fotografije: marija janković

Intervju – Zoran Kesić >

Lepo je videti zabrinutu vlast

"Želim da čujem na primer šta imaju da kažu legende – Zdravko Šotra i Želimir Žilnik. Ali ne želim da znam šta ima da kaže Krle iz Idola. Ne zanima me šta ima da kaže Vučićević, zašto bi me zanimalo? U njima vidim one koji će iste takve gadosti pisati i za sledećeg gazdu, meni je to odvratno. Zovem samo ljude od integriteta, a ne one koji će ko god da je na vlasti pljunuti opoziciju, jer im je to posao. Naprosto, ne poštujemo takve ljude, mislimo da ne govore istinu nego govore namenski, plaćeno namenski, po zadatku. Takva im profesija"

Kada je jedini oštar, kritički i slobodan društveni TV komentar, a koji mogu da gledaju baš svi u Srbiji, onaj koji je i formalno satiričan, onda nam samo preostaje da se gorko smejemo. Kada sa njim spojimo ton, mimiku i onu namernu boju glasa "komentatora" Zorana Kesića koji je talentom kupio skoro svakog gledaoca, onda dođemo do toga da je sve više onih kojima je klasična obrada informacija postala sasvim nedovoljna. Jer, njuznetovci i sam voditelj u emisiji "24 minuta sa Zoranom Kesićem" u potpunosti nude drugačiji pogled na prethodnih sedam dana. Sednu, dogovore se i ljudski duhovito ogole sve one kontroverzne, kontradiktorne i licemerne što likove, što pojave.

"VREME": Krenula je nova sezona "24 minuta", a ako se podsetimo, pilot-emisija je emitovana pre šest godina. Koliko ste za to vreme promenili televizija i koliko njihovih vlasnika?

ZORAN KESIĆ: Dve televizije, dva vlasnika, jedna emisija. Prvo B92, tada su već Grci bili vlasnici, pa je B92 preimenovan u O2, i sada je drugi vlasnik, vlasnik Kopernikusa.

Ako ćemo pravo, jedini ste preživeli gašenje B92. Svi odoše, a vi?

Odoše, a mi uporni. Znate onu poslovicu za lepog i upornog, e pa mi smo vrlo uporni. Preživeo sam ne samo taj B92, nego i onaj prethodni, jer sam tu radio od revolucionarne 2000. do 2003. i uvek volim da se pohvalim kako radeći za B92 imam najbolje snimke sa Petog oktobra. I to lično snimljene, by myself. Tada sam bio u fazi "novinar sa kamerom" i stalno sam jurcao tamo-vamo i snimao.

Sa "24 minuta" postigli ste najveću popularnost, visok rejting gledanosti, da li i stepen slobode uređivanja kao na početku?

U početku nismo imali viziju da će emisija biti ovako dugovečna, ali i značajna za gledaoce. Kad kažem značajna, čak i ne mislim na rejting, iako je visok, ne mislim na brojke. Matematika me uvek nervirala, još u školi, a i kasnije kao TV profesionalca. Mislim na značaj činjenice da se naša emisija gleda porodično, kao neki porodični događaj, ne samo u Srbiji nego je gleda i dijaspora. Često čujem da je gledaocima to jedini vid informisanja iz matice, to jest materice, kako ja zovem Srbiju kad odem u inostranstvo, pa im prenosim vesti iz materice. Svesni smo tog značaja, imponuje nam i drago nam je.

Kada smo počinjali, imali smo viziju da probamo da napravimo emisiju kakvu prave Džon Stjuart i Stiven Kolbert, naši uzori u Americi koji se bave političkom satirom. Ne kopiramo te emisije, ali pokušavamo da uvedemo pravilo da je neophodno kritikovati, da je kritika poželjna i da je važan korektivni faktor svake vlasti. Pokušavamo iako je to ovde nemoguće, jer svaku kritiku ova vlast ocenjuje kao lični napad na Aleksandra Vučića. I dosadili su više s tim. Šta god da uradiš to je lični napad na Vučića, iz tvoje lične mržnje. Kao da nemam pametnija posla nego da mrzim Vučića ili bilo koga. To je klasična zamena teza, naš zadatak je da kritikujemo sve ono što nam se učini pogrešno i loše, bilo da dolazi od vlasti ili opozicije, ili su to društveni fenomeni, ili nešto što nas privatno nervira kao građane. Sve to u emisiji iznosimo kao naš repromaterijal.

