VREME BR. 23. 1. APRIL 1991. >

DOKUMENTI VREMENA: Događaji pred 27. mart

1. Odlazak pretsednika Ministarskog saveta i ministra spoljnih postova na sastanak sa Hitlerom i Ribentropom februara 1. V '41. god.

Pretsednik Ministarskog saveta i ministar spoljnih poslova pošli su u Nemačku na sastanak sa Hitlerom i Ribentropom 13. februara 1941. godine. Kad sam doznao da će ići tamo, pitao sam za razlog tog puta i o čemu će se tamo govoriti. Cvetković mi je rekao da su pozvani, ali da se ne zna predmet razgovora. Ja sam mu skrenuo pažnju na opasnost kojoj se izlažu idući na sastanak ne znajući o će mu će se na tom sastanku razgovarati. Rekao sam da će im Nemci verovatno učiniti predloge ili postaviti zahteve sudbonosne za nas. On je ponovio više puta da oni neće ništa uglaviti, već samo razgovarati, a ako bude predloga, da će ih saslušati ad referendum. Ja sam smatrao da pre njihovog odlaska treba ispitati sve mogućnosti i odrediti za svaku od njih liniju ponašanja.

VREME BR 23. 1. APRIL 1991.

MIHAILO KONSTANTINOVIĆ: Fotografija objavljena u knjizi dr Danila Gregorića Samoubistvo Jugoslavije (izd. Jugoistok, Beograd 1942), sa sledećim tekstom: "Najfatalnija ličnost poslednje jugoslovenske vlade: Mihailo Konstantinović, koji je, kao eksponent masonerije, od nepoznatog profesora subotičkog fakulteta postao najuticajnijom ličnošću u zemlji"

U to vreme postojala je opasnost da Nemci predlože Jugoslaviji zaključenje pakta o prijateljstvu i nenapadanju. Za mogućnost takvog nemačkog predloga doznao sam od Kneza Pavla 27. januara 1941. godine. Knez Pavle pitao me je tada šta da radimo ako nam Nemci predlože zaključenje pakta o prijateljstvu i nenapadanju. Ja sam mu rekao da takav pakt krije ovu opasnost: on bi nas vezao i izdvojio od ostalih balkanskih država, a Nemačkoj bi dao slobodne ruke prema ostalim balkanskim državama. Mi, međutim, moramo tražiti oslonac za našu sigurnost u balkanskoj zajednici. Stoga sam pretsedniku Ministarskog saveta ukazao na opasnost takvog pakta, ako bi mu takav predlog Nemci učinili prilikom njegove posete.

Moglo se predviđati da će nam Nemci predložiti pakt o prijateljstvu i nenapadanju utroje, sa njima i Italijom. To mi se činilo još teže, pošto se Italija već nalazila u ratu sa jednom balkanskom državom. Ali, kako bi u tom slučaju pakt bio širi, meni se činilo da bi to bila prilika da pokušamo dobiti pomoć i zaštitu Sovjetskog Saveza, na taj način što bi i on učestvovao u tom paktu. Osnov za ov u nadu nalazio sam u razgovorima sa sovjetskim poslanikom u Beogradu, Plotnjikovom.

Eventualni nemački zahtev da dozvolimo prelaz njihovih trupa preko naše teritorije smatrao sam da treba odmah odbiti. Takav zahtev ne treba uzeti ni ad referendum. Isto bi tako trebalo postupiti ako bi Nemci predložili da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu, pošto taj pakt sadrži obavezu potpune saradnje, ekonomske, političke i vojne, što je više nego dozvola prelaza trupa. Nikakva ograničenja ili isključenja obaveza koje proističu iz Trojnog pakta, kao n. pr. obaveza da dozvolimo prelaz trupa, niti kakve druge odredbe, ne bi ništa izmenile u suštini stvari. Pristupiti Trojnom paktu značilo bi vezati našu sudbinu za sudbinu tri sile koje su ga zaključile i doći neminovno u sukob sa Engleskom i Sjedinjenim Američkim Državama. Zbog toga bi takav predlog trebalo odmah odbiti.

Pretsednik Ministarskog saveta me je onda pitao koju bi politiku mi mogli da pokažemo, pošto mi svi predloži koje bi Nemci mogli da učine izgledaju neprihvatljivi ili opasni za nas. Odgovorio sam mu da, van već pomenutog približavanja Sovjetskom Savezu, meni izgleda još jedino praktično raditi na stvaranju neutralnog bloka balkanskih zemalja. Time bismo izbegli da usamljeno raspravljamo sa Nemačkom, ali je i to imalo svoje opasnosti ako se odmah ne bi postiglo da taj blok bude zaista neutralan.

