foto: marija janković

Intervju – Marija Ratković >

Slučaj žene M

"Suočena sa zidom, imala sam opcije – ili odlazim i menjam državljanstvo, ili menjam ovo društvo. Izabrala sam ovo drugo. Radim ono što bi trebalo da radi naša premijerka, a ona ima mnogo više moći za promenu društva. Nezavisno od onoga što ja želim, borim se za izbor za druge ljude"

Negde pred kraj 2016. u Skupštini Srbije, poslanik Srpske napredne stranke Aleksandar Martinović čita, zgražavajući se i optužujući opoziciju, delove nekog udžbenika u kojem piše da "nema dokaza da roditelji utiču na seksualnost dece jer ima primera i homo i hetero seksualne dece iz homo i heteroseksualnih brakova", svaki put glasno naglašavajući "homo" u rečenici. Maja Gojković ga prekida, oboje su pomalo zbunjeni, dok ona skoro ne prošapuće, pravdajući se nekom: "Ne mogu, Ana je tu." Ta nesamerljiva količina licemerja, u ovom slučaju skoro pa komična, (p)ostala je nešto normalno.

Takođe, merila koja na sebe primenjuje vlast toliko su daleko od onoga šta je dozvoljeno "običnom" građaninu i građanki da često deluje da živimo u paralelnim svetovima.

"Milica Đurđić, partnerka premijerke Srbije Ane Brnabić, rodila je u sredu 20. februara sina koji će se zvati Igor", glasila je vest od pre dve nedelje koju su, inače poslovično homofobni, prorežimski tabloidi, preneli bez ikakvih suvišnih komentara (dok su društvene mreže vrvele od odurnih povika mržnje, što opet govori o atmosferi u društvu). Predsednik Srbije je čestitao rođenje sina premijerki ne trošeći ni reč na to da, po ovdašnjim zakonima, Ana Brnabić svom detetu nije ništa – da ne može da uzme bolovanje ako se ono razboli ili da ga upiše u školu; ne trošeći ni reč na sve druge ljude u Srbiji koji žele dete, ali ne mogu da ga imaju.

Nekoliko dana pre toga, Marija Ratković, teoretičarka kulture i medija i kolumnistkinja, objavila je na sajtu Peščanika tekst "Jastuk pod haljinom" gde je pisala o svom životu, o svojim pokušajima da, kao žena kojoj je pre dve godine, zbog kancera, urađena radikalna histerektomija (operacija kojom se odstranjuju materica i jajovodi), sačuva svoje jajne ćelije, odnosno mogućnost da jednog dana bude majka. Zakon to nije dozvoljavao.

Sa njom razgovaramo o svim onim problemima i etičkim pitanjima koja nam ostaju nakon što se slegne prašina o premijerkinom detetu, o roditeljstvu kao privilegiji, o odnosima lekara prema pacijentima, o (ne)izborima i očaju, o zakonima, onima koji ih krše i onima koji su iznad zakona i, konačno, o onome šta bi trebalo i moralo da se menja.


PODSMEH I PATERNALIZAM

U prvom trenutku sam se borila da, pre odstranjivanja jajnika, sačuvam jajne ćelije. Dočekao me je podsmeh lekara, uz komentar "gde ćete sa njima posle, bez materice". Veliki problemi sa kojima sam se suočila bila su i gruba, nestručna i cinična mešanja u moje duboko lične odluke: "Da si do sada htela dete, rodila bi", "imaš 35 godina, ti si već u menopauzi", "uostalom, usvoji" – kao da su deca za usvajanje samo opcija za nuždu. Otišla sam iz te bolnice jer odbijam lečenje tamo gde ne postoji elementarno poštovanje mog dostojanstva. Tako je krenula moja zdravstvena turneja po Srbiji i inostranstvu koja je pre svega – potraga za mogućnostima.

