Vreme
VREME 1473, 28. mart 2019. / VREME

Intervju – Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu:
Ekonomija partijskih vojnika

"Loš kadar je neposredni uzrok, a iza toga postoji suštinski problem – zašto taj kadar opstaje, iako se već drugi put ponavlja pad proizvodnje. To može da se objasni prirodom aktuelne vlasti: partijski interesi su iznad društvenih i državnih. U takvim okolnostima mnogo je važnije za poziciju nekog rukovodioca da bude lojalan stranci i predsedniku nego što su važne njegove sposobnosti, stručnost, poštenje i posvećenost"

Pre nepune dve godine, u maju 2017, u intervjuu "Vremenu", prof. Milojko Arsić je uglavnom odgovarao na sledeća pitanja: otkud odjednom podbačaj u stopi privrednog rasta i šta se to događa sa EPS om, s obzirom na silan podbačaj u proizvodnji uglja i električne energije.

Dve godine kasnije, ponavlja se ista priča: industrijska proizvodnja je nakon pada u poslednjem kvartalu 2018. nastavila da pada i u januaru 2019, u čemu se naročito "isticala" proizvodnja uglja i električne energije. Iako nema zvaničnih podataka o privrednom rastu u prvom kvartalu 2019, predsednik Vučić je, ničim izazvan, izjavio da je prvi kvartal bio "veoma loš i težak", te da se on nada da će rast za prva tri meseca da bude dva odsto. Stoga, profesoru Arsiću je usledilo već poznato pitanje: otkud sad ovo odjednom?

MILOJKO ARSIĆ: Nije baš odjednom. Usporavanje privrede Srbije počelo je sredinom prošle godine. To je postalo još snažnije u četvrtom kvartalu i nastavilo se u januaru 2019. Usporavanje je rezultat kombinacije nekih nepovoljnih kretanja u svetu i slabosti privrede Srbije, uključujući i određene probleme u odnosima sa okruženjem. Na usporavanje privredne aktivnosti u drugoj polovini prošle godine u znatno većoj meri su uticale unutrašnje slabosti, poput pada proizvodnje uglja i struje. Određeni uticaj je imalo – ali samo tek od kraja prošle godine – i usporavanje evropske privrede, ali taj efekat će da se ispolji tek ove godine.

"VREME": Zato što će biti manja tražnja u tim zemljama?

Mala otvorena privreda je pod velikim uticajem onog što se događa u okruženju, a to znači u velikim evropskim zemljama, kao što su Nemačka i Italija, i u susednim zemljama. Njihovo usporavanje uticaće na manju tražnju za našim proizvodima, a možda i manje stranih direktnih investicija (SDI) u Srbiju. Usporavanje evropskih privrede ne može da se koristi za objašnjavanje usporavanja rasta Srbije u prošloj godini. Ostale zemlje centralne i istočne Evrope (CIE) u četvrtom kvartalu prošle godine imaju vrlo malo usporavanje rasta privrede. Naše usporavanje je znatno veće, naš rast BDP a u prvoj polovini 2018. bio je 4,9 odsto, u trećem kvartalu je pao na 4,1 odsto, a u poslednjem na 3,4 odsto. Na to poređenje utiče i osnovica iz prethodne godine. Ali, ako prvo desezoniramo podatke pa onda računamo stope rasta u odnosu na prethodni kvartal, i tu se registruje značajno usporavanje. U prvih devet meseci prosečan rast BDP a u jednom kvartalu u odnosu na prethodni bio je preko jedan odsto, što je na godišnjem nivou preko četiri odsto rasta. A u poslednjem kvartalu 2018. desezonirani rast BDP a u odnosu na treći kvartal 2018. iznosio je samo 0,3 odsto, odnosno samo 1,2 odsto godišnje. Ali, očekujem da će se bar neki od unutrašnjih problema rešiti i da će rezultati u 2019. biti ipak bolji, jer očekujem da se bar neki od unutrašnjih problema reši.

A koji su to unutrašnji problemi? Pre dve godine kada smo razgovarali, tad su prva dva kvartala bila veoma slaba, i takođe je bila priča da je EPS podbacio, s tim što se tada proturala priča da je reč o ledu na Đerdapu. Šta je sada problem?

