foto: marija janković

Intervju – Dijana Milošević, umetnička direktorka DAH teatra >

Izuzetno važna taktika

"Saradnja sa Ministarstvom se menjala u zavisnosti od vlade i trenutnog ministra, pa smo u nekim periodima imali odličnu saradnju a u nekim gotovo nikakvu. I to je taj glavni problem. Ne sme svaki put da se počinje skroz iz početka"

Upravni sud u Beogradu 6. februara doneo je presudu u korist nezavisne plesne scene u sporu koji je podnet pre skoro tri godine povodom rezultata Konkursa za finansiranje i sufinansiranje projekata iz oblasti savremenog stvaralaštva, a odnose se na ples. Među akterima nezavisne plesne scene u ovom slučaju je i Dijana Milošević, odnosno DAH teatar koji je osnovala 1991. godine kao jedinu profesionalnu, eksperimentalnu pozorišnu trupu.

Dijana Milošević je prošlog meseca u Rio de Žaneiru održala predavanje o nezavisnoj sceni u postojećim političko-istorijskim okolnostima Srbije i izvela performans 25 čaša vina, a pre toga sa predstavom Možda sanjati, koju je režirala za DAH teatar, gostovala je na Tantidatri festivalu u Kalkuti. Dijana Milošević je rediteljka DAH teatra i profesorka na Institutu za umetničku igru.

"VREME": Presuda Upravnog suda je potvrda da građansko delovanje donosi rezultate

DIJANA MILOŠEVIĆ: … i da je promena nabolje moguća. Presudom se nalaže Ministarstvu da ponovo donese odluku o raspodeli sredstava. Meni lično je najvažnije što se na ovaj način šalje poruka da ne treba i ne sme da se ćuti kada se suočimo sa očiglednim nepravdama i prekršajima, pa makar oni dolazili iz visokih institucija naše države. Veoma je važno da konkursi za dodelu sredstava budu potpuno transparentni – od članova komisije, kriterijuma, do poštovanja rokova objava i uplata sredstava. Ovo se odnosi i na Gradski sekretarijat za kulturu, koji je poslednjih godina najcrnji primer kršenja pravila pa i zakona tokom konkursa za dodelu sredstava.

Iako je odgovor poznat, kakav je sada položaj nezavisne pozorišne scene?

Nezavisna pozorišna scena je napravila svoj prostor u kulturnom životu naše zemlje kvalitetom svojih projekata i programa. Ona je postala deo svetskih umetničkih tokova i kao takva neobično je važna za našu kulturu. Bez jake nezavisne kulturne scene ne može da postoji ni jaka mejnstrim scena, one su u normalnim društvima u konstantnom konstruktivnom dijalogu. Pa ipak, još uvek ne postoje zadovoljavajući uslovi za rad nezavisne scene, postoji veliko neznanje o tome šta je zapravo nezavisna scena i koje su njene aktivnosti, i neophodno je da nadležne institucije pruže mnogo veću podršku i da prihvate insistiranje nezavisne scene na ravnopravnom dijalogu, koji nam i inače nedostaje u svim društvenim sferama.

Ministarstvo kulture i informisanja pomaže gostovanja DAH teatra, na primer prethodno u Brazilu a uskoro ćete igrati u Kulturnom centru Srbije u Parizu, što znači da je država svesna značaja nezavisne scene i da podržava njen radbarem ponekad. Kako ste sve ove godine sarađivali sa Ministarstvom?

Od osnivanja DAH teatra do 2001. godine nismo imali nikakvu saradnju sa Ministarstvom kulture, što je bio naš svesni politički stav. Posle toga ta saradnja se menjala u zavisnosti od vlade i trenutnog ministra, tako da smo u nekim periodima imali odličnu saradnju a u nekim gotovo nikakvu. I to je taj glavni problem. Mora da postoji kriterijum koji će da traje i da se nadograđuje kroz vreme, a ne svaki put da se počinje skroz iz početka. To je strahovito gubljenje vremena, sredstava, resursa. Nadamo se Zakonu o kulturi koji će napokon uspostaviti taj kriterijum i obezbediti mu trajnost, bez obzira na političku obojenost vlade i ministarstava u budućnosti. Poslednjih godina, kompletna Nezavisna kulturna scena Srbije ima mnogo bolji dijalog sa Ministarstvom kulture, taj dijalog je daleko od harmoničnog, ali je često vrlo konstruktivan jer se možda prvi put uvažava konstruktivna kritika i preduzimaju se konkretne akcije. Međutim, ukupan budžet za kulturu je sramotno mali iako je kultura, kao što znamo, osnov svakog pa i našeg društva, i moraju hitno da se preduzmu mere da se taj budžet poveća. Saradnja sa Ministarstvom se ne ogleda samo u učestvovanju na konkursima za sredstva, već i u konstantnoj saradnji u rešavanju ključnih problema u našoj kulturi. Do tog cilja nas deli dugačak put.

