VREME BR. 441 | 19. jun 1999. >

KRAJ RATA - Povlačenje,13 dana pre Vidovdana

Dvanaest časova posle predviđenog roka, u ponoć 15. juna iz Prištine se povukao i poslednji jugoslovenski vojnik i policajac

Reporter "Vremena" na Kosovu

* Hotel "Grand" sledećeg dana: Konzerva koka-kole 50 dinara, cena večere 120 maraka

* Novinarski safari: Dok Kristijan Amanpur iz CNN-a iz prve "otkriva" masovnu grobnicu, i dok je u stopu prate amanpurčići, malo ko se zanima za dve porodice - srpsku i albansku koje su ceo rat provele u istoj kući

* Povlačenje: General Vladimir Lazarević stao je na čelo nepregledne kolone vojnih vozila i teškog naoružanja iza koje su brektali izbeglički traktori, izrazio nadu da će strane trupe zaštititi srpski narod, pogledao na sat i rekao - vreme je da se krene

* Rusi: "Samo da ih vidim, pa odoh ja da se raspakujem" rekla je penzionerka po dolasku ruskog kontigenta u Prištinu; međutim, ni njihov dolazak nije pokolebao kolonu izbeglica iz Metohije da nastavi dalje

* UČK: U stopu sa pripadnicima KFOR-a UČK zauzima kuću po kuću, ulicu po ulicu, otima, ubija, a u Prizrenu uspostavlja kontrolne punktove

* KFOR: Dok nijedna gradska služba u Prištini ne radi, dok patrole tutnje po Kosovu bez prevodilaca, dok se ne zna kome se prijavljuju saobraćajke, otimačine i krađe, KFOR neprestano ponavlja - "mi smo ovde da zavedemo red i zakon

* Granica: Nešto posle dolaska tenkova KFOR-a, na graničnom prelazu Đeneral Janković još se vijorila jugoslovenska zastava i nekoliko carinika je sedelo u svojoj kućici, dan kasnije, vijorila se albanska zastava, a u carinarnici više nije bilo nikog

Planom o povlačenju VJ i policije sa Kosova bilo je predviđeno da u utorak 15. juna u ponoć Priština ostane bez ijednog jugoslovenskog vojnika, a da sa ulica ovog grada nestanu i poslednji uniformisani policajci. Sa prozora svoje hotelske sobe reporter "Vremena" iz Prištine lično je mogao da se uveri kako i posle predviđenog roka nekoliko oklopnih vozila i džipova i dalje stoji parkirano ispred zgrade Komande prištinskog korpusa. Otišli su dvanaest časova kasnije od predviđenog roka, čekajući da zaglavljenim kosovskim putevima prvo prođe jedna vojno-policijska kolona iz Kosovske Mitrovice. Za istoriju neka ostane zapisano da je na svakom od ovih vozila stajala zadenuta po jedna jugoslovenska zastava. Kada i poslednji vojnik ode iz Prištine, teško da će se iko više u ovom gradu uskoro usuditi da ponovo negde postavi istu takvu zastavu.

Taj 15. jun neko će pamtiti kao istorijski datum upravo po tome što je glavni grad Kosova (izuzme li se ono nekoliko bornih vozila) ostao bez jugoslovenske vojske i policije. Za Srbe sa Kosova 15. jun ostaće najverovatnije upamćen i kao datum posle koga njih više nije bilo u Peći, Istoku, Dečanima, Orahovcu i Đakovici, dok je u Prizrenu ostao još samo vladika Artemije sa nekoliko sveštenika i civila sklonjenih u crkvu.

Albanska deca na Kosovu učiće jednoga dana u svojim knjigama kako je tog utorka u prištinskom predgrađu Kojlovica održana prva konferencija za štampu prelazne vlade Kosova na kojoj su se, između ostalih, u civilnim odelima pojavili i ministri iz redova tzv. oslobodilačke vojske Kosova - Jakup Krasnići i Ram Buja. U tim čitankama možda će stajati i to da je konferencija za štampu, kojoj je prisustvovalo tridesetak stranih novinara, održana u dvorištu jedne velike kuće u kojoj je smešten prištinski Glavni štab UČK-a. I da su se neki od lidera UČK-a pojavili u civilkama nekoliko sati pre nego što je VJ zvanično napustila Prištinu. U svakom slučaju, od početka ratovanja po Kosovu i pojave UČK-a, po prvi put se dogodilo da njeni lideri javno šetaju po ulicama Prištine i izlaze pred kamere van nekog dreničkog skrovišta ili dvorca u Rambujeu.

