Autor

lični stav >

Referendumom protiv partokratije

Opozicija i protesti svode zahteve na fer izbore i slobodu medija. Tu nastupa problem konkretizacije. Prvo, šta konkretno sprečava održavanje fer izbora i slobodu medija i odvlači Srbiju u diktaturu? Drugo, kako konkretno da se dođe do te neophodne promene

Nakon održanog protesta "1 od 5 miliona" u Kosovskoj Mitrovici nastupa prelomni trenutak. Ili će se zauzeti jasan stav o tome šta konkretno mora da se promeni i kako konkretno do promene doći, ili će protesti splasnuti kada učesnici uvide da se i figurativno hoda ukrug. Verovatno je zato Bane Trifunović zavapio prema opoziciji tražeći konkretna rešenja, ali je dobio nemušto spominjanje plana od trideset tačaka Saveza za Srbiju. Svaka zemlja ima hiljade problema, ali uvek postoje samo dva-tri ključna.

Istina, i opozicija i nestranački protesti svode zahteve na fer izbore i slobodu medija. Tu nastupa problem konkretizacije. Prvo, šta konkretno sprečava održavanje fer izbora i slobodu medija i odvlači Srbiju u diktaturu? Recimo, "veća transparentnost" zahteva preciziranje od čega ona konkretno zavisi. Drugo, kako konkretno da se dođe do te neophodne promene? Pođimo redom. "Pet minuta u dnevniku" ili "60 minuta nedeljno" su konkretizacije odgovora na pitanje "šta" promeniti. "Veća transparentnost/demokratija/sloboda" nisu, jer zahtevaju preciziranje od čega to zavise. "Kako konkretno" doći do promene? Pokret "Ne davimo Beograd" i Savez za Srbiju predlažu bojkot političkih institucija u nadi da će EU "d’uradi nešto". Vučićeva "lojalna opozicija" (LDP, SRS, LSV), manjinske stranke i možda DSS, Nova i delovi DJB će učešćem dati privid demokratije koju EU ionako prevashodno meri popuštanjem oko Kosova. Još gore, kraj bojkota će Vučić proglasiti potvrdom fer izbora i medijskih sloboda. Prof. Čupić u Vučiću kao "uzurpatoru" nalazi "šta konkretno" sprečava fer izbore i slobodu medija, kao da demokratija treba da zavisi od odluke političara da li će biti uzurpator ili ne. Sudija Ivošević je bio konkretniji, ukazujući da Vučić krši Ustav, jer je kao predsednik države i dalje član stranke. Međutim, predsednik Srbije Tomislav Nikolić je bio podneo ostavku na mesto predsednika SNS-a i "zamrzao" članstvo u stranci, pa je Vučić ipak oteo svu vlast.

VLADA BEZ STRAHA OD VEĆINE: Moć ne leži u položaju predsednika Srbije, već u položaju predsednika dominantne stranke. Ko vlada skupštinskom većinom – vlada Srbijom sultanski. Umesto da se vlada plaši skupštinske većine, jer je ta većina izabrala vladu, stvar je obratna. Zato skupštinska većina aminuje sve odluke vlade i guši skupštinsku manjinu zloupotrebljavajući procedure. Pošto se vlada nikog ne plaši, može da radi loše i šta hoće. Zakon o izboru narodnih poslanika je uzrok, jer propisuje da se Narodna skupština popunjava sa stranačkih lista kandidata za skupštinske izbore. Ko pravi te liste? Stranačke vrhuške. Kako stranačke vrhuške jure ministarske fotelje, one za Skupštinu predlažu liste svojih poslušnika. Demokratija je u Srbiji gotova pre svakih izbora. Ostalo je sultanska tehnika. Odatle Martinović, Atlagić, Jovanov i slični manje poznati dizači šapa u Skupštini. Što je u vladajućoj koaliciji dominantnija jedna partija, to je u Srbiji manje demokratije. Još ako predsednik Srbije dolazi iz vladajuće koalicije, sistem poprima autoritarne obrise (sećamo se dominacije Demokratske stranke 2008–2012).