Upravo zbog toga, dopušta li vam menadžment baš svu slobodu?

Uglavnom nam se niko ne meša. Tokom svih ovih godina, povremeno se javi neko iz vrha menadžmenta i kaže "možda biste mogli nešto malo da ublažite". To se dešava možda svakih par meseci, pa mi pitamo "šta da ublažimo". Dođemo do toga da je jedan izraz sporan, da je možda malo vulgaran, preteran, i mi se onda "bijemo", "peglamo" oko tog jednog izraza. Nekad pristanemo na intervenciju i primedbu menadžmenta, nekad ne, nema pravila. Ali ne postoji situacija kada nam neko kaže "ovo ne sme da ide" i da mi kažemo "okej, ne ide". Kada je bilo postavljanje kamena temeljca za "Beograd na vodi", a takav događaj je važan za univerzum, postojala je direktiva da ne sme ništa da se ima o "Beogradu na vodi". A kako da nemaš ništa o istorijskom događaju koji će hraniti porodice vekovima i vekovima, o tolikoj investiciji, pre svega o nečem tako lepom, značajnom, veličanstvenom, kako da nemamo ništa? Naravno, imali smo sve, celu zafrkanciju oko "Beograda na vodi". Hoću da kažem, radimo prilično slobodno sve ove godine, izbor tema je naš, izbor analitičara naš, nivo oštrine naš, i dokle god nas sedmorica budemo mogli da se potpišemo iza svake epizode, dotle će emisija ići. Mislim da bi i gledaoci prepoznali emisiju koja nije naša, koja je ublažena, koja je soft-porn.

Da li biste, recimo, sada smeli da na kraju emisije okrenete prema gledaocima onu vašu šolju a da na njoj piše "1 od 5 miliona"?

Nije pitanje smemo li, nego je pitanje da li je to tema naše emisije. Nažalost, tema naše emisije nije da ističemo ono što mislimo da je dobro i pozitivno, i opet kažem nažalost, teme naše emisije već šest godina jesu glupost, laž, govna, zlo, to je naš repromaterijal, mi smo đubretari. Imao sam prethodnu emisiju koja se zvala "Fajront Republika" koja je imala za cilj da slavi ono što je meni lično lepo u umetnosti, kreativnost, a ovo sad je potpuno druga polazna osnova. Mi uočavamo ono što je ružno. I pojavljivanje na šolji nečeg što je nama drago, bilo bi čudno. Mi pomenemo proteste, ali u kontekstu toga kako ih vlast tretira. Kako Stefanović broji demonstrante i izgovara nebuloze o zimskim jaknama i kvadratnim metrima, kako se bavi efemernim stvarima namerno zamazujući oči ljudima izbegavajući da govori o suštinskim stvarima, i onda to ističemo. Mi nećemo imati prilog o tome kako su protesti dobri i korisni, nego prilog o tome kako vlast želi da spinuje proteste – bavimo se govnima, sorišić.

Na radost svih, još uvek imate udarni termin na nacionalnoj frekvenciji i veliki blok reklama.

Eee, pa zato ja kažem da nama treba dati novčani bonus, jer vlast i dalje ima argument kako ima slobode medija. Kako nema, pa imate Kesića na O2. Znači, hoću bonus za argument vlasti. Vučić jadan više nema nijedan argument, nema više ni Ivanovića na Prvoj. Iju, pa nećete ­valjda sad i Kesića da mu izvučete?

Nipošto. A kao argument da vlast guši slobodu medija obično se uzima "Utisak nedelje", koji je na istoj televiziji takođe imao visok rejting i uticaj.

Mi smo se naslanjali na "Utisak nedelje" i počinjali emisiju sa fejk telefonskim pozivom gde se ja javljam Olji. Bila nam je velika čast kad su nas u našim počecima stavili da se nadovezujemo na "Utisak nedelje". Kada se ono malo naroda okupilo ispred zgrade B92 na Novom Beogradu da digne glas protiv ukidanja "Utiska", cela naša ekipa je bila tu. Na tom protestu sam se i upoznao sa Oljom Bećković. Simbolika i kuriozitet je što smo nakon tog protesta otišli kući da gledamo našu emisiju na B92, ispred kog smo upravo protestovali zbog ukidanja emisije na B92. Šizofreno! Protestovali smo jer je sklonjena emisija koja nam je svima bila uzor i koju ništa nije moglo da zameni. Rupa koju je ostavio "Utisak nedelje" nikad nije popunjena.

