VREME BR. 287. 20. APRIL 1996. >

Iz stručnog ugla: Savezna vlada protiv guvernera

Ovaj narod niko nije pitao da li želi kontinuitet sa SFRJ. Možda narod želi potpuno drugu državu koja bi se zvala Srbija i Crna Gora i koja ne bi nastavljala tragične zablude prethodne države

Pregovori sa Međunarodnim monetarnim fondom neuspešno su završeni u Parizu. Guverner Avramović je želeo da očuva stabilnost dinara i da obezbedi kredite za oporavak jugoslovenske privrede, ali vlast još nije bila spremna za veliko spremanje spoljnih dugova. Zato je podmetnuta cela stvar sa kontinuitetom jugoslovenske države. Mislili su daje to pitanje svetinja za sve patriote i da će svako ustuknuti pred njim.

Problem je nastao onog trenutka kada se pokazalo da g. Avramović više voli ovu zemlju od svih patriota po službenoj dužnosti.

Štaviše, on nam je učinio veću uslugu nego što je imao nameru, mada i sama namera da se očuva zdrav novac i omogući razvoj zemlje nije bila za potcenjivanje.

Jugoslovenska privreda je 1979. godine ušla u dužničku krizu tešku 20 milijardi dolara, iz koje nije uspela da izađe celu jednu deceniju. Dugovi su iznutra razbili staru Jugoslaviju i pokopali nadu da se u njoj može živeti bolje. Nakon svega što smo preživeli i izgubili, ostali su nam samo dugovi. Da ironija bude veća, dug po glavi stanovnika ostao je isti kao što je bio i pre rata. Spoljni dugovi, međutim, ne muče samo običan narod, nego i vlast. Mnoge stvari će morati da se objasne i mnogi će ljudi morati da polože račune šta su radili ovih godina blokade i sa čijim novcem su otkupljivali slovenački dug, a mirno ostavljali srpski i crnogorski dug da raste zbog docnje i kamata.

Zlobnici bi mogli da kažu kako je za ono što mu se danas događa kriv i sam Avramović jer je svojevremeno, u prvim mesecima sprovođenja svog programa, izjavio: "Imamo odličnu štampu i radio. Verovatno je i televizija takva, ali je retko gledam..." Ovako su o štampi i TV, posle silnih feljtona u kojima su im na početku poželeli dobrodošlicu, verovatno razmišljali i Ćosić i Panić. Kada se u junu 1992. Dobrica Ćosić prihvatio funkcije predsednika, novinari su, na primer, odmah potrčali u njegovu rodnu Drenovu da sa tamošnjim kalemarima podele radost i probaju tek ubrane trešnje u čijem je hladu rastao "srpski Tolstoj". Tada je naširoko opisivano kako je Ćosić na predsedničku dužnost stigao polovnim taksijem (deo slave štrpnuo je i sam taksista koji je dao nebrojane intervjue na temu "kako sam dovezao predsednika"), isticano je da ne Uspostavljanje odnosa sa Fondom pokreće postupak sređivanja našeg duga, za šta sadašnja vlast nije spremna. Ona želi to da odloži i po cenu produžavanja izolacije zemlje i našeg dobrovoljnog izgnanstva sa svetskog finansijskog tržišta. Zato vrši pritisak na Narodnu banku da odobrava kredite, kao da ona ima kapital s kojim može da kreditira privredu. Naše raspoložive devizne rezerve, kako kaže guverner Avramović, iznose 300 miliona dolara i padaju svakog dana po jedan milion.

U takvim okolnostima namera guvernera je bila da sačuva dinar, a da dobije kredite iz inostranstva. Uslov je, naravno, bio obnavljanje našeg članstva u Fondu. To se nije desilo nakon prve runde pregovora u Parizu. Posle velikih sukoba u našoj delegaciji ceo problem je dospeo u javnost. Ovo se nije dopalo saveznoj vladi, a nisam siguran ni daje Fond bio oduševljen ovim publicitetom.

No, kod nas stvari ne mogu na drugi način da se pomeraju napred.

NEKA KORIST IPAK POSTOJI: U ovoj zemlji Narodna banka nikada nije bila nezavisna monetarna vlast. Neizvesno je koliko će dugo ostati takva, ali smo bar nedelju dana bili svedoci nesvakidašnjeg događaja. Dinar je popravljao odnos prema nemačkoj marki i potpuno se približio zvaničnom kursu, jer su svi dobro razumeli guvernera Avramovića. On je odlučio da očuva vrednost dinara i da ne popusti pod političkim pritiscima. Stara istina da zdrav novac zavisi od poverenja u guvernera centralne banke dokazana je i kod nas. Ovaj psihološki obrt je važan, pa makar trajao i samo nedelju dana. Volim da vidim guvernera koji lupi rukom o sto i glatko odbije tuce ministara i ponekog predsednika vlade među njima. Počinjem da se osećam kao da sam u Evropi.

Guverner nam je pokazao više nego što je i želeo. Njegovo tvrdoglavo navaljivanje da sedimo odnose sa Fondom isterali su na čistac vladajuću filozofiju naše spoljne politike. Po njoj, prema nama i dalje postoji zavera u svetu, a Fond je vodeći predstavnik mračnih zavereničkih sila. Mi ne treba da prihvatimo njegove uslove sve dok nas na silu ne nateraju na to. A kada nas nateraju, mogu da nam daju šta hoće, pa i mnogo manje nego što su nam u početku nudili. Ta razlika je upravo dokaz njihovih zavereničkih namera. Zato nam je bolje da budemo izolovani što je moguće duže.