Mi vidimo samo zvanične podatke prema kojima pada proizvodnja uglja i struje. Pad je počeo još u avgustu 2018, da bi se još više ubrzao na kraju 2018. i na početku 2019. Iz samog preduzeća ne postoji objašnjenje šta se događa, već postoji pokušaj da se taj problem umanji, pa čak i negira.

Na koji način?

U smislu da se kaže da je sve u redu, da je proizvodnja normalna, u skladu sa planom, i slično. Postoje nezvanične informacije da EPS nema dovoljno uglja, da taj ugalj nije dobrog kvaliteta. Predstavnici EPS a i Vlade trebalo bi da izađu u javnost i kažu šta se događa. Prema svim strateškim dokumentima, u Kolubari ima uglja za narednih nekoliko decenija. Treba da vidimo da li su iscrpljeni rudnici, u šta sumnjam, ili nisu izvršene adekvatne pripreme – otkrivka nije pravovremeno izvršena, nisu otvoreni novi kopovi, i slično. Reč je o javnom preduzeću i sve što se događa u njemu trebalo bi da bude dostupno javnosti i predmet javnih debata.

Kada se povede priča o EPS u, uglavnom je predmet razgovora loš kadar.

Loš kadar je neposredni uzrok, a iza toga postoji suštinski problem – zašto taj kadar opstaje, iako se već drugi put ponavlja pad proizvodnje. To može da se objasni prirodom aktuelne vlasti: partijski interesi su iznad društvenih i državnih. U takvim okolnostima mnogo je važnije za poziciju nekog rukovodioca da bude lojalan stranci i predsedniku nego što su važne njegove sposobnosti, stručnost, poštenje i posvećenost.

Znamo svi ko je direktor celog EPS a. Ali, da li on sam može da utiče na tako loše poslovanje EPS a ili po celoj vertikali postoji loš menadžment?

Dolaskom sadašnjeg direktora pogoršano je upravljanje EPS om. Osim njega, došlo je još dosta nekompetentnih ljudi, a dosta dobih inženjera je napustilo preduzeće. Ipak, direktor je ključan za funkcionisanje preduzeća, ali i za njegovu komunikaciju sa državom. On bi trebalo da efikasno organizuje proizvodnju, ali i da ubedi predstavnike države da odustanu od loših politika, kao što je uzimanje dividendi od EPS a ili držanje cena struje na nivou koji onemogućava razvoj preduzeća. Na primer, potpuno je nepotrebno da država, koja ima suficit, uzima pare od EPS a u obliku dividendi, a da EPS nedovoljno investira. Zadatak je direktora da ubedi premijera, predsednika ili ministra finansija da se to ne radi. Neko ko je kompetentan, neko ko oseća odgovornost za budućnost preduzeća, to bi uradio. A neko ko je partijski vojnik, uradiće šta god mu partija kaže. Generalno, problemi u EPS u predstavljaju jednu od najvidljivijih manifestacija urušavanja institucija u Srbiji.

Industrijska proizvodnja je smanjena prvo u poslednjem kvartalu 2018, a onda je i u januaru pala za 5,5 odsto. Da li je samo EPS razlog ili postoji još nešto?

Postoji i problem usporavanja proizvodnje automobila u Fijatu. Tokom prošle godine je nastavljen taj pad, to se događa i u prvom kvartalu ove godine. Proizvodnja je prošle godine prepolovljena u odnosu na maksimum koji je dostignut 2013, a u prva dva meseca 2019. je proizvedeno samo 7000 automobila. Ako bi se to nastavilo, na nivou cele godine proizvelo bi se oko 45.000 automobila, pa se postavlja pitanje da li je uopšte isplativo da postoji fabrika sa tako malom proizvodnjom. Na pad industrijske proizvodnje od decembra određeni uticaj je imalo uvođenje prohibitivnih carina na izvoz na Kosovo i Metohiju, a od početka ove godina i uvođenje kvota na izvoz čelika u EU. Ipak, carine i kvote ne mogu da objasne veći deo pada industrijske proizvodnje i usporavanje rasta BDP a Srbije.

