VREME BR. 289. 4. MAJ 1996. >

Nojeva politika

Osnovni problem opozicije je u tome što ona nije uspela da ubedi birače da su oni, pored opozicije Miloševiću i SPS, i alternativa toj politici U zvaničnoj najavi da će se izbori za saveznu skupštinu održati u drugoj polovini godine ("Politika", 22.1.1996), Ivica Đačić, portparol SPS, prosto likuje nad političkom nemoći opozicije i daje zapravo tačan opis njenog dosadašnjeg sterilnog učinka: "Imajući u vidu takve političare i političke stranke i, s druge strane, političku težinu i politički kapital SPS, partija koja ima ovakvu opoziciju nema razloga da brine za svoju budućnost". Tragično je što ono što ova uspešna stranka ima da ponudi glasačima jeste obična leva fraza. Treba imati na umu sledeću bitnu činjenicu: dok se vlast komunista, odnosno SKJ - barem do početka osamdesetih - ideološki legitimisala, SPS nema nikakvu ideologiju i njena legitimacija, ako se to uopšte može reći za goli pragmatizam, bila je u doba pre Dejtona državotvornost, a sada socijaldemokratska leva fraza: tržišna privreda sa socijalnim korektivom, podržavanje svih oblika svojina, privatizacija, ali ne "divlja", tj. kapitalistička.

Državna svojina po svaku cenu je - a to su naučili još u pravim komunistčkim vremenima - način je da vladajuća oligarhija, posredstvom ekonomije kontroliše društvo.

Slobodan Milošević je uspeo da sve do danas obezbedi sebi i opoziciju po vlastitom liku. Postoji jedna pravilnost u političkim sistemima bivših komunističkih zemalja.

Prevrat je bio stvarno prevrat, ili samo "prevrat". Tamo gde je promena izvršena 1989. zahvaljujući konsenzusu da "realni socijalizam" guši političku zajednicu prevrat se zaista dogodio, kao u Mađarskoj, Istočnoj Nemačkoj, Češkoj i Poljskoj. S druge strane, na prostorima bivše Jugoslavije, Rumunije i Albanije došlo je do promena, ali zahvaljujući prethodnoj tradiciji nacionalnog socijalizma ("vlastiti put u socijalizam") nije došlo i do prevrata.

Slovačka, Bugarska, Ukrajina i Belorusija negde su između. Druga bitna karakteristika jeste da na samom početku "tranzicije" uspostavljeni novi (ili takozvani novi) & poredak determiniše politički sistem dotične države kao konstanta. Ovaj fenomen g poznat u političkoj nauci pod imenom Rokhanova hipoteza, svojevremeno empirijski testirana na novim demokratijama posle Drugog svetskog rata, na primeru društva u tranziciji, znači da kakav je bio početak - godina 1990 - ostaje konstanta političkog sistema. Na primeru Srbije to znači da su se političke stranke utrkivale oko nacionalnog kolača, s time da je samo jedna, a to je Socijalistička partija Srbije (SPS), uspela da u političku trku ubaci državnika i da u borbu oko nacionalnog kolača uđe kao jedina državotvorna stranka nasuprot razjedinjenoj opoziciji. Otuda je ta stranka mogla sebi dozvoliti luksuz da napusti’ nacionalnu opciju, kao i da u potpunosti izneveri predizborna obećanja iz 1990, 1992. i 1993, a da to u biti ne naškodi njenom imidžu i političkom uticaju. Svi njeni koraci legitimisani su, pokazalo se potpuno lažnim imidžom stranke koja stvara srpsku nacionalnu državu. To je tajna njene (SPS) i njegove (Milošević) uspešnosti. Ta manipulacija bila bi mnogo manje uspešna da se srbijanska opozicija uspela konsolidovati kao jedinstvena politička alternativa i da su njeni lideri uspeli da ugroze osnovu Miloševićeve harizme: da je on državnik, a da su svi permanentni ili povremeni opozicioni lideri ("zvezde") samo obični političari u pejorativnom značenju te reči, ili kao dvojica njegovih direktnih konkurenata Milan Panić i Dobrica Ćosić - samo neozbiljni gostujući politički amateri - za razliku od njega, političkog profesionalca.

