sta­ri­jih obje­ka­ta u toj op­šti­ni. Na kraju, grad je ipak poslao bagere, ogradio plac i zdanje će biti drastično nadograđeno. Kao krucijalno, postavlja se pitanje dometa protesta, odnosno koliko su građani zapravo spremni i odlučni u tome da istraju u hvatanju u koštac sa gradskim vlastima i njihovim odlukama, koliko su spremni da se i radikalnije bore za svoje interese? I da li je ta radikalizacija, a kako nego u smislu upada i zauzimanja objekata, ono što im je još jedino preostalo? Ili: zašto nisu uporniji, masovniji, hrabriji u svojim odbranama grada?

"Verovatno zato što ne veruju u sebe i u svoje kapacitete", kaže Veselinović, "ne znaju da to tako može zato što su ubijeni u pojam i plaše se. To je malo i posledica prethodnog sistema gde su se stvari rešavale odozgo, imali su mesnu zajednicu, biblioteku, kulturni centar, imali su nekoga ko se njihovim potrebama bavio na odgovoran način. Samo što se, u vezi sa tim, danas ceo svet promenio."

Promenio se i Beograd. Predsednik opštine Stari Grad Marko Bastać izašao je na ulicu i lično se uključio u "gerilsku" odbranu grada. Poskidao je table tek uspostavljene, ljubičaste zone za parkiranje i pobacao ih na ulazu opštine; nakon masovne seče drveća na popularnom Ušću i omiljenoj kalemegdanskoj promenadi, pozvao je građane da dođu i 24 sata stražare kako bi sprečili dalju izgradnju gondole i izgradnju obližnje kafane; u svojstvu građanina podneo je krivičnu prijavu protiv investitora za izgradnju žičare zbog krivičnog dela građenja bez građevinske dozvole. Lokalna inicijativa građana "Pešaci nisu maratonci" već mesecima ulaže žalbe, krivične prijave i poziva na odgovornost gradske institucije koje izvode nelegalno popločavanje celokupne Varoš kapije i gornjeg Dorćola i pretvaraju ga u pešačku zonu. Nekoliko desetina građana sadilo je drveće u parku na Ušću u Beogradu u akciji pod nazivom "Oni seku – mi sadimo", koju je organizovala Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd, a posle seče drveća zarad gondole.

No, i dalje ne postoji javna debata o građevinskim i urbanističkim planovima za Beograd, ne postoje ni tačne informacije šta ti planovi sadrže, ne postoji ni rasprava o tome da li su gondola i pešačka zona prioritet u odnosu na sve druge nedostatke koje Beograd ima, niti zašto nisu ispunjeni preduslovi za njihovu izgradnju, niti kako će se sve te promene odraziti na kvalitet života građana, niti kako je moguće da nema ničeg potrebnijeg u Srbiji, e da bi se 10 miliona evra republičkog budžeta isporučilo za beogradsku gondolu, jer je komunikacija vlasti sa građanima, kao i sa strukom, svedena na nulu. Za to vreme, Beograd u zamahu svoje renovacije ubrzano postaje velika, prazna ploča, zabetoniranih travnjaka, posečenih stabala, prerušen u beživotnu maketu bez duha i duše, sve ono što uistinu nije, niti je ikada bio. I samo su mala protestna žarišta osvešćenih građana, za sada, jedina preostala barikada u odbrani ovog grada.

Ivana Milanović Hrašovec