Mi još ne znamo šta je potpisano sa Fijatomprošle godine je istekao 10-godišnji ugovor, navodno je potpisan neki novi ugovor, a mi pojma nemamo šta je potpisano.

To je takođe problem. Država se mnogo bavi manje važnim preduzećima, a javnosti nisu poznate informacije da li Vlada pokušava da napravi neki novi dogovor sa Fijatom, jer nastavak postojećih trendova vodi ka gašenju proizvodnje.

Da li osim ovih konkretnih razloga postoje i određeni propusti u ekonomskoj politici?

Ekonomska politika u prošloj godini nije bila najprimerenija stanju i kretanjima u privredi Srbije. Neprimereno je da se ostvari fiskalni suficit u godini, u kojoj privreda snažno usporava, a za koju je inače bio planiran deficit. Propuštena je prilika da se od početka 2019. godine znatnije smanji fiskalno opterećenje rada, kao i da se povećaju produktivni javni rashodi.

Deficit se planira svake godine, a onda već drugu godinu zaredom na kraju bude suficit. Šta to znači kada je reč o planiranju budžeta?

To znači da država još uvek nije stavila fiskalna kretanja pod kontrolu, kao i da ne reaguje na adekvatan način u toku godine kada fiskalni rezultati odstupaju od plana.

Uglavnom se svi hvale fiskalnim suficitom.

Ne bi trebalo, to nije cilj. Cilj je da privreda raste što brže i da po osnovu privrednog rasta imamo održivi rast zarada i standarda građana. To su opšteprihvaćeni ciljevi društva u ekonomiji, a fiskalni suficit ne bi trebalo ostvarivati u godini kada privreda usporava rast. U takvoj situaciji država treba da ostvari mali deficit (do jedan odsto BDP a) tako što bi se povećali produktivni javni rashodi ili smanjili porezi. Produktivni javni rashodi su pre svega javne investicije, i to u infrastrukturu, jer one u dugom roku pozitivno utiču na rast.

Već su se povećali kapitalni rashodi u 2018, i to dosta u odnosu na 2017. Mada je 2017. bio veliki podbačaj.

Povećali su se, ali je rast investicija u infrastrukturu mali. Povećane su investicije u kupovinu oružja i opreme za vojsku i policiju. To jesu javne investicije, koje su možda opravdane sa stanovišta bezbednosti, ali one neće podstaći rast privrede.

Njih kupujemo spolja.

Image

To što kupimo u inostranstvu uopšte ne podstiče našu privredu ni u kratkom ni u dugom roku. Kada država kupuje opremu i oružje od domaćih proizvođača povećavaju se zaposlenost i proizvodnja u preduzećima koja se time bave, čime se kratkoročno ubrzava rast privrede. Međutim, kada se prave putevi ili pruge, ne povećava se samo privredna aktivnost u toku izgradnje, nego i nakon završetka radova, jer se izgradnjom infrastrukture smanjuju troškovi privatnih preduzeća i privlače privatne investicije. Produktivni rashodi, u koje osim ulaganja u infrastrukturu spadaju i ulaganja u obrazovanje, istraživanja i inovacije, jedan su od važnijih pokretača ekonomskog rasta i trebalo je njih da povećamo. Naravno, važno je i da se oni realizuju na efikasan način. Da bi investicije dale doprinos društvu, potrebno je da se unapredi selekcija projekata, da se realizuju projekti koji su zaista potrebni. Ekonomisti imaju dosta razrađenu metodologiju za ocenu opravdanosti realizacije projekata, ali nismo sigurni koliko se te metode u Srbiji primenjuju. Drugo, realizacija projekata treba da bude u najkraćem roku, a kod nas se planiraju dugi rokovi, koji se potom znatno prekoračuju. Takođe, često je kvalitet radova vrlo slab, što vidimo i na nivou gradova i na nivou države – putevi pucaju i pre nego što počnu da se koriste. Važno je i da se koriste domaći resursi u što je moguće većoj meri prilikom realizacije investicija. Bilo bi dobro da se oslonimo na domaće finansiranje, da se emituju obveznice koje bi mogli da kupuju i građani i preduzeća, jer je bolje da država duguje svojim građanima nego strancima. Verovatno bi država tako mogla da se jeftinije zaduži nego da pozajmljuje od Kine, a građani bi dobili veću zaradu nego u slučaju štednje u bankama. Pogotovo je loše ako se, uz kredit, preuzme obaveza da strana preduzeća moraju da budu angažovana na realizaciji investicija, jer ta preduzeća skinu kajmak, a domaća preduzeća, kao podizvođači – životare.

