VREME BR. 5. 26. NOVEMBAR 1990 >

Šta mi se događa: Nacionalno nepodoban

VREME BR. 5. 26. NOVEMBAR 1990.

Jedan od tri-četiri najpoznatija pisca o filmu i stripu u Jugoslaviji, vrsni znalac animiranog filma i ključni čovek crtanog filma u Beogradu Ranko Munitić izneo je "Vremenu" teškoće na koje nailazi u beogradskim medijima i svoje odluke u vezi s tim.

Kada sam pre tridesetak godina počeo dolaziti u Beograd, bilo je lako i lepo uklopiti se u ovdašnji život, upoznati kolege, steći prijatelje, ostvariti saradnju. Kad sam se pre dvadesetak godina preselio u Beograd, bilo je lako postati Beograđaninom: vredeo si onoliko koliko vrediš kao čovek i koliko vredi to što radiš. Ocenjivali su te po tome, po tome te prihvatali ili ne prihvatali.

Od pre nekoliko godina, nije više tako.

Danas ocenjuju po tome odakle si: po tome te prihvataju — ili ne prihvataju.

Prvi tekst u Beogradu, u "Mladosti", objavio sam negde oko sredine 1965. godine. Posle dođoše "Gledišta", "Film-novosti", "F", "NIN", "Politika", "Film", "Umetnost", "Duga" i mnogi drugi. Saradnja duga četvrt veka. Saradnja koja mi je, kao večitom "slobodnjaku", omogućavala da napišem što mislim, da to — kad zatreba — uzmognem odbraniti, da me prihvataju ili ne prihvataju s obzirom na to što je napisano.

Unazad nekoliko godina, saradnja se prekinula. Bolje rečeno, ugasila. Više nije bilo mesta za moje tekstove? Ne. jer mi je u dva navrata ponuđeno da pišem pod pseudonimom. Znači, mesta više nije bilo za mene.

Preostaje još jedino saradnja sa "Praktičnom ženom", ali i to po cenu fantastične upornosti i tvrdoglavosti dve dame koje taj list vode, još nespremne da popuste pred pritiscima i upozorenjima na nepoćudno mog prisustva na stranicama njihove edicije. Žilave su. te moje poslednje profesionalne drugarice: valjda ih žilavost neće preskupo stajati.

Pa u čemu je štos?

Prosto: nakon toliko godina, dosetio se neko da kulturne radnike Beograda podeli na prave Beograđane i krive, kobajagi Beograđane. Na one koji su ovdašnji, nacionalno podobni, i druge koji nisu ovdašnji. znači — nacionalno nepodobni. Prvi su zbili redove: mi drugi morali smo odstupiti.

Ne znam ko se tome dosetio i dosetku ostvario. Znam da ju je spremno prihvatila čaršija. Ali ne u onom generalnom, uopštenom smislu: već čaršija što odjednom poprima lica dojučerašnjih kolega i koleginica. Ljudi koji te odjednom više ne primećuju i ne uzimaju u obzir, a kad se i povede reč o saradnji, gledajući nekuda kroz tebe. s nelagodom pokušavaju objasniti: «Pa nije sad vreme, sačekaj dok mi ne sredimo naše stvari"... Mi? Naše stvari? Nisam razumeo.

Nespremnom za ovakav razvoj stvari, trebalo mi je. da razumem prilično dugo. Izvesno vreme smejao sam se upozorenjima ljudi kojima se dešavalo isto. Nacionalna selekcija — u Beogradu? Ma hajte, molim vas!

Ispalo je da behu u pravu.

Kao čoveka ovo me pogodilo, kao profesionalca uvredilo. Ma koliko glupo zvučalo, osetio sam se izdanim.

Da ne bude nesporazuma: ovaj tekst nije kuknjava ugroženog. I po zemlji i po svetu imam više posla no što mogu prihvatiti: ni materijalno niti operativno ne zavisim od grada u kojem živim. Ovaj tekst je obelodanjivanje nečega o čemu svi drugi ćute: nacionalno podobni — jer se prave da to ne primećuju: nacionalno nepodobni — jer smatraju da im prosved još više može odmoći.

Znam kud vodi i "neprimećivanje" i ćutanje. Video sam već. Ali to nije moj problem, jer sve ovo nije moja igra.

Pa šta bi (po mišljenju podobnih i većine nepodobnih) trebalo uraditi? Prva mogućnost: pretvoriti se u predstavnika nekakve nacionalne manjine koja traži (i onda valjda dobija) svoja radna i ljudska prava. Druga mogućnost: strpljivo sačekati da se "stanje normalizuje". pa opet bude kao i pre.

Ali sve ovo, zar ne, zvuči prilično prepotentno? Niti je Beograd mojim pisanijama nešto naročito dobio, niti će njihovim odsustvom nešto posebno izgubiti. Što se toga tiče. ne bih se ni laćao mašine. Nisam od onih što na temu "kad tamo — mene nema!" izvode srceparatelne vašarske spektakle.

Stvar je u nečem drugom.

S jedne strane, u sredini koja ovakvim postupcima izdaje samu sebe, izneverava kapitalnu kosmopolitsku tradiciju grada koji je upravo zahvaljujući pomanjkanju nacionalnih predrasuda i isključivosti postao duhovno bogat, stvaralački raznolik, širok i plodan ambijent.

S druge strane, u dojučerašnjim kolegama i koleginicama, u branši koja, također neoprezno, izdaje svoju kosmopolitsku vokaciju, sposobnost da nacionalno i kulturno ne meša u pogrešnom smislu: u branši koja kulturni kriterij odjednom zamenjuje plemenskim, a tradicionalnu vrednosnu selekciju nadomešta vanvrednosnom eliminacijom.

Komunizam me (a nikad nisam bio komunist), ma kakav da je bio, uvek tretirao s obzirom na ono što jesam. Nacionalizam me (a nikad nisam bio nacionalist) odjednom vrednuje s obzirom na ono što nisam.

Odbijam da to prihvatim.

Beogradska štampa već izvesno vreme u pravom smislu liči na plemensku prćiju: ista grupa ljudi objavljuje tekstove u nekoliko glasila, u istom broju istog glasila pripadnici te grupe objavljuju po nekoliko tekstova. Mi drugi — skoro ništa.

Čak i da su "oni" najbolji na svetu — previše je, deluje neukusno. Čak i da smo "mi" najgori na svetu, deluje neubedljivo i nepošteno.

Taj proces nije mi nepoznat. Nagledao sam ga se već diljem lepe domovine. Znam otkuda izvire i kamo vodi. Raspoznajem i opet prisutne etape tog procesa: prvu jučerašnju, kad se stvaranjem monopola na osnovi nacionalne pripadnosti opsluživao uzvišeni nacionalni ideal: i drugu, današnju. kad se taj već ostvareni monopol koristi za dodvoravanje svim eventualnim kandidatima za sutrašnje nacionalne moćnike. Prva etapa može zvučati poetski zaneseno: druga je sasvim prozaična i egzistencijalno grabežljiva.

Stoga i sad odbijam da sudelujem.

Svojim poslom nikada se nisam bavio da bih nekoga pobedio. Nikome, međutim, ne dam da me u tom poslu pobeđuje nacionalnom podobnošću.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net