VREME BR 247. 20. JANUAR 1996. >

Mag pripovedanja

"Bezdno" roman godine Umetnička vizija Svetlane Velmar-Janković je sugestivna, snažna i slojevita

Svetlana Velmar-Janković ima svoja mnogostruka književna lica: ondje pripovedač, romansijer, dramski pisac, esejista, književni istoričar, književni teoretičar, urednik itd.

Njene omiljene teme su: Istorijski događaji i ličnosti iz bliže i dalje srpske prošlosti (npr. u "Vračaru" to su zbivanja i likovi iz srpske istorije u rasponu od 15. do 20. veka; u "Dorćolu", Knez Mihailu i "Bezdnu" to je Srbija u 19. veku i u "Lagumu" vreme od tridesetih do osamdesetih godina 20. veka). Njene pripovesti i romani su "dozivanje zaboravljenih ljudi i iščezlih vremena", kako bismo bolje razumeli sopstveno vreme i sebe same.

VIZIJA: Umetnička vizija Svetlane Velmar-Janković je sugestivna, snažna i slojevita: Ispod tankog sloja emipirijskog, istorijskog, pojavnog, u njenoj prozi se skriva osobena metafizička filozofija istorije i filozofija i psihologija ljudske prirode.

Čovekova istorija je, sugerišu njena dela, istorija stradanja, bede, patnji, nanošenja i trpljenja svakovrsnog zla i poniženja. Iskustveni, istorijski konkretni oblici zla samo su odraz, odblesak metafizičkog, arhetipskog zla koji svoje duboke korene ima u onostranosti.

Društvene pometnje, kolektivno i individualno nasilje i rušilaštvo tek je vidljivi vrh ledenog brega iza kojeg se kriju nevidovne ali moćne transindividualne, kosmičke sile. Za ovu tvrdnju možda je najbolja ilustracija početak romana "Lagum": "Tama je nadolazila kao zagonetni vasionski prah.

Bio je novembar 1944." Viđenje ljudske prirode u romanima Svetlane Velmar-Janković, s dobrim razlozima, nije ni naivno ni vedro.

Čovek, dakle, nije samo božje stvorenje, krotko i plemenito, dobro po prirodi, koje tek rđavi društveni uslovi kvare. U njemu, pored dobra, postoji i ontološko zlo, koje nije avgustinovsko privatio bani, odsustvo Anastas Jovanović dobra, već ima vlastito utemeljenje. Grandiozni manihejski sukob svetlosti i tame, dobra i zla, pravde i nepravde, koji se odigrava u vaseljeni, ima svoje poprište i u čovekovoj prirodi. Jod dublji i tamniji od laguma istorije jesu lagumi ljudske duše.

Ovaj svet je carstvo tame i bezumlja, zlo je u i storiji, u društvu, ali i u najdubljem ustrojstvu čoveka i sveta, te je otud neprolazno, večno, neiskorenjivo. Pa ipak, u tom i takvom tamnom vilajetu, postoje ostrvca i plemenitosti, samilosti i dobrote, u njemu postoje razbacana i dobro skrivena zrnca čovečnosti i mudrosti, a u dubinama tame svetlucaju ponegde plamičci i iskrice svetlosti.

PESNIK SVETLOSTI: Svetlana - nomen est omen - je pravi pesnik svetlosti, njenih najraznolikijih vidova (jutarnja, podnevna, večernja svetlost, prolećna i jesenja, svetlost nebeska i zemaljska, unutrašnja i spoljašnja itd.), kao i njene čudesne prirode. Ona je pouzdan tumač je raznolikih simboličkih značenja svetlosti i njenog poetskog, psihološkog, mitskog, filozofskog i religijskog smisla. Setimo se samo koliko je važna, stožerna uloga svetlosti u noveli "Vračar". U njoj se mesto Vračar opisuje kao "polje na kome se, kako mu i njegovo staro slovensko ime kaže, sustiču vragi i vrači, čari i čini. kao što se i na Vračarskom bregu jednako međusobno prelamaju svetlosti i tmine iako je Breg ipak prostorija Svetlosti." U romanu "Bezdno", sazdanom na igri nebeske svetlosti i demonske tame, ima jedno mesto kada knez Mihailo i kneginja Julija, zaljubljeni, brodom se približavaju ušću Save u Dunav, najednom, pred tajanstvom čudesne svetlosti osete duhovni potres i mistično jedinstvo sa vaseljenom. O tom svom vrhunskom doživljaju knez Mihailo piše: "... žarna svetlost ranog poslepodneva odjednom nam se, u svoj ogromnosti svojoj, ukazala. Odasvud je priticala, nitima svojim prožimajući i plavetnu okruglinu nebesa i silna prostranstva voda i ravnica. (...) oboje smo osetili kao da svetlosni beskraj bliži nam se, kao da nedohvatni sjaj nebesa i u nama rastapa se".