Dakle, umesto tih korisnih javnih rashoda, mi smo u obe godine od suficita povećali plate u javnom sektoru i penzije.

Svako društvo i pojedinac biraju da li će maksimalno povećati potrošnju u sadašnjosti ili će povećati potrošnju u dužem periodu. Ako previše povećamo potrošnju u sadašnjosti i premalo investiramo, potkopavamo privredni rast, a time i rast potrošnje u budućnosti. To znači da se moramo odreći dela potrošnje u sadašnjosti i više investirati, da bismo imali veći rast i veću potrošnju u budućnosti. Sve zemlje koje su se brzo razvijale tako su radile: i dalekoistočne zemlje, i zemlje CIE koje ostvaruju rast od oko pet odsto, mnogo više svog BDP a izdvajaju za investicije nego mi. Naša izdvajanja za investicije su mala, domaća privatna i državna sredstva su oko 12 odsto BDP a. Druge zemlje u CIE izdvajaju 24-25 odsto BDP a, a najveći deo investicija finansiraju sopstvenim sredstvima. Preteranim povećanjem plata i penzija i rasipanjem sredstava istiskujemo investicije, nedovoljno investiramo, a i to što investiramo je više od jedne trećine iz stranih sredstava. Strane investicije će u budućnosti dovesti do relativno velikog odliva dohodaka iz Srbije, u obliku dividendi i kredita.

Kada se pogleda presek makroekonomskog stanja, vidi se da raste potrošnja, raste i štednja stanovništva, rastu krediti stanovništvu i oni su se skoro izjednačili sa kreditima privredi. Zašto se to događa?

Brži rast potrošnje u odnosu na proizvodnju je delimično posledica politike dohodaka, u okviru koje dohoci onih koji se finansiraju od strane države rastu brže od proizvodnje. Prošle godine su plate u javnom sektoru povećane za devet odsto, dok je rast BDP a bio znatno manji. Ove godine su takođe povećane penzije i plate u javnom sektoru, i najavljuje se dodatno povećanje. Konkretno, to najavljuje ministar policije. To je jedan od razloga što potrošnja raste brže od proizvodnje. Druga strana toga je rast trgovinskog deficita – kada više trošimo nego što proizvodimo, povećava se spoljnotrgovinski deficit, i to traje već više od dve godine.

Kada je reč o odnosu spoljnotrgovinskog deficita prema BDP u, došli smo negde na nivo iz 2013. godine.

Jeste. I pokrivenost uvoza je opala – 2016. godine pokrivenost uvoza izvozom bila je oko 80 odsto, sada je pala na 74 odsto. Osim politike dohodaka, na ovo pogoršanje je uticalo i jačanje realne vrednosti dinara. Dinar je u poslednje dve godine realno ojačao za šest odsto, a za to nema osnove u napretku privrede Srbije. Jer, privreda Srbije u tom periodu nije rasla brže nego druge zemlje. U principu, trebalo bi da jačaju one valute čija proizvodnja i produktivnost rastu brže nego u zemljama koje su im glavni trgovinski partneri. U tom periodu je produktivnost u Srbiji porasla isto kao i u Nemačkoj, za jedan odsto. Prema tome, trebalo bi da je realni kurs nepromenjen, a on defakto jača: sa 123 dinara za evro sišao je na 118, a istovremeno imamo inflaciju od dva-tri odsto godišnje, što je iznad inflacije u Nemačkoj.

Narodna banka je, mislim, početkom 2018. rekla da će, nakon slabog rasta 2017, kada je neto izvoz veoma nepovoljno uticao na rast BDP a, u 2018. taj neto izvoz blago povoljno uticati na rast. A to se nije dogodiloopet je neto izvoz, doduše manje snažno, negativno uticao na rast BDP a. Kolika je tu odgovornost Narodne banke? Njen cilj nije kurs dinara, ali se ipak postavlja kao pitanje.

