VREME BR. 1 | 29 OKTOBAR 1990. >

Pročitana knjiga - Ne prekidaj Slavene dok se svađaju

Teška istorija možda stvara narod koji je težak i sebi i drugima u svim okolnostima, budući da mu nedostaju ta sredstva okrepljenja

Rebeka Vest je reč Jugoslaven prvi put izgovorila 9. oktobra 1934. godine kada je ubijen kralj Aleksandar, a već 1937. završava svoje drugo putovanje kroz Jugoslaviju i piše "Crno jagnje i sivi soko". čuvenu knjigu o našem "svadljivom, hrabrom narodu, krajnje zbunjujućem za druge".

"Heureux qui, comme Ulysse, a lait un beau voyage!"

Za razliku od "humanitarno i reformistički raspoloženih Engleza koji su dolazili na Balkan da vide ko koga maltretira i odlazili kući sa po jednim balkanskim narodom kao svojim mezimčetom. jer su bili nespremni... za jezivu pretpostavku da svako maltretira svakoga". Rebeka optužuje zapadne tužioce zbog njihovih pogrešnih dijagnoza. Nasilje, kome balkanski narodi jesu skloni, isprovocirano je spoljnim pritiskom pa tako nije znak našeg varvarizma već životvorne reakcije onih koji nisu dozvoljavali da ih neka moćnija sila zatre. Zapad ne uvažava, a jedan njegov deo nije kadar to ni da shvati. "Mnogi Amerikanci ...iskreno veruju da su sve ratove planirali proizvođači oružja. Automatska neverica u priče o ratnim grozotama dovela je do ružičastog uverenja kako se svaki pripadnik osvajačke vojske ponaša kraljevski poput razvodnika u bioskopu."

Rebekino uverenje da je legitimno život po svaku cenu braniti nije pokolebano ni Lazarovim opredeljenjem za carstvo nebesko: "Lazar nije imao pravo, on je spasao svoju dušu, a posle toga 500 godina ni jedan čovek na ovim prostorima niti igde drugde u Evropi pet stotina milja uokrug nije mogao da spasi svoju."

Moglo bi se reći da Vestova u Jugoslaviji 1947. godine otkriva ono što je po njenom uverenju Zapad uspeo da izgubi tokom stoleća. "Zapadni smetenjaci daju podršku svakom sistemu koji im ponudi nove mogućnosti za unosnu poslušnost". Nasuprot tome. Rebeka u Jugoslaviji ima utisak "da ljudski rod još uvek živi u svom prvom neiskvarenom jutarnjem času". Ova poređenja, en vogue i produktivna pre pola veka idu nama u korist ali danas ipak zvuče kao mala intelektualna afektacija.

Gde god da se nađe — u Sarajevu, Zagrebu, u Beogradu ili Skoplju Rebekini jugoslovenski prijatelji započinju sudbonosno ozbiljnu i netrpeljivu debatu. U tim razgovorima Engleskinja otkriva "pomamnu intelektualnu radoznalost" i izvlači jednu korisnu pouku: ne prekidaj Slavene dok se svađaju. Nema svrhe. Kada se više Jugoslovena nađe na okupu, "smatralo bi se nepristojnim ako ne bi pokušali da objedine svoja iskustva i stave ili u službu spasavanja sveta" ili makar Jugoslavije. Takav razgovor, međutim "Zapadu se čini nepotrebnim, pa čak i morbidnim" jer se na razgovor gleda kao na ugodnu zabavu ili izmenu korisnih informacija.

Debata koja nikada ne prestaje neophodna je Jugoslovenima možda kao pribežište. Istorija se ovde nije nikada kristalizovala u neuništivu sliku trijumfa, koji može poslužiti kao utočište u begu iz sadašnjeg poraza." Rebeka se, retorički, pita šta bi Engleska bila i kakvi bi bili Englezi bez Nelzona i pobede nad španskom armadom, bez "hiljade takvih događaja koji smesta padaju na pamet jednostavni kao ikone i čudotvorni po tome što sugerišu da Engleska ponovo sada i uvek može da bude ono što je bila... Teška istorija možda stvara narod koji je težak i sebi i drugima u svim okolnostima, budući da mu nedostaju ta sredstva okrepljenja."

Očarana šarmom Jugoslovena, Rebeka, prvi i jedini put, oseti kako splašnjava njeno oduševljenje dok posmatra uspešan poslovan svet u jednom beogradskom elitnom restoranu: "To su bili snažni ljudi koji mnogo govore, mnogo se smeju, jedu i piju tako da imaju popunjena tela i izbrazdana lica glumaca već posle prve mladosti... Ovi ljudi nisu bili ujedinjeni prihvatanjem bilo koje zajedničke forme. To im je davalo čudan i zagonetan karakter divljih životinja... Uzalud sam se pitala: šta bi ovi ljudi mogli da urade? I — šta ne bi mogli da urade?"

U knjizi Vestove jugoslovenska 1937. neodoljivo počinje da podseća na našu 1990. godinu. Ne znam koliko je pouzdana njena tvrdnja da kralj Aleksandar nije želeo Jugoslaviju jer je smatrao da su razlike između pravoslavne i katoličke crkve veće od rasnog i jezičkog jedinstva Srba i Hrvata. Iz toga Rebeka izvodi sleđeći zaključak: "Nema nikakve sumnje da bi velika Srbija bila daleko kompaktnija celina od Jugoslavije, ali ona bi mogla opstati samo pod dva uslova: uz podršku ruskog carstva sa istoka i ukoliko bi na zapadu graničila sa katoličkim slavenskim državama koje bi je odvajale od zemalja nemačkog jezika. Međutim. 1917. propalo je rusko carstvo a od svih Slovena koji su bili pod A/U imperijom, jedini su Česi imali dovoljno organizovano društvo da bi im na mirovnim pregovorima moglo biti povereno stvaranje nezavisne države. Zato je Slovenima katolicima bila potrebna Srbija, a i oni njoj... ali to nije poništilo nespojive razlike između srpskog i hrvatskog temperamenta... Mada shvatam da je stvaranje Jugoslavije bila nužnost kaže Rebeka rastuženo izgleda da joj nije dosuđena harmonija ...

U epilogu. Rebeka se raduje puču 27. marta: "Na vest da se Jugoslavija suprotstavila Hitleru..u Marselju su ljudi ubrali cveće u svojim baštama... i pošli u pravcu ulice Kenebijer. Policija je shvatila njihovu nameru i zaustavila ih je. Ali ljudi su ušli u tramvaje koji su tuda prolazili. Vozači tramvaja vozili su tako sporo da su ljudi mogli posuti cvećem ono mesto na kojem je bio ubijen Aleksandar, kralj Jugoslavije."

Poslednje reči "Crnog jagnjeta i sivog sokola" dovode me u malu nedoumicu. Ili Rebeka Vest nije shvatila da se 27. marta srpski narod još jednom opredelio za carstvo nebesko, ili je tog dana. suprotno tvrdnji koju smo naveli, poverovala da je car Lazar. spasavajući dušu. ipak imao pravo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net