foto: marija janković

Intervju – Miroslav Miša Terzić, reditelj >

Neka film pokrene stvarnost

"Voleo bih da ljudi gledaju Šavove i da osete patnju onih kojima su nestale bebe i da budu srećni što imaju svoje roditelje, svoje mame, tate, koji su ih negovali, pazili, uspavljivali i koji su uz njihovu ljubav postali odrasli, samostalni i odgovorni ljudi"

Jedini film iz regiona u zvaničnom programu "Panorama" Berlinskog filmskog festivala (7–14. februar) su Šavovi u režiji Miroslava Miše Terzića, o novorođenim bebama nestalim iz bolnica Beograda. Film je inspirisan svedočenjem jedne od majki, krojačice iz Beograda, koja veruje da joj je dete oteto pre više od dvadeset godina. Film je nastao uz podršku Filmskog centra Srbije kao koprodukcija naše zemlje sa Slovenijom, Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom, u produkciji West End Production.

Pre Šavova, Miša Terzić je režirao film Ustanička ulica.

"VREME": Kako se stiže u zvaničan program Berlina, kako je izgledao put Šavova do Berlina?

MIROSLAV MIŠA TERZIĆ: Prijavljivali smo se na tri baš velika festivala, na nekima od njih bili smo nadomak cilja poput onih koji u finišu trke stignu drugi a ne prvi, kao da nam je u tom ključnom trenutku spala patika i mi onda nismo dovršili trku. Na Kanu smo bili nadomak da uđemo u jedan program, možda i dva, u Veneciji smo bili u zvaničnom užem izboru za program Nedelja autora, na Sandensu nismo ušli ni u kvalifikacije, i evo, tu je sada Berlin. Naravno, mnogo smo sretni što su nas izabrali. Mislim da je filmu nekako mesto baš tamo, mada, naravno, voleo bih da sam ušao i u neki kanski i venecijanski program.

Zašto ste se odlučili baš za priču o ukradenim bebama?

Još početkom dvehiljadite iskopirao sam sve novinske članke o tome i shvatio da je to izuzetna građa za film. Prošlo je potom dosta godina, prvo su mi bila interesantna ta deca koja su prodata, ali potom sam shvatio da moram da pišem film o majci, o ženi koja je izgubila dete na taj užasan način, da joj je ukradeno dete na dan porođaja, da je to nešto što bi trebalo da bude najlepši dan u nečijem život, pretvoreno u horor. Zatim sam, sasvim slučajno, sreo ženu koja je upravo to doživela. Ona je krojačica iz Beograda, zove se Drinka Radonjić. Odneo sam pantalone da mi ih skrati, i dok sam čekao, svratio sam do svoje tetke. Ona mi je rekla za Drinku, videla ju je na televiziji u emisiji o ukradenim bebama. Ja sam se vratio u njenu radnju, predstavio se, rekao da bih voleo da čujem njenu priču, ona je pitala da li hoću odmah, ali sam ja rekao da ću doći sutra sa kamerom i ekipom, i mi smo snimili intervju od dva sata. Taj intervju, takav kakav jeste, mogao je odmah da se emituje, to je do te mere jedno izvanredno svedočanstvo. Postojale su već neke verzije scenarija, ali kad sam upoznao Drinku, počeo sam da pravim scenario prema njoj. Pokazalo se kako je naše uverenje da je ova tema filmična tačno. Mislim da bi o njoj moglo da se snimi još filmova.

Da li ste imali etičke nedoumice u vezi sa tim čime jedan film može ili treba da se bavi a da ne zađe na teret manipulacije emocijama gledalaca?

Na početku, i pre samih proba, dogovorili smo se šta treba i šta želimo da radimo, tako da je snimanje bilo samo egzekucija čije probleme smo rešavali u hodu. Svima nam je bilo izuzetno stalo do te priče. Manipulacije nije ni moglo da bude zato što je ovo jedna intimna i nežna priča. Jednostavno, već sama priča po sebi nudi dobru osnovu za jedan zdrav emotivan odnos prema toj temi. Nije bilo manipulacije i nije bilo ni pokušaja manipulacije. Ja sam želeo da se bavim temom susreta jedne takve majke i jednog, sad već odraslog deteta, koje ima svoje "ja". Nisam čak ni razmišljao da bi me neko možda prozivao da manipulišem jednom tako osetljivom temom.

Da li su možda neke institucije ili pojedinci kočili rad na nastanku ovog filma?

Ne, ne, mi smo javno ušli u snimanje ovog filma, najavili smo o čemu će u filmu biti reč, dobili smo novac od Filmskog centra Srbije. Niko nas nije kočio. Zvali su nas dobronamerni ljudi da nam kažu "hej, ima ova priča, ima ona priča...", i to je sve.

U javnosti ima onih koji ne veruju da je krađa beba moguća. Da li ste nailazili na takve ljude?

Meni je u redu da oni ne veruju, a da ja verujem. Kada dođete i susretnete se sa majkom koja veruje da su joj ukrali dete i koja ima, hajde da kažemo to tako, i posredne i neposredne dokaze za to, onda vi ne možete da ne stanete uz nju i ne podržite to što ona radi. A nevernih Toma uvek ima, uvek će ih i biti.