Književni postupak je ono što više nego izbor tema i metafizička vizija daje snažan pečat prozi Svetlane Velmar-Janković.

Svetlana je iznad svega pravi književni majstor reči. Njena rečenica je savršeno promišljena, jasna, stegnuta, krajnje pažljivo vodena, funkcionalna i efektna. Ritam rečenice prilagođen je temi, mestu u kompoziciji teksta i, razume se, likovima. Cesto su njeni romani protkani raspravom o recima, kao u "Lagumu" ili u "Bezdnu".

Načinom govora Svetlana suvereno gradi i oživljava svoje likove.

Upravo kroz reč, osobenu, njima svojstvenu ona im udahnjuje život i identitet.

U njenim romanima na izvanredan način, potpuno "prirodno", prepliću se realno i nerealno, faktično i fiktivno, prividno egzaktni podaci i činjenice imaginacije. U "Dorćolu", "Vračaru" ili "Bezdnu" podjednako su . uverljivi i poetski snažni opisi stvarnih zbivanja i opisi snova, vizija, prikazanja i halucinacija. Ovostrana, zemaljska i ona druga, mistička, onostrana i natprirodna stvarnost podjednakomu i realne i zagonetne.

U romanu "Bezdno", kao i prethodnim proznim knjigama, Svetlana Velmar-Janković se majstorski veslo služi empirijskim, objektivnim činjenicama, arhivskom gradom, člancima iz novina, zapisima hroničara, isloriografa. Iskoni gradom, s jedne strane, ali i onim subjektivnim činjenicama zasnovanim na ličnim doživljajima i emocijama čiji su tragovi oslali zaheleženi u "Dnevnicima", pismima ili beleškama, s druge.

Prozna dela naše spisateljke izatkana su od najlaganije građe u koju je spretna i brižljiva autorska ruka velikog majstora pisane reci i maga pripovedanja, gotovo neupadljivo utkala narodna predan ja, verovanja, običaje, legende, lako da ona ne samo da ne remete tkanje umetničke proze već mu daju posebnu čar. Njena je priča poput drevnog mitskog predanja "satkana od srebrnog konca, svetlosnih niti i iščezlih glasova".

U svom književnom postupku Svetlana Velmar-Janković izuzetnu pažnju poklanja psihologiji svojih likova. Uz pomoć "detalja", "sitnica", gestova i govora ona uspeva da pronikne u psihičke dubine svojih junaka. U pogledu likova možda joj je najuspeliji lik kneza Mihaila u romanu "Bezdno". Svetlana ima izvanredan dar za introspekciju, za otkrivanje najskrivenijih kutaka svesti i za opisivanje najtananijih osećanja, doživljaja, predstava i utisaka.

Ali , i više od toga, u ovom svom za sada poslednjem romanu, kojem je s pravom pripala ugledna NIN-ova nagrada, ona se pokazala kao izvanredan "dubinski" psiholog, koji ima potrebnog znanja ali i kuraži da zaroni do najtamnijih dubina potisnutog nesvesnog, pa i dalje, do u sam bezdan arhetipskih slojeva ličnosti. Njeno poniranje u iracionalno je impresivno i znalačko, a, pre svega, uvek je književno opravdano, umetnički svrsishodno upotrebljeno.

Takav je slučaj, recimo, sa principom sinhronije ili "čudom podudarnosti" koji nam pomaže da razumemo neverovatne bezuzročne podudarnost i između spoljašnjih događaja, kao i one nevidljive a važne veze između objektivnih, spoljašnjih i unutrašnjih, psihičkih zbivanja.

Misija književnosti, kako je ona, čini mi se, implicitno data u prozi Svetlane Velmar-Janković, jeste da spašava od tame zaborava sve što je tamo nepravedno, nasilno gurnuto, a stoje vredelo i što vredi da se sačuva i da ugleda svetlost dana.

Književnost je odgovor na iskonsku i večitu ljudsku potrebu "da ostavi svoj trag. U snegu. Morskim talasima. U pesku".

A pisanje je uvek jedan pokušaj samospoznaje i spasenja kroz ispovest i samoanalizu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net