Eto "šta" mora da se promeni – apsolutna poslušnost skupštinske većine prema Vladi Srbije. "Šta konkretno"? Proporcionalni izborni sistem u kome je Srbija jedna izborna jedinica da se zameni većinskim izbornim sistemom – 250 izbornih jedinica koje šalju po jednog poslanika. Tad bi mogao da se kandiduje nezavisni pojedinac ne trpeći nadmoć stranačkih mašinerija protivkandidata. Mala izborna jedinica znači male troškove kampanje, što bi podstaklo nezadovoljnike da otkažu poslušnost strankama i sami se kandiduju. Ni naprednjačka paravojna mašinerija ne može mobilisati dovoljno džipova da istovremeno zastrašuje 250 izbornih jedinica.

Većinski izborni sistem bi proizveo da se poslanik vladajuće većine plaši svojih birača, a ne ministara kao sada (jer su sada ministri stranački šefovi vladajuće većine), jer bi poslanici podršku vladinim konkretnim merama morali da objasne svojim biračima. Zato stranke ne bi bile više vojnički utegnute, već bi ličile na koalicije sličnomislećih nezavisnih poslanika. Treba ukinuti i pisanje imena stranke pored imena poslaničkih kandidata. Neka se glasa za kandidate koji nose svoje, a ne Vučićevo ili Đilasovo ime, prezime i odgovornost. Pošto su nacionalne manjine geografski zbijene, Bošnjaci, Mađari i Hrvati ne bi morali da brinu o svojoj zastupljenosti. Kritičari će reći da smo većinski sistem imali i 1990, ali je ukinut već 1992, pa nema osnova tvrdnja da je "već proban". Ako bi većinski izborni sistem zacementirao Vučićevu vlast, zašto ga već nije uveo? Naprotiv, Vučić je 2014. ukinuo većinski sistem u Vojvodini gde je postojao paralelno sa proporcionalnim.

Na kraju, Zakon o javnim medijskim servisima mora uvesti "Opozicioni dnevnik" nakon Drugog dnevnika. Urednika bi birala skupštinska opozicija većinom glasova, pošto skupštinska većina kontroliše RTS kroz Savet regulatora i nema garancija da će druga skupštinska većina biti poštenija. Dakle, kroz tri konkretne tačke (većinski izborni sistem, uklanjanje stranačkog imena na glasačkim listićima i opozicioni dnevnik), odgovoreno je na pitanje "šta" konkretno treba da se promeni. U tom slučaju, Vučić i kao PPP (premijer-predsednik-patrijarh) neće kontrolisati Skupštinu i medije.

"Kako konkretno" do ovih promena? Jedan institut srpskog prava o kome niko ne priča jeste referendum. Prema zakonu, Narodna skupština mora da raspiše referendum na predlog 100.000 birača. Ukoliko referendum uspe, referendumska odluka postaje zakon. Protivljenje skupštinske većine bio bi državni udar koji bi narodu dao pravo da pozove vojsku i policiju u pomoć. Za uspeh referenduma je potrebna polovina plus jedan upisani birač. Ako je 2017. bilo upisano 6.724.949 birača, referendum bi uspeo sa 3.362.475 glasova. Na izborima 2017. je glasalo ukupno 3.655.365 osoba, dakle 300.000 više od potrebne polovine upisanih birača. Opozicioni kandidati (ne računajući Šešelja, Čanka i Parovića) tada su osvojili 1.326.269 glasova, a Vučić 2 miliona.

