foto: marija janković

Intervju – Snežana Bogdanović, glumica >

Ja sam svoj protest počela još kad sam otišla

"Ako vlast drži sve medije pa se sad raspišu izbori i svi opet glasaju za isto zato što tako piše u medijima, onda nije bitno da se raspišu novi izbori nego je bitno da se dobije sloboda medija, kako bi svi mogli da dobiju pravu informaciju, i kako bi mogli da formiraju pravi odnos prema onome što im se nudi na izborima"

Film Šavovi po scenariju Elme Tataragić i u režiji Miroslava Terzića, koji se sa Berlinskog festivala vratio sa dve nagrade, takmiči se i na FEST-u u programu "Srpski film". Zbog teme, istinite priče o krađi beba u Srbiji, zbog Snežane Bogdanović koja tumači glavni lik, Anu koja je uverena da je njen sin živ iako su joj u porodilištu rekli drugačije, ali i zbog svega što Šavovi govore o našem sistemu i društvu, i film i njegovi autori postali su velika medijska tema.

Osim zbog Šavova, Snežana Bogdanović je bila na Berlinskom festivalu i zbog filma Kuduz iz 1989. godine, jednog od kultnih filmova jugoslovenske kinematografije. Za ulogu Bademe u tom filmu bila je nominovana za nagradu Evropske filmske akademije za najbolju žensku ulogu, u Parizu je dobila specijalnu nagradu, na Festivalu u Puli "Zlatnu Arenu", u Nišu "Caricu Teodoru" – da pomenemo samo glavne od mnogih prestižnih nagrada u karijeri Snežane Bogdanović. Pre nego što se 1994. godine odselila u Njujork, igrala je i u filmu Original falsifikata, seriji Aleksa Šantić i filmu snimljenom po njoj Moj brat Aleksa, i u mnogim pozorišnim predstavama po zemlji. Nakon odlaska gledali smo je u serijama Sinđelići i Na terapiji, i u predstavi Diplomac. Prošle godine u Sarajevu snimila je film Sin scenaristkinje i rediteljke Ines Tanović, koji je sad u postprodukciji.

Šavovi su na programu FEST-a 1. marta, a u bioskopima 14. marta. Premijera ovog filma je predstavljanje jedne nove Snežane Bogdanović.

"VREME": Nagrade koje su Šavovi osvojili na Berlinalu su Europa Cinemas Label i druga nagrada publike programa "Panorama". Šta one znače za distribuciju filma?

SNEŽANA BOGDANOVIĆ: Kad film koji dolazi iz male kinematografije kao što je naša, učestvuje na velikom svetskom festivalu kao što je Berlinale, to je veliki uspeh. A ako povrh toga dobije i dve nagrade, to je onda vrlo bitno za taj film. Ova prva nagrada, koju smo dobili od kritike i znači najbolji evropski film u programu "Panorama", omogućava prikazivanje filma u 43 zemlje i skoro 1200 bioskopa. To ne znači da će film završiti u svim bioskopima, ali se nadamo da će u mnogim, nagrada govori da umetnički film kao što je naš ima širi komercijalni potencijal i da nije osuđen na uži krug filmofila. A druga nagrada publike, i to od 37 filmova, komplementarna je sa prvom i znači da i publika i stručna javnost dobro misle o našem filmu. Mi smo zbog toga jako zadovoljni.

Ovdašnji mediji su isticali konferenciju za medije održanu povodom Šavova na Berlinalu, a najviše njeno trajanje.

Uglavnom traju pola sata, prenose se u svim festivalskim prostorijama festivala, i kao i sve ostale konferencije, biće na sajtu Berlinala godinu dana. Naša je trajala pedeset minuta, zahvaljujući interesovanju za temu našeg filma. Nismo se pripremali, već baš zbog želje da na što bolji način predstavimo film, svako je bio u dobroj koncentraciji, slušali smo se i nadopunjavali i pričali priču o filmu. Znači, nismo održali rutinsku konferenciju i ređali informacije: koliko smo snimali, koliki je budžet filma i slično, nego se osećala želja da pričamo o problemu zbog koga smo snimali film.

Šta su vas pitali, da li je novinarima iz drugih zemalja bilo jasno da neko u Evropi krade bebe iz porodilišta?

