STANJE STVARI


VREME BR. 12 | 14 JANUARA 1991. >

Novinari u literaturi - Ludak iz Treboula

Stiže nam ovamo, u Treboul, pošta iz Pariza a sa njom i "naše" novine, koje jedan moj kolega književnik podvlači plavom olovkom, jer smatra da ja sam neću uspeti u tim istim novinama pročitati dovoljno pozitivnih okolnosti iz te iste naše zajedničke, književnikove i moje zemlje. Novine u toj zemlji u poslednje vreme izlaze tako da se o toj zemlji zaista piše na najlepši mogući način, sto je naravna stvar jako lepo za nekoga ko te iste novine čita a u toj i takvoj zemlji ne živi.

A kako moj kolega književnik iz Pariza podozreva da ja i pored tako jako lepo napisanih članaka u "našim" novinama posvećenih našoj zemlji, i pored tog stvarno veoma "toplog" slila kojim je sve ovo opisano — neću u tom i takvom lepom stilu pronaći ništa lepo, nego ću, shodno svom neprijatnom karakteru upravo to nešto "lepo" iskoristiti za svoje potpuno negativne i negativističke reakcije, on kao da hoće da mi skrati muku obraćajući mi pažnju na ono zaista najlepše šio jedan pošteni novinar može na najpošteniji način napisati o svojoj poštenoj, i pored toga lepoj zemlji.

Jer kako uopšte jedan novinar koji radi u jednoj takvoj zemlji kao što je naša mogao bi napisati o toj i takvoj zemlji na način lep i pošten, i to onom mom kolegi u Parizu nikako ne ide u glavu da ja i pored svih tih zalaganja onog nekakvog našeg novinara iz naše zemlje da o našoj zemlji piše na način "naš" a ne naravna stvar na način lud, kako ja jedini u tom "naškom" pisanju o nama samima ne mogu pronaći ni mrvu onog nečeg ohrabrujućeg što bi meni samom u položaju u kome jesam (da ležim u svojoj ležaljci na toj šugavoj trebulskoj plaži) moglo poslužiti skoro na način lekovit.

Moja žena, međutim, smatra potpuno suprotno mom, isto tako jako bliskom kolegi iz Pariza, pa mi iz ovih naših novina ne čita upravo ono što kolega podvukao je, jer veruje da tolika količina "lepog" pisanja o jednoj zemlji koja je između ostalog zemlja tog istog novinara o kojoj on na tako lep način piše, da bi to moglo ubiti i vola a ne jednog relativno nesređenog i neuravnoteženog spisatelja na obali bretonskoj.

U nekoj drugoj prilici, meni bi možda i dozvolili da pročitam taj najlepši članak našeg najpametnijeg novinara, u kome se očituje ne samo lepota onoga o čemu ovaj piše nego i sama njegova pamet koju upotrebljava prilikom tog i takvog lepog pitanja, ali sada, sada kada je konstatovano da je meni samom "nešto" i da sa tim "nečim" u mojoj glavi treba postupati relativno pažljivo, u toj situaciji od moje lektire "lepih" prikaza moje rođene "lepe" zemlje nema ništa!

Tako možda propada jedna virtualno moguća, a po svemu sudeći nenapisiva knjiga koju sam možda mogao i ja sam napisati i u kojoj čitav sadržaj sastojao bi se u lepom pisanju jednog (možda i osobno lepog novinara) o njegovoj i mojoj, dakle "našoj" lepoj zemlji. Jer svako misli da jedan novinar koji piše "lepo" o svojoj zemlji, to radi sa jednom lakoćom koja se samo brzopleto može smatrati jednostavno izvodljivom, ali pogledajmo mi samo koliko on u sebi samom mora savladati nekih svojih sumnji, pa da o zemlji o kojoj stvarno "treba pisati samo lepo i jedino lepo", o toj istoj zemlji tako, dakle lepo. nešto i napiše i onda onaj njegov strah da ga jedan njegov kolega ne preduhitri u pisanju tog i takvog "lepog" pisanja samo zato što se ovaj drugi — prvi setio da tako nešto („lepo") o tom istom predmetu ("našoj lepoj zemlji"), vredi nešto lepo napisati!