KAKO DO APSTINENATA: Nestranačka priroda predloženih sistemskih rešenja kojima se raskida sa jalovom negativnom kampanjom privukla bi veliki broj apstinenata. Besmisleno je tvrditi da u Srbiji nema 700.000 apstinenata koji bi podržali referendum. Prema statistici iz 2011, Srbija ima 5,9 miliona punoletnih osoba (iako birački spisak broji 6,7 miliona). Ako od njih oduzmemo 3,65 miliona onih koji su glasali 2017, znači da apstinenti broje 2,25 miliona. Neka ih je više od pola miliona emigriralo, ostaje bar 1,5 miliona. Njih Vučić nije kupio, zastrašio ili ubedio, ali nije ni opozicija. Verovatnoća da se među njima nađe 700.000 onih koji bi podržali referendum nalaže da se krene tim putem. Moguće je da bi i mnogi razočarani članovi i glasači SNS-a, SPS-a i SRS-a podržali referendum.

Bojkot referenduma bio bi najracionalniji način da Vučić spreči njegov uspeh, jer bez glasača SNS-a neće glasati neophodna polovina upisanih birača. Apstinenti ne bi mogli da zamene glasače naprednjačke koalicije koji bi na dan referenduma ostali kod kuće po naredbi, mada je moguće da bi nezadovoljnici unutar vladajuće koalicije i izašli na referendum. Ono što je daleko bitnije je to da bi se kampanjom za ovaj referendum svest o izbornom sistemu kao ključnom problemu Srbije dublje raširila među građanima. I sam referendum bi Vučiću zadao osetan udarac, jer bi izgubio inicijativu, morao bi da raspiše referendum koji ne želi, on bi bio taj koji bojkotuje, koji se plaši prebrojavanja, koji aktivno brani partokratiju, čiji će glasnogovornici iritirati narod tvrdnjama da je bolje da se ne glasa za ime i prezime, nego za stranku.

Borba za prevlast unutar ideološki šarene opozicione koalicije će izroniti čim ona obori SNS i postane skupštinska većina. Tada će frakcije SNS-a početi da se nude pobednicima i onda neće svi naprednjaci biti podjednako loši. Ni "ekspertska vlada" neće sakriti bitku za novu skupštinsku većinu unutar anti-SNS koalicije. Frakcije poraženih naprednjaka će jedni drugima obarati cenu ulaska u novu skupštinsku većinu, a međusobne borbe unutar anti-SNS koalicije će im tu cenu dizati, sve dok deo anti-SNS koalicije i neka frakcija poraženih ne saberu 126 poslanika. Izigrane stranke anti-SNS koalicije će tražiti medije na kojima bi optuživale dojučerašnje koalicione saradnike za izdaju, ali ih neće naći. Ko ima skupštinsku većinu može da radi šta hoće. Skupštinsku većinu zakon ne ograničava, niti ustav ustavlja, jer se ona plaši svojih stranačkih šefova, onih koji kroje izborne liste kandidata za Skupštinu, a ne glasača. Ništa što opozicija sada napiše neće obavezivati skupštinsku većinu da nakon pobede olakša položaj svojih protivnika. Setimo se neslavnog DOS-ovog "Ugovora sa narodom" iz 2000, DS-ovih obećanja iz 2008. i naprednjačkih iz 2012.

Na kraju, postoji još jedna mogućnost o kojoj izgleda malo ko razmišlja. Umesto da se čeka da građanima jednom dozlogrdi naprednjačka vlast, pa da se opozicija dočepa vlasti samim tim što je bila protiv Vučića, sasvim je moguće da sve bedniji narod bude ubeđen da je i samo postojanje opozicije destabilizujući faktor koji koči naš napredak. Sve što bi tada bilo dovoljno je jedna unutrašnja ili spoljašnja kriza koja bi opravdala uvođenje vanrednog stanja i "odlaganje izbora" do daljnjeg, uz podršku dela građana i bojažljivu pasivnost drugog dela. Politika zasnovana na negativnoj kampanji protiv naprednjaka ima svoj rok trajanja i on se ne završava nužno padom autoritarnog lidera. Može se završiti i padom makar i privida demokratije.

Autor je doktor političkih nauka na Univerzitetu Nortistern u Bostonu (SAD) i predavač na Visokoj školi za ekonomiju i upravu u Beogradu


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net