5. OKTOBAR 1992 | VREME BR. 102 >

ZLOČIN U PARAĆINU PET GODINA POSLE - Uvod u opštu vojnu kalvariju

Tadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu admiral Mamula je u svojim brojnim tiradama ponavljao patetično pitanje: "Koliko još Keljmendija ima u našim jedinicama?" Niko mu, valjda, tada nije mogao ponuditi odgovor prijemčiviji sujeti i interesima vojnog establišmenta od srpskog predsednika Slobodana Miloševića. On je maestralno ujahao i na taj talas "napada na Armiju"

Imamo ovdena malo zemlje i neku krovinjaru, gde gajimo dve koze i tovimo svinju... Moglo je biti oko pola sedam kada smo ja i moj Milija s motokultivator odvezli slamu za stoku. Tek kad smo se vrcali, primetila sam. Najpre cipele, al" nisam bila sigurna je 1'jes' ml' nije, te kažem mužu: stani! Kad tamo, ima šta i da vidim: oprućio se čovek, to jes' vojnik, na leđa. S pušku, da prostiš, medu noge, ruke razbacane, ispod glavu malko ugrušane krvi. Vidim: mrtav dečak. žalosna mu majka koja ga u vojsku ispratila."

Tako je Radmila Petrović, domaćica iz Paraćina, opisala leš Aziza Keljmendija, pošto su ga ona i njen muž Milija, tada radnik fabrike stakla, slučajno pronašli toga jutra. 3. septembra 1987, dok je prilično brojna mešovita vojno-milicijsko-civilna potera za njim

bezuspešno tumarala više od tri sata.

"POLITIČKI INKUBATOR": Prošlo je, dakle, punih pet godina od zločina u paraćinskoj kasarni "Branko Krsmanović", kada je Aziz Keljmendi usmrtio četvoricu, a ranio petoricu svojih drugova po uniformi. Malo ko je tada mogao ma i naslutiti da će oni možda da budu nagovest opšte kalvarije koju neće preživeti ni Jugoslavija ni njena negda moćna armija.

Teško je čak i pretpostaviti da "duša" armijskog organizma. Politička uprava nije bila obaveštena o zločinu odmah pošto se on i odigrao. Tim više je bilo neshvatljivo ponašanje njenih čelnika u odnosu na animiranje svog informativno-propagandnog aparata i u odnosu na obaveštavanje javnosti o tome šta se zapravo u Paraćinu zbilo. Dok su mediji pokušavali da narodu ponude kakvu-takvu informaciju o nesreći, za koju je teško bilo i pomisliti da bi se mogla dogoditi u Armiji, oficiri bezbednosti i drugi "empeovci" po organizacionim jedinicama vojske, pa i u samom ministarstvu vojnom, i toga su jutra "masirali" svoje kolektive na obaveznom jutarnjem "brifovanju" o tamo nekom "delovanju i sprezi spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja".

Tek negde oko podneva iz "informacionog inkubatora" Političke uprave "ispililo" se prvo zvanično saopštenje, u kome je rečeno daje "noćas, 03. septembra, u 03,05 časova, vojnik Keljmendi Sadika Aziz... na spavanju ubio Simić Srđana iz Beogada, Đananović Hazima iz sela Kočice SO Vitez, Dudaković Safeta iz sela Orahova SO B. Gradiška i Begić Gorana iz Zagreba..." Informacija saopštava i imena petorice vojnika ranjenih Keljmendijevim oružjem: Jažić Ante, Dekić Petar, Prešeren Andrej, Kovačević Huso i Memedović Nedžip.

MESTO TRAGEDIJE: Potpisnik ovih redaka, zahvaljujući najpre tome što je radio u redakciji vojnih novina i što je bio u uniformi, imao je privilegiju u odnosu na svoje kolege u civilnoj odeći da mu se otvore zamandaljena vrata te žalosne kasarne, uprkos tome što je načelnik štaba zajedničke divizije izvesni nakostrešeni pukovnik prekorevao potčinjene: "Pustite novinare, pred njima ništa! Tako je naređeno na merodavnom mestu. Morao sam da pripretim silom i da tako oteram tu gamad sa kapije."