Suštinu mojih mišljenja i argumenata izneo sam u jednom memorandumu koji sam predao pretsedniku Ministarskog saveta pred njegov polazak na put. Taj memorandum sam završio ovim rečima:

"Zaključak iz svega ovoga teško je izvesti u potpunosti. Nama su misli i neposredne namere Nemaca nepoznati, pa je teško i doneti neki zaključak. Ali jedna stvar je van sumnje: silazak Nemaca na jug preko Bugarske znači za nas smrtnu opasnost jer prirodna, najkraća i najbolja veza Nemačke i obala Jegejskog mora vodi preko naše zemlje. Stoga ne možemo pristati ni na kakav predlog koji će Nemcima dati Solun. Pošto budu imali Solun, oni će nas postepeno zadaviti. Za nas je bolje da nas direktno napadnu nego da nas izolovano mrcvare. Jer čak i kad bi naš kraj u oba slučaja bio isti, ne bi put bio isti. U slučaju napada i otpora naša bi čast bila čitava, a to će značiti nešto u trenutku likvidiranja ovoga rata."

Ovaj memorandum nađen je posle 27. marta 1941. godine. Prošle godine sam doznao da je na njemu zabeleženo da je to "referat za Krunski savet" i da je jedan njegov primerak predat prvom namesniku i da je bio čitan prilikom savetovanja u dvoru.

2. Popuštanje Nemačkoj na privrednom polju

U toku rata, naročito posle sloma Francuske, Nemcima su činjena razna popuštanja na privrednom polju. Nemačka sila, koja onda nije imala protivnika na kontinentu, a pri tom se nalazila u punom ratnom zamahu, impresionirala je ljude, i terala ih na popuštanje.

Naši privredni sporazumi sa Nemačkom zaključeni su pre rata. Nemci su sada nastojali da ih iskoriste što više. Tako, n. pr. kurs klirinške marke povećan je od 14 dinara na 17 dinara i nekoliko para. Nemci su iskoristili priliku i tražili regulisanje nekih predratnih zajmova, na šta smo bili obavezni po ugovorima o miru.

To sve nije išlo bez otpora. Jednom prilikom su tražili neku znatnu količinu žita; od toga im je, kako mije rečeno, dat samo jedan manji deo. Krajem leta 1940. postavili su zahteve koji su značili kontrolu našeg izvoza. Odlučeno je da se to odbije, ali se, na žalost, naši pregovarači nisu držali te odluke. O toj stvari znače više detalja Rudolf Bičanić, ondašnji direktor Direkcije za spoljnu trgovinu. Njemu sam docnije, kad se stvar otkrila, pomagao pomoću zabeležaka koje sam imao, pošto sam ja redigovao odluku o odbijanju, da se utvrdi istina i on opravda.

Neki od onih koji su bili za to da se Nemcima čine popuštanja privredne prirode. nadali su se da će to biti cena za izbegavanje težih političkih pritisaka. Oni su očekivali da će nas Nemci tako ostaviti na miru, ili bar da ćemo moći nekako manevrisati i dovijati se.

Ali je bilo jasno da dovijanja i izmigoljavanja ne mogu večito trajati, i da imaju svoju granicu. Ona ne mogu zameniti jednu politiku. Svak je mogao predviđati da će Nemci, kad im bude potrebno da raščiste situaciju, onemogućiti svako manevrisanje sa naše strane. Početkom 1941. moglo se osetiti da se taj trenutak približava. I zato sam u uvodu memoranduma od 13. februara 1941. napisao: "U svakom slučaju njihovi (nemački) predloži biće teški za nas i našu budućnost. Oni će nemilosrdno zahtevati sve što im treba. Nikakvim manevrima mi se ne možemo izvući iz klješta koja nam spremaju.

3. Situacija posle povratka pretsednika Ministarskog saveta i ministra inostranih poslova

Posle povratka iz Nemačke pretsednik Ministarskog saveta rekao mi je da su on i ministar inostranih dela imali jedan sastanak sa Ribentropom i jedan sa Hitlerom i Ribentropom zajedno, i da im ovi nisu postavili nikakav zahtev, niti uručili kakav konkretan predlog. Razgovori su imali opšti karakter. Hitler je govorio mnogo o svojim shvatanjima uređenja odnosa u svetu. Tim povodom Cvetković mi je rekao da je sagledao šta znači „nov poredak" i da bi mi u njemu bili robovi.

Cvetković je bio zabrinut. Nalazio je da je naša diplomatija neaktivna. Žalio se na Cincar-Markovića da nema inicijative i da je plašljiv. Nalazio je da bi naša diplomatska aktivnost, naročito na Balkanu, trebalo da bude življa i smelija. Rekao mi je da pomišlja da ode u Bugarsku.

Nije mi rekao da li je on činio kakav predlog. D. Gregorić. međutim priča u svojoj knjizi "Samoubistvo Jugoslavije" (str. 142-143) kako je on naknadno saznao da je Cvetković izložio Ribentropu.

jedan plan neutralnog balkanskog bloka. Gregorić kaže da je ta misao "bila u Beogradu pokrenuta sa engleske strane i da je to bila praktično nemoguća konstrukcija". Meni je nepoznato da li je Cvetković uopšte činio sličan ili kakav drugi predlog. On mi o tome nije govorio, niti sam što god o tome čuo sa druge strane.