Mislim da bismo i mi reagovali isto kao i oni. Prvo su nas pitali šta je društvo učinilo tim povodom, i da li smo mi imali problema što smo uperili svetlo na tu pojavu, da li će film nešto pokrenuti. A onda smo čuli da se to dešava i u drugim zemljama, "to se dešava i u mojoj zemlji", govorilo se u publici.

Šavovi

Šavovi se bave ličnom dramom i nikog eksplicitno ne prozivaju, nikog ne optužuju.

Film ne pokušava da umanji odgovornost društva i sistema, apsolutno ne. Krađa beba se dešavala u nekom drugom sistemu, ali odgovornost ovog sada nije zbog toga manja zato što sadašnje društvo mora da istraži i reši svaki slučaj. A ima ih čini mi se preko 500, i nijedan nije niti dokazan niti rešen. Drinka Radonjić, po čijoj priči je snimljen film, više od 20 godina sama pokušava da reši svoj slučaj, kao usamljeni Prometej protiv sistema, protiv bolnica, protiv policije, protiv svih institucija i pojedinaca koji su je gledali kao ludu, protiv ovog društva koje i Udruženje roditelja nestalih beba gleda s podozrenjem. Znači, ne umanjujući odgovornost društva i ne optužujući ga direktno, hteli smo da se okrenemo pojedincu. Jer bez obzira na okolnosti koje nas snađu, bez obzira na težinu situacije u kojoj smo, na sve strahote koje su ispred nas, mi uvek imamo slobodu da izaberemo kako ćemo odgovoriti na to. To nam niko ne može oduzeti. I u tome je naša snaga.

Iako nema otvorene kritike društva, pitanja kako je tako nešto moglo da se desi i zašto društvo ćuti, prisutna su od početka do kraja filma. Isto važi i za pitanje o humanosti, empatiji...

U kojim okolnostima, zašto, neko izgubi humanost i empatiju? Ja mislim da je to ključno pitanje našeg filma, ali nažalost i suština ovog problema. U kom trenutku se napravi preokret u glavi na primer pedijatra, koji je nekad sigurno imao snove da će biti dobar lekar, i koji sigurno voli ljude, u kom trenutku, zašto, takav čovek izgubi empatiju, i pomisli da je to što radi potpuno u redu, kakvi su to ljudi? Mi smo se više bavili posledicama događaja i otkrivanjem istine...

Ana koju glumite traži istinu o svom sinu. Zašto se zadovoljava samo istinom?

Mislim da je otkrivanje istine neophodno. Ja je potpuno razumem i mislim da bi svako od nas u tim okolnostima želeo da dođe do istine.

Ali na kraju, kad je otkrije...

... dođe do saznanja da istina nije ništa donela njoj lično, možda je samo uznemirila jedan život. Zato što ono što je propušteno, propušteno je zauvek. Izgubila je 18 godina života svog sina, izgubila je pravo na odgajanje deteta, na prve reči, njegovu školu, pravo na majčinstvo. Zato ga ona u poslednjoj sceni pusti. To je kao kod Brehta, kao iz Kavkaskog kruga kredom kad se žena koja je rodila dete i dadilja koja ga je odgajala prepiru čije je dete, pa sudija nacrta krug, postavi dete u sredinu, kaže koja ga od vas prevuče na svoju stranu njoj ću dodeliti dete, one počnu da vuku, dadilja vidi da će ga rastrgnuti, i pusti dete kako bi ga spasla. U našem filmu je to majka, Ana. Ona je odlučila da bude izdaleka u njegovom životu, da ga voli, da ga gleda izdaleka, da mu ne smeta.

Kad policijski inspektor saopšti Ani da su upravo otkrili dokument o usvajanju deteta koji je ona potpisala i optuži je da je obmanjivala policiju, njeno lice se ne promeni. Šta ona tad oseća?

foto: marija janković

U tom trenutku ona prvi put dobija potvrdu da je njen sin živ. Pričala sam sa Drinkom o tome, jer ona je bila u sličnoj situaciji. Da biste dobili više, vi morate da potisnete svoju slabost jer sve ono što će u tom trenutku da vas oda može da uništi sve ono što ste do tad uradili. U tome je njena lična snaga. Drinkina snaga je fascinantna, i upornost i istrajnost i neodustajanje. Ona ima poker face kojim ne otkriva svoju intimu, svoj bol. Družila sam se sa njom par meseci, promatrala je. Ja sam mnogo mekša od nje, i ja bih u mnogim situacijama popustila i otkrila svoje emocije, ali ona ne. Život ju je naučio da ima maksimalnu kontrolu nad sobom. A to je i lepota glumačkog zanata, ta kontrola: da dodirnete neka najranjivija mesta u sebi, ali da im se ne predate nego da ih kontrolišete. I Drinka je tu morala da odglumi.

