foto: danilo mijatović

XX Guitar Art >

Brzina i/li lepota

Vicente Amigo, Rosenberg Trio, Carminho, Vlatko Stefanovski & Miroslav Tadić – izvan stvarnosti Srbije

Budući da ovde svake godine "pokrivamo" Guitar Art Festival (dalje: GAF), čitaocima "Vremena" nije neophodno ponavljati o njegovim kvalitetima i dometima. U svom jubilarnom izdanju glavne koncerte održao je u nekadašnjem Domu sindikata, sada dvorani bankovitog naziva; iz finansijskog sektora su mu i najveći sponzori, cene ulaznica išle su do 2.800 dinara, prigodno je ispitivao akustiku renovirane sale i ubedljivo je punio publikom; u novom izdanju, ta dvorana ima 1.382 sedišta (brojao AV?). RTS je snimao s toliko kamera da zaista nije mogao i proteste, a veliko bioskopsko platno iza izvođača najbolje je korišćeno na otvaranju, poučno omogućivši da detaljno pratimo neverovatne zahvate leve ruke flamenko-zvezde Visente Amiga (Vicente Amigo). Prekrštenih nogu, Amigo i sam bez gledanja zvuči poput mnogih dobrih klasičnih i flamenko gitarista – kao da dvojica sviraju istovremeno, no on svoju briljantnu tehniku koristi odan sirotinjskom poreklu flamenka. Prateći kvintet čine mu bas-gitarista, perkusionista, nenametljivi pevač, plesač s pehom potpetice i neprimetni drugi gitarero, ali čarolija ostaje među pucketavim prstima, pljeskanim dlanovima, zatresenim žicama i rezonirajućim drvetom; čak ni kastenjete, samo ono malo vibrirajućeg vazduha koji gitara izdahne, a opet toliko moćnije od bilo kog rokerskog unplugged.

Za Amiga, prvo od redovnih oduševljenja prisutnih i biseva na glavnim, večernjim koncertima ovog GAF-a, koje su "nosili" još neki povratnici na festival, višestruki prekršioci odranije poznati organima sluha zbog neprilagođene brzine. Da parafraziram reklamni slogan, Brzina bez lepote je ništa, ljudi lakše mere brzinu nego što vrednuju lepotu, a Rosenberg trio (dalje: R3) zvučao je još brže i kvalitetnije nego pri ranijim posetama Beogradu. Uobičajenu molsko-svingersku vatrometnu đangologiju obogatili su i ratnom kompozicijom Heavy Artillery/Artillerie Lourde svog uzora Đ. Rajnharta, i garnirali standardima kao Stompin’ At The Savoy Elingtona, čiji nadimak izgovaraju Đuk, prirodno. Drugi gitarista Nuše (Nous’che) svirao je više sola nego pre, a kad Stočelo Rozenberg povede u balade kao For Sephora, nikakva njuejdž-trankvilizacija nije ni prineti. Na kraju, Spain Č. Korie. Aplauz? Ovacije!

Stočelov mlađi brat Mozes, takođe gitarista, tom nivou znatno je bliži rodbinski no pokazanim uživo u Beogradu, ali bar je uneo nešto manuš-stila u nategnuti pokušaj da GAF najuspešniju sopstvenu produkciju – super-trio Kings Of Strings (dalje: KOS; Tomi Emanuel, Stočelo Rozenberg, Vlatko Stefanovski) iz 2011/12. nastavi kroz Kings Of Strings – The Youngsters. Drugi u KOS 2, Jorgos Jorgopulos (Giorgos Georgopulos) – za razliku od svog nastupa na GAF 2012. – premalo je koristio muzičko bogatstvo i tradiciju rodne Grčke, baratajući buzukijem uglavnom kao dobar džez-gitarista. Nesuđeni domaćin i usiljeni voditelj Bojan Ivanovski je brzoplet i površan, upecan jeftinim trikovima najlon-žica; GAF bi mu više pomogao strogim mentorstvom nego guranjem ka zvezdama. Ponavljanje modela, delom i repertoara KOS je predvidljivo omanuo, čak i uz simbolični bis kad im se Stočelo pridružio za Oči čornije kojima je i R3 zaključio prethodno veče.