A kapija je nalik na mnoge kasarnske kapije: "es-em-be", metalna, uz koju je obavezno prislonjena "dežurana" s prijavnicom. Pošto su zidani objekt za stražu tih dana sređivali i krečili, straža je bila izmeštena u dva šatora. Tridesetak koraka od ulaza u kasarnu nalazi se vojnička stambena zgrada prizemlje i sprat. Jedinice su i po formaciji bile male, a i iz drugih razloga, sva je vojska mogla tih dana da se smesti u dve spavaonice: broj 41 i 42. U njima se i odigrala tragedija, a to se posebno odnosi na ovu drugu. Licem ka njima, levo je ulaz u prvu, desno u drugu sobu. Između dva ulaza bila je soška sa složenim i pod konac poravnatim pešadijskim naoružanjem i drugim vojničkim drangulijama. Desno od vrata sobe 42 nalazio se famozni metalni ormarčič (tada je već bio sklonjen), koji u priči nipošto ne može da se zanemari. Iznad njega su bile zidne novine s jednom od poznatih Titovih ratnih fotografija u sredini. Na drugom kraju osne simetrije grozd nasmejanih mladih faca, a oko fotografija nevešto posejane fraze o "revoluciji koja teče" i njen izdvojen i naglašen kredo: "Nijedna žrtva ne sme biti zaboravljena!" Kakve li ironije!

U sobi 41 spavali su vojnici koji su pripadali vojnoj pošti 7518, tj. isturenoj skladišnoj jedinici čija je matica stacionirana u Nišu, a u drugoj sobi su obitavali pripadnici paraćinske vojne pošte 5313. Iz druge su već 4. septembra bili izneti svi kreveti izuzev onih na kojima su vojnike zatekli Keljmendijevi rafali.

PODACI ZA FOTOROBOTIKU: Šta bi izbacio foto-robot kad bi se njegova memorija "nahranila" podacima o ubici prema opisu onih s kojima je vojnikovao? Bio je. kažu, više niskog nego osrednjeg rasta (167 cm), tankovitog stasa (63 kg. kako je pisalo u zdravstvenom kartonu); isposničko lice, tanke stisnute usne i sitne okice koje su stalno negde bežale.

Iz dokumenata se moglo videti da je rođen 15. januara 1967, u selu Karašici SO Lipljan, da je bio upisao studije na Pravnom fakultetu u Prištini i daje iz Prizrena, gde je neko vreme stalno boravio, da je 16. septembra 1986. otišao u vojsku (VP 5300/24 Leskovac), "običan prašinar". Završivši s polovičnim uspehom osnovnu obuku, prekomandovan je u Paraćin. U karakteristici koja je za njim poslata, a koju verovatno sem oficira bezbednosti niko i nije pogledao, bila je zapisana jedna jedina rečenica: nešto u smislu daje mutan 'zatvoren u sebe". Ni u novoj sredini nije bio drukčiji, što će reći, bio je zaklonjen iza svoje introvertnosti i osame. Onoliko koliko je imao volje i smisla za družbu, uvek se, tvrdili su i njegovi saplemenici. priklanjao Albancima. Po svemu sudeći, nosio je naglašen pečat kompleksa manje vrednosti, najvećma zbog svoje slabašne konstitucije. Velika mana ovog "psihološkog portretisanja" ubice jeste u tome što je laičko. Ali, drugih svedočenja o njemu, jednostavno, nema.

ZLOČIN GLAVNI ČIN: Rezultat novinarskog traganja za odgovorom na pitanje kako je zločin učinjen bio je identičan sa rezultatom oficijelne istrage do granica sumnje. Baš kao da se sve odvijalo po kakvom scenariju, dakle i izjave onih koji su više ili manje neposredno osetili užas zločina u Paraćinu. (Doduše, arhitektonika iskaza biće narušena na suđenju Keljmendijevim saučesnicima nekoliko meseci nakon tragedije.)

Oslanjajući se na podatke do kojih je novinar mogao doći, gotovo da mu je i onda kao i danas bilo nemoguće valjano rekonstruisati stanje unutrašnje službe u kasarni te sablasne noći između 2. i 3. septembra 1987. Em što tzv. knjige zapovesti nisu odlikovale preterana pedanterija i preciznost, em što se nije moglo ući u trag ko je s kim trampio požarstvo za dežurstvo, ko tu noć za neko drugo vreme bdenja.