Ana iz Šavova ima porodicu, zapostavila je ćerku zbog potrage za sinom.

Kad se tako nešto strašno desi, to se odrazi na celu porodicu, na naše odnose, na život svih nas. Jovana Stoiljković je odlično odigrala ćerku i, ne znam da li ste primetili, u ovom filmu je učestvovalo više žena. Postoji jedna drugačija vrsta povezanosti i komunikacije među ženama. Od prvog momenta smo se razumele i sve nam je bilo jasno. Osim Jovane i mene, tu su i Vesna Trivalić, Dragana Varagić, Jelena Stpuljanin i Ksenija Marinković, scenario je napisala Elma Tataragić, scenograf je Ana Buljan, film je montirala Milena Petrović, kostimografkinja je Zora Mojsilović, muziku je komponovala Aleksandra Kovač, producentkinja je Milena Trobozić Garfild. Ne umanjujući doprinos svih kolega, to me izuzetno raduje.

Prošle nedelje je javljeno da će na jednoj od prvih sednica prolećnog zasedanja Narodne skupštine Srbije biti Predlog zakona o nestalim bebama. Da li mislite da ta vest i premijera Šavova imaju neke veze?

Znam da je Evropski sud za ljudska prava dobio obećanje od srpskog Ministarstva pravde da će preduzeti neophodne korake da bi se konačno otkrila suština problema. Nadam se da naš film jeste nešto malo pokrenuo u toj priči. Jer, iako filmom nismo nikog optužili, slon je u sobi i ne možemo da se pravimo da ga nema. Moramo s tim da se suočimo, mi kao društvo, moramo da damo neke odgovore povodom nestalih beba, to je naša dužnost. Ne znam da li znate da pravo na materinstvo u ovoj zemlji zastareva?

Šta to značizastareva?

To znači da ukoliko ne pokrenete slučaj u vezi s nestalim detetom u određenom roku, vaš slučaj zastareva i vi više kao majka nemate prava da potražujete svoje dete. A pravo na očinstvo zastareva mnogo kasnije. To je apsurdno i nema nikakve logike. Čula sam da će i taj zakon da se promeni. Međutim, pravo na posmrtne ostatke ne zastareva, i Drinka je tim putem tražila svoje dete. Htela je dokaz, gde je dete sahranjeno, gde mu je grob, gde je spaljeno, gde je dokument o tome.

Da li ste čuli kakav je taj Predlog zakona?

Ne, ali sam čula da bi trebalo da bude određena novčana nadoknada, kao kompenzacija za te porodice. Koliko košta dete? Znate koja je cena deteta? Cena je izgubljena humanost.

Iako ste pre odlaska u Njujork bili poznati pre svega kao pozorišna glumica, nakon toga ste u Beogradu igrali samo jednu predstavu, Diplomca, i to kao privatnu produkciju.

Nažalost, rad u pozorištu u našoj sredini podrazumeva da ste tu prisutni mnogo duže nego što je to slučaj kad radite na filmu ili televiziji, a to je za mene dosta komplikovano. Diplomac je bio ideja Milene Garfild, koja je predložila Beogradskom dramskom pozorištu da radimo predstavu koja će se igrati samo 30 večeri, svake večeri, po brodvejskom principu. Desilo se da apsolutno nismo imali nijedno slobodno mesto! U Beogradu se igraju predstave po repertoarskom modelu, i to je apsolutno u redu. Ali mislim da treba uvesti i neki drugi model, i naša predstava je dokazala da bi funkcionisao. Na Zapadu se, iz sigurnosnih razloga, a pre svega pošto je uvek u igri mnogo novca, i inače u kulturi je mnogo novca u opticaju, uvek prave dve podele za jednu predstavu kako bi u svakom trenutku mogao da se zameni učesnik koji je sprečen da izađe na scenu. I predstava se igra svake večeri, dok god ima interesovanja publike.