Istoga dana kada su se vojska i policija povukle, u prištinskom hotelu "Grand" cena jedne konzerve "koka-kole" skočila je na 50 dinara, a od gostiju je traženo da plate račune za bar nedelju dana unapred. Za istu večeru koja je prethodne noći stajala oko 50 sada je trebalo platiti 120 DM. I uz to, kelner je pitao - treba li nekome benzin. Jedan drugi radnik hotela raspitivao se da li neko menja marke. Dolazio je iz Bresja, brat mu je u ratu poginuo i na ime odštete porodica je dobila 80.000 dinara koje je trebalo što pre zameniti u marke. Poznati prištinski zubar, ovoga puta sa primetnom knedlom u grlu, tražio je nekoga ko bi mu prevezao rasklopljenu zubarsku stolicu do Beograda. Nešto malo preostalih novinara iz Beograda ili stringera što rade za strane medije raspitivalo se kako da bezbedno izađe iz onoga što se do juče zvalo "svetom srpskom zemljom". Čitav hotel bio je inače izlepljen raznim informacijama: KFOR je obaveštavao o redovnom brifingu s novinarima; Srbi koji odlaze lepili su obaveštenja da prodaju ili menjaju stan za isti u Beogradu, Nišu ili Novom Sadu; Albanci koji su se vratili u grad i zatekli čitav stan tražili su podstanare uglavnom među stranim novinarima za koje nije bilo mesta u hotelu; porodica Ivana Čelića obaveštavala je da je ovaj četrdesetogodišnji radnik RTV Priština nestao prethodnog dana oko 14 časova, i to u trenutku kada je napustio svoju kuću. Sumnjalo se na UČK koji je tih dana brojnim ubistvima i kidnapovanjima rasklimavao ionako klimava uverenja Srba da ostanu na Kosovu "po svaku cenu". Neki od onih koji su se upravo vratili iz izbeglištva svojim kućama takođe su svraćali u hotel i raspitivali se za strane novinare - želeli su da im pokažu haos i lom, ponekad i paljevine koje su zatekli.

Po prostranom hotelskom holu po čitav dan su se muvali klinci, mahom Albanci, nudeći svoje znanje nekog stranog jezika stranim novinarima. Jedan od najupornijih bio je momak iz Kačanika, koji je na prilično dobrom engleskom nastupao otprilike ovako - "ja sam iz Kačanika i govorim engleski". Na kontrapitanje - "drago mi je, ali šta vam treba", momak je odgovarao - "mogu da vas odvedem tamo i ispričam sve što se u mom gradu dogodilo". Kasnio je jer je u Kačanik već bila stigla Kristijana Amanpur iz CNN-a i iz prve "otkrila" prvu masovnu grobnicu, koja je odmah bila ograđena da bi sačekala istražitelje Haškog tribunala. Sutradan je slična priča stigla iz Velike Kruše, nedaleko od Prizrena, odakle su velike TV kuće izveštavale o 24 pronađena leša. Zatim su i italijanski vojnici nabasali na nešto slično kod Peći. Mnogi "amanpurčići" su se razleteli zatim po kosovskim selima i zabitima zavirujući u svaku livadu i pokušavajući da u krvi koja se po Kosovu razlivala mesecima ulove svoju "zlatnu ribicu". Tek nepristrasna istraga pokazaće šta je od onoga što je do sada otkriveno stvarno predstavljalo zločin i ko leži u pronađenim grobnicama - nedužni civili, oni koji su poginuli u borbama, neko treći...