Događaji su, po svemu sudeći, tekli ovako: nešto iza ponoći na sva tri dežurna punkta u kasarni trebalo je da na dužnost stupe pomoćnici: na nivou kasarne desetar Mate Dodig (i jeste); u VP7518 Aziz Keljmendi (i jeste); u drugoj jedinici Safet Dudaković (nije). Ne zna se zbog čega je, umesto da bude na dužnosti, spavao, i to na tuđem krevetu, gde je i poginuo. Gubi se trag i požarnoj službi u obe jedinice u to kritično vreme. Međutim, na oba stražarska mesta bila je "redovna smena": na prvom Abdidžemilj Alimani, na drugom Enver Beljulji. Komandir straže desetar Riza Alibašić odmarao se u svom šatoru, ostali deo straže u svom, a nad njima je bdeo Goran Kegelj ispostaviće se ne baš naročito savesno. Ostala vojska je utonula u san a Aziz Keljmendi je krenuo u vampirsko pirovanje. U veoma skraćenoj

verziji prepričavamo saopštenje br. 2 Političke uprave.

Podatke o tome kada je Keljmendi otvorio onaj metalni ormarčić, gde se inače čuvala municija za kurire, i način na koji je to učinio, ubica je poneo u smrt. Prihvaćena je verzija da je to učinio ašovčićem, negde oko jedan sat po ponoći, i daje iz njega uzeo 10 metaka 7,62 mm. Napunio je pušku, spustio se do šatora u kojem je kunjao komandir straže, dakako, neopaženo, prisilio Rizu Alibašića da mu da dva okvira sa po 30 metaka i pod pretnjom da će platiti glavom svaki nesmotren potez, zapovedio desetaru da ispred puščane cevi krene ka spavaćim sobama. Popevši se na sprat stambenog objekta, kaže saopštenje, tiho je upitao Alibašića gde spava Safet Dudaković. Naredio je da se desetar Alibašić udalji, a on je ušao u prvu spavaonicu. tj. u spavaonicu br. 42. "Pronašavši vojnika Dudakovića na spavanju, otvorio je vatru i ubio ga, a zatim rafalom pucao po ostalim vojnicima, ubivši Srđana Sirnica i

POČAST ILI POŠAST: Sa sahrane Gorana Begića i ranivši dva vojnika. Odmah zatim ušao je u sledeću spavaonicu i nasumice pucao rafalima, gde je ubio Hazima Dananovića, a ranio tri vojnika..."

U opštem metežu, a pod okriljem noći, Keljmendi je pobegao iz kruga kasarne. Njegov leš pronađen je na oko kilometar i po od mesta zločina, a stručnjaci su nedvosmisleno utvrdili da je Aziz Keljmendi sam okončao i vlastiti život.

MEDIJSKA PARADIGMA: Nakon prvih potpunijih vesti o zločinu i prvih zvaničnih saopštenja, u medijima su se javili komentatori. Oficijelna vojna i državna politika toplo su preporučivale Tanjugov komentar i komentar "Rilindje" kao medijsku paradigmu čija je suština bila sažeta u naslovu koji kaže da je Keljmendi pucao u Armiju kao metaforu Jugoslavije. Posle će se taj naslov rabiti do neukusa, a vascela medijska i ina informativno-propagandna ofanziva na širokom jugo-prostoni (s izuzetkom Slovenije) krenula je na mrtvog Keljmendija kao na personifikaciju albanskog nacionalizma i separatizma. To je bila i linija manjeg otpora, a godilo je i lenjom duhu i antialbanskom raspoloženju, što će reći da i nije ulagan napor da se nedvosmisleno otkrije pravi motiv Keljmendijevog smrtonosnog posezanja za oružjem. Naknadno su se tražili (i nalazili) potporni držači teze da je Keljmendi, eto,

svesno žrtvovao i život u interesu albanskog naciona. Pa je tako "otkriveno" daje i prc dolaska u vojsku zagovarao i branio ideju "Kosovo republika"; da su mu braća ispisivala "parole neprijateljske sadržine", a da mu se otac, tada gastarbajter, baš na sam dan nesreće, vlastitim kolima obreo pred kasarnom "tobože da poseti sina, a namera mu je bila

prozirna: da ga pokupi i s njim umakne preko granice".