Tražio sam od Cvetkovića da sazove sednicu Ministarskog saveta na kojoj bi on podneo izveštaj o svojim razgovorima u Nemačkoj i na kojoj bi se pretresla situacija nastala posle tih razgovora. On mi je odgovorio da to nije moguće. Boji se, veli, indiskrecije. Ciljao je na Dušana Pantića, ministra za fizičko vaspitanje, za koga je znao da je izrazito pronemački orijentisan, i koga je uveo u kabinet, kako je govorio, radi "kamuflaže". Podsetio sam ga da sam mu u svoje vreme govorio da je to istovremeno i naivno i opasno. Pantić je radio sa grupom oko "Signala", izrazito pronemačkog lista, koji me je u jednom broju nazvao "žalosnim i po ovu zemlju kobnim". Na njegov rad skretao sam pažnju i pismeno. Cvetković mi je na to odgovorio da on to sve zna i da ima potpisan ukaz o razrešenju dužnosti Pantića, ali da još nije našao pogodan momenat da ga izvrši.

Nekoliko dana docnije bio sam primljen kod prvog namesnika, povodom nekih uredaba Banovine Hrvatske. Po svršenom poslu rekao mi je da je jako zabrinut tokom stvari oko nas. Izrazio je bojazan da će Nemci izvršiti jak pritisak na nas. Ja sam mu onda rekao da je nastupio moment da se uradi ono o čemu mi je govorio kada sam bio primljen kod njega 13 (ili 14) januara 1941.

U to vreme knez Pavle je bio mišljenja da će biti potrebno obrazovati širu, koncentracionu vladu. }a sam se za to zalagao još pre zaključenja sporazuma od 26. avgusta 1939, a posle produžio da stalno radim na tome. Sa profesorom Božom Markovićem i profesorom Mihailom Ilićem imao sam mnogo razgovora o toj stvari, i u nekoliko mahova izgledalo je da će stvar uspeti. 13. januara 1941. pitao me je knez Pavle šta treba da radimo ako Nemci podu na Grčku. Ja sam mu odgovorio da u sopstvenom interesu moramo stati na stranu Grčke. Onda mi je on rekao da je on očekivao taj odgovor i da je moj stav poznat. Zbog toga, rekao je, smatra da sad još nije nastupio trenutak da ja preuzmem Ministarstvo unutrašnjih dela, kako su to neki tražili, a između ostalih Maček i Srđan Budisavljević. To bi sada moglo da razdraži Nemce. "Prema njima treba biti čvrst, ali ih ne treba izazivati". Zatim je dodao da ćemo uskoro morati biti otvoreniji i da će se obrazovati nova, šira vlada. Rekao mi je da bi u toj novoj vladi ministar inostranih dela bio Ilija Šumenković, ambasador u Ankari, koji je pre toga vodio sa sovjetskim ambasadorom u Ankari pregovore o vaspostavljanju trgovinskih i diplomatskih odnosa između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije.

I

Sada, u drugoj polovini februara 1941, moralo se učiniti ono što se nije ranije uradilo. Čini mi se da mi je tada knez Pavle kazao kako mu je B. Čubrilović rekao da on treba kao knez Lazar, sa celim narodom iza sebe, da pođe napred. U svakom slučaju, izrazio je brigu za stradanje i patnje koje očekuju naš narod. Što se tiče obrazovanja šire vlade, on bi voleo da se to uradi ako ljudi mogu da se slože.

4. Odlazak kneza Pavla na sastanak sa Hitlerom

Ukratko, posle povratka pretsednika Ministarskog saveta i ministra inostranih dela iz Nemačke došla je vest o tursko-bugarskoj deklaraciji od 18. februara 1941. god. Bilo je jasno da je događaj u liniji nemačke politike na Balkanu. U jednoj američkoj knjizi ("How the war came to America"), sastavljenoj na osnovu podataka dobivenih od službenih lica i objavljenoj 1942. ili 1943, to je označeno kao glavni uspeh Nemačke u sprovođenju njenih planova na Balkanu. Onda su počeli stizati glasovi o prelazu nemačkih trupa u Bugarsku, a 1. marta 1941. godine Bugarska je pristupila Trojnom paktu. U tu mračnu situaciju uneo je zrak nade službeni komunike TASS-a, koji je objavljen, čini mi se, 3. marta, i u kome se demantovala vest jednog nemačkog lista da je pristupanje Bugarske Trojnom paktu učinjeno sa znanjem i odobrenjem sovjetske vlade. O ovoj značajnoj vesti obavestio me je pretsednik Ministarskog saveta telefonom, posle ponoći, ne krijući svoje zadovoljstvo zbog pojave Sovjetskog Saveza na Balkanu.

Bilo je nastupilo izvesno olakšanje, ali je bilo jasno da su idući dani za nas sudbonosni. I tada je došla vest daje prvi namesnik otišao u Nemačku na sastanak sa Hitlerom.