Jedan od velikih problema Nezavisne kulturne scene Srbije je prostor. Međutim, postoji mišljenje da bi zgrada umanjila vašu nezavisnost.

Naravno da ne bi, naša nezavisnost se ogleda u slobodnoj misli koju negujemo kroz naše projekte, a zgrada bi bila veoma poželjna.

Gde se prikazuju predstave DAH teatra? Da li imate stalan repertoar? Koliko premijera ste imali prošle godine?

Predstave DAH teatra se trenutno prikazuju u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu predstava Žene DADE, u UK "Stari grad" Zagonetka revolucije i Možda sanjati, kao i u autobusu na liniji 26 – Ne/Vidljivi grad. Moje predavanje/performans 25 čaša vina prikazuje se na raznim scenama u gradu, po pozivu. DAH teatar često gostuje u zemlji i u inostranstvu. Mi smo specifična profesionalna pozorišna kompanija i pozorišni centar i radimo inspirisani tradicijom pozorišnih laboratorija, pa u tom smislu nismo repertoarsko pozorište, to jest nemamo svako veče predstave, već realizujemo različite projekte i aktivnosti, osim predstava koje povremeno igramo. U ovom trenutku imamo solidan repertoar od pet predstava koje sam navela. Mi dugo radimo na našim predstavama, više meseci, nekad i godinu-dve, jer se bavimo istraživačkim radom gde je proces važan koliko i rezultat, ali ih zato i igramo godinama.

Da li zagonetka revolucije u vašoj istoimenoj najnovijoj predstavi ima rešenje?

Predstavom Zagonetka revolucije htela sam da isprovociramo razmišljanje o važnosti otpora zvaničnim ideologijama, da inspirišemo na razmišljanje o značenju ličnog otpora, ali i razmišljanje o konstantnom lažiranju istorije i o tome kako nam je neophodno da istorijske istine stalno preispitujemo kako bismo shvatili društvene procese i eventualno naslutili mogućnosti i načine transformacije društva. U tom smislu se postavlja gledaocima zagonetka, a oni imaju izbor da je odgonetnu ili ne.

Šta je likove te predstave, dakle Ulrike Majnhof, Rozu Luksemburg, Kamila Sijenfuegosa i Fanji Kaplan, motivisalo na pobunu i na atentat?

Oni su verovali u viziju boljeg društva iako ih je to – osim Roze Luksemburg – dovelo do toga da su grešili, da su čak dali sebi pravo da ubijaju zbog viših ciljeva. Verovali su u pobunu protiv nepravde, verovali su u mogućnost kreiranja boljeg društva. Međutim, upravo ta društva su ih gurnula na ekstremni put, gotovo da im nisu ostavila drugi izbor. Izuzetak je Roza Luksemburg, koja je do svog poslednjeg trenutka ostala uverena pacifistkinja i koja se do kraja borila za pravo na slobodu mišljenja, makar to bilo mišljenje koje se suprotstavljalo njenom.

To su hrabre duše koje nam u nekom smislu "dišu za vratom" i postavljaju pitanja: "A šta ćemo mi učiniti danas? Gde je nestala naša hrabrost da se suprotstavimo?" Oni nas inspirišu na akciju i na ličnu odluku u vezi s načinom na koji hoćemo da provedemo svoj život, a to su danas u Srbiji posebno važna pitanja.

Zbog tih pitanja je nekoliko stotina vaših kolega potpisalo podršku aktuelnom građanskom protestu. Šta mislite o toj ulozi pozorišta?

Mi umetnici imamo veliku privilegiju javnog glasa, i zato imamo i veliku odgovornost da budemo glasni i prisutni kada je neophodno ukazati na potrebu za promenom, ukazati na nepravde i na sve ono što čini razloge za proteste u sadašnjem trenutku kod nas. I sama sam deo te peticije i tog protesta jer smatram da je to moja građanska i umetnička odgovornost, da kažem NE urušavanju naše kulture i naše zemlje. I potpuno mi je prirodno, očekujem to, da se moje kolege angažuju ovako kako se angažuju.

Kako se DAH teatar programski razlikuje od institucionalnog pozorišta? Godinama unazad i institucionalna pozorišta imaju angažovane projekte i eksperimentalne izvedbe.