Svako ko se suoči sa dijagnozom, ima pravo na informacije i zakonska obaveza lekara je da objasne koja je bolest u pitanju, koje su opcije u okviru te i drugih ustanova, kao i prognoze tipova lečenja. Kod nas se lekari igraju boga, svode svoju zakonsku obavezu na nivo dobre volje, tipa "mogu da ti ostavim jajnik". Mene nije zanimalo da lekari izlaze u susret mojim željama, već da mi predoče naučne i zakonske mogućnosti i njihove cene i rizike. Bez ikakvog paternalizma ili moralističkog mešanja u to da li ću ja i kako da planiram porodicu.


MOGUĆNOSTI KOD NAS

U Kliničkom centru postoji mogućnost kriogenizovanog čuvanja jajnika odnosno tkiva jajnika. Reč je o savremenoj proceduri gde se onkološkim pacijentkinjama izvade jajnici i, nakon zračenja, po potrebi se vraćaju u njih ili se iz tkiva jajnika u laboratorijskim uslovima gaje jajne ćelije. Uz operaciju, za mene to nije bila opcija, u svetu je veoma malo dece rođeno tako, a u procesu surogat materinstva – još nijedno. Na kraju sam izabrala najrealniju i najjeftiniju opciju – da sačuvam jajnike, u sebi.

Ali u trenutku dok pokušavam da sačuvam jajne ćelije, surogat materinstvo je eksplicitno zabranjeno, i stoga žena koja ostane bez materice nema mogućnost da ih sačuva – o trošku osiguranja koje je uvek uredno plaćala. Nevolja je što se na operaciju odstranjivanja materice i jajnika odlazi jednom, a proces je ireverzibilan. Šta to znači? Meni od Građanskog zakonika zavisi budućnost, najdirektnije zavisim od toga šta se glasa u Skupštini, a nisam sigurna da kod onih koji odlučuju uopšte postoji svest o meni ili mnogim parovima u sličnoj situaciji. To je neprihvatljivo i suštinski znači da nemamo izbor, i da ako želimo pomoć u reprodukciji, moramo da izbegavamo ili kršimo zakon.

Odluka o roditeljstvu je emotivno suviše jaka odluka, barem kod nas u društvu. Bilo da je reč o homoseksualnim ili heteroseksualnim parovima ili čak ljudima koji su sami, kada požele da imaju decu, ne postoje granica i rizik koje neće podneti. Ali meni nije normalno da se gleda blagonaklono na transplantaciju materice koja može da bude fatalna po majku i dete, a da se na surogat gleda kao na nešto pogano. Naši zakoni se bave apstraktnim slučajevima i etičkom gimnastikom, a ne razumeju procese koji su odvijaju u ljudima u situacijama teških bolesti, kad žele partnerstvo ili potomstvo...


NUŽDA ZAKONGAZI

Kada je reč o gej i lezbijskim partnerstvima, promeni pola, reprodukciji… sve su to pitanja gde je svaki dan gubljenje vremena. Ako imaju bilo kakvu realnu opciju, ti ljudi će posegnuti za njom. Neće pitati zakon da li mogu da ostvare svoje najdublje životne želje.

I tu dolazimo do "prve bebe Srbije". Potpuno razumem te dve žene koje nisu imale vremena da zakonska regulativa dođe kao vila i ispuni im želje. Ali ko ima novca, danas sedne u avion i ode u Los Anđeles, plati sve i ćao. Čak i ne mora da krši zakon, bogati i moćni su uvek iznad njega. Nedavno, čestita se rađanje deteta, a žmuri se na zajednicu iz koje je to dete poteklo, smejemo se u lice drugim gej roditeljima i njihovim po svemu razložnim željama – da budu zakonski roditelji, da vode dete na more, da imaju prava na posete u slučaju razlaza ili da detetu ostave stan. Da ljubav koju oni žive negde bude zapisana, da smeju da prijave nasilje, da ne žive u strahu od krivične prijave ili oduzimanja deteta. To nije pitanje hira, nego ravnopravnosti. Zakon treba da oslika život, a ne da život guramo u tesne i sumnjive zakonske okvire i rupe.