Za odlazak kneza Pavla u Nemačku doznao sam od pretsednika Ministarskog saveta 4. marta, kada je on već bio otišao. To je bio opasan postupak, jer ako su pretsednik Ministarskog saveta i ministar inostranih dela mogli razgovarati i saslušati eventualne predloge ad referendum, od namesnika se mogao zahtevati odgovor. Svoju zabrinutost saopštio sam Cvetkoviću. On mi je tada rekao da se boji da bi nas Nemci mogli iznenadno napasti. Iz toga sam zaključio da on zna da će prvi namesnik odbiti eventualne predloge koji ne bi bili u skladu sa našim interesima.

6. marta ujutru doznao sam u Predsedništvu da se knez Pavle vratio iz Nemačke i da je za 9 časova zakazana sednica u dvoru, koja je posle odložena za 11 časova. Otišao sam u kabinet pretsednika Ministarskog saveta i tamo ga našao sa Mačekom i Šutejem. Cvetković je izlagao svoje mišljenje da mi ne možemo dozvoliti da Nemci, koji su onda naglo ulazili u Bugarsku, pokore Grčku. Sa Grcima mi možemo otvoriti neprekidan front u našim planinskim krajevima, sa morem iza nas. Pošto izbacimo Italijane iz Albanije, Englezi će nas moći snabdevati ne samo preko Soluna, nego i preko naših pristaništa, jer će biti nadmoćni u Jadranskom moru.

Maček nije bio mišljenja da mi moramo ulaziti u rat zbog nemačkog nadiranja u Grčku. On je smatrao da mi možemo sačuvati svoju nezavisnost i u slučaju nemačkog napada na Grčku.

Šutej je podržavao Cvetkovićevo mišljenje, a ja sam iznosio da posle pristupanja Bugarske Trojnom paktu i ulaska nemačkih trupa u Bugarsku, uspešan napad na Grčku izolovaće nas potpuno, i da ćemo posle toga biti raskomadani. Stoga je napad na Grčku isto što i napad na nas.

Pred kraj razgovora Maček je izjavio i njegove reči ja sam doslovno ponovio u jednom memorandumu koji sam sutradan, 7. marta, predao pretsedniku Ministarskog saveta da se mi slažemo u dve tačke: prvo, mi nećemo pristupiti Trojnom paktu, ako nam to bude predloženo; drugo, mi ćemo se složno braniti ako budemo napadnuti. Ali se on nije slagao sa nama u pogledu našeg stava za slučaj nemačkog napada na Grčku.

Cvetković i Maček vratili su se iz dvora oko dva časa po podne. Od njih sam doznao da se knez Pavle vratio sa nemačkim predlogom da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu, i na sastanku u dvoru nije ništa odlučeno. Učesnici na sastanku izlagali su svoja mišljenja iz kojih se u glavnom moglo izvesti da se nemački predlog mora prihvatiti. Ja sam ga podsetio da su se samo pre nekoliko sati i on i Cvetković izjašnjavali jasno i nedvosmisleno protiv pristupanja Trojnom paktu. On mi je odgovorio da su generali, koji su bili prisutni sastanku, izjavili da su naše snage slabe da bi se oduprle nemačkoj vojnoj sili. Ja sam podsetio kako sam čuo da je Cvetković jedanput rekao generalu Pešiću da se od njega ne traži da pobedi nemačku vojsku, nego samo da joj pruži dostojan otpor. On je ponovio da su generali mišljenja da se mi ne možemo upuštati u borbu sa Nemačkom.

Uveče istog dana napisao sam jedan memorandum u obliku pisma pretsedniku Ministarskog saveta. Ponovio sam argumente protiv pristupanja Trojnom paktu. Podsetio sam ga da su se do odlaska u dvor na sednicu i on i Maček izjašnjavali odlučno protiv pristupanja Trojnom paktu, i za složnu odbranu u slučaju napada. Tražio sam da se ostane bar na toj liniji. Najzad sam konstatovao da nama izvesno predstoje velika stradanja, ali da u izboru koji nam je nametnut moramo se radije odlučiti za stradanje u časti nego pristati na poniženje.

Ovaj memorandum nosi datum 7. marta. Predao sam ga toga dana pre podne pretsedniku Ministarskog saveta.

5. Sednica Ministarskog saveta od 2(L marta 1941. godine

Većanje u dvoru proteglo se kroz dve nedelje, od 6. do 20. marta. Koliko je bilo sednica, ne znam. Učesnici na tim sednicama nerado su govorili o onome što se tamo radi. Čuo sam da se u pregovorima sa Nemcima zateže sa naše strane. Jednom sam čuo da je namesnik Stanković bio za to da damo otpor i da se nekoliko stotina hiljada vojnika prebaci za to vreme u Grčku i Afriku. Bilo je glasova da se sa naše strane postavljaju zahtevi za koje se očekivalo da će ih Nemci odbiti i da će se tako pregovori prekinuti. Rečeno mi je i da je prebacivanje bivšeg pretsednika Ministarskog saveta Milana Stojadinovića u Grčku imalo za cilj da se izazove prekid pregovora od strane Nemaca, pošto je, kako mi je bilo rečeno, od strane Nemaca bilo predlagano da Stojadinović bude postavljen za našeg poslanika u Berlinu.