PAKOVANJE, POGLED NA SAT - I POLAZAK: Priština u koju je reporter "Vremena" ušao sa prvom većom grupom novinara 8. juna bitno se razlikovala od one koju su nedelju dana kasnije definitivno napuštale vojska i policija. Za samo nedelju dana broj ljudi na ulicima je bar udesetostručen, a mnogi od onih koji su se pojavili tvrde da za vreme rata nigde nisu ni išli već da su rat proveli skriveni od jednog do drugog mesta. Poneki Albanac će čak priznati kako je rat preživeo samo zahvaljujući prijatelju sa one druge strane. Prvih dana rata, kada je bilo upadanja u stanove i pljački, opšte nesigurnosti i bombi koje su padale s neba, mnogi prištinski Srbi zaštitili su svoje komšije Albance. Potpisnik ovog teksta razgovarao je u prištinskom naselju Ulpijana sa srpskom i albanskom porodicom koje su rat provele zajedno, u istoj kući. Ispostavilo se, međutim, da je u ovom ratu u kome je, naravno, bilo malo toga ljudskog neuporedivo lakše pričati o zlu nego o učinjenom dobru. I oni koji su činili dobro i oni koji su ga primali plaše se da bi im njihovi sunarodnici to mogli zameriti i ne žele da im se ime pomene u novinama. U trenutku kada se srpski deo Prištine javno ili tajno pakuje i sprema za odlazak, a albanski uglavnom vraća i raspakuje, takva priča delovala bi uostalom prilično nestvarno i malo bi koga zanimala.

Razgovor na kraju rata

Iste večeri kada je u nekom šatoru na jugoslovensko-makedonskoj granici, posle dugih pregovora, najzad postignut dogovor o načinu povlačenja Vojske Jugoslavije sa Kosova, kao i načinu i tempu ulaska na Kosovo vojnika iz sastava KFOR, na radio-stanici jednog od tada još uvek brojnih policajaca, koji su sedeli u holu prištinskog hotela "Grand", tekla je izuzetno zanimljiva konverzacija. Na vezi su gotovo čitave večeri bili srpski policajci i jedan Albanac iz redova UČK-a. Sudeći po toku razgovora moglo se zaključiti da su i policajci i ovaj "ućkovac" još bili negde na svojim položajima, i da je reč o starim poznanicima koji svakodnevno razgovaraju. Sudeći po tome što policajac u holu "Granda" nije utišavao svoju "motorolu", kraj rata bio je blizu. Srbi su inače ovog Albanca zvali "Šipa", on njih jednostavno - Srbi.

Kada se "Šipa" te večeri ubacio na policijsku frekvenciju, sa obe strane odmah je krenula bujica najogavnijih uvreda. Prvo je "Šipa" zlurado primetio kako Srbi već danima ne jedu ništa osim što "pasu travu" i preporučio im da beže u Srbiju, da se najedu dok još ima vremena. Oni su mu, uz poganu psovku, odgovorili da ćuti i nastavi da umače "govna u vodu" jer mu je to jedina ratna zaliha i hrana. Onda su u priču sa obe strane sasvim očekivano ušle i majke i sestre. Kada su se umorili od psovki, počeli su da razgovaraju o kraju rata. "Šipa" je rekao jednom od policajaca: "Ako ćeš da ostaneš ovde, još većeras da poćneš da ućiš albanski." "Bogami, ti odma da počneš da učiš ruski", glasio je odgovor sa druge strane. Zatim je posle kratkog ćutanja neko sa srpske strane iznenada predložio: "Ajde, brate, da se pomirimo, popijemo kafu zajedno, pa da zajedno jebemo majku NATU." "Šipa" je, međutim, posle kratkog oklevanja odbio ovakvu ponudu: "Što smo pili, pili smo. Gde, bre, vi da se bijete sa NATA. Kako može sa tri 'miga' da se biješ na iljadu aviona od NATA." Razočarana srpska strana zaključila je kako će onda "njih iz NATA da bude na Kosovu više nego Šiptara". I kako će na Kosovo onda doći silni "crnci od kojih će svi da najebu". "Šipa" je oćutao ovu poruku i te večeri se više nije oglašavao.

Sutradan, u četvrtak 10. juna, na radio vezi više nije bilo "Šipe". I da se javio, srpskim policajcima nije bilo do razgovora. Sa one iste "motorole" u holu "Granda" čule su se uglavnom poruke koje su se odnosile na kolone srpskih izbeglica što su iz Prizrena, Đakovice i Suve Reke, zajedno sa vojskom i policijom kretale prema severu.

