<< VESTI | | 23.03.2019 16:38


Autor

komentar dana >

Od subote do subote

Pa, gde su te ćuskije kad su čoveku najpotrebnije? Mogle su lepo da se stušte na grad, da pomore sve živo i rasterete me bar jedne brige. Ovako, lepo je vreme, uslovi idealni za šetnju, subota je, perfektan dan za banana-ribe i nerviranje Gospodara.

A opet, kao da po prvi put nisam siguran da mi se ide, valjda zato što ne mogu sasvim da dokučim šta ću tamo i koga (manje me zanima koliko) zateći, i pripadam li tamo i tome uopšte. Da li je, to jest, prošla subota, i dani koji će za njom uslediti, promenila nešto što treba da me se tiče ove subote, i ako jeste, onda – u kom pravcu? Da li je nešto važno oživela i dala mu novu snagu ili ga je, naprotiv, ubila? A meni se na daću ne ide, naročito ne po ovako lepom vremenu.

U međuvremenu, preplavljuju me uspomene na davnu prošlost, nešto davniju od 168 sati. Prošle subote smo se doguzeljali do televizije pa sam bez zadržavanja pošao svojim putem: ti na silu boga performansi pred mučenim RTS-om sve vreme su mi besmisleni i naporni a fiksacija na Takovsku 10 tako promašena iz više razloga, te se povukoh na rezervni položaj. Avaj, kad nam je dojavilo da je neočekivano nastala frka, cika i vriska, trk nazad na lice mesta, ali opet sam brzo odustao, ne znam šta bih ja s tim, ne umem da se snađem u binarnom poretku stvari u kojem sam s Boškom Obradovićem tobože na istoj strani, a sa Zoranom Stanojevićem tobože na različitima: loša mi je ta podela uloga, sumnjiv mizanscen, tanak scenario, veštački dijalozi, drndava montaža, nešto tu debelo ne valja. Pa sam se opet otkotrljao na rezervnu poziciju, zabavivši prisutne glasnim vajkanjem da neću da budem groupie girl lidera Dveri. A još manje bih da jednog ne tako lepog dana, retrospektivno, razmišljam o tome kako sam i ja lično i manuelno popločao njegov, i sličnih njemu, put ka vlasti. A ovih dana, šest ili sedam, samo ti on svugde iskače, iz pegle i iz rerne, i samo se o njemu priča. Od jedne nemile nuspojave sa margina iznuđenog "narodnog fronta" kao da je postao stožer akcije i mera stvari. Ili ga tako prikazuju, svako na svoj način, i oni kojima je ovaj protestni pokret drag i oni drugi. Pa kako da ne pomislim onda da možda i jeste tako? A ako tako jeste, šta ja da radim tamo?

I taman da se predomislim i ostanem kod kuće, setim se da u ovoj priči ipak nismo sami. Tu je i dalje, možda i jače nego do sada, Ono što nas je na ulice isteralo, sve s mahnitim Šahistom i njegovom razobručenom dvorskom poslugom. I onda počnem da računam: a šta bi Šahista i ekipa više voleli – da krenem u šetnju ili da ostanem kod kuće? Jasno je kao dan šta bi im bilo draže. A zar je ikada i ikako bilo da ono što bi oni voleli i hteli bude po mom ukusu i u mom interesu, po mom nahođenju i shvatanju stvari političkih, društvenih, moralnih, civilizacijskih?

I zato, ipak – na ulicu. Bar još danas. U suočenje sa subotom koja će možda iznova redefinisati sve prethodne subote. Da pokažeš da si tu i da stojiš (i hodaš) iza onoga što govoriš. Ne sa Obradovićem, ne za Obradovićem nego, ako hoćete i ako se mora – a jasno je da se mora – uprkos Obradoviću; pa da se lepo osvrnemo oko sebe, da vidimo kakvi smo i koliko nas je, imajući na umu da će nam tako i biti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net