U međuvremenu, dobio sam iz Ministarstva inostranih dela jedan komentar Trojnog pakta. Miloje Smiljanić, koji je onda bio pomoćnik ministra inostranih dela, a docnije jugoslovenski poslanik u Kairu, pričao mi je 1943. godine da je i on učestvovao u sastavljanju tog komentara. Taj komentar, koliko se sećam, iako sastavljen na vrlo uvijen diplomatski način, nije bio povoljan po pakt. U svakom slučaju nije sadržavao ni jedan argument u korist pakta. Po jedan primerak tog komentara dostavio sam Cvetkoviću i Mačeku.

Polovinom marta čuo sam da su od naše strane postavljeni zahtevi kojima se traže: zajamčenje naše suverenosti i teritorijalnog integriteta, izjava da nam se neće tražiti propuštanje trupa i ratnog materijala preko naše teritorije i oslobođenje od vojne i druge saradnje koju predviđa pakt. Rečeno mi je da pošto se time skoro sasvim ispražnjuje sadržina pakta da se pomišlja na to da se odnosi između Jugoslavije i Nemačke regulišu u nekoj drugoj formi i drugom okviru a ne pristupanjem paktu.

Sednica Ministarskog saveta bila je zakazana za četvrtak. 20-og marta, u 9 časova uveče. Na njoj je pretsednik Ministarskog saveta izneo da je Jugoslaviji učinjen predlog da pristupi Trojnom paktu, i da je u pregovorima o tome postignuto da sile potpisnice pakta garantuju naš suverenitet i teritorijalni integritet. One će dati izjavu notom da neće tražiti da dozvolimo prelaz njihovih trupa preko naše teritorije. Time bi mi ostali van rata i očuvali svoju nezavisnost i celinu.

Pre sednice molio sam da mi se dozvoli da u diskusiji govorim prvi. Tako je i bilo, i ja sam u dužem govoru izneo sve razloge protiv politike pristupanja Trojnom paktu i da će nam ta politika u svakom slučaju doneti samo štetu. U istom smislu govorio je Branko Čubrilović. insistirajući naročito na tome da bi takav postupak bio protivan celoj istoriji srpskog naroda i značio njenu izdaju. Protiv pristupanja paktu govorio je vrlo oštro i Srđan Budisavljević, ukazujući između ostalog i na apsurdnost garantije suvereniteta.

Od ostalih članova Ministarskog saveta neki su se izjasnili odlučno za pristupanje paktu, neki su pristupanje paktu shvatili kao nuždu ili potrebu, a neki su izjavili da nisu dovoljno obavešteni.

6. Ostavka i audiencija od 22. marta 1941. g.

Sutradan, u petak 21-og marta, otišao sam pre podne u Pretsedništvo Ministarskog saveta i predao pretsedniku Ministarskog saveta svoju ostavku. U tom su stigli i Srđan Budisavljević i Branko Čubrilović. U razgovoru Cvetković nam je rekao da mu se čini da bi trebalo da podnese ostavku cele vlade. Nas trojica smo ga nagovarali da to učini.

Oprostivši se od Cvetkovića otišli smo u moj kabinet. Pitali smo se šta dalje da radimo. Budisavljević je postavio pitanje ko bi zamenio Čvetkovića i obrazovao novu vladu kad Cvetković podnese ostavku. Složili smo se da bi to morala biti neka ličnost od autoriteta, koja bi mogla okupiti oko sebe sve političke snage u zemlji. Pomenuo je ime Slobodana Jovanovića, profesora univerziteta. Smatrali smo da treba uticati i na kneza Pavla i dogovorili smo se da se ja prijavim za audienciju za sutradan, subotu, a on za nedelju ili ponedeljak.

Istog dana, u petak, zamolio sam profesora Slobodana Jovanovića da me poseti u mom stanu posle podne. On je došao oko četiri časa. Ja sam mu izložio situaciju i potrebu da se brzo radi. Predložio sam mu da se prijavi za audienciju kod kneza Pavla i da pokuša uticati na njega. On mi je odgovorio da je tih dana bio u audienciji po pozivu i da mu nije moguće da traži novu audienciju. Ja sam insistirao da je prvi put bio pozvan, a da sada, posle novonastale situacije, ima razlog da traži novu audienciju. On je predložio da ode kod Ministra vojske, generala Pešića. Na tome je i ostalo i ja sam učinio da ga general Pešić primi.