Kažete da je u kulturi u opticaju mnogo novca, gde to ima?

Kultura je identitet jednog naroda, ona nas definiše, ona je i materijalna i simbolička, kroz kulturu saznajete o vrednostima, običajima, ukusu, temperaturi nekog naroda, i zbog toga države moraju da ulažu u svoju kulturu. Ovde ljudi smatraju da za kulturu ne treba vezivati novac da ne postane komercijalna. Naprotiv! Novac samo traži drugu vrstu odgovornosti, radi se o tome da kad jednom napraviš nešto dobro, otvoriće ti se vrata za novi projekat. I obrnuto, kad napraviš nešto loše, nećeš moći da dobiješ novac za sledeći projekat. A ovde nemamo parametre kad u nešto treba da se uloži, a kad ne, i ovde uspeh, kao i neuspeh, ne znači baš mnogo. Na Zapadu se za uspeh vezuje novac. Ovde nema ni svesti da je ulaganje u kulturu ulaganje u budućnost, kao i u sliku o sebi u svetu.

Bili ste u ansamblu Beogradskog dramskog pozorišta...

Da, ali sam igrala i u Jugoslovenskom dramskom, i u Zvezdara teatru, na Dubrovačkim ljetnjim igrama, Splitskom ljetu, na scenama Jugoslavije...

Slobodan Ćustić, koji trenutno vodi to pozorište, bio je vaš partner u filmu Kuduz, da li ste se sreli sa starim kolegama?

Pozorište je izuzetno zahtevan posao i zato su u svetu na takvim pozicijama menadžeri. Pre nego što ih bord izabere, oni moraju da izlože precizan plan koji će sprovesti u svom mandatu, što bord kasnije pažljivo kontroliše. To što je neko dobar glumac ne kvalifikuje ga za poziciju menadžera u ustanovi kulture. Zato imamo previranja po našim pozorištima, što se najviše odrazi na štetu ansambla.

Dobro ste obavešteni o ovdašnjim kulturnim dešavanjima. Kakve informacije su dolazile do vas o nekim istorijski važnim danima, na primer o bombardovanju, o protestima?

Što se tiče protesta, ja sam svoj protest počela još onda kad sam otišla. Ja svoj protest živim svaki dan i uglavnom ga živim potpuno sama. Žao mi je da nas nije bilo više onda kad sam ja počela svoj protest. To su bile izuzetno dramatične godine, užasne. U našoj porodici su doživljene na specifičan način. Naši roditelji su u to vreme bili u Beogradu, a Bekimova (Bekim Fehmiu, svekar Snežane Bogdanović) porodica na Kosovu. Šta da vam na to odgovorim? Strano mi je mišljenje "mi i oni". Mi smo stanovnici ove planete, i tako smo i dete odgajali: svi smo u istoj poziciji bez obzira na jezik i boju kože, ne postoji nijedan razlog zbog koga bih ja poverovala da smo mi ovo, a vi ono, ili da mi više vredimo od vas.

To je bila jedna od poruka serije i filma o Aleksi Šantiću, poslednjoj jugoslovenskoj seriji.

Igrala sam Anku Tomlinović, Aleksinu ljubav. Ona je bila katolikinja, pa se njegova porodica protivila toj vezi. Leka (Branislav Lečić) igrao je Šantića koji izgovara "mi svi govorimo istim jezikom", "svi smo braća"... bilo je nekog čudnog predosećanja u tome da se zemlja raspada. Bila je to predivna serija, poslednji jugoslovenski projekat, a kasnije i film, snimali smo je šest meseci u Mostaru, prelepi kostimi... Divna uspomena.

Šta je bio konkretan razlog što ste 1994. ostavili uspešnu karijeru, Beograd?