Osim emisije "24 minuta", često nastupate u regionu sa svojim projektom "Priče i pesme". Jeste li konačno dobili i poziv za gostovanje iz Banjaluke?

Meni je Banjaluka neispunjena želja. Želeo bih da tamo nastupam sa svojim projektom, a to je jedna, kako je zovem, priredba, nezavisna od emisije, međutim nikako da me pozovu.

Sigurno znate i šta su vam zamerili.

Zamerili su mi što kao vređamo granice Republike Srpske koje su natopljene krvlju predaka koji su za nju dali svoje živote. A šala je bila na nivou osnovne škole, zaista. Pogledajte oblik Republike Srpske na mapi, na šta vam liči? Neko se tu ipak tendenciozno naljutio, stavio na nas metu i usmerio bes građana Republike Srpske na mene. To je neka polica na koju svih ovih godina pokušavaju da nas stave: antisrbi, ljubitelji NATO-a, Soroša, jer nemaju šta drugo. Izašla je relativno skoro na naslovnoj strani "Srpskog telegrafa" moja slika sa natpisom "Kesić pljuje sve što je srpsko", od čega sam ja napravio skeč za svoje priredbe. A ipak me to nervira, zato što sebe smatram patriotom, čovekom koji voli grad u kome je rođen, zemlju u kojoj je rođen, i nameravam da sve učinim da bi moja deca ostala u Srbiji. Pritom, gomilu pretnji dobijam od Srba iz Nemačke, Švedske, Australije.

Pa kako biste počeli priredbu u Banjaluci?

Imitacijom Milorada Dodika, jer ljudi vole kako ga imitiram. Provalio sam da samo treba da zatvorim usta i da pričam, kao neki trbuhozborac. Specijalizovao sam se za Dodika, ha, tu sam bolji čak i od Mićka.

U novoj sezoni "24 minuta" najavljeni su i vaši songovi koji će moći da se vide na Jutjub kanalu. Videli smo prvi, o Jutki, direktan je i politički nedvosmislen. Zašto song ne može da se pojavi u emisiji?

Song je namenski napravljen za moju pomenutu priredbu. Na televiziji imamo ne stege cenzure, nego stege kućnog vaspitanja. Da je taj song prikazan na televiziji, u njemu bi bilo šest ili sedam "pipova" jer se u tom spotu pominju i "govno" i "sisu da drpa"...

Emisija je onakva kakvom je nas šestorica odredimo. Ako petorica kažu: ajde, Kesiću, nemoj da pevaš u emisiji, smaraš, ja kažem okej, pevaću na Jutjubu. I dodam, videćete vi mene, biće to uspešno. I zaista, song je viđen više od 200.000 puta za veoma kratko vreme. Kada je emisija u pitanju, ne taktiziramo, samo razmišljamo da li se u nju nešto uklapa, vizuelno, koncepcijski, po formi, a ne da li je opasno ili nije. Ne vagamo, ne hodamo po jajima i mislim da se to vidi u našoj emisiji.

Može li smeh da bude oblik otpora?

Može, kako da ne. Zato što smehom ruiniraš, rušiš lažnu ozbiljnost onih koji žele da se predstave kao ozbiljni, odgovorni, večito namršteni, sa dramskim pauzama, uzdahivanjem, izdahivanjem. Tu glumu mi razobličimo i kažemo "gle, ovaj glumi". Smejemo se tome jer zaslužuje da bude ismejano i tako skidamo teg sa nedodirljivosti tog lika. Skidamo teg sa tabu ličnosti i tabu tema. Jer, nametnuta nam je tabu ličnost i nametnuta nam je tabu tema, e nećeš ga majci. Sad ćemo da vas zajebavamo pa više nećete biti tabu.

Zato su se uvek i pričali vicevi u pola glasa za vreme diktatorskih režima, pa i onda kad je postojala opasnost da odeš na Goli otok zbog toga. Zašto bi neko pričao vic ako postoji opasnost da ga neko drugi čuje, prijavi i odvede na robiju? Zato što je ljudska potreba da razruši ono što ga toliko nervira i što je nedodirljivo, pa ćeš da ga bocneš tim vicom. Makar da ga bocneš ako mu ne možeš ništa. Zato se i kaže "satirična oštrica", jer mora da bocne. I kao novinari satiričari, ne možemo da učinimo mnogo protiv nečega što nas nervira, ali možemo da bocnemo. I to nam predstavlja zadovoljstvo – lično i profesionalno. Tako da mi nastavljamo da bockamo, to nam je posao.

