STANJE STVARI


VREME BR. 41 | 5 AVGUST 1991. >

Iz krajnosti u krajnost

Da li Ćosić zaista postoji?

Poostoje dva pisca koja sam čitao prilično rasejano. To su Maurice Barres i Dobrica Ćosić. Možda ću jednom i zažalili što Barresa ipak nisam pažljivije prelistavao. Zanimljivo bi bilo razjasnili kako jedan pomni samoanalitičar i individualist, odnegovani intelektualac Lepe epohe može (i kako ume!) opravdavati gorčinu netrpeljivosti prema drugim narodima. I pri tome, kako ume ostati, sasvim galski, u bezbednim okvirima neprikosnovene literature. Koliko je naš pisac zavirivao u Barrcsove spise, nije mi poznato. Ali krtičari Ćosićevi bili bi učinili veliku uslugu svima nama, pa i samom Ćosiću, da su na vreme povukli neke paralele između dva eminentna nacionalistička pisca i da su mlađem, i ovdašnjem, na vreme razjasnili da je literatura jedno — čak i kad je šovinistička — a da su kneževske kletve i aktivistička uputstva nešto sasvim drugo — čak i kad su prividno literarno opravdana. Jer, kada književne metafore zamene političkim identifikacijama posledice su tragične, što u ovom trenutku neposredno potvrđuju iskasapjeni ljudi na Baniji i već pomalo zaboravljeni pobijeni dečaci i devojčice na Kosovu.

Ako, dakle, Ćosićeve romane nikad nisam do kraja dočitavao, sa dužnom pažnjom sam čitao njegove političke eseje... Ne. nisu mi se sviđali. Nisu mi se dopadale (što ne znači da me nisu i zabavljale) njegove sinkope, skokovi, recimo od preteranog. netolerantnog jugoslovenstva najniže vrste do gotovo osvetničke mržnje prema Jugoslaviji, svakoj, pa i mnogo drukčijoj od one koju je on svojim očima nekadašnjeg državnog (i velikodržavnog) pisca umeo videti Ponekad su me (uz lake žmarce)uveseljavali njegovi izleti u naivnu mistiku kao što su bila batrganja od Boga do Anđame i natrag, dok su mi filozofski pasaži o našem nacionalnom biću uterivali u dušu strepnju da nešto sa nama, ipak, nije u redu. Nisu mi se sviđale ni njegove tirade o Kosovu, niti sam im verovao, iz prostog razloga što nije pošao za svojim rečima i što nije otišao na Kosovo da tamo kao njegov (nekadašnji njegov) Šolohov. održivi svoje među svojim kozacima.

Više od svega izazivale su nelagodnosti njegove sentimentalne fanfaronade, taj svečani govor ispred pokolenja koje je, u njegovoj uobrazilji, gradilo novi bolji svet, pa se umorilo i razočaralo. Stilski neprikladnu, pa i komičnu priliku junaka što je hteo ćovečamtvu da podari vatru, pa se na njoj dobro oprljio, Ćosić je pokušao da pripiše celoj jednoj generaciji. Pokolenje kome je statistički pripadao, za njega je očigledno bilo vrio homogen, da ne kažem i monolitan sistem. Nije bio gradsko dete, pa se nikada nije ni upitao zašto su se beogradski dečaci priključili velikim Legijama svetla tek u poslednjem trenutku, da bi zatim izdržali (izdržao, ko preživeo) i sremski front i Istočnu Bosnu, što je ispalo znatno više no prosečan srpski patriotski dug.

U tom trenutku on je bio gonič, centurion svetla, dekorativni Raul Amonov legionar. Da bi se — zbog posla kojeg se bio prhvatio, moralno opravdao, on se svojom voljom, i zauvek u sebi zbratimio sa Prometejom. Video se kao donosilac vatre i vatrene pravde. Socijalnu vatru, zatim, zamenila je srpska vatra, a u toj novoj funkciji nacionalnog vatronoše imao je potvrdu da doista pristiže a najdubljih dubina čiste, nepomućene, narodne, narodske, narodnjačke, slobodarske, što će valjda reći radikalske srpske baze. Veličini njegove prometejske uloge umnogome je doduše, umanjivala notorna istina da je Prometej već bio agitpropovsko miljenče, zdravo za gotovo prihvaćeno i čestvovano. A kako i ne bi bilo kad je i Marks baš tako mislio: Prometej—donosilac vatre. Prometej — prenosilac vatre. Prometej — graditelj visokih peći. Prometej — predstavnik radničke klase u društvu bogova. Sve u svemu, jedna toliko naivna i redukovana, toliko uporna, danas, vidimo, i vrlo opasna slikovnica.