Gde su one noći i oni nemirni novinarski dani (jer novinar ne može živeli bez nemirnih noći i još nemirnijih dana), koji su potrošeni na takav jedan potpuno lep članak, a onda se ispostavi da prijatelj, kolega, najbliži saradnik iz iste redakcije napisao je to isto samo nekih pola sata ranije, i da to napisano tako kako jeste, već se vrti u rotacionom stroju. Jer čak i da članak onog našeg "prvog" novinara uđe u drugo izdanje ovih istih novina, svako će se doseliti da je taj "prvi" prepisao onog "drugog", jer da inače u samoj takozvanoj stvarnosti koja se nalazi oko obojice, nema nikakvih povoda da se i jedan od ova dva članka uopšte napišu.

Jer jedan jedini novinar koji rešio je da piše lepo i samo lepo, i kako bi se novinarskim žargonom reklo "u prilog" tome i tome, takav jedan slučaj može se naći skoro u svakim novinama, i onda se čak i zna šta se u medicinskom smislu sa takvim jednim novinarom mora preduzeti, ali da se u jednom istom listu pronađu dve potpuno istovetno egzaltirane osobe, dva skoro identično raznežena pera, koja svu svoju interpunkciju i ostalo stavljaju na oltar tog stvarno mučeničkog novinarskog posla, to je onda nešto jako retko čak i u tom poslu, među najneverovatnijim poslovima koji uopšte postoje! Jedino što se usled one prevelike brzine pisanja svakog od njih dvojice, ili trojice ili možda sada već čitave gomile istovrsno lepopišućih novinara, što se u toj trci i zbrci, na našu veliku žalost pojavljuje neuporedivo više korektorskih, štamparskih, pa na kraju krajeva priznajmo i gramatičkih grešaka nego ikada ranije!

Ali lako je pisati na miru protiv ovog ili onog, s obzirom da samo to pisanje "protiv", čoveka uvek nagoni da pet puta pročita šta je to on sam "protiv" napisao, i onda, naravna stvar taj i takav članak jako retko propusti nekakvu slovnu grešku ili da bi izostavio običan znak usklika!

A gledajte ovo, kada dvojica ili trojica njih skoro da se utrkuju kao na konjskim trkama ko će pre napisati o dočeku ovog ili onog vođe na stanici, o njegovom odelu, osmehu, ordenju i čemu sve ne, pogledajte samo tu silu činjenica koje moraju stati u jedan ipak, kako tako relativno kratak prikaz, naravno da onda i sam slagač počinje gubiti kontrolu, pa onda i ordenje i voz i osmesi i ona neuporediva gomila naroda koja ovog i ovakvog vodu nosi skoro na rukama po čitavom trgu, to naravno mora stvorili rasulo u tehnologiji i naših možda najmoderni|ih štamparskih mašina i otuda sve one neželjene pogreške, slovne, tipografske i što je najgore, gramatičke da gramatičkije ne mogu biti!

Međutim, ako neko zaista želi pročitati o onoj razdraganosti oko vođe naroda ili nečeg sličnog, čemu kao razdraganosti nije sam mogao prisustvovati samo zbog toga što je oduzet, što vreme provodi u kolicima ili već i zato što je zbog nevelike svoje nekakve moralne pogreške trenutno pritvoren u neudobnoj ćeliji svoga zatvora, taj neko ko bi dušom i srcem bio tamo gde biti nije mogao, niti će zapaziti tipografsku pogrešku, ni grešku u padežu koju je vođa u svome govoru, isto tako impresioniran, skoro potpuno slučajno počinio. Jer i on sam zna da govori ne samo ovoj ovde nepreglednoj gomili istovrsnih ljudi, nego naprotiv, baš i onom najudaljenijem bogalju u njegovim kolicima kao i toj nesrećnoj kreaturi iz pomenute ćelije iz koje će inače već za samo nekoliko nedelja izaći na slobodan i stvarno jako zdrav naš domovinski vazduh.

(Iz romana Bore Ćosića "Rasulo")


 

VREME BR. 12. • 14 JANUARA 1991.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net