STANJE STVARI


VREME BR. 22 | 25 MART 1991. >

Cenzura - Izidin hram

Ozbiljno preti dolazak divlje cenzure: u njoj delo ne smeđa postoji a tvorac da živi

Šta je cenzura?

Osporavanje suprotnog, neshvatljivog mišljenja. Proganjanje lude vere, odnosno nepodnošenje odsustva vere i verovanja. Nametanje vladajućeg mišljenja, uverenja, dogmi.

Izidin hram na ostrvu File usred Asuanskog jezera jedan je od najstarijih materijalnih dokaza iracionalnosti cenzure: bareljefi na levoj strani frontona od vrha pa do podnožja obijeni su od strane Kopta (znači: hrišćana) - čekićani su sa fanatičnom upornošću i unakaženi besnim udarcima tvrdim i oštrim predmetom, dok su bareljefi na desnoj strani ovog, jednog od najlepših staroegipatskih spomenika duhovne kulture, ostali iz nepoznatih razloga netaknuti. Zašto su Kopti, poneseni verskim zanosom (zanosom čiji je sinonim oduvek bio i ostao mržnja), uništavali na čeonim stranama, kraj ulaza u drevne hramove, samo leve bareljefe, a ne i desne, nemoguće je razumeti i objasniti.

Jer ni cenzuri - savremenom vidu varvarskog iracionalizma - teško da je moguće, sem u netoleranciji suprotnog mišljenja, ubeđenja ili vere, naći osnovicu. Želja za ovekovečenjem vladajućih uverenja, i nepoverenja. oprez, a i netrpeljivost prema nepoznatom. novom i neproverenom ne samo što osporava suprotne stavove (kao što je to uobičajeno u civilizovanim demokratskim zajednicama) već ih (u totalitarnim. primitivno ustrojenim društvima) satire u bilo kakvom vidu. ne libeći se uništavanja i umetničkih dela. tih najsublimnijih iskaza neprihvaćenih ili neprihvatljivih pogleda na ljudsko trajanje.

U minulom periodu komunistički ustrojenih zajednica netolerancija suprotnih, neproverenih, pa samim tim i neprihvatljivih otelotvorenja individualne misli ili umetničkog stvaralaštva ispoljavala se kroz tri vrste cenzure: pravno institucionalizovanu cenzuru, to jest kroz tzv. cenzorske komisija i sudska ovlašćenja data javnim tužilaštvima; preventivnu cenzuru, oličenu u takozvanim programskim sa vetima izdavačkih preduzeća, filmskih kuća i radio i televizijskih institucija, "zaduženih" da procenjuju "opasnosti" u moguće korodivnim javnim publikacijama i nepodnošljivim umetničkim delima i - autocenzuru. najopasniji vid kontrole individualnog govorenja, koji, u sredinama, u kojima cenzura nije ni u kakvom zakonskom obliku regulisana, ima odlučujuću kerbersku ulogu.

Ta samocenzura. koja se ne oslanja na pravno definisane kodekse, već na ličnu procenu osobina i karaktera nečijeg javnog istupa, predstavlja u prividnim demokratijama najkorodivniji iracionalni vid kontrole: njeni kriterijuini nalaze sebi parametre u kolektivno nesvesnom - u vaskrslim paganskim mitovima, u istorijski neproverenim legendama, u crkvenoj etici, u patrijarhalnim normama, u sumnjivom ukusu i u sterilizovanim akademskim estetskim kriterijumima, poistovećenim sa "zdravljem" nacije i neprikosnovenim "nacionalnim interesima" (za razliku od tek svrgnutih "klasnih interesa" i do juče vođene „borbe" za "duhovno i fizičko zdravlje socijalističke omladine").

Kako su se dojučerašnja totalitarna društva, životnim neminovnostima prinuđena na raspadanje, najednom i mimo svoje volje obrela u vremenu koje sebe deklariše kao demokratsko, ali se kao takvo teško institucionalizuje, iracionalni kriterijumi kolektivne cenzure dobijaju sve veće pravo građanstva.

Na osnovu sve češćih simptoma (omalovažavanje, osporavanje, onemogućavanje ili rušenje duhovnih tvorevina slobodnih pojedinaca opredeljenih za samostalnu, ničijim pragmatičnim interesima podređenu misao, ili otvoreni zahtevi za uklanjanjem pesničkih, arhitektonskih, slikarskih ili skulptorskih dela spevanih, odnosno poddignutih u čast ličnosti ili događaja koji više nisu od interesa za vladajući politički trenutak, brutalno skidanje pozorišnih predstava sa dasaka bez provere njihovih vrednosti, dominacija prizemnog "novokomponovanog" ukusa u svim vidovima javne reći i političkog žargona, stimulacija kiča kao materijalnog ispoljavanja nacionalnih i verskih obeležja, nekrofilsko interpretiranje istorijske prošlosti, kadaverska filozofija i fatumski intonirana projekcija nacionulne budućnosti, na primer. itd.), može se očekivati da će njeni kriterijumi biti neizbežno primitivni, a postupci varvarski.

Savremeno vrenje u sferama kulture i umetnosti, ili odsustvo takvog vrenja, protiče u prividnoj slobodi koja sebe klikćući "potvrđuje" neprestanim uzvicima da je društvo demokratično, ergo - cenzura je ukinuta. Međutim, gubi se iz vida temeljna činjenica da pravno artikulisana cenzura rađa zabrane, ali ne uništava već stvoreno delo, već mu samo omogućava prirodni život. Nasuprot institucionalizovanoj cenzuri, divlja cenzura ne samo da ne dozvoljava da delo bude stvoreno, već se okomljuje na tvorca kao na najljućeg neprijatelja ljudskog roda. Divlja, pravno neregulirana cenzura, ne oslanja se na zakonske uzuse, već na "slobodnu procenu" učinjenog "delikta". Njeni plodovi nisu zabrane, već bestijalno razaranje i linč. Dođe li do vladavine ovakve "cenzure", delo neće smeti da postoji, a njegov tvorac da živi. ■


 

VREME BR. 22 | 25 MART 1991.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> gubi se iz vida temeljna činjenica da pravno artikulisana cenzura rađa zabrane, ali ne uništava već stvoreno delo, već mu samo omogućava prirodni život. Nasuprot institucionalizovanoj cenzuri, divlja cenzura ne samo da ne dozvoljava da delo bude stvoreno, već se okomljuje na tvorca kao na najljućeg neprijatelja ljudskog roda. Divlja, pravno neregulirana cenzura, ne oslanja se na zakonske uzuse, već na "slobodnu procenu" učinjenog "delikta". Njeni plodovi nisu zabrane, već bestijalno razaranje i linč.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net