Zakon krše oni koji nemaju mogućnosti. Osetila sam kako je to kada se suze horizonti i svest, bila sam luda od ljubavi i spremna na sve za neko nerođeno dete, osetila sam očaj koji sad dok govorim oseća tako mnogo ljudi u Srbiji... Zato je ključno da ljudi imaju legalni izbor, to jest izbore.

Čitala sam na forumu o surogat majci koja je mesecima nosila jastuk ispod haljine da bi delovalo da je trudna. Slika tog jastuka me i dalje proganja, to je najniža tačka koliko zakon može da ponizi ženu. Ta žena nije to činila zato što je poremećena ili da udovolji okolini, već zbog realnog straha da će joj oduzeti dete. Ljudi koji grubo krše zakon – bilo da je reč o ilegalnom surogatu, ilegalnom usvajanju ili ilegalnom abortusu – često su samo previše očajni.


DRŽAVA VS. GRAĐANKE

Mi pitanja reprodukcije moramo da proširimo na biopolitiku – državnu i svaku društvenu regulaciju bioloških procesa. Iskreno mislim da ne postoji dovoljan društveni interes da se rešavaju biopolitička pitanja, jer su u Srbiji ljudi koji se suočavaju sa tim skrajnuti i diskriminisani, bilo da govorimo o borbi pacijenata za lekove, humanije procedure u lečenju ili odluke o životu i smrti. Svaka borba tako postaje individualna, i onda su nevidljive i potrebe žena sa invaliditetom, i potrebe starijih sugrađana ili onih koji boluju od retkih bolesti – kao da su svi unapred precrtani.

Sad kad mi je izvađeno nekoliko organa, imam pravo na invalidsku penziju. Ali kada bih ostvarila svoje pravo na penziju, automatski bih izgubila mogućnost da usvojim dete. Ironija je da je ista osnova mog invaliditeta i želje za detetom – nemanje materice. Zakon to ne vidi.

To je zakonsko slepilo za stvarne probleme ljudi.

Svaki zakon polazi od toga da se spreči zloupotreba, kao da je država u nekom antagonizmu sa nama, kao da živim da prevarim državu. A zapravo, samo želim da živim tu i da imam jednaka prava kao drugi ljudi, da ostvarim neke biološke procese. Sistem posmatra ljude kojima navodno pomaže kao one koji će da zeznu državu, a zaboravlja se da mi svi tražimo pomoć kad nemamo iste šanse i smisao pomoći je da ispravi nepravdu.

Normalno je da neko za asistiranu trudnoću traži pomoć države, jer tako se stvaraju državljani. Ne mogu da zamislim da neko na mestima odlučivanja veruje da ljudi koji žele da budu roditelji u stvari hoće da prevare državu, pa će oni ići na više veštačkih oplodnji iz besa. Cilj je rođenje deteta, ne korist druge vrste. Zakon ne vidi te ciljeve, pa žene bez dovoljno informacija idu krišom i na do pet stimulacija godišnje, unište svoje zdravlje – dobiju insulinsku rezistenciju, dijabetes ili potpomognu stvaranje raka dojke ili jajnika. Mi smo došli do ekstremnog trenutka licemerja gde imamo kampanje za izmišljanje slogana za roditeljstvo, a istovremeno država okreće leđa ljudima koji pišu molbe za pomoć, u želji za roditeljstvom koja već postoji.

U tom trenutku, dok se govori o sloganima, obijam pragove da vidim koje su moje mogućnosti da se ikada u životu reprodukujem, a država me smatra – kao stabilnu obrazovanu ženu – glavnim neprijateljem. Uvek se govori o razmaženosti žene koja već pre tridesete nema puno dece, a niko ne misli da sam dok sam se obrazovala i radila – stvarala stvarno okruženje za porodicu.


