STANJE STVARI


VREME BR. 48. 23. SEPTEMBAR 1991. >

Predlog - Razoružati vojske i TV

Naša sudbina nije proizvod fatalno predeterminisanih procesa. Naprotiv, nije bio mali broj stručnjaka koji su mislili da smo imali najbolju šansu da posle Titove smrti uspešno prevalimo put iz autoritarizma u demokratiju, baš zbog naših (i njegovih) sličnosti sa Frankovom Španijom. Zbog toga pre vredi razmisliti o mogućim drugačijim budućnostima, nego o libanskoj, kojoj se sve više približavamo

Minimum uslova za početak raspleta predstavlja bezuslovno razdvajanje ratujućih snaga, pod veoma oštrom međunarodnom kontrolom. To podrazumeva sklanjanje JNA sa ratišta u kasarne i demobilizaciju Zbora narodne garde, specijalnih jedinica MUP, rezervnog sastava MUP Hrvatske, kao i oružanih snaga pobunjenih opštinu sa srpskom većinom u Hrvatskoj (a sada, na žalost, i u Bosni). Snage JNA treba brojčano smanjiti na četvrtinu sadašnjeg sastava, unapred dogovorenim postepenim regrutovanjem dobrovoljaca i penzionisanjem. Ja bih predložio da u daljem dogovoru uzmemo primer Austrije i ustavno, a i sa međunarodnim garancijama, brojčano smanjimo ono što ostane od zajedničkih oružanih snaga na neki simboličan broj, recimo trideset hiljada — pet iz svake konfederalne jedinice, i da se snage republika ograniče na isti broj. To bi doprinelo vraćanju nekog minimalnog poverenja.

Demobilizacija svih jedinica teritorijalne odbrane je neophodna. Sve druge oružane formacije — četnike, dobrovoljce, crnokošuljaše, paragovce—radikalno razoružali, ako treba prisilno, i zabraniti njihovo dalje organizirano delovanje, kao i delovanje rasističkih organizacija koje prete fizičkim nasiljem. To je, otprilike, kao denacifikacija u Nemačkoj posle rata. Ovome dodati radikalne promene u radiju i na televiziji, sa obaveznim minimumom programa iz drugih sredina i međunarodnom novinarskom komisijom "suda

časti" za obična pitanja istine i minimalne etičke norme profesije — da nadgleda za određeno vreme. Štampa je manje potencijalno otrovna. Primer za to su Nemačka i Japan posle rata. Mi moramo da tražimo pomoć nesavršene Evrope—ne zato što je to "fer" (i oni "čine pizdarije!"), nego jednostavno da bismo se spasti od propasti.

Snage MUP Hrvatske i policije SAO Krajine, kao autonomne jedinice u Hrvatskoj, smanjile bi se brojčano na normalne policijske snage, kakve su bile pre 1989. U mešovitim sredinama, gde Srbi predstavljaju više od 30% stanovništva (arbitrarni broj), trebalo bi formirati mešovite policijske patrole sa stranim posmatračima, makar za određen period. Slično rešenje trebalo bi sprovesti u Bosni i na Kosovu. Strane sudije kao posmatrači neophodni su u slučajevima gde postoji mogućnost da ljudska i nacionalna prava budu ugrožena. Sa mirom bismo mogli preči na novi trajni dogovor jugoslovenskih republika.

Taj dogovor bi počeo međunarodnim i uzajamnim priznanjem suverenosti svih republika kao država svih svojih građana, sa obaveznim kodeksom ljudskih prava koji se ne može promeniti skupštinskom većinom, pošto je u Ustavu i garantovan od Evropske zajednice. Taj kodeks bi mogao uzeti "Bill of Rights" SAD kao model: to bio uslov da se prihvati Ustav i u njihovom slučaju. Ljudska prava su ne samo individualna nego i коlektivna (pravo na organizovanje sindikata ili organizovanje po nacionalnoj osnovi takođe je ljudsko pravo). Ljudsko pravo je pravo na mogućnost izbora mesta stanovanja u određenoj republici. Pravo i uslovi za formiranje autonomnih regija morali bi da postoje u tom kodeksu; to bi se, naravno, odnosilo na Srbe u Hrvatskoj i Bosni, ali i na Muslimane u Srbiji. Albance na Kosovu, u Srbiji i Makedoniji. Što se toga tiče, kad-tad bi status Kosova morao da podlegne međunarodnoj arbitraži, podrazumevajući sve navedene garancije; Kosovo bi verovatno moralo da postane republika, u sadašnjim granicama, sa istim pravima i obavezama kao druge. Albanske većinske opštine u Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori mogle bi imati autonomiju sličnu onoj koju bi Srbi imali u Hrvatskoj.

Sve ovo bi moralo da podrazumeva konfederalan ili svejugoslovenski sud za ljudska prava, koji bi bio slobodan od svih ingerencija republika i imao izvesnu izvršnu moć. U prvo vreme takav sud bi verovatno morao da bude sastavljen od stranih sudija. verovatno iz zemalja koje nemaju istorijske veze sa nama (recimo Danska ili Finska). Takav sud bi mogao i da arbitrira međurepublička svojinska pitanja kao i da štiti prava građana jedne republike u drugoj republici.

Tako labavoj konfederalnoj zajednici ja bih dodao skupštinu sastavljenu od istog broja članova iz svake republike (bez odvojene reprezentacije autonomnih jedinica), izabranih i direktnim izborima, a ne u republičkim skupštinama; carinsku uniju: jedinstveno tržište, neku vrstu zajedničke banke (najmanje s onim stepenom autonomije koji ima Nemačka banka) i zajedničku diplomatiju koja ne isključuje to da i republike imaju svoje predstavnike. Verovatno bi trebalo imali neka zajednička tela za saobraćaj, nostrifikaciju zvanja i diploma i zajedničke ekološke probleme. To bi bilo dovoljno za novi početak. Ive drugo bi se samo moglo graditi na zajedničkom poverenju i veoma, veoma oprezno postepeno.■

Autor Je profesor sociologije na Njujorškom univerzitetu


 

VREME BR. 48. 23. SEPTEMBAR 1991.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net