Iz filma Dečko koji obećava

Film >

Retki primerci retke vrste

Za narod koji insistira na svojim slobodarskim poduhvatima, potencijalima, pa i potrebama, značajnih filmova sa pobunom kao važnim motivom u srpskoj kinematografiji nerazumljivo je malo

Puna nam je istorija, bliža i dalja, bunta i bundžija. Shodno tome, i istorija srpskog filma ne manjka primercima pobune kao motivima filmske priče. Istina, što se više približavamo današnjem danu, takvih primera je sve manje i manje. Evo i dokaza:

Bezmalo čitav fundus dela sa temom okupacije i Drugog svetskog rata mogao bi se svrstati u temu pobune. Njihovi autori su se prihvatili motiva pobune u tada ideološki prihvatljivom pa i lukrativnom ključu, zbog čega ćemo ovaj soj ostaviti po strani uz napomenu da tu ne spadaju filmovi o borbi ilegalaca, na primer vrsni i veliki filmovi poput Osma vrata Nikole Tanhofera, Vetar je stao pred zoru Radoša Novakovića i Bomba u 10 i 10 Časlava Dajanovića. Jugoslovenski film (i srpski kao njegov najzamašniji sastavni deo) morao je da sačeka tek ovdašnji crni talas kako bi primetno konsekventnije upotrebio motiv pobune i preispitivanja sistemski nametanih i ugrađivanih idejnih dogmi i postulata u društvu suštinski i sistematski lišenom sloboda i istinske demokratičnosti, a u sklopu navodne vladavine naroda.

Pojedinačno gledano, u tom smislu najdalje je otišao nedavno preminuli maestro Dušan Makavejev u svojim još od tih dana ikoničnim Misterijama organizma. Ovo remek-delo svetskih razmera, osim što je predočilo nesvakidašnji dar i autorski glas svog ključnog tvorca, do dana današnjeg ostaje jedan od najilustrativnijih i najzdravijih primera ciljano i duboko promišljeno zaumnog filma provokacije, čiji je autor hrabro kidisao na ono što je uvreženo i aksiomski neupitno. S tim u vezi, treba se strpeti još samo nedelju dana kada ćemo u okviru ponude programa Srpski film (Srbija i prijatelji) ovogodišnjeg izdanja FEST-a biti u prilici da pogledamo novi dokumentarni film Gorana Radovanovića Slučaj: Makavejev, upravo na ove i dovoljno bliske teme.

Na planu autorsko-ideološke konzistentnosti i istrajnosti pri bavljenju pomenutom i srodnim temama izdvaja se istinski jedinstveni i neumorni Želimir Žilnik, čiji Rani radovi, briljantni i na današnja gledanja, predstavljaju epitom ovdašnjeg buntovničkog filma o pobuni kao korenu i porivu svega smislenog i zbilja životnog. Ukoliko se Žilniku ali i brojnim poštovateljima i poklonicima osmehne sreća, u bliskoj budućnosti bismo mogli da napokon dobijemo uvid i u njegov nikad dovršeni film iz 1972. godine Sloboda ili strip, koji se bavi turbulentnim događajima koji bi mogli da, između ostalog, izrode i snage prave i nekalkulantske radikalne levice.

U ovom brzom premotavanju istorije srpskog filma neizostavno treba zastati i kod Kokana Rakonjca a posebno njegovih filmova Pre istine i Nemirni. Posebno ilustrativan za temu ovog teksta je dugo skrajnuto ostvarenje a sada cenjeni klasik Mlad i zdrav kao ruža Jovana Jovanovića, film koji dobar deo novih generacija filmofila i filmskih autora prepoznaje kao možda i najsvetliju i najprivlačniju tačku po toj osnovi. Isprva prilično enigmatično predstavljeni, predmet i meta pobune u ovom filmu, rigidni sistem, iz scene u scenu postaju sve jasniji. Sa današnje tačke gledišta, posebno je zanimljivo u kojoj se meri nedavna Nokturama, film istaknutog francuskog autora Betrana Bonela o grupici radikalnih aktivista koji podmeću razorne bombe širom udarnih gradskih kota Pariza, mestimično podudara sa pomenutim Jovanovićevim filmom, naravno, posve slučajno: mladi anarhisti se u oba filma "provode" u aranžiranom izobilju konzumentskog raja robnih kuća u slično koncipiranim prikazima.