Kad sad gledam sebe, to kao da je neka druga Snežana, što ne znači da je još uvek nema u meni. Jeste, preda mnom je bila sjajna karijera, ali to nešto u meni, neka strast prema tome šta je dobro a šta nije dobro, šta prihvatam a šta ne prihvatam, bila je toliko jaka da sam ja morala da uradim to šta sam uradila. Osećala sam da to što se dešava ja ne mogu. Da sedim ovde dok se na par sati od mene puca i umiru neki ljudi, moji prijatelji, to nisam mogla. Nije to bila impulsivna odluka, išli smo na proteste, viđali smo iste ljude, pa je njih bilo sve manje i manje – ja se u tome nisam osećala dobro. Otišla sam jer sam shvatila da ni na šta ne mogu da utičem i ništa da promenim. Nisam razmišljala ni koliko ću tamo ostati ni kakav će moj život tamo biti. Uliks (Fehmiu) je otišao pre mene. Te prve godine mi je bilo dobro zato što sam se odvojila od svega, pre odlaska sam išla iz projekta u projekat, zavladao je nekakav mir, našli smo se u predivnom delu Amerike, na okeanu, u Kejp Kodu, i pomislila sam: samo da me niko ne zove da glumim. Posle će naravno doći i nostalgija za poslom, ali vi onda pokušate da od toga što imate napravite najbolje što možete. Sad smo drugačiji, imamo druge navike, posao. Ali gluma nam je i dalje važna. Kad zatvoriš oči pa se upitaš kako osećaš sebe, vidiš da se osećaš kao glumac. I, u poslednje vreme, neka naša nada da ćemo se više baviti glumom nego kad smo otišli, ostvaruje se. Samo je trebalo izdržati. Glumac je u najnesrećnijoj poziciji od svih umetnika kad ode u zemlju drugog jezika. U Americi ne dovode u pitanje tvoj talenat i iskustvo, nego ono što mogu da dobiju sa tvojim akcentom. Ispostavi se da su za nas neke minorne, tipske uloge ili neke reklame. Uliks i ja smo na sreću imali od čega da živimo, tako da sam ja svom agentu mogla da kažem ja ovo neću.

Nisam htela da pričamo o hlebu koji se pravi u vaše tri pekare zato što ste mi rekli da vas novinari samo o tome pitaju, alikakav je to hleb?

Hleb je jednostavan, sastoji se od vode, brašna i soli. A ako ste kreativni možete da napravite čudo. To je hleb za svakog, zdrav hleb koji se pravi po najstarijim metodama, vrhunskog kvaliteta. A u vreme kad smo mi počinjali, postojalo je malo pekara u Americi koje su pravile hleb na taj način, pa smo mi bili kao new kids on the block. Težak je to bio proces, na početku je bilo samo nas nekoliko, a sada smo pekara koja sarađuje sa najboljim šefovima i snabdeva restorane sa Mišelinovim zvezdicama.

Vaš primer negira strah od globalizacije, koji najviše neguju protivnici ulaska Srbije u Evropsku uniju.

Globalizacija je neminovan proces, ona je posledica tehnološkog napretka, a zahvaljujući komunikaciji i informisanosti, ona je na izvestan način otvorila vrata za mnoge ljude koji bi da je nema, da ostanu zatvoreni u svom svetu. Nije baš sve tako crno, nije tačno da morate da se prilagodite i poništite svoje specifičnosti. Opet se vraćamo na stvar izbora. Odluka je na pojedincu šta će ponuditi i šta će izabrati od ponuđenog. Ljudi će uvek da prepoznaju i prihvate ono što je autentično i pravo.

Kako je biti Balkanac u Njujorku, da li nas gledaju kao ljude koji ostalima stalno prave probleme?

Ja nemam to iskustvo. I to od prvog trenutka. Možda zato što sam najveći deo tog života u Americi provela u Njujorku, koji nije Amerika nego svet u malom. Sve što je progresivno i misleće, završi u Njujorku. Amerikanci uglavnom ne razlikuju Srbiju i Rumuniju, samo najobrazovaniji znaju nešto o nama. Ako su se nekada nečemu čudili o Srbiji, pa evo i mi se sada čudimo o Americi. Posle svih ovih događaja koji ruše iluziju o tome šta je Amerika, zbog partije i predsednika koji su sad na vlasti u Americi, mnogi se iščuđavaju kako je to moglo da se desi. Garnitura koja vlada okružena je najgorom korupcijom i kriminalom. Ljudi koji su u mom krugu užasnuti su svim tim i jedva čekaju izbore.

I u Srbiji se ljudi iščuđavaju.