Sigurno je da kurs dinara značajno utiče na spoljnotrgovinske tokove, iako su na pogoršanje uticali i neki drugi faktori. Značajan efekat je imalo i pogoršanje odnosa između uvoznih i izvoznih cena tokom prethodne dve godine, pre svega usled rasta cena energenata. Ali, treba imati u vidu da su odnosi izvoznih i uvoznih cena bili vrlo povoljni u 2015. i 2016, pa je već tada bilo jasno da oni neće stalno ostati na tom nivou. Dakle, trebalo je tada računati da relativno dobri rezultati u spoljnotrgovinskom i tekućem platnom bilansu neće biti održivi, kada cene energenata porastu. NBS može da utiče na kurs, to je pokazala i prošle godine kada dinar nije značajno ojačao, već je prenet rast iz prethodne godine, iako je postojao veliki priliv stranog kapitala. U prošlosti, mnoge zemlje su imale konkurentan kurs, uprkos velikom prilivu spoljnog kapitala. U jednom periodu je Kina bila najveći uvoznik kapitala, a njena valuta je slabila. To je dugoročno odgovorna politika centralne banke. Inače, kada je reč o rastu spoljnog deficita, postoje popularna objašnjenja koja daju neki ekonomisti bliski Vladi, u smislu da je on posledica snažnog rasta privrede. To je sporno, jer Srbija raste sporije nego druge zemlje u Evropi, ali se njihovi trgovinski bilansi ne pogoršavaju, a pritom njihove valute slabe. Dakle, da bi održali konkurentnost privrede, većina valuta u CIE oslabila je prošle godine u odnosu na evro, jačale su samo hrvatska i rumunska valuta. I dinar. Generalno, rast privrede utiče na pogoršanje spoljnotrgovinskog bilansa samo onda kada je on posledica bržeg rasta tražnje od proizvodnje. Ako je rast generisan izvozom i investicijama koje se finansiraju domaćim sredstvima, on ne dovodi do rasta spoljnog deficita.

Ali to nije slučaj kod nas.

Nije. Drugo, popularno objašnjenje jeste da trgovinski deficit raste zbog velikog uvoza investicionih dobara. To bi bilo dobro, da je stvarno tako, ali podaci to ne potvrđuju. U 2017. uvoz kapitalnih dobara je sporije rastao nego uvoz ostalih dobara, a u prošloj godini je bio na nivou proseka. Dakle, nešto što je bilo poželjno proglašeno je za nešto što se događa.

Pomenuli ste strane direktne investicije (SDI). Predsednik Fiskalnog saveta je izjavio da privreda Srbije raste sporije nego što su njeni potencijali, a da je jedan od razloga za to loš privredni ambijentnedostatak vladavine prava, korupcija... Međutim, uprkos tome, SDI rastu. Kako to objašnjavate?

Mislim da postoji nekoliko razloga za to što mi imamo visoke SDI u odnosu na BDP. Jedan od njih je taj što je Srbija uspostavila makroekonomsku stabilnost, imamo nisku inflaciju, nemamo rizik od dužničke krize. Drugi razlog je što imamo niže troškove nego neke druge zemlje – troškove radne snage, struje – a uz to obezbeđujemo i posebne pogodnosti za strane investitore, pogodnosti koje domaći investitori nemaju. Strani investitori su zaštićeni od birokratskih barijera i drugih slabosti privrednog ambijenta, a ta zaštita je naročito snažna kada ulaze u Srbiju i u prvih nekoliko godina rada. Konačno, relativno velike državne subvencije smanjuju troškove investiranja stranih preduzeća, jer umesto njih država finansira dobar deo investicija. Inače, ni visoke SDI nisu pokazatelj kojim se treba hvaliti, jer je reč samo o jednom segmentu ukupnih investicija. Za pohvalu bi bilo da su ukupne investicije visoke (oko 25 odsto BDP a) i da one generišu visok rast privrede od na primer pet odsto godišnje. Da je dobar investicioni ambijent, bile bi visoke pre svega domaće privatne investicije, i one bi se realizovale bez subvencija. To bi značilo da postoji uređen pravni ambijent, ravnopravnost svih učesnika na tržištu, dobra infrastruktura, obrazovana radna snaga. Kada se hvalimo visokim SDI u odnosu na druge zemlje CIE, treba da imamo u vidu da su mnoge od tih zemalja i same veliki investitori u inostranstvu, pa i kada se u njih investira više nego u Srbiju, njihove neto investicije su manje.