MENJATI DRUŠTVO ILI POBEĆI

Naša država je spremna da žene prisiljava na trudnoću, da ih zastrašuje, da produkuje neželjenu decu, dok zatvara oči nad ljudima koje decu žele. Uzrok tome je što su pozicija žene, žensko telo ili želja u patrijarhalnom društvu nebitna. Žene i njihova tela su eksploatisane na svakom koraku. Društvo ne vrednuje ženu, već je instrumentalizuje kroz ulogu majke i posmatra je čak i zakonski – samo kroz matericu. Bez obzira na to što sam uspešna, živim pod pritiskom da će društvo muškarca koji bude sa mnom smatrati herojem-mučenikom koji se pomirio sa gubitkom svojih privilegija i usudio se na put bez povratka jer mu neću "podariti porod". To je previše tereta za bilo koga.

Suočena sa zidom, imala sam opcije – ili odlazim i menjam državljanstvo, ili menjam ovo društvo. Izabrala sam ovo drugo. Radim ono što bi trebalo da radi naša premijerka, a ona ima mnogo više moći za promenu društva. Nezavisno od onoga što ja želim, borim se za izbor za druge ljude. Istovremeno mora da se promeni čitav set zakona – da asistirana reprodukcija ne uništava ljude finansijski i zdravstveno, da nestanu ograničenja u godinama jer mladost nije garant zdravlja, da gej partnerstva budu ozakonjena, da surogat bude legalan, a ne da restrikcijama produkujemo zloupotrebu, lažne brakove i emigraciju.


ŠTA DA SE RADI?

Pre svega, potrebno je da se surogat ne odvaja od procesa doniranja jajnih ćelija i sperme, jer su materica, spermatozoidi i jajna ćelija tri jednaka činioca da dete nastane, bez jednog od to troje ne postoji rođenje deteta. Zatim, da se svi etički problemi – rešavaju. Etička pitanja su teška, ali nisu nerešiva – nismo prva zemlja koja se s tim susreće. Apsolutno osnovno jeste da žena i njen život i dostojanstvo budu u fokusu. Svi zakoni vezani za zdravlje i reprodukciju moraju da budu socijalni, levičarski i humanistički, u interesu zdravlja i dobrobiti ljudi.

Tu je i fleksibilizacija usvajanja. Ideja da je prototip idealnog usvojioca osoba između 20 i 35 godina, u srećnoj vezi od pet godina i kreditno sposobna jeste bajka o jednorozima. Govorim o fleksibilizaciji koja u svojoj osnovi ima humanističke metode, a ne o komercijalnom principu cash and carry.

Najstrašnije je pretvaranje biopolitičkih procesa u usluge, bilo da govorimo o kontracepciji, rađanju ili doniranju organa. Moramo da imamo socijalistički model javnog zdravlja i da zakoni prate savremeni život, a ne da obnavljaju srednji vek.

Simbolično, baš na dan svesti o HPV virusu, 4. marta, osnivanjem Centra za biopolitičku edukaciju, otpočela sam rad na kulturalnim, političkim, pravnim, filozofskim, moralnim i etičkim aspektima ljudskih praksi. Želim da iz optike humanih vrednosti okupim stručnu javnost i zainteresovane grupe i pojedince i da onda zajedno učimo i proizvodimo znanje, vođeni pre svega vrednostima za koje se zalažem bezmalo ceo život. Jedna od prvih akcija je stvaranje svesti da HPV vakcina treba da bude dostupna i uključena u zdravstveno osiguranje svih mladih, da država pomogne svima koji požele da se zaštite od raka. Prema navodima Svetske zdravstvene organizacije, možemo zaustaviti dalje oboljevanje od raka, i tu nema nedoumica i rasprava. Mi danas imamo lek koji predstavlja civilizacijsko dostignuće borbe protiv raka, a to je valjda prioritetni zajednički cilj, izražen u Nacionalnom programu za borbu protiv raka.


O SUROGAT MAJČINSTVU

Pravna pitanja surogata oslikavaju ostale regulative tih država. Na primer, u Velikoj Britaniji je surogat majka često majka iz trećeg sveta, pa u osnovi ograničavanja surogata leži ideja da se surogat majci onemogući dobijanje državljanstva. U Francuskoj je surogat apriorno zabranjen zakonom. U nekim zemljama je – neregulisano.

