crtež: t. p.

 

Puškice Mandušića Vuka

Šesti razred, nedelja poslednja. Za one neupućene, ništa se promenilo nije. Učim sa malenim ko da sam odlična, a jedva sam vrlo dobra. Učim sve, neprestano. O običnim žabama sa otrovnim žlezdama koje se naduvaju kad su nadrkane, Nemanjićima, Imanjićima, Germanima, gurmanima, Normanima, nenormanima, malobrojnim ali raspojasanim Keltima, jorkšir svinjama, malim, ali značajnim rekama i estuarima u Engleskoj. Znam sve i o rokfor siru. Za razliku od mene, on pojma nema. Kaže da neće da uči napamet.

Elem, poslednji vikend pred kraj školske obrati se on meni. Imaš domaći iz srpskog. Kažem, kako to misliš. On kaže, pa da popraviš ocenu. Dobila si trojku na pretkosovskom. Ne beše mi svejedno. Ona će meni 3 na Lazarevu večeru. Daj da vidim. Opa, Kraljević Marko. Svašta mu leži u topuzu. Brčine – veđe nerešeno. Žmarci me podiđoše. Odmah se vatam domaćeg. Kakav na jelu, takav na domaćem. Da vidimo šta smo imali. Nekakva svadbarina. Ona plače, Marko nežno ljubi. Neće niko tebe, verna ljubo, da uzme na silu osim mene i tačka. Kakav crni Turčin il ne daj bože razroki Arapin. Ima, bre, bez kinte da te ženi, još i da plati i na mostu i na ćupriji i krotko parafira nepovoljni predbračni. I vamte i tamte. No, usred te epske zavrzlame opomenu me sin da se ipak pričuvam malo i za pokosovski, hajdučki, uskočki, oslobodilački, a možda i za razvrstavanje onog nerazvrstanog ciklusa. To me nekako automatski razgraniči sa svim kosovskim ciklusima, a bome i sa Markom, uplakanom ljubom i šestakom. Udarac u gong označio je fajront učenju za mamicu. Ili bar tako kaže legenda.

Sedmi razred, nedelja treća. Eto, sve sam izdržala. I danonoćno gruvanje pojmova koje ne razumemo uz pomoć pojmova o kojima pojma nemamo u količinama koja obara, srcolike spore i spirogire, intrigantnu troposferu i meridijane, prezentsku i infinitivnu osnovu, osnu i ugaonu simetriju, podatak da je kupus iz porodice ruža, pomahnitale keve na vajberu, učenje napamet i natašte, dnevno odapinjanje tek rođenog pubertetskog bunta majci u glavu poput macole, keca iz muzičkog, činjenicu da smo u šestom trajno upamtili samo zaverenika kojeg zovu „levoruki" jer je desnu ruku sam sebi spalio i ništa. Pretekosmo. Jer mi radimo kao da ćemo 100 godina živeti, a gruvamo ko da će sutra maturski ispit. Ali, podatak da su na kontrolnom iz istorije svi imali puškice, a mi nismo, nekako nas je izopačio. Pa, nama su valjda puškice najpotrebnije, obeznanih se. Mi patimo najviše. Mi duboko sumnjamo u smisao ovakve škole. Mi zaboravljamo gradivo u trenutku njegovog usvajanja. Nama je gradiva previše, a slobodnog vremena premalo. Mi smo oni koji uče srpski i matiš, a odgovaraju bios i geos. Mi pravimo listopadni herbarijum u zimu. Mi refinansiramo kredit po polugodištu da bismo pokrili privatne profane. Mi nosimo pancir umesto školske uniforme da bismo ispratili vršnjačke trendove razgaljenog druženja u osnovnoj. Dakle, mi hoćemo u gimnaziju na glasu, a da ne blistamo u osnovnoj. Pa, valjda je nama pomoć najpreča. Ako je neko, na primer, trebalo da ima puškice, ti smo. Udarac u gong označio je fajront našoj sveobuhvatnoj životnoj nesnalažljivosti.

Svi, dabome, znamo da je prepisivanje podmuklo prikrivanje neznanja, demoliranje krhkog nastavnikovog poverenja, put ka kontinuiranom varanju, uvod u maloletničku delinkvenciju, prečica da se trajno ogadiš nastavnicima, direktoru, PP službi i kineskim vlastima. Ako prepisuješ kao učenik, prepisivaćeš i kao profa. A svi dobro znamo da onaj ko prepisuje, taj laže, a ko laže, taj krade, a ko krade, taj vodi državu. Tu smo, dakle. Pa, zašto mi ne bismo malo vodili državu, pitam se ja. Kao da je za tako nešto potrebna nekakva ispravnost, kompetencija ili ne daj bože šarm. U meni se polagano rađa zamisao o svim benefitima prepisivačkog razvoja. Šta je jedan kec iz istorije prema rešenju koje ćemo da ponudimo svetu. Ako drugi mogu da imaju prečice, mi smo tu da ih zacementiramo. Uveliko maštam o pokretanju porodičnog biznisa. Pa, na Sajam knjiga sa svetlucavim natpisom "Protulipac Puškice Povoljno" i "Petarde Po Potrebi". Sve digitalizovano. Puškice na metar. "Repetitio est mater studiorum" puškice kao trajne tetovaže za gradivo koje se besomučno ponavlja iz osnovne u srednju i na fakultetu, masteru i doktorskim. Laserske puškice za učenike koji odgovaraju na tabli, svečane puškice za maturski ispit. Halter i holter puškice. Osećam sreću. Na pragu smo ozbiljnog biznisa, a na sve to ćemo i položiti maturski na mufte. Nećemo žrtvovati četiri svoje najlepše godine sa sve vikendima za spremanje mature sa gradivom koje već u školi spremamo četiri. Oglasićemo 8 sati prepisivanja, 8 sati sna i 8 sati blejanja u vlastitom životu. Upisaćemo gimnaziju na glasu. Eto, bez po muke ipak ima nauke. Jer kad školsko doba nije tegoba, sreća je do groba. Ili što bi lepo zapazio Toma Smor – ni srećna osnovna škola ne mora da bude utopija. Bar za prepisivače.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net