U subotu. 22-og marta, u 6 časova po podne, bio sam primljen kod prvog namesnika i izneo mu zašto se povlačim. Rekao sam mu, između ostalog, da narod smatra pakt za simbol kapitulacije, a ona neće da kapitulira. Predao sam mu rezoluciju kongresa rezervnih oficira, koju sam dobio tog dana. Rekao sam mu da je nemoguće voditi dve nepopularne politike: i spoljnu i unutarnju. Politika sporazuma nije bila popularna, naročito kod Srba. Ali ona je bila državna potreba. Narod je to razumeo i davao kredit vladi, i davače ga i dalje, sve dok ona bude na liniji tradicionalne spoljne politike, pošto su pitanja spoljne politike sada u prvom planu. Rekao sam mu da sam to po podne čuo da turski ambasador ima da preda neki predlog o zajedničkom otporu. Vlada je skrenula sa linije naše spoljne politike slušajući stare i umorne generale. Potrebno je da se čuje i mišljenje mladih koji su za otpor. Pomenuo sam nekoliko imena, na prvom mestu generala Simovića. Knez Pavle mi je rekao da će razmisliti o tome, da još ništa nije definitivno, i izrazio želju da se još ne povlačim. Meni se onda učinilo da još nije sve izgubljeno i da se još može sprečiti pristupanje Trojnom paktu. Ipak sam zamolio za rok do sutra po podne.

Pukovnik Rakić, koji je tada bio dežuran u dvoru, pričao mi je docnije da je odmah posle moga odlaska knez Pavle došao kod njega u sobu dežurnog ađutanta i pitao ga da li je naša vojska sposobna za otpor.

7. - Sastanak u dvoru 23. marta 1941. godine

Knez Pavle pozvao je generala Simovića sutradan, u nedelju 23-eg marta. General Simović mu je, kako sam odmah posle toga obavešten, savetovao otpor i rekao da će se inače vojska pobuniti i da će avijatičari bombardovati dvor i zgrade vlade. Kada je general Pešić, ministar vojske i mornarice, doznao da je general Simović bio primljen kod kneza Pavla, on je rekao da će zbog toga podneti ostavku. Kriza je bila pooštrena.

Toga dana na podne telefonom preko dežurnog ađutanta tražio sam i dobio produženje roka za dvadeset i četiri časa. Malo za tim javio se Cvetković telefonom iz dvora i rekao mi da će me Maček obavestiti o pravom stanju stvari.

Otišao sam u pretsedništvo kod Mačeka. Kod njega su bili Kulovec i Šutej. Poveo sam razgovor o velikom ogorčenju u narodu i vojsci, o mogućnosti otpora u zajednici s Turcima i Grcima i o potrebi koncentracione vlade.

Maček me je uzeo na stranu i dugo sa mnom razgovarao. Uveravao me je da se radi samo o dobijanju u vremenu. Nemci će svakako udariti na Sovjetski Savez, a onda će stvari stajati drugojačije. Ponovio je ono što sam ranije slušao, da se vojska neće raspuštati. Insistirao je na tome da treba produžiti izvođenje posla oko preuređivanja države, započetog sporazumom.

Utisak da se knez Pavle koleba, celokupno držanje Cvetkovićevo, razgovor sa Mačekom i pritisak neraspoloženja naroda i vojske stavljali su u izgled izvesne mogućnosti da se stvar nekako spase. Rečeno mi je da toga dana Nemcima još nije bilo saopšteno ništa o tome hoće li Jugoslavija pristupiti Trojnom paktu ili ne. Posle dugog i teškog lomljenja učinilo mi se da ima razloga da budem još prisutan. Mačeku sam rekao da ću ostati u vladi i izneo mu zbog čega se i u kakvom raspoloženju odlučujem na to.

Oko 9 časova uveče Cvetković mi se javio telefonom iz dvora i rekao mi da se "sve okrenulo" i da izgleda da od pristupanja nema ništa. Molio me je da odem u Pretsedništvo i da kažem Mačeku i Šuteju da je situacija u narodu i vojsci vrlo ozbiljna, pa da posle sa njima dođem u dvor.

Otišao sam u Predsedništvo i tamo našao Mačeka i Šuteja. Rekao sam im za ogorčenje u narodu i da ima znakova da će doći do potresa ako se ne napusti put pristupanja Trojnom paktu. Zatim smo otišli u dvor.

Kad smo stigli u dvor. Mačeka i Šuteja su odveli na drugu stranu, a mene su ostavili u salonu za čekanje. Dok sam tamo sedeo, doveden je u isti salon general Simović. Razgovarali smo o našem položaju. I on je izrazio mišljenje da ako se odupremo, imamo neki izgled da se spasemo, a ako se ne odupremo, idemo u propast.

Razgovor sa generalom Simovićem bio je vrlo kratak, pošto su me pozvali tamo gde su se već nalazili knez Pavle. Cvetković, Maček, Šutej, ministar dvora Antić.

Ne sećam se više da li je i Cincar-Marković već bio tu, ili je došao docnije. Nešto docnije došao je i general Pešić.

Kad sam ja uveden, knez Pavle je govorio o audienciji generala Simovića i ostavci Ministra vojske i mornarice generala Pešića. Razgovor je zatim prešao na raspoloženje u narodu i vojsci. Knez Pavle je bio očigledno uzbuđen. Neko ga je pitao kako je došlo do audiencije generala Simovića. On je rekao i ponovio da mu je neko savetovao da ga pozove. Na to sam ja ustao i izjavio da sam ja dan ranije izrazio pred njim mišljenje da bi trebalo da sasluša i mišljenja drugih, mladih oficira. koji su za otpor, i da sam pomenuo između ostalih i ime generala Simovića. Knez Pavle je onda rekao kako se seća, i ponovio je kako mu je Simović kazao da će se vojska pobuniti ako se pristupi Trojnom paktu, i da je vojska sposobna za otpor protiv neprijatelja.