Ipak, osećate li i zadovoljstvo vlasti da ima tu jednu bockavu, zabavljačku emisiju na nacionalnoj frekvenciji kao alibi za slobodu medija?

Nije mi drago što smo jedini preostali, ali da li zbog toga treba da osećam grižu savesti? Da li treba da osećam grižu savesti zbog nečega čemu nikako nismo doprineli, nikakvim našim šurovanjem niti taktiziranjem. Konstantno i svuda osećam to pitanje "zašto vi" i neminovno se nameće pitanje "ma sigurno si u nekom dilu". Zapitam se onda kako izgleda taj dil, kako to Marko, Viktor, Nenad, Grafa, Sale i ja pravimo dilove, s kim? Onda dolazimo do toga kako neko percipira našu emisiju: da li nas običan građanin percipira kao svetlo na kraju tunela, porodično zadovoljstvo, jedini vid informisanja, ili nas vlast percipira kao alibi da nema cenzure, "evo, imate Kesića". Ili nas neko percipira kao izdajnike, ili kao govnare koji su se dogovorili sa vlašću, jer eto jedini su ostali oni, nemoguće da nije tako. Dakle, kako nas neko doživljava, to je stvar tog nekog, a naša stvar je od početka ista: hoćemo da zajebavamo i kritikujemo ono što nas lično nervira i to radimo na ovaj način.

S druge strane, vrlo je verovatno da i opstajemo u ovoj medijskoj pustoši zbog toga da bi vlast imala alibi. I opet se vraćamo na to šta je starije, kokoška ili jaje, i da li treba da kažemo: ne, mi više nećemo biti alibi, iako znamo da smo pošteno radili šest godina, sada ćemo prestati da radimo, evo nismo više alibi, sada smo heroji. Da li je to opcija? Za mene to nije opcija. Hoću do zadnjeg sekunda da govorim ono što hoću da govorim, a kad me neko bude šutnuo nogom u guzicu, onda ću da nađem drugu opciju gde mogu da govorim. Nemam nikakvih dugoročnih planova, samo znam da nema teoretske šanse da se odreknem mogućnosti da na nacionalnoj frekvenciji, pa čak i ovakvoj, možemo da govorimo glasno ono što mislimo. I da snimimo pesmu o Jutki i da je pustimo na našem Jutjub kanalu ili da je ubacimo u emisiju ako to bude procena mog tima.

Kada biste sebe predstavljali, šta biste sve naveli kao zanimanje?

Hronološki pa šta treba, od 1994. reporter sa pijace, lukac, krompir i Zeleni venac, onda novinar Studija B "Beograde, dobro jutro", onda voditelj kulturnog vodiča "Svetionik", pa autor nekoliko emisija, ali i dokumentarnih filmova, kad sam želeo da upišem režiju pa nisam uspeo, dakle neuspešni reditelj, pa onda humoristička faza, znači zabavljač. Pre svega novinar, pa voditelj, TV autor, šta god.

Idete li na proteste, ove sada?

Bio sam jednom sa Dražom Petrovićem. Moji protesti mnogo duže traju nego što su protesti "1 od 5 miliona". Protestujem kroz "24 minuta" govoreći na toj našoj bini, odnosno mom stolu, iz nedelje u nedelju, već nekoliko godina, i to zadovoljava moje potrebe za protestovanjem. Proteste naravno podržavam, ne samo da ih podržavam nego sam i emotivno vezan za sam čin šetanja i galame. Između ostalog, podsećaju me i na odrastanje, na 1996, na devojke i ljubavi koje su se tu dešavale, i ne mogu da odelim tu moju mladalačku, nagonsku potrebu da na protestima nađem devojku od potrebe da oduvamo onog gada Slobodana Miloševića.

Nađoste li tada devojku?

Pa, nisam. Ali onda dolazi Peti oktobar i pomenuti moj snimljeni materijal. Istorija se dešava, a ja je držim u ruci, vidim je kroz monitor kamere i svestan sam da su to istorijski trenuci. Vidim ih, snimam, beležim, i to je neverovatan osećaj. Emotivno sam vezan za proteste i naravno prošetaću još neki put. Druga je stvar što nemam ni potrebu ni želju da se oglašavam na protestima kao govornik, iako su me zvali iz nekoliko gradova u unutrašnjosti. Ljubazno sam se zahvalio, ali mislim da nije posao nas novinara da govorimo na protestima, naš posao je da se svojim radom borimo za istinu u svojim medijima, koliko ko može.