( KRAJ RATA: Povlačenje,13 dana pre Vidovdana Reporter "Vremena" na Kosovu, VREME BR. 441 | 19. jun 1999. )

Vojska Jugoslavije počela je da se povlači sa Kosova prošlog četvrtka. Tog dana tačno u 13 časova, nedaleko od Podujeva, komandant Prištinskog korpusa general Vladimir Lazarević stao je na čelo nepregledne kolone sa vojnim vozilima i teškim naoruženjem i pred nekoliko domaćih i stranih novinara izdao naređenje za povlačenje VJ sa Kosova. Rekao je da je njegova vojska (koja je na jakom suncu delovala pomalo umorno, ali i prilično radosno jer odlazi kući) u potpunosti izvršila zadatak i odbranila Kosovo, kao i suverenitet i teritorijalni integritet zemlje. General Lazarević se istovremeno ponadao da će strane trupe koje dolaze na Kosovo zaštititi srpski narod. Dok je ovo govorio iza njegovih leđa brektali su izbeglički traktori i pretovareni automobili. Gledajući u te ljude, general je primetio da oni beže sa Kosova jer su, nažalost, argumenti NATO-a bili izgleda ubedljiviji od svih poziva da se na Kosovu ostane. Zatim je pogledao na sat i rekao - vreme je da se krene. Od tog trenutka, narednih nekoliko dana administrativnu granicu između Srbije i Kosova kod Merdara prelazila je gotovo neprekinuta "zmija" različitog naoružanja - protivavionskih sistema, pokretnih radara, tenkova, raketa, municije. Iz minuta u minut ta kolona je iznova uterivala u laž sve portparole NATO-a koji su uporno tvrdili kako je na Kosovu uništena većina teškog naoružanja VJ. Kolega iz "Vašington posta", koji je na nadvožnjaku u Merdarama posmatrao odlazak VJ, u jednom trenutku se glasno zapitao "šta je uopšte NATO bombardovao svih ovih dana i šta su to, na drugoj strani, Srbi uopšte gađali kad im je ostalo toliko oružja i raketa". Jedan domaći kolega ponosno je ustvrdio kako bi sada, po NATO kriterijumima, trebalo napisati da se povlači "virtuelna vojska". Sa graničnog nadvožnjaka u Merdarama, osim vojske u povlačenju, povremeno su se mogli videti i pojedinačni stubovi dima iz sela u okolini Podujeva. Ono, lepa sela lepo gore. Čitav kosovski pejzaž išaran je, uostalom, ruševinama koje su ostale iza bombi NATO-a i onih koje su posledica ručnog rada.

Vojska koja je odlazila i izbeglice koje su se ubacivale u vojne kolone nisu mogli da vide (osim u retrovizoru) kako na nadvožnjaku u Merdarama stoji i veliki transparent-dobrodošlica na kome piše: "Nema nam drugog puta od puta na Kosovo." Oni kojima je ova dobrodošlica svojevremeno bila namenjena povlačili su se sa Kosova. Oni zbog kojih je ova južna pokrajina smatrana "svetom srpskom zemljom" tvrdili su da im nema drugog puta nego puta sa Kosova. Transparent dobrodošlice nisu videli ni Rusi koji su u petak uveče prošli ispod pomenutog nadvožnjaka.

RUSI, MINISTRI, IZBEGLIČKE KOLONE I BRITANSKI TENKOVI: Rusi su na Kosovo stigli po mraku. Njihovi transporteri išli su neuporedivo brže od onog čuvenog broda Liman, ali i neuporedivo sporije nego što su to Srbi u Prištini želeli. Na ulicama ih je čekao narod osokoljen vešću da Rusi dolaze. Mnogi od onih koji su tog jutra plakali od tuge gledajući kolone izbeglica iz Prizrena i Đakovice i pomišljali kako je sutra red možda i na njih da odu tvrdili su te večeri da ih ništa i nikada neće pomeriti iz Prištine. "Samo da vidim Ruse, pa odoh da se raspakujem", tvrdila je jedna oduševljena penzionerka ispred hotela "Grand". Prištinski novinar Mirko Čupić čekao je Ruse sa kosovskom lozom, specijalno upakovanom za dobrodošlicu. Bila je to noć u kojoj su u razmaku od samo nekoliko sati na svetskom prvenstvu u rukometu prvo pobeđeni Nemci, i zatim u Prištini oko 1.30 posle ponoći dočekani Rusi. Goste je u centru grada sačekalo desetak hiljada ljudi i pucnjava iz svih vrsta oružja. Sreća je, što Rusi onako umorni od dugog puta i iscrpljeni od sunca nisu odgovorili na vatru dobrodošlice. Sreća je takođe, da te noći niko u Prištini nije poginuo.