Trenutak je bio od najveće važnosti. Međutim razgovor se počeo kretati u pravcu kritike političkih ambicija generala Simovića. Ja sam pokušavao nekoliko puta da skrenem razgovor sa ličnosti na stvar, i da skrenem pažnju na to da je mnogo važnije pitanje raspoloženja u narodu i mogućnosti otpora, nego nečije stvarne ili izmišljene ambicije. Kada je docnije došao i general Pešić, onda je stvar ponovo počela da tone. On je govorio i protiv Simovića kao vojnika, i protiv onoga što je Simović izneo.

U jednom trenutku došlo je do sukoba između generala Pešića i ministra dvora Antića s jedne strane, i mene s druge strane. General Pešić me je nazvao izdajnikom zbog ostavke, a na moj protest Antić je rekao da sam se „popravio", što je izazvalo moj nov protest.

Razgovor je bio razbijen. Čas se kretao po grupama, čas je bio zajednički. Knez je više puta izlazio. Rekao je da je jedanput ili dvaput govorio telefonom sa grčkim kraljem.

Ništa još nije bilo odlučeno. Posle 11 1/2 časova Cincar-Marković je rekao da Nemci očekuju odgovor do ponoći. Nemački poslanik mu je, navodno, rekao da ako se odgovor ne da do ponoći, onda potpisivanje nema nikakav smisao i postaje problematično, pošto za neki dan u Berlinu očekuju japanskog ministra spoljnih poslova, Macuoku. Knez Pavle je primetio da on ne želi nikako da bude nereda. Cincar-Marković je na to rekao da za red odgovara ministar unutrašnjih poslova i gledao na Cvetkovića. Ovaj je slegao ramenima. I tako se ostalo pri ranijoj odluci.

Rastali smo se pred ponoć. Pri povratku rekao sam Cvetkoviću da dajem ostavku da bi se izbegli svi nesporazumi. To sam mu sutradan ujutru, u ponedeljak 24. marta, i pismeno saopštio.

To je kratak prikaz događaja pre pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu 25. marta 1941. godine, ukoliko o njima imam neposredno saznanje.

Videti takođe: Mihailo Konstantinović - Politika sporazuma (Vreme vanredno izdanje broj 1, 27. mart 1999)


 

Memorandum

Nemci će nam izvesno predložiti nešto što treba najbolje da posluži njihovoj ratnoj politici i ciljevima koje imaju u ovom delu Evrope. Oni bez sumnje idu za tim da postanu gospodari celog evropskog kontinenta. Pred njima su dve mogućnosti, a jedna i druga ih goni da postanu što pre stvarni gospodari Evrope.

Prvo, ili da udare svom silom na Englesku, u kom slučaju žele da budu obezbeđeni sa ove strane, da se i njima ne bi dogodila avantura, koju sada doživljavaju Italijani u Africi. Ako se spremaju da izvrše taj napad uskoro, oni će pritisnuti odmah i velikom silom da što pre dobiju obezbeđenje sa ove strane.

Drugo, da se spreme za jedan dug rat, ako uviđaju da Englesku ne mogu pokoriti. U tom slučaju oni moraju imati takođe punu vlast u Evropi, naročito iz ekonomskih razloga, ali i iz vojničkih (da se onemogući pojava Engleske u ovom delu Evrope).

U svakom slučaju njihovi predloži biće teški za nas i našu budućnost. Oni će nemilosrdno zahtevati sve što im treba. Nikakvim manevrima mi se ne možemo izvući iz klješta, koje nam spremaju, jer su i oni sami u jakim klještima, koja im

stavljaju u pitanje njihovu sopstvenu budućnost. Njihov pritisak će biti jak i on se ne može izbeći. Može li se bar paralizovati ili ublažiti? - Da bi se to videlo, potrebno je ispitati sve mogućnosti koje dolaze u obzir.

I

Prelaz nemačkih trupa preko naše teritorije

Pristati na to značilo bi izvršiti samoubistvo po nagovoru. Treba im reći da nam je to nemoguće prihvatiti.