Koji je to nivo društvene temperature na kom biste pristali i vi i druge javne ličnosti da stanete na onaj kamion i obratite se demonstrantima?

To je vrlo nezgodno pitanje. Jer, ipak, moram da balansiram, eto sad priznajem da balansiram, ali samo iz želje da nikakvim svojim ličnim potezom ne ugrozim našu emisiju. Nekad me povuče da kažem ili uradim nešto kao ja lično, svestan svog uticaja i ljubavi i poštovanja koje ljudi pokazuju prema meni, ali onda bih možda ugrozio integritet emisije. Možda bismo bili svrstani na neku policu. Na primer, lično podržim nekog kandidata ili političku opciju i kažem kako mislim da je to dobro za Srbiju, da verujem u to. Samim tim, cela naša emisija ide na tu stranu i ne možeš više da je vratiš. S kojim pravom treba da svrstam celu našu emisiju tamo? Moj cilj je da zadržim pravo da kritikujemo sve, i leve i desne, a opet, zaista se plašim tog trenutka kada ću biti raspolućen tako da sve moje unutrašnje žudi i trči da najglasnije sa megafonom u ruci stane na jednu stranu. Šta ću onda s emisijom? Ne znam koji bi to trenutak mogao da bude, ne znam.

Vaši gosti su listom oštri i javni kritičari sadašnje vlasti.

Pa, to smo i mi. Zadatak satiričara je da ubada najmoćnije, nema lične satisfakcije u ubadanju nekoga ko je već u nokdaunu, na dnu. Jednako kao i kad ovi odu a dođu neki drugi, naš zadatak će biti primarno gaženje odnosno kritika tih drugih, onih koji donose odluke. Jer mi želimo da živimo u zemlji koja je bolja, mi smo korektivni faktor te vlasti. Kakve odluke donose Đilas, Janković, Jeremić, Obradović i Trifunović? Mi možemo da istaknemo neku njihovu glupost, ali u mnogo manjoj meri nego ovih koji su na vlasti. Mi reagujemo na opštu sliku. A ko nam stalno iskače kad otvorimo frižider? Pa predsednik Vučić, i mi proporcionalno reagujemo na to.

Analitičare odnosno goste emisije biramo među ljudima od kojih ćemo, verujemo, dobiti dobru kritičku misao, po mogućstvu ako može duhovitu, ne nužno. Evo razmišljamo o sledećim analitičarima, želim da čujem na primer šta imaju da kažu legende – Zdravko Šotra i Želimir Žilnik. Ali ne želim da znam šta ima da kaže Krle iz Idola. Ne zanima me šta ima da kaže Vučićević, zašto bi me zanimalo? U njima vidim one koji će iste takve gadosti pisati i za sledećeg gazdu, meni je to odvratno. Zovem samo ljude od integriteta, a ne one koji će ko god da je na vlasti pljunuti opoziciju, jer im je to posao. Naprosto, ne poštujemo takve ljude, mislimo da ne govore istinu nego govore namenski, plaćeno namenski, po zadatku. Takva im profesija, legitimna je i ima svoj naziv, legalizovana je u Holandiji a nije vutra.

Kome su išle vaše političke simpatije od trenutka kada ste počeli da "kapirate" politiku?

Već devetog marta, kada sam imao 14 godina, bio bih na Trgu slobode, ali sam išao sa drugarima na stoni tenis, šta mogu, žao mi je. Dosta rano počeo sam da se interesujem za politiku, u srednjoj školi smo osnovali Srpsku školsku stranku, moj drug je voleo Šešelja, a ja Vuka, takvo vreme bilo. Pa dobro, voleo Vuka, čitao "Srpsku reč", čak sam prošao kroz fazu kad sam kupio kokardu, mlad čovek pa prošao kroz sve faze. Ali, osećao sam bunt u sebi, nisam slušao pank, ali sam imao potrebu za nečim kontra.

To što niste slušali pank danas vam je čista jeres.

Stvarno nisam, kasnije sam slušao Prodidži, ali za politička kretanja počeo sam da se interesujem još u srednjoj školi. I da idem na mitinge i da majku vodam po prvim redovima vidovdanskih sabora i tako dalje. Pa došao princ Aleksandar Karađorđević, "ooo, došao kralj!", jebote, pa to je nada, sad ćemo mi biti kraljevina i sve će da procveta. Zablude detinjstva ali istovremeno i svest da se nešto dešava i da se nešto menja i da je nešto bitno, meni bitno. Legitimno je bilo biti tinejdžer koji sluša pank i ide na Akademiju, a meni je ovo bilo zanimljivo. Prošao sam kroz razne faze političkog sazrevanja, kroz mnoge ljubavi i razočaranja, ali nikad kao neko ko se konkretno bavi politikom.