Već sutradan izjutra, preko noći napunjene beterije kosovskih Srba ponovo su počele da se prazne. Na ulazu u Kosovo Polje stajala je poduža kolona izbeglica iz Metohije. Milicioneri su dobili naredbu da ih po svaku cenu zadrže i svrate u Prištinu. A oni su hteli dalje, što dalje od Kosova. Lokalni Srbi iz Kosova Polja preklinjali su svoje zemljake da ostanu, provedu bar jednu noć u njihovim kućama, razmisle još jednom... Nekoliko lokalnih aktivista ubedilo je zatim jednog učitelja iz Đakovice i jednog policajca da krenu i pogledaju kuće i stanove u kojima je nuđen smeštaj. Obećavali su im da će ih posetiti i neki ministar i objasniti kako nije sve tako loše i crno. Posle pola sata učitelj se vratio prilično pokoleban, gotovo rešen da konačnu odluku odloži za bar još jedan dan. Ostali iz izbegličke kolone nisu želeli da ga slušaju. Niti da sačekaju onog ministra. Nešto podalje od ove kolone stajao je i mecima izbušen jugo, pretovaren stvarima. Ispred njega čovek u uniformi iz Suve Reke. Pravo iz rova došao je kući, pokupio trudnu ženu, trogodišnju ćerkicu i nešto malo stvari i krenuo da dobaci ako može do Kragujevca. Na plus 35 jugo je prokuvao. U pretovarenim kolima kraj vozačevih nogu ležale su i dve od vrućine pomodrele zaklane kokoške u najlonskoj kesi. To će, kaže, ispeći negde pored puta. Dok ne stignu do Srbije.

Dan posle Rusa, na Kosovo su stigli i Britanci, a za njima iz sata u sat i svi ostali vojnici iz sastava KFOR-a. Na više nego spektakularan način osvajali su i istraživali metar po metar kosovske teritorije i po prvi put zaustavili u Kačaniku. Prvi britanski vojnici stigli su do Prištine u subotu uveče. Dočekala ih je neviđena provala oblaka sa gradom. Na brdu kojim su se spuštali u Prištinu iz pravca Skoplja britanske tenkove i transportere je po jakoj kiši čekalo bar pedesetak mališana iz jednog naselja u kojem žive samo Albanci. Uporno su stajali na kiši sa cvećem u jednoj ruci, dok su drugu držali sa podignuta dva prsta u vazduhu.

NOVINARSKI SAFARI I MANASTIR U PLAMENU: Za KFOR-om je iz pravca Skoplja pokuljao i čitav bataljon novinara, uglavnom onih kojima su jugoslovenske vlasti danima uskraćivale vize ili dozvole za rad. Došli su sa akreditacijama KFOR-a izdatim u Skoplju i iste večeri napunili džepove onima koji su imali slobodan stan za noćenje. Tri kreveta - 500 DM za noć. Već sutradan prešlo se na dugoročnije izdavanje kuća i stanova za glavobolne cifre. Ujedno, i uslovi za rad u Prištini postali su nemogući. Fotografi su se žalili kako je prosto nemoguće napraviti nijednu fotku a da u kadru ne bude bar još trojice slikadžija. Većina pristiglih i ono što oni rade teško bi se moglo podvesti pod bilo koju poznatu definiciju novinarstva. Na Kosovo su došli kao na safari i ostaće tamo dok im to bude dobacivalo neku paru. Prostor ispred hotela na kome je nekada radio jedino cigančić Idriz, žicajući lovu od stranaca, sada je prekriven ogromnim reportažnim kolima svih belosvetskih televizija. Idrizu i njegovom mlađem bratu Azisu, koji brzo uči, posao ide prilično dobro. Pre toga, novinara u Prištini gotovo i da nije bilo pa je Azis u očaju tražio kintu i od jednog ranjenog izraelskog novinara, i to dok je ovaj ležao u ambulatnim kolima čekajući prevoz za Beograd.