II

Trojni pakt

On povlači vojničku saradnju. Odmah bi posle njega došao zahtev za dozvolu prelaza nemačkih trupa preko naše teritorije. Pored toga, pristup Trojnom paktu ne bi bio u skladu sa našim obavezama prema Grčkoj i Turskoj. Zbog toga se ovaj predlog mora otkloniti. Bilo je mišljenje da bi se pristup Trojnom paktu mogao nekako ograničiti, tako da se iz tog ograničenja vidi

da nismo dužni propustiti nemačke trupe kroz našu zemlju. Ne znam da li bi Nemci hteli takvo ograničenje prihvatiti. Ali, i ako bi ga prihvatili, koja je garantija da nam taj prelaz neće tražiti kada budu smatrali da im je potreban? Trojni pakt u osnovi znači vezivanje sudbine za sudbinu tri sile koje su ga zaključile. Pristupanje njemu dovelo bi nas neminovno u sukob sa Engleskom i Sjedinjenim Američkim Državama. Ako Nemci, na osnovu Trojnog pakta, ili nekog drugog instrumenta koji su zaključili sa Bugarskom, ili koji će sa njom zaključiti, budu otišli na jug (Solun), onda će neminovno doći zahtev da im propustimo materijal pa i trupe kroz našu zemlju. Jer, ne sme se zaboraviti da veza Nemačke sa Jegejskim morem ne ide preko Bugarske već preko Jugoslavije. Najkraći i najbolji put je onaj kroz moravsku i vardarsku dolinu.

III

Pakt o nenapadanju utroje

(Nemačka, Italija, Jugoslavija)

Ovaj predlog sadrži u sebi veliku opasnost što daje slobodne ruke Nemačkoj i Italiji prema ostalim balkanskim zemljama. Ali kako se on može

odbiti? Mi se možemo izgovarati da sa Italijom već imamo dovoljno paktova i da nije potrebno da zaključujemo neki nov pakt sa njom. I pored postojećih paktova, postoje mnogobrojni dokazi o italijanskoj agresivnosti prema nama. Gde su garantije da će taj pakt poštovati?

- Sa ovim u vezi postavlja se pitanje da li bi se moglo dobiti da i Rusija učestvuje u takvom jednom paktu kao stranka ili kao garant? Sme li se to predložiti bez opasnosti da Nemci to odmah odbiju kao neprihvatljivo za njihovo dostojanstvo, pošto implicitno sadrži sumnju u njihovu reč? Bi li se onda mogao izneti argument da nam je to potrebno zbog Italije koja nam stalno preti? To su velika pitanja ali to izgleda - jedini izlaz iz opasnosti koju sadrži pakt o nenapadanju utroje.

- Samo. onda dolazi drugo pitanje: hoće li Rusija ući u takvu kombinaciju? Po dosadašnjem njenom ponašanju ne bi se reklo da je ona na to sklona.

IV

Pakt sa Nemačkom o prijateljstvu i nenapadanju

Takav pakt krije iste opasnosti kao i onaj utroje: slobodne ruke Nemačke prema ostalim balkanskim državama i

opasnost da Nemačka pogazi datu reč kad joj to bude trebalo. Takav pakt, ako ga moramo zaključiti, trebalo bi da sadrži garantiju od strane Nemačke da će naša nezavisnost i celina biti poštovana. Ta garancija bi po sadržini trebala da nas štiti od Italije. To bismo mogli zahtevati pozivajući se na već izneti argument stalnih pretnji od strane Italije.

V

Naš predlog mogao bi biti da posredujemo da se likvidira grčko-italijanski sukob (ostaje da se odrede uslovi te likvidacije) i da se zatim stvori jedan diplomatski instrument kojim će se balkanske zemlje obavezati da neće dozvoliti nijednoj stranoj sili da upotrebi njihove teritorije za vojne operacije. To mi ne izgleda prihvatljivo za Nemce. Oni već imaju izvesne pozicije u Bugarskoj, koje neće napustiti. Ali bi ovaj predlog imao tu dobru stranu što bi se za njega mogao izneti argument da se na taj način garantuje mir na Balkanu - što Nemci stalno ističu kao svoj cilj.

Opasnost koju sadrži ovaj predlog je u tome što će Nemci svakako tražiti garantije da će se pakt poštovati u svakom pogledu, i zbog toga zahtevati neko pravo kontrole i uvida. Time bi se ceo Balkan uputio pravcem nekog poluprotektorata. Ali je njegova dobra strana u tome što bi se izbegle iminentne opasnosti.

Zaključak iz svega ovoga teško je izvesti u potpunosti. Nama su stigli i neposredne namere Nemaca nepoznati, pa je teško i doneti neki zaključak. Ali jedna stvar je van sumnje: silazak Nemaca na jug preko Bugarske znači za nas smrtnu opasnost, jer prirodna, najkraća i najbolja veza Nemačke i obala Jegejskog mora vodi preko naše zemlje. Stoga ne možemo pristati ni na kakav predlog koji će Nemcima dati Solun. Pošto budu imali Solun, oni će nas postepeno zadaviti. Za nas je bolje da nas direktno napadnu nego da nas izolovane mrcvare. Jer čak i kad bi naš kraj u oba slučaja bio isti, ne bi put bio isti. U slučaju napada i otpora naša bi čast bila čitava, a to će značiti nešto u trenutku likvidiranja ovoga rata.

(Memorandum M. Konstantinović 13. II 1941.)


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

VREME BR. 23. 1. APRIL 1991.
  • VREME BR. 23. 1. APRIL 1991.
  • VREME BR. 23. 1. APRIL 1991.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net