Temom pobune i nepopravljivo sporopuzajućih pobuda za pobunom ovdašnjih intelektualaca postojano se bavio i Miloš Miša Radivojević, što je najevidentnije u njegovim klasičnim ostvarenjima Dečko koji obećava i Kvar, gde pojedinac ustaje protiv represije prizornosti i građanske bezličnosti, dok tiše i kriptičnije odjeke individualnog bunta i samotničkih pokušaja borbe protiv sličnih jarmova nalazimo i u njegova dva filma iz ovog veka – Buđenje iz mrtvih i Odbačen. Ovde bi se moglo naći mesta i za tihi kultni klasik iz opusa Slobodana Šijana, urnebesnu komediju pobune Kako sam sistematski uništen od idiota, izraslu iz proze Mome Dimića i sa neponovljivom glumačkom bravurom Danila Bate Stojkovića u ulozi prekaljenog i nekako uvek skrajnutog revolucionara-amatera sada u viru šezdesetosmaške pobune protiv crvene buržoazije i društvenih nejednakosti. Donekle se u ovaj niz uklapa i nedavno restaurirani Miris poljskog cveća Srđana Karanovića, koji se odlučio za valdenovski beg u pravcu suprotnom od onog kojim je krenulo neposredno i posredno a vazda pokorno i konformističko okruženje glavnog junaka, cenjenog prestoničkog glumca, kao i veći deo civilizacije. Sa samog početka mitskih i nezaobilaznih devedesetih godina prošlog veka je i do dana današnjeg voljeni i u dobro ime pominjani Crni bombarder Darka Bajića, koji je motiv pobune protiv neslobodnog i nedemokratski ustrojenog društva i nagoveštaj (nužnog) građanskog sukoba/rata u danima svekolikog prevrata ukrstio sa ehom videospotovskog izraza znanog iz čuvenih Vatrenih ulica Voltera Hila. Istini za volju, motiv pobune sreće se već i u njegovom debitantskom celovečernjem igranom filmu, u Direktnom prenosu.

I to bi manje-više bilo sve vredno pomena na ovu temu iz prošlog veka.

U 21. veku, do današnjeg dana, snimljena su samo dva zaista konsekventna filma na temu antiestablišment pobuna. Prvi, Stara škola kapitalizma Želimira Žilnika iz 2009. godine, očarava srčanošću i nepatvorenom brigom za prezreno i uniženo radništvo konačno spremno i na krvav boj protiv nove vlasničke elite. Drugi je glasoviti igrani debi Mladena Đorđevića, zasluženo kultni film Život i smrt porno bande. U njemu je Đorđević kroz turobni prikaz neželjenih avantura i stradanja članova ad-hoc sastavljene grupe otpadnika, provokatora i nemirnih duhova, pripadnika porno bande koja je poželela da razdrma Srbiju i da ustane ponajpre protiv stega malograđanskog kvazimorala, da bi ubrzo zašla u samo srce ovdašnje tame, napravio istinski filmičnu priču, inteligentnu a nabijenu emocijama i silnim implikacijama, promišljeno provokativnu, polemičnu povest sa povodom i osnovom, film teze i ideje sa kojima je pravi gušt polemisati, naslonjen na tradiciju srpskog neposlušnog filma, ali i sa diskretnim otklonom u odnosu na ovdašnju filmsku tradiciju.

Elementi pobune se u nekoj meri mogu detektovati i u Neposlušnima Mine Đukić, gde motiv pobune i njime iniciranog pokušaja bekstva put ličnog oslobođenja i emancipacije od tipskog i uvreženog, ide ruku pod ruku sa estetizacijom kakvu mahom znamo iz skorijih američkih i francuskih filmova. Ovde mora biti pomenut i (nažalost) nikada dovršeni i/ili prikazani zlosrećni film Revolt Aleksandra Rajkovića, bezbudžetski film nastajao u gerilskim uslovima koji je još od, recimo, 2009. u viru beskonačne postprodukcije, a reč je o filmu koji bi možda i najdirektnije popunio zjapeću prazninu o kojoj je u ovom tekstu reč, budući da zaplet govori o grupi mladih ljudi bez perspektive koji, nezadovoljni svojim životom, rešavaju da podignu revoluciju, a pominjan je i upad u Skupštinu.

Imajući u vidu ne samo lična gledalačka očekivanja i preference, značajnih filmova sa pobunom kao važnim motivom u srpskoj kinematografiji je nerazumljivo malo za narod koji se vidno ponosi svojim inatom i za društvo koje svako malo podseća na svoje slobodarske poduhvate, potencijale, pa i potrebe. Zašto se pelcer pobune iz stvarnosti slabo primio u rastresito tlo motiva i tema srpskog filma današnjice?

Moguće zato što ni film nije ostao lišen upliva eluzivne tržišne logike koja, između ostalog, u značajnoj meri računa upravo i na konformizam umetnika/stvaralaca, ali i na inertnost, reakcionaran ukus i suštinsku sklonost većine konzumenata njihovih dela ka prvenstveno niskozahtevnim i lako svarljivim sadržajima. Pobuna se, prirodno, teško vari i uklapa u takvo stanje stvari. Kako je kod drugih? Na primer u velikoj i slobodarskoj Francuskoj već pomenuta Bonelova Nokturama naišla je na prilično nerazumevanje producenata i distributera, što je za posledicu imalo tek privid pune kino-distrubucije filma, inicijalno golemih ambicija i s aurom značajnog i poznatog autora.

Recimo na kraju da nade ipak ima. Jer, u narednom, već najavljivanom novom filmu Mladena Đorđevića radnog naslova Prvi maj, čije bi snimanje trebalo da krene tokom ove godine, bunt će zaigrati značajnu ulogu. Videćemo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net