KFOR je na Kosovo stigao sa puno mišića, snage, oružja i svega što spada pod pojam "robusne snage". Stigao je izgleda i bez jasne ideje kako je moguće ispuniti vakuum koji nastaje kada jedna vlast odlazi, a druga se sporo ustoličuje. U tom vakuumu najbolje se izgleda snalazi UČK koji korak po korak, ulicu po ulicu, izlazi i na prostore koje nikada nije kontrolisala. U Prizrenu, na primer, UČK kontroliše dobar deo grada, uspostavlja svoje kontrolne punktove i pregleda putnike. Novinari koji su bili u ovom gradu tvrde da nemački vojnici iz sastava međunarodnih snaga ne deluju baš previše vešto i pre liče na neke rezerviste trećepozivce. Vesti o pojavi naoružanih vojnika UČK-a podiže paniku među preostalim srpskim stanovništvom. Svi uporno ponavljaju kako će sve biti u redu samo ako KFOR bude prema svima isti. Ali KFOR je spor, vakuum veliki i nove izbegličke kolone neprekidno prolaze kroz Prištinu. Sada više nema nikoga ko bi mogao da ih zaustavi i uputi u suprotnom pravcu. U sredu je to u ime Srpske pravoslavne crkve pokušavao da učini i vladika Amfilohije Radović, ali su njegovi utisci bili prilično sumorni. U Metohiji više nema vernika, manastir Sveta Trojica je spaljen, još dva manastira napuštena.

Glasine kojih je ovih dana na Kosovu mnogo i koje se teško mogu proveriti kažu da se u Kosovu polju sprema sastanak lokalnih Srba na kome će pasti odluka - ostaje li se ili ide sa Kosova. Nastavi li se tako, za mesec ili dva čitava ova operacija u kojoj od početka ima mnogo snage, a reklo bi se malo pameti i preciznog plana, postaće krajnje besmislena. KFOR na Kosovu, bar što se Srba tiče, neće imati o kome da brine. Kao što je, i pored svih velikih reči, malo ko iskreno brinuo o kosovskim Albancima koji su pre dva i po meseca napuštali svoje domove i odlazili u izbeglištvo. Razlika je jedino u tome što su onda Albanci išli prema jugu, dok Srbi sada odlaze prema severu.

Za prvih nekoliko dana boravka KFOR-a na Kosovu iz Makedonije i Albanije vratilo se tek oko 5000 izbeglica. Mnogi od njih više i nemaju gde da se vrate, pa se međunarodni predstavnici trude da proces povratka što više uspore. Nešto zbog porušenih kuća, nešto zbog neuklonjenih mina, podosta i zbog mogućeg revanšizma onih koji će se vratiti na uništeno i porušeno. Na drugoj strani, sa Kosova je dosad prema Srbiji i Crnoj Gori otišlo oko 35.000 Srba i Crnogoraca.

Osim postavljanja novih kamena temeljaca i najava o obnovi porušene zemlje, državni mediji u Srbiji uporno ističu kako je na Kosovu i Metohiji sačuvan suverenitet i teritorijalni integritet zemlje. Možda i jeste, ali što se Metohije tiče, tamo više nema Srba koji bi mogli da uživaju u sačuvanom suverenitetu. Jedan strani kolega, koji je na Kosovo stigao nešto posle prvih KFOR-ovih tenkova, kaže da je tog dana na graničnom prelazu kod Đeneral Jankovića još stajala jugoslovenska zastava. I da je nekoliko jugoslovenskih carinika sedelo u svojoj kućici. Kada je isti kolega sutradan ponovo skoknuo do Skoplja po zalihe piva i vode (kojih je u Prištini sve manje), jugoslovenska zastava ležala je spaljena na samom graničnom prelazu. Na predviđenom mestu vijorila se ona sa dvoglavim crnim orlom, koju koriste Albanci. U kućici više nije bilo nikoga.

( KRAJ RATA: Povlačenje,13 dana pre Vidovdana Reporter "Vremena" na Kosovu, VREME BR. 441 | 19. jun 1999. )


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net