Neutisak delje

Nadam se da je istinita i tačna vest da će TV Pink ubuduće emitovati izvesni televizijski sadržaj koji bi trebalo da parira i kontrira Utisku nedelje, uskoro iznova prisutnom u našim životima, sadržaj – oklevam da to na neviđeno nazovem emisijom – koji bi počinjao kad i Utisak i završavo se kad i Utisak, te bi se u tome i iscrpljivao njegov smisao: da bude neka vrsta ometača Utiska, njegove senke, tamnog pratioca kojem je izvor i uvir sa One strane (bilo čega, to jest svačega). Neki se zgražavaju nad tim, ali držim da je to dobro, utoliko što je uvek dobro, to jest korisno, kada se ljudi ponašaju u skladu s onim što jesu, umesto da se pretvaraju da su nešto drugo. Recimo, Pink je kineska kopija televizije, njegovi informativni sadržaji su kineska kopija novinarstva, isto onako kako je struktura moći kidnapovane države kojoj tako ponizno služi prenaseljena kineskim kopijama političara i državnika, drvenim Marijama, kilavim Radovanima i ostalim šio-mi-ga Đurama, ukratko, u svakom mogućem smislu neautentičnim tipovima, potresno inferiornim kopijama stvarnih ličnosti.

Da ne bi bilo da samo kritikujem, a ne nudim konstruktivne predloge, evo jednog odmah, na račun kuće: kako bi Pinkova tzv. emisija naglasila svoj dosledno suprotan vrednosni predznak u odnosu na Utisak nedelje, predlažem da se nazove Neutisak delje. Možda zvuči besmisleno, ali to je OK, jer nije ništa besmislenije i skrnavije od same ideje koja stoji iza nje. A šta to iza nje stoji? U neposrednom smislu, dakako, pokušaj da se nekako prekrije i pokrije jedan izvor slobodne reči, autentičan takav kakav je sa svojim vrlinama i ograničenjima, ali obratite pažnju: svojim.

Kako god, važnije je što se ona u tom smislu samo uklapa u mnogo širi projekat pretvaranja ove zemlje u kinesku kopiju same sebe, a naših života u kinesku kopiju onoga što su bili dok su bili naši. Preterujem? Hajde da vidimo. Ne konstruiše li ova ekipa, uz pomoć minornih prebega i kvislinga, sliku Aleksandra Vučića kao kineske kopije Zorana Đinđića? Pred dimenzijama i pred besramnošću ovog neukusa sve drugo izgleda kao mala šala, slatka vikend budalaština, bizarni Neutisak delje. Nisu li, uostalom, iz iste kuhinje već lansirali i kinesku kopiju Zorana Kesića? Koja je, douše, kolateralno korisna jer dokazuje da ne može biti duhovitosti tamo gde nema duha, čak ni u formi muke duhu. I da je, eto prividnog paradoksa, autentični kretenizam osobito odbojna forma neautentičnosti.

Naposletku, a šta ta ekipa svima naočigled pravi i diže ako ne kinesku kopiju Beograda? U razmeri jedan prema jedan, a na istom mestu gde je do njihove pojave stajao autentični Beograd. I stoji i dalje, samo ga je sve teže raspoznati. Čekajte još dok se pojave i gondolijeri, biće veselo. Možda neće biti baš Venecija, ali ne zaboravite da se tim imenom ovde odvajkada naziva jedna – bara. Što se, uostalom, sasvim uklapa u projekat pretvaranja naših života u sklepanu kinesku verziju sebe samih. Zato i Neutisku delje treba poželeti dobrodošlicu: biće on sasvim autentičan u svojoj neautentičnosti, a to je, rekoh, uvek zdravo i dobro. I tu neće i ne može biti nikakve zabune.