Programski, DAH teatar se od početka odredio da se isključivo bavi projektima koji imaju društvenu angažovanost, za razliku od institucija koje moraju da imaju mnogo šarolikiji repertoar. DAH teatar je pozorišna laboratorija koja neguje istraživački pristup, kao i pedagogiju. Osnova naše prakse jeste konstantan razvoj, umetnički i lični, kroz rad na različitim veštinama i tehnikama, kao i organizovanje različitih događaja, od radionica, gostovanja umetnika, festivala i mnogih drugih. Nas prate oni koji u pozorište ne dolaze da se samo zabave, već oni koji žele da razmišljaju, budu isprovocirani, da izađu zapitani. Mi pozivamo našu publiku da sama montira svoju priču i to je takođe poziv svakom gledaocu da bude aktivan i da misli svojom glavom.

Vi lično, i predstavama i javnim delovanjem, pokušavate da poboljšate položaj žena u našem društvu, zalažete se za ravnopravnost polova u praksi, a ne samo na papiru. Kolika je odgovornost samih žena u toj priči?

Svedoci smo strašnom rušenju ženskih prava i kod nas i u svetu. Patrijarhalna matrica se jako teško menja i svako malo se čuju nazadni glasovi koji ženama hoće da oduzmu pravo na odlučivanje o sopstvenom telu, pravo na ravnopravno plaćen rad, pravo na sigurnost itd., itd. Neophodno je da se u svakoj sferi života ukazuje na te nejednakosti i da se intenzivno radi na njihovom menjanju. To je težak posao ali neophodan i naravno da je odgovornost žena tu jednaka kao i odgovornost muškaraca. Ali ne smemo da budemo licemeri ili nedovoljno svesni i obrazovani pa da sve svalimo na angažovanje žena. Jer znamo da uslovi u kojima se žene vaspitavaju, obrazuju, rade nisu ravnopravni i to u startu seče moć žena da delaju. Govoreći o kulturnoj sceni, još uvek je daleko veći broj muškaraca na čelu institucija, daleko veći broj muškaraca snima filmove, dolazi do sredstava... Ne treba da nas zavara situacija u kojoj naše spisateljice dobijaju nagrade, kada na čelu pozorišta u Srbiji imamo žene u zanemarljivom broju, kada su žene umetnice daleko manje vidljivije u muzejima i galerijama i u istorijama umetnosti, kada su žene skoro nevidljive u nauci. Ova situacija mora da se menja i moramo konstantno da ukazujemo na nju.

Festival Tantidatri u Kalkuti, gde ste bili u januaru, a čiji je pun naziv Internacionalni festival ženskih izvođačkih umetnosti, inspirisan je Magdalena projektominternacionalnom mrežom žena u savremenim izvođačkim umetnostima. Da li je tako nešto moguće kod nas?

Tanti na drevnom jeziku pali predstavlja nit koja ide van vremena, a Datri je žena koja drži tu nit. U ovom kontekstu, naziv simbolizuje kako se znanja i prakse izvođačkih umetnosti prenose sa generacije na generaciju, a tu nit održavaju žene.

Posebno nam je bilo stalo da učestvujemo na ovom festivalu zbog njegovog specifičnog i veoma važnog društvenog konteksta – govori o kreativnosti, otpornosti i važnosti ženskog rada u scenskim umetnostima, posebno u ovom trenutku kad se ženska prava ponovo i ponovo dovode u pitanje. Ideja ovog festivala, osim što prikazuje vrhunska dela scenske umetnosti, jeste da kreira prostor saradnje i razmene. Svi oni koji učestvuju na festivalu prisutni su tokom celog njegovog trajanja, tu se dešava razmena veština, razgovara se o društveno angažovanim temama, tu se različitost poštuje i slavi, a glas drugih uvažava.

Koji je vaš recept, kako ste uspeli da opstanete 28 godina?

Na početku je bila velika vizija i veliki san koji nam je dao krila, a onda ogroman, posvećen rad. Ta vizija još uvek traje i predstavlja naše verovanje da radimo za nešto što je veće od nas samih i naših pojedinačnih potreba i želja, da radimo na pozitivnoj transformaciji naše zajednice pre svega težeći ka umetničko perfektnom radu koji je istovremeno i društveno angažovan. Mi smo na samom početku shvatili da nas nigde neće odvesti situacija u kojoj mi stalno čekamo da nam neko nešto da, i naš kredo je da nema izgovora i izvinjenja zašto rad nije realizovan. Takođe nam je odmah bilo jasno, jer smo počinjali u situaciji ogromne izolovanosti naše zemlje, da je neophodno da izađemo iz okvira naših granica i da napravimo veze sa svetom, što je, sad vidim, bila izuzetno važna taktika.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net