Izuzetno je važno koje informacije dobijate i odakle. Jer na osnovu toga formirate mišljenje za koga da glasate, šta da mislite. Veoma je važno koje novine čitaš, i da u poplavi lažnih vesti prepoznaš pravu. I onda glasaš za onog ko će zemlju u kojoj živiš povesti u napredak. I ko neće dozvoliti nešto što ljude gura u mrak. Ne znači da u Americi nije bilo rasizma i nacionalista, ali kad je društvo organizovano i funkcioniše demokratski a boca je zatvorena, mene ne zanima s kojim demonima ti moraš da živiš sam sa sobom, to je tvoja stvar. Ali kad neko otvori tu bocu pa svi ti duhovi izađu a ti im daš svoj glas pa se oni osnaže, onda je to zastrašujuće. Ne znam kako će se ti duhovi vratiti u bocu.

U Srbiji se čeka odluka predsednika Vučića da li će biti novih izbora. Za to vreme, u osamdesetak gradova se protestuje. Da li ste imali prilike da vidite proteste?

Naravno da jesam, mada je nezahvalno da komentarišem kad nisam sve vreme u zemlji, ali znam da kad narod spontano izađe na ulice to je znak nezadovoljstva, obeshrabrenosti, malodušnosti, bola, nepravde nad životom. I ja to razumem. Razumem i da oni ne mogu na silu da ruše vlast za koju je većina glasala. Ali ako ta vlast drži sve medije pa se sad raspišu izbori i svi opet glasaju za isto zato što tako piše u medijima, onda nije bitno da se raspišu novi izbori nego je bitno da se dobije sloboda medija, kako bi svi mogli da dobiju pravu informaciju, i kako bi mogli da formiraju pravi odnos prema onome što im se nudi na izborima.

Badema, lik iz filma Kuduz , borila se za svoje pravo, za žensko pravo.

Bila je revolucionarna, kao neka naša začetnica feminizma, tada su čak i neki koji su voleli film gledali na nju kao na negativan lik. Nisam razumela zašto je negativna, ja sam je branila. Nadam se da bi sad imala malo veću podršku. U svetu je sve više pokreta za ženska prava i jednakost, jedan od primera je i 50:50 koji se zalaže za davanje istih šansi ženi kao što ih imaju muškarci, zalaže se za ravnopravnu zastupljenost žena na svakoj instanci. Dajte većem broju žena da rade filmove pa ćete dobiti 10 dobrih filmova koje su režirale žene! Na Berlinalu je bilo 17 žena autora ove godine, što je fantastično, a na Venecijanskom festivalu nijedna. Ne mislim da pošto-poto treba uvrstiti neki film zato što je autor žena, već dati iste mogućnosti ženi u samom startu, i onda možemo da govorimo o rezultatima. U prethodnom, socijalističkom društvu žena je uživala veću jednakost nego što je ima danas. Sa promenom društvene klime pojavio se retromačizam.

Negde sam pročitala da će biti reprizirana serija Sinđelići , u kojoj ste glumili. Ponekad se na nekom od programa pojavi i serija Na terapiji . Da li ste obavešteni o tim reprizama?

Ne, ta prava kod nas nikad nisu regulisana, a u Jugoslaviji su postojale tantijeme, autorska prava na eksploataciju. U svetu to funkcioniše. Ja sam, na primer, u Americi jednom čak posudila glas za neki crtani film, u čemu sam inače beskrajno uživala, i posle toliko godina mi stiže honorar. S godinama se smanjuje, ali i kad na kraju ostane pet dolara, vi ćete ih dobiti. Ovde neko ima pravo na eksploataciju, a da vi nemate ništa od toga. To je još jedna stvar koju u ovoj zemlji treba urediti.

Ali, ja se u sadašnjoj fazi života trudim da pravim zaokret ka unutra. Shvatila sam da kad ne možete da promenite stvari koje vas uznemiravaju, onda morate da promenite ugao iz koga ih gledate da biste pomogli sebi. Kad uspete da organizujete sebe iznutra, svoj mikrosvet, shvatite da je to vaše najjače oružje. Kad ste tu dobro, to prenosite spolja, i osećate se bolje. To je moje lično saznanje: kad je meni dobro, bolja sam i za sve oko sebe. Civilizacija se na globalnom nivou urušava, i mnogo nesreće, anksioznosti, stresa, depresije, odlika je našeg doba. To znači da onako kako smo mi postavili stvari, očigledno ne funkcioniše. Nešto bazično treba da se promeni, a ta promena mora da krene od pojedinca.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net