Iako je tim smerom krenula i istraga, a u januaru 1988. i sudski proces Keljmendijevim saučesnicima u zločinu, ni danas se još pouzdano ne zna je li Keljmendi povlačio obarač zaista kao romantičar albanskog nacionalizma, ili kao umobolnik, ili kao banalni akter masovnog ubistva. Veće petorice Vojnog suda u Nišu nije moglo da zanemari neke činjenice kao što je, na primer, ona daje Keljmendi u dva navrata došao u konflikt sa Safetom Dudakovićem. Istina, zbog nekih banalnih razloga, ali je Keljmendi baš njega prvog ubio! I jedino je Safeta od četvorice ubijenih i petorice ranjenih tražio medu usnulim vojnicima. Zašto? Zašto je posle prve i namerno odabrane žrtve nastavio sa krvavim divljanjem?

Suđenje je bilo zatvoreno za javnost i malo se o njegovim tokovima znalo. Doduše, sve vreme koliko je proces trajao, a trajao je dve trećine januara i prvu sedmicu februara

1988. redovno su se javnosti nudila saopštenja. Ali samo ono što bi prošlo kroz gusto sito Vuka Obradovića.

Bez primisli na omalovažavanje vojnog pravosuđa, presuda se u načelu mogla predvideti još onoga časa kad je suđenje i počelo. Osmorica optuženih, sve Albanci i jedan Musliman, osuđeni su, kao saučesnici u

zločinu, na teške kazne zatvora od 2 do 15 godina. Dakako, sa istih idejnih osnova kao i Keljmendi, čime je on učvršćen kao "junak" na postamentu nacionalizma.

KELJMENDI SE MORAO DOGODITI: Politička uprava je, kao što je već rečeno, pola dana držala javnost u neizvesnosti, naročito roditelje čija su se deca našla na odsluženju vojnog roka, te se paraćinska tragedija već 3. septembra počela okretati na zamajcu glasina. Ali je zato, kad su zvanične informacije bile procurile. Uprava sukcesivno lansirala teze o tome kako Armija, prvenstveno njena komandna aparatura i oficirski kor, ne snosi krivicu za to što se dogodilo u kasarni "Branko Krsmanović". Jedna od tih teza glasila je da je "reagovanje straže u kasarni moglo biti drugačije, ali se ni u kojoj varijanti nije moglo izbeći krvoproliće", jer "zločin je bio planiran, a ubica rešen da ga izvede". Tadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu admiral Mamula je u svojim brojnim tiradama ponavljao patetično pitanje: "Koliko još Keljmendija ima u našim jedinicama?"

Niko mu, valjda tada nije mogao ponuditi odgovor prijemčiviji sujeti i interesima vojnog establišmenta od srpskog predsednika Slobodana Miloševića.

On je maestralno uzjahao i na taj talas "napada na Armiju", kao što je uzjahao i na onaj slovenački ("Nova revija", "Mladina", "Janša i drugovi" itd.), te je na taj način osedlao lakoverne i ne naročito umne čelne generale, koji su i te kako podupirali Miloševićev populizam i pogubnu nacionalističku pomamu u Srbiji.

A svako ko je verovao u moć Armije i perfekciju njene organizacije, a koje hteo da otvori oči, morao je ostati zabrinut i zapanjen pred onolikim neredom u paraćinskoj kasarni: nijedna poluga unutrašnje službe nije funkcionisala kako treba; municija se čuvala u tamo nekom ormarčetu koje se otvaralo udarcem šake. a vojnici su se na svoju ruku menjali u službi.

Bilo je u Armiji i albanskog nacionalizma, kako da ga nije bilo. Njime je, vrlo je izvesno, i Keljmendi bio natopljen. Ali, nacionalizam. po našem dubokom uverenju, nije bio presudan u paraćinskoj tragediji. Keljmendi se naprosto morao dogoditi, svejedno da li u Paraćinu ili u nekom drugom garnizonu, kao izraz dekadencije vojske i sistema kojem je služila.

Paraćinska nesreća bila je početak kraja jedne negda uistinu moćne armije. Malo ko se danas i seća tog zločina, koji jedva da bi se više tako mogao i zvati u odnosu na užasne bestijalije koje nam se već godinu i po događaju i kojima se ne vidi kraj. ■


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net