PREVID DO PREVIDA: Ovde postoji fatalni previd. Fond nas neće terati ni na šta. Mi uopšte ne moramo da budemo njegovi dugove u inostranstvu. U suprotnom, šta mislite koliko dugo će poverioci u svetu imati strpljenja i kada će početi da plene naše brodove i avione? Fond jeste prinudni upravnik u svetskim razmerama, ali samo za zemlje koje nisu sposobne da vode računa o svojim dugovima. Dok slavimo kako nam je bilo dobro za vreme Tita u komunizmu, setimo se da smo onda zadužili i našu, tada još nerođenu decu. Možda i unuke.

Ovaj narod niko nije pitao da li želi kontinuitet sa SFRJ. Možda narod želi potpuno drugu državu koja bi se zvala Srbija i Crna Gora i koja ne bi nastavljala tragične zablude prethodne države? Ovom narodu, takođe, treba objasniti zašto se prekidaju pregovori u Parizu zbog kontinuiteta, a u sporazumu o priznavanju Makedonije odustaje se od njega. Priznavanje Makedoniji daje unela svoju državu u SFRJ i daje izašla iz nje sa svojom državom čini svaki budući zahtev za kontinuitetom bespredmetnim.

Da li oni koji potpisuju međunarodne ugovore znaju značenje potpisanih reči? Ja sasvim ozbiljno postavljam ovo pitanje. Želim da ukažem na činjenicu daje naša zemlja prihvatila tačku 3 (a)(i) odluke Izvršnog odbora Fonda od 14. decembra 1992. g. koja se odnosi na procente podele imovine i obaveze u Fondu. Takav čin je imao dalekosežne pravne posledice. Prihvatanje procenata nije bilo samo znak dobre političke volje (kako smo mi mislili) nego je ono navedeno u tački 3(d) iste odluke kao uslov da se pokrene ceo postupak nasleđivanja članstva SFRJ u Fondu za svaku republiku posebno, pa time i za Jugoslaviju (koja je u zagradi označena kao Srbija/Crna Gora). Time mi nismo pravili nikakvu uslugu drugima, jer su drugi imali pravo da naslede članstvo nezavisno od naše volje, nego smo formalno-pravno izrazili svoju volju da i mi želimo da nasledimo članstvo u Fondu na isti način. Kako je ceo postupak bio oročen na šest meseci, mi smo u međuvremenu tražili i dobijali produženja ovog roka. Sada mi, međutim, osporavamo ceo pravni osnov po kome smo postupali pune tri godine i očekujemo njegovu izmenu. S pravne tačke gledišta, uvek se možemo odreći nasleđa članstva u Fondu, ali ne možemo da tražimo izmenu odluke Izvršnog odbora Fonda, a da pritom zadržimo prednosti skraćenog postupka učlanjivanja u Fond i da dobijemo 36.52 odsto imovine i obaveza u Fondu. A mi smo, nasuprot volji guvernera, tražili i jedno i drugo u Parizu.

Neki članovi delegacije bili su zbog toga veoma ponosni na sebe.

ŠTA SADA DA RADIMO: Ne bi trebalo čekati odgovor Fonda, jer će njihov odgovor u pogledu kontinuiteta biti negativan.

Fond je strogo legalistička ustanova i ako bi nama kojim slučajem izašao u susret i promenio svoju odluku o nasleđivanju članstva u Fondu, on bi morao sve svoje odluke o drugim bivšim jugoslovenskim republikama da menja. Kako njihovo plaćanje prema Fondu i povlačenje para iz Fonda traje od 1993., to je stvorilo neviđeni haos. Zato je verovatnoća da dobijemo povoljan odgovor minimalna. Da bismo stvari okrenuli u našu korist, potrebno je uputiti kompromisni predlog pre nego što se Fond izjasni.

Formula za kompromisni predlog je sledeća: razdvojiti pitanje kontinuiteta, kao državnopravno pitanje, od problema nasleđivanja članstva u međunarodnim finansijskim organizacijama, kao imovinskopravno pitanje; pitanje kontinuiteta raspraviti sa Savetom bezbednosti, a pitanje članstva u međunarodnim finansijskim organizacijama sa Fondom; ostaviti otvoreno pravno pitanje državnog kontinuiteta, a prihvatiti članstvo u Fondu; jasno staviti do znanja da rešenja u pogledu članstva u međunarodnim finansijskim organizacijama ne prejudiciraju rešenja u pogledu pravnog kontinuiteta države, niti u pogledu budućeg razgraničenja ostale imovine i obaveza bivše SFRJ.

Svaki kompromis, pa i ovaj, nije idealno rešenje. Više bih voleo čisto rešenje, ali mi je jasno u kakvom se stanju nalazi naša privreda i koliko vremena mora da prođe do takvog rešenja. Pošto toliko vremena nemamo, valja ovlastiti guvernera Avramovića da nađe kompromis i da uspešno završi započete pregovore s Fondom.

POSLEDNJA VEST: Savet NBJ podržao je guvernera. Na redu je sada savezna vlada. ■

Jedan od članova Saveta NBJ, po izboru guvernera Avramovića, kojima nije dozvoljeno da prisustvuju poslednjoj sednici Saveta


 

VREME BR: 287. 20. APRIL 1996. ■


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net