A kako povećati taj potencijal za rast od pet odsto, koji pominje Fiskalni savet?

Pet odsto rasta je verovatno maksimalna dugoročna stopa rasta za neku evropsku zemlju. Veći rast od pet odsto zahtevao bi znatno veću domaću štednju i veće investicije, a to bi podrazumevalo da u dugom periodu dohoci – zarade, penzije i drugo – vrlo sporo rastu. To je sprovođeno u periodu komunizma u zemljama CIE pomoću nasilnih mera, a to se dobrovoljno događa u dalekoistočnim zemljama. Preferencije naših građana su takve da oni ne bi podržali takvu politiku. A šta je potrebno za rast od pet odsto? Potrebno je da se otklone barijere koje se odnose na bazične determinante rasta, poput pravne nesigurnosti, loših zakona koji se uz to ni ne primenjuju striktno, velike korupcije, velike sive ekonomije, još uvek nedovoljno izgrađene infrastrukture, radne snage koja baš i nema najbolje obrazovanje... Prosečna znanja naših đaka i studenata su slabija nego u drugim zemljama. To su sve kritične tačke. Mora se sprovesti reforma obrazovanja, od osnovne škole do doktorskih studija. Sve te reforme bi mogle da obezbede da mi rastemo nešto brže nego druge zemlje CIE. Mi smo pre 30 godina bili na sličnom nivou razvijenosti sa zemljama CIE, sa Češkom, Poljskom, Slovačkom, Mađarskom, a danas su one skoro dvostruko razvijenije od Srbije. Razlika se formirala tokom devedesetih godina, malo se smanjila u periodu pre krize, da bi ponovo počela da se povećava u poslednjih desetak godina, uključujući i period aktuelne vlasti. Od 2012. do sada, prosečna stopa rasta zemalja CIE je 3,1 odsto, a naša 2,1 odsto. Dakle, ponovo se razlika povećava, kao i taj istorijski zaostatak. Mi ne možemo da rastemo mnogo brže nego zemlje CIE, ali bismo mogli, kao Rumunija, da rastemo malo brže od proseka – ako je prosek četiri, da mi rastemo pet odsto. Ponoviću, mala otvorena privreda je pod velikim uticajem onoga što se događa u njenom okruženju.

Ako si već mala zemlja, ne postoji druga opcija nego da budeš otvoren? Bolje mala otvorena nego mala zatvorena zemlja?

Za malu privredu ne postoji opcija da bude zatvorena, ako želi da ekonomski napreduje. Čak je i za velike privrede mnogo bolje kada su otvorene, što je primer Kine u odnosu na Sovjetski Savez, ili primer bivše Jugoslavije u odnosu na druge zemlje CIE. Mi smo smanjili istorijski zaostatak u odnosu na stanje pre Prvog svetskog rata prema zemljama CIE zato što je SFRJ bila otvorenija privreda od drugih zemalja. Usvajali smo tehnološke inovacije, imali smo bolje dizajnirane proizvode, što je kod mnogih ljudi stvorilo utisak da smo mi krajem osamdesetih bili razvijeniji od Mađarske ili Slovačke. Mi smo bili bolje obučeni jer smo imali bolju tekstilnu industriju. Imali smo koka-kolu. Ali kada se gleda cela privreda, bili smo na približno istom nivou razvijenosti. Međutim, i to je bio uspeh, jer su te zemlje krajem 19. veka i pred Prvi svetski rat bile mnogo razvijenije od nas, dvostruko razvijenije.

Dakle, sad smo se vratili na kraj 19. veka.

Da, sada je zaostatak za srednjom i zapadnom Evropom sličan kao što je bio krajem 19. veka.

Radmilo Marković