Počnimo od gostujućih zvezda na opozicionom nebu. Prva je bila zvezdica Ivana Đurića, kandidata reformista na izborima 1990. Stranka iza koje je stajao tadašnji savezni premijer Ante Marković, a koja je pored velikog broja simpatizera okupila zapravo srednji partijski kadar i ljude koji su uvek - pa tako i ovoga puta - bili blizu kese sa novcem. Ivan Đurić postigao je skroman rezultat, ispod 10 odsto glasova, doduše, bio je trećeplasiran, iza Vuka Draškovića.

Nakon izbora, stranka - ako je uopšte i postojala - raspala se, kao, uostalom, i Jugoslavija. Prvom prilikom, kada je trebalo pokazati građanski kuraž, Đurić beži i ostavlja svoje glasače u strahu od mobilizacije.

Ideja o tome da ako je dobio vojni poziv treba da ga odbije i kao opozicioni političar i protivnik rata ode u zatvor - bila mu je potpuna strana. Pariz zamenjuje za Beograd, a svoje glasače ostavlja u kaljuzi rata protiv kojeg su oni bili - i zbog toga upravo glasali na predsedničkim izborima 1990. za Ivana Đurića. Druga, i to velika opoziciona zvezda bio je Milan Panić. Prvi savezni premijer novostvorene države, čovek za koga su vezivane nade da će Srbiju izvući iz rata i sankcija OUN - a time i od opšteg propadanja. Sira javnost još ne zna kako se pojavio u ulozi saveznog premijera, ali se pokazao potpuno nedoraslim za tu funkciju.

Svejedno, na izborima decembra 1992, čijim posredstvom Milošević i njegova politička tvorevina (SR Jugoslavija) dobi jaju neosporni unutrašanji legitimitet, nastupio je u manje-više improvizovanoj predizbornoj kampanji - bez podrške oca nacije i tada jedinog izglednog protivkandidata Miloševića. Panić je uspeo ono što do sada nikome nije uspelo - da oko sebe ujedini opoziciju i da skupi impresivnih 35 odsto glasova. Šta on, međutim, čini nakon toga? Umesto da preuzme funkciju lidera opozicije - pošto mu je Miloševićeva savezna skupština izglasala nepoverenje - pokunjeno kupi svoje prnje i vraća se u Kaliforniju svom biznisu i svom predsedniku (Panić je pod "My Presiđent" uvek mislio na predsednika SAD). Zamislimo samo šta bi se desilo da je Milan Panić ostao u zemlji i nastavio da radi ono za šta je tražio glasove građana Srbije - da vodi razjedinjenu opoziciju protiv Miloševića. Nakon izbacivanja Dobrice Ćosića iz Palate federacije i nakon razbijanja radikalsko-socijalističke koalicije, da je Panić ostao u zemlji, teško da bi mu mogao neko osporiti liderstvo i vodstvo. Izbori su bili već nakon godinu dana i oni su se zvršili - zahvaljujući i Panićevom bekstvu - ponovnim trijumfom Miloševića i SPS. Ovako, teško da će (dva puta) prevarene birače neko ponovo ubediti u okupljanje protiv Miloševića - s obzirom na nekoliko puta dokazanu nealternativnost opozicije. Panićevi, kao i Đurićevi glasači mogu jedino da se osećaju prevarenima. Zar se onaj ko traži od vas glas da bude predsednik Srbije ne oseća ni na kakav način obaveznim spram vas? Otuda, opozicija nije u stanju da iskoristi jednu bogom danu činjenicu: naime, ono što je Milošević prihvatio u Dejtonu (i zbog čega nam, prema predsedniku SPS, prekodrinski Srbi duguju neizmernu zahvalnost), a opozicija naknadno i prećutno verifikovala sa stanovišta nacionalističke opcije mnogo je gore od onoga zbog čega je u januaru 1993. oteran prvi savezni premijer SRJ Milan Panić. Naime, u svom inaguralnom govoru poslanicima savezne skupštine jula 1992. Panić kao cilj svoje vlade postavlja trajan mir u Bosni, skidanje sankcija Jugoslaviji i ponovnu saradnju sa OUN, KEBS i međunarodnom zajednicom u celini. Panić je u tom smislu postavio zahtev da se razoružaju sve regularne i neregularne jedinice u Bosni, njihovo naoružanje stavi pod kontrolu UNPROFOR i povuče sve naoružanje bivše JNA u Jugoslaviju. Zatim da SRJ prizna sve novonastale države, a one zauzvrat ne bi pravile probleme oko kontinuiteta SR sa SFR Jugoslavijom. Osim toga, svim novim državama nastalim na tlu Jugoslavije Panić je ponudio ugovor oko uspostavljanja ekonomske saradnje između njih i SRJ. U svom ekspozeu na Londonskoj mirovnoj konferenciji (jul-avgust 1992) Panić eksplicitno prihvata priznanje Hrvatske i Bosne i Hercegovine u nepromenjenim granicama, što Milošević sa indignacijom odbija na samoj konferenciji.