Dobrodošla prinova među fado-damama gostujućim u Beogradu, Karminjo (Carminho, r. ‘84 kao Maria do Carmo Carvalho itd.) je – iako ćerka fado-pevačice – razmerno kasno počela time da se bavi profesionalno, ali neočekivano brzo uspela, već prvencem Alma (2009, EMI). Besprekornog glasa i interpretacije, uživo je još uvek neizbrušeni dragulj i neposrednošću je osvojila publiku kojoj bi se morala vratiti. Pratio je osrednji kvartet, uobičajena fado-gitaristička trojka umesto perkusioniste pojačana diskretnim električnim kolegom, koji je lap-stil gitaru svirao i gudalom. GAF je iskoristio i da za posebnu zajedničku numeru na binu dovede prijatelja, mladog brazilskog gitaristu Jamandu Kostu (Yamandu Costa), učesnika popodnevnog programa. Ne igrajući na tradicionale – osim možda Bom Dia, Amor – držeći se sopstvenog materijala, posebno prošlogodišnjeg albuma Maria (Warner), Karminjo je briljirala u dva neočekivana momenta. Estrella je izvela sama, prateći se el. gitarom kao da Šinejd O’Konor izvodi fado, a tačkom doslednog pevanja uz elektronsku buku struganu u pozadini gotovo laboratorijski a opet osećajno, pokazala je da istinski fado kao nož kroz puter prolazi i drastičnu modernizaciju.

Međaš savremenog muziciranja na akustičnim gitarama, CD Kruševo (1998, MA Records) Vlatka Stefanovskog i Miroslava Tadića nedovoljno je pamćen u širim krugovima, uprkos kasnijim saradnjama ovog dvojca. Čudna građevina unutar koje je snimljen – Makedonium kod Kruševa, jugoslovenski soc-spomenik Ilindenskom ustanku 1903, betonski "najveći mikroorganizam na svetu", podignuta 1974. – bila bi još bliža zaboravu da tu 2007. nije sahranjen Toše Proeski. Povratak naoko blizanačkog tandema Stefanovski-Tadić na GAF s programom radnog naslova Kruševo 2 premijerno je predstavio materijal koji će tek snimiti, ali se lokacija/objekat izuzetne akustike još ne zna. U međuvremenu, nastavili su instrumentalno variranje makedonskog pa i balkanskog folklora, znalački apstrahovano dalje od najšire prijemčivog pevušenja ...kitka šarena...Među poznatim etno-pesmama odskočila je obdukcijsko-rodoljubiva Bolen mi leži Mile Pop Jordanov, a za bis smo dobili i Bistru vodu Leb i sol (Regina nema monopol na taj naslov). Munjeviti Vlatko bio je potpuno u funkciji aranžmana, dok je akademski razlož(e)ni Miroslav neretko bas-žicama (računajući i na ozvučenje) proizvodio dron dostojan violončela. Njihovo meditativno dopunjavanje ukupnim utiskom skladno premošćuje jaz između solaže i pratnje, za koji je najviše kriv ego-trip iz rokenrola; solo je previše važan da bi zaista dobar gitarista svirao samo to, zapostavivši harmoniju i ritam. Takva pouka iz flamenka i gitarske klasike, delom i iz džeza, među najvrednijim je amanetima GAF-a.

Egzaltirani posetioci posle ovoga izašli su u prijatno prolećno veče, vratili se u stvarnost Srbije, ne znajući odmah za druge posetioce koji su bez ulaznica prodrli u RTS. Dosta više nokat-žica-trzalica, došlo vreme i za horske svečanosti, da svi zajedno zapevamo Padaj Slino i nepravdo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net