Da je Dobrica Ćosić na vreme čitao Barresa i da je (na vreme) naučio da se nešto bezazlenije poigrava energijom šovinizma (cf. M.B. Le Roman de l'energie nationale) i da je na taj način sve ostalo u dozvoljenim granicama lepe reči (čak i kad je misao ružna), sve bi bilo i ostalo u redu. Na žalost, njegova srpsko-prometejska (više no i neposredno ranija socijalno-prometejska) retorika sve je manje bila književne prirode, i sve je više ličila na stvarne pozive na paljevine. Kad retorika, pogotovo ona u slavu vatre, počne da se preobraća u političku snagu (fenomen je, inače, magijske prirode), onda se prema unutrašnjim zakonima magije čak i bezazlena prozivka opasnih stvari preobraća u njihov priziv. A to, otprilike. ima da znači da je Cmi pudl bio tu, tu kraj samog pisaćeg stola. I etnosociološkom. etnopsihološkom fenomenu, zvanom Dobrica Ćosić još jedna otežavajuća okolnost. Za Mauricea Barresa niko nije rekao da je najveći francuski pisac. Uostalom, takvog i nema, jer veliki narodi i nemaju "najveće pisce" Titula se zadržava samo za male narode, kojima je obično dovoljan samo po jedan ali u uslovima našeg skučenog mikrokozma , atribut je ispao i vrlo opasna dodatna fascinacija. Dobrica Ćosić je promovisan u učitelja i proroka.

U celini, slučaj se ne da odvojiti od zaleđa. Svi koji su ga bogobojažljivo čitali, svi koji su od malih nogu o njemu pisali domaće sastave, svi koji su ga obožavali, počev od ćata i ćatolina po mesnim kancelarijama, pa do arhimandrita i generala, pripisivali su mu književne vrline i nekakvu natprirodnu snagu. A budući da je skroz.-naskroz bio naše dete — što je bilo lako vidljivo — ni kod koga nije podsticao osećanje manje vrednosti. Mislene identifikacije sa njim bile su jednostavne. Svako ga je lako mogao razumeti baš kao što razume i samoga sebe. Međutim, iako kod te njegove inače dobro iskompleksirane publike nije bilo osećanja sopstvene umanjenosti, bilo je strahopoštovanja, pa i straha je bilo. kao što je bilo i nekog nejasnog osećanja duga i krivice... pred njegovim svetlim licem. Umeo je svima nama (građanima, oprostite — varošanima) da podstiče osećanje krivnje što i mi nismo ponikli iz zdravih moravskih oranica. Mislim da je čak i njegov neknjiževni akcenat delovao hipnotički, stalno nas podsećajući na njegov aristokralizam autohtonog porekla.

Mistično osećanje duga i krivice pred licem velikog pisca iz naroda upravo je onakvo isto osećanje kakvo su emisari ruskog staroverstva, ruske bezpopovštine, niskog narodnjaštva ulivali plemstvu i inteligenciji, da bi ih, spasa radi, zatim bacili u kovitlac revolucije i doveli ih do dveri Zimskog dvorca.

U Ćosićevoj iskonskoj, mužičkoj snazi, kao i u svih proroka, izaslanika i božjih ljudi, bilo je istodobno i mnogo ljubavi i mnogo spasiteljske mržnje prema onome koga spasava. Poređenje sa Raspućinom bilo bi na mestu da sibirski grmalj nije svojim merama ipak nadilazio svaku mogućnost odmeravanja.

Čitalac će zapaziti da sam ovaj hvalospev Ćosiću (jer sve rečeno, bar u njegovom redu stvari, moralo bi se prihvatiti i kao pohvala) napisao u prošlom vremenu. Zašto? Zato što više nisam siguran da on i postoji, Jer, ako je neko na sebe uzeo ulogu oca nacije, i učitelja, pa je svoju decu poučio kako da postanu najomraženija i najbednija nacija na svetu, taj ne samo da nije dobar otac i dobar učitelj no je možda samo ružan san, privid, prikaza, prizrak, duh, zao duh. A ako je tako, a zašto ne bi bilo i tako? ... onda mu ostaje još da nas crnim novom navalom svojih zveketavih reći pouči kako ćemo na kraju i sebe same omrznuti i popljuvati. A koliko se razbiram u stranputice njegove htonijske duše, ni taj nam klimaks drame neće biti uskraćen.

Jedan jadan, traljav, drljav i vrlo krvav rat za dovršavanje nedovršene istorije —još jedna ostvarena životna čežnja, još jedno ostvareno životno delo Dobrice Ćosića — jedan starački rat, u koji će bestidno biti odašiljani mladi ljudi, doprineće da se samouniženje, pa možda i samouništenje Srbije obavi besprekomo i neopozivo. A da stvar bude još gora — ne odjednom, već na mučne i krvave rate. ■


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Jedan jadan, traljav, drljav i vrlo krvav rat za dovršavanje nedovršene istorije —još jedna ostvarena životna čežnja, još jedno ostvareno životno delo Dobrice Ćosića — jedan starački rat, u koji će bestidno biti odašiljani mladi ljudi, doprineće da se samouniženje, pa možda i samouništenje Srbije obavi besprekomo i neopozivo. A da stvar bude još gora — ne odjednom, već na mučne i krvave rate

FOTO GALERIJA

VREME BR. 41 • 5 AVGUST 19911 21<br><br>

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net