U septembru, ovaj Panićev stav poslanicima SPS i Srpske radikalne stranke služi kao povod za pokretanje postupka za izglasavanje nepoverenja Paniću. Postupak se privremeno zamrzava do januara 1993, kada ga izglasava sada već legitimna skupština SRJ. Ali, kao što decembra 1993. nije umela da iskoristi hiperinflaciju, tako i za predstojeće savezne izbore 1996. opozicija verovatno neće biti u stanju da upotrebi na pravi način katastrofu izazvanu ratnom opcijom Slobodana Miloševića kao sredstvom rešavanja srpskog nacionalnog pitanja na tlu bivše Jugoslavije. S obzirom na poziciju Demokratske stranke (DS) i Demokratske stranke Srbije (DSS) prema Miloševićevom prihvatanju plana kontakt grupe za Bosnu i plana "Z-4M, to je i razumljivo.

Osnovni problem opozicije je u tome što ona nije uspela da ubedi birače da su oni, pored opozicije Miloševiću i SPS, i alternativa toj politici. Uostalom, jedino iskustvo sa opozicijom na vlasti jeste ono koje su Beograđani imali sa opozicionim opštinama - a u tom pogledu činjenice pre govore o nealternativnosti nego o alternativnosti opoziconih stranaka SPO, DS i DSS. Pored ovog iskustva, kao i serije političkih promašaja, od nacionalnog programa preko Vidovdanskog sabora, monarhije i ravnogorskog folklora, četiri građanske parlamentarne opozicione stranke (SPO, DS, DSS i GSS) nikada nisu pred građane Srbije uspele da izađu sa artikulisanom, za birače razumljivom i konkretizovanom alternativom politici vladajućeg režima u ekonomiji, školstvu, zdravstvu, kulturi, uređenju društva i države, nepostojanju spoljnopolitičke doktrine, politici prema manjinama... U situaciji kada puca jedan od stubova režima, a to je monetarna stabilnost, 1 kada Avramović i Milošević više nisu jedno isto, građanskim opozicionim strankama opet je data mogućnost da elaborišu efikasnu političku alternativu. Ali, o tome nije dovoljno izdavati saopštenja i držati mitinge, nego se u Veću građana savezne skupštine mora izaći sa jasnom, razumljivom i konzistentnom političkom podrškom guverneru Narodne banke u kontekstu izglasavanja nepoverenja koalicionoj vlasi SPS-JUL- DPS Crne Gore. Za to je potrebno i političkog umeća i političke lukavosti. Ako to i ovoga puta građanske opozicione stranke ne budu uspele da pokažu, teško da će im se ukazati još jedna šansa do oktobarskih izbora za saveznu skupštinu.

Autor je saradnik Instituta za evropske studije


 


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net