U otvoreno kapitalističkim zemljama, poput nekih država SAD, tačno se znaju cene – jajne ćelije, spermatozoida, surogata. A kad govorimo o surogatu koji ne uključuje plaćanje, postoje zemlje u kojima rođake mogu da rađaju za drugog, i one navodno tradicionalnije gde je to izričito zabranjeno, kako se ne bi komplikovali odnosi u porodici. Načelno svaka od ovih odluka ima smisla, ali nema jednostavnih rešenja u polju biopolitike.


NEVIDLJIVI RAD ŽENA

Kada govorimo o finansijskoj nadoknadi gestacijskog rada, o troškovima, ne govorimo o bogaćenju već o nadoknadi realnih troškova – pregleda, ishrane, razlike u zaradi koju žena usled trudnoće pretrpi. Tu postavljam ključno pitanje: zašto ti realni troškovi nisu nadoknađeni svim ženama? Žene ne rađaju decu samo sebi, već i društvu. Zašto samo surogat majke da imaju te troškove refundirane? Slično je sa pitanjem neplaćenog rada. Tek kada ga plaćamo kuvarici, čistačici i sobarici, shvatamo koliko stvarno košta ono što bake i majke rade iz ljubavi, i onda vidimo da celo društvo počiva na tom nevidljivom i neplaćenom radu žena. Pitanje uvođenja i regulacije surogata, pogotovo finansijske, kao i istraživanje realnih troškova, može i treba da otvori pitanja realnih troškova materinstva. To je ulaganje u budućnost zemlje, a ne socijalno davanje milostinje za trudničko i porodiljsko. Ako je državi stalo do toga "da nas bude više", bilo bi super da to pokaže ulaganjem.


ETIČKI PROBLEMI

Kada je reč o surogatu, postoje mnogi etički problemi, ali oni nisu ni nalik onome što se pojavljuje u Hallmark filmovima – surogat majka je rodila dete i hoće da ga zadrži. Prvi surogat problem zove se slučaj bebe M (Baby M, rođena je 1986. godine, o tome je snimljen i film istog naziva) i odnosi se na to da žena nije želela da se odvoji od novorođenčeta, a dilema je rešena odlukom o posetama, nalik na one pri razvodu. Problem je i navođenje poznatih slučajeva surogata odnosno uporno medijsko estradizovanje tog procesa, svođenje na domen usluga, poređenje sa prostitucijom – iako je taj proces sličniji transplantaciji organa jer podrazumeva stroge uslove, medicinske testove i podudarnost, ograničen broj pokušaja.

Po mom mišljenju, dominantan etički problem surogata je, kao i inače u društvu, pitanje – ko donosi odluku o prekidu trudnoće. Ako je predviđen prekid iz medicinskih razloga, ko donosi tu odluku – žena koja nosi dete ili zakonski roditelji, možda država? Poznato je nekoliko slučajeva gde su pravni roditelji odlučili da ne žele nastavak trudnoće, dok je surogat majka bila protiv. Da li žena koja rađa za druge treba da ostane sa jednim ili dva inicijalno neželjena deteta, koje možda nema uslova da gaji? Da li je odluka pravnih roditelja iznad toga?

Moramo da mislimo kako da ženama očuvamo pravo da raspolažu telom, a danas to pravo ugrožavaju i crkva, i država, i društvo i porodica. Ukoliko žena nije u fokusu – mi ubrzo imamo scenario Sluškinjina priča po romanu Margaret Atvud.

Ali, desne politike i usvajanje pretvaraju u Olivera Tvista, a brak u Nečistu krv i tako dalje. Istorija čovečanstva ima kontinuitet normalizacije i ozakonjenog nasilja nad ženskim telom. Problemi institucije braka se ne rešavaju ukidanjem, pa tako ni zloupotreba kroz surogat ne može da se ograniči anatemom i zabranom.

Važno je naglasiti da se zabranom surogat ne ograničava, već prelazi u sivu i crnu zonu. Zakonskom regulacijom se zapravo sprečavaju razne vrste zloupotreba, a ne obrnuto.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net