Kako izgleda taj hod po liniji razgraničenja filma i stvarnostikada treba ispričati priču filmskim jezikom a ostati veran priči kao što je priča Drinke Radonjić?

Drinka Radonjić traži svoje dete osamnaest godina, što je nezgodno za film. Morali smo da pravimo izvesne intervencije na činjeničnoj građi – zašto je u izvesnom trenutku prekidala svoju potragu, šta je tome prethodilo. Iskreno, kada slušate priče tih ljudi, one su manje ili više slične: ti roditelji su izgubili svoju decu, onda su ili odmah počeli da ih traže ili ih je to kopkalo, kopkalo, kopkalo... Imajmo na umu da nijedna krađa beba u Srbiji nije dokazana, nijedan slučaj nije rešen. Dok sam radio Ustaničku ulicu, sretao sam ljude iz tužilaštava koji su bili zbunjeni kako je uopšte moguće da se tako nešto dešava. Čak mi je jedan tužilac rekao kako misli da se to uopšte ne dešava jer to do sada niko nije dokazao. Stvarno ne znam. Ima gomila ljudi, svi to znamo, koji protestuju ispred Skupštine, koji traže da im se pokaže gde su sahranjena njihova deca, možda bi ih to smirilo. Ali pošto ne postoji grob, dete nestane između bolnice i groblja, nestanu ostaci deteta, onda se postavlja pitanje "gde je dete i kako je završilo?" Tokom istraživanja za film otkrili smo da su deca prvo upisivana u knjigu umrlih pa tek onda u knjigu rođenih, da su menjani brojevi na obrascima. Tako da mi ovim filmom pokušavamo da skrenemo pažnju na tu temu. Mislim i nadam se da će ubrzo neko da se napokon ozbiljnije pozabavi ovim slučajevima i u stvarnosti.

Da li je Drinka Radonjić uticala na kreiranje lika koji je napisan po njenoj priči, a koji tumači Snežana Bogdanović?

Verujem da je Snežani, kao glumici, bilo izuzetno važno da upozna Drinku, da oseti emociju koju Drinka nosi tako dostojanstveno... Znate, Drinka ne kuka, Drinka ne plače, Drinka svoje breme nosi kao veliki heroj. Kad sam završio snimanje intervjua sa njom, pitao sam da li mogu da je zagrlim pošto je ona najhrabrija žena koju poznajem. A Snežana je ponela lavovski deo, ona je u gotovo svakom kadru filmu. Mi smo u Beogradu snimali na plus 50 stepeni, u stanu, gde na setu mora da bude pedeset ljudi, na paklenoj vrućini, tonci zatvore sve prozore da se ne čuju klime. Snežana je pravi profesionalac, drugo, fantastična žena, treće, fantastična glumica. Možda ne treba ja to da tvrdim, ali mislim da je Snežana u Šavovima napravila divnu i veliku ulogu.

Da li ste od početka rada planirali da se Drinka Radonjić pojavi u filmu?

Nisam, tražio sam glumicu za malu ulogu, ženu koja u krojačkoj radnji treba da izgovori dve-tri replike, i pomislio zašto da se Drinka ne pojavila u filmu, šta ćeš istinitije i bolje? Ona je rekla: "Ako je vama bitno, ja ću to uraditi", onda smo je malo učili da glumi, i na kraju se ispostavilo da je to bio dobar potez.

S obzirom da je vaš prethodni film Ustanička ulica bio o ratnim zločinima, a da su Šavovi o aktuelnom problemu, da li je moguće zaključiti da vas zanimaju društveno angažovani filmovi?

Mislim da to nije bio svestan pravac kretanja, nego kad te nešto svrbi, ti se onda i češeš. Šavovi su film koji je mene lično zainteresovao na nivou emocija, a Ustaničku ulicu sam režirao umesto najavljenog Gorana Gajića i tek tokom procesa postao svestan kroz šta prolazimo. Meni se Ustanička ulica dogodila i izazvala u meni dijalog sa sobom koji mi je pojasnio zašto moram da uradim taj film.

Šta bi bila poželjna reakcija naše publike na Šavove?

Svakako bih voleo da Šavovima utičemo da se pokrene to društveno pitanje, da ti ljudi kojima su nestale bebe, ako ništa drugo, barem saznaju istinu. Da se napravi, recimo, neka komisija koja će se time baviti. Da se još jednom, sada i putem igranog filma, skrene pažnje šireg auditorijuma na tu temu. A lično, lično bih voleo da ljudi gledaju film i da osete patnju onih koji kroz to prolaze i da budu srećni što imaju svoje roditelje, svoje mame, tate, koji su ih negovali, pazili, uspavljivali, i koji su uz njihovu ljubav postali odrasli, samostalni i odgovorni ljudi.

Da li mislite da film ima moć da nešto u društvenom smislu promeni?

Najiskrenije, voleo bih da je tako, ali zaista nisam siguran. Mi nemamo tu moć, moć da bilo šta promenimo, ali možemo da skrećemo pažnju, ali ne mislim da možemo nešto da iz korena menjamo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net