Nego znači "ulicom"?

Ulicom, tako je. Energijom ulice.

Sa takvim iskustvom, kako vam se čine sadašnji protesti, mogu li, kako se to odskora kaže, da iznesu na nešto?

Drago mi je što se protesti održavaju, a posebno mi je drago što traju i što se tokom Nove godine i praznika nisu prekinuli. Drago mi je što ima ljudi koji hoće da izađu i da viknu. Ne znam koji je krajnji domet protesta, ali mi se sviđa sama okolnost da postoje. Dugo smo svi mislili da je ovde mrtvo more, a sad vidimo da nije sve toliko umrtvljeno, da ima nekog kretanja masa po kvadratnom metru, i meni se sviđa ta okolnost. Ne znam šta će da se desi, do čega će ovo da dovede, ali mi se sviđa pomeranje masa.

Voleo bih da se vlast zabrine, voleo bih da ih vidim zabrinute, jer do sada ih samo viđamo uverene u svoju snagu, uverene u pozicije svih onih šerifa, lokalnih moćnika, kao što kažem u pesmi o Jutki "od Subotice pa do Vranja", a čiji je jedini kvalitet u CV-ju poslušnost, delivery. Onog iznad će da gleda kao u Boga jer ga je postavio, a on će da mu deliveruje, kao što predsednik Vučić deliveruje tamo kome treba. Dakle, poslušan je i zbog toga je tu. Voleo bih da se svi oni zabrinu, pa da počne da se objavljuje sav taj prljav veš kao kod Jutke, jer nemam nikakvih nedoumica oko toga da svi oni imaju prljavog veša. Kao Gašić kad je svojevremeno rekao da voli novinarke koje kleče, ali to je njegov manir, samo je tada sticajem okolnosti sve bilo snimljeno kamerom. A šta se događa kada ne snima kamera?

Dakle, voleo bih da protesti bujaju, da se ovi zabrinu i iz te zabrinutosti da počnu da menjaju svoj narativ nedodirljivosti i osećaja da mogu sve. To me najviše nervira. Osećaj da neko gore može sve. Da može da te gleda u oči i da laže, i da ta laž prođe. I to više puta dnevno, kontinuirano.

Šta vas nervira kod opozicije?

Svestan sam da je narod razočaran u opoziciju i da je u njegovoj duši zapisano to da uvek mora da bude neka persona koja će biti predvodnik. U nedostatku te persone koja se dosad nije kompromitovala ne vidim nekog ko bi tu isplivao, ali se ipak nadam da će bes naroda da raste. Jer ima i te kako razloga da raste. Ili, možda, da narod postane manje probirljiv, jer stalno traži tog nekog idealnog pa gleda hoće li doći. Pa, evo ga Saša Janković, dobar i častan čovek, zaštitnik građana, on je taj, on je mesija, pa svi za njim, spasi nas, Jankoviću, spasi nas, ti si taj. Onda su otkrili da on nije taj. Možda ga ponela podrška uglednih, talentovanih ljudi kojima se divio, pa se zaneo ili prosto nije kapacitet. A onda Sašu Jankovića baciše u govna, blato, smradu jedan, zaljubili smo se u tebe a ti tako, debeovče jedan... Znači, to je greška, nemojmo se više uzdati u neke mesije, dajte da vidimo šta sami možemo. Pa ako u tim opozicionarima, u tom ćušpajzu, u toj čorbi od Đilasa, Obradovića i drugih, ako u njima nezadovoljni građani vide istinitu želju za promenom, pa možda bi trebalo malo skloniti u stranu to gađenje što je jedan malo desno, jedan levo. Dakle, mi smo u neprestanoj potrazi za idealnim, a ako nije idealan, šta ćeš biti, beli listić? Nikad nisam bio beli listić. Uvek bih i preko one stvari zaokružio manje zlo. Nećemo mi dobiti nikad dobro, ostaje nam uvek manje zlo. I pomirimo se s tim. Neka prestane da nam bude gadno manje zlo. I malo manje da tražimo idealnog, jer idealnog nema.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net