<< VESTI | | 28.01.2019 17:30


DOKUMENTI >

Završna reč odbrane Miroslava Miškovića

 

Nakon šest godina suđenje biznismenu Miroslavu Miškoviću približava se kraju. Reč je o ponovljenom postupku pošto je prvu presudu iz juna 2016, kada je osuđen na pet godina zatvora zbog navodne pomoći svom sinu Marku, Apelacioni sud ukinuo i suđenje vratio na početak.

Zbog velike pažnje koju je u javnosti izazvao ovaj proces, obeležen brojnim kontraverzama i presedanima, objavljujemo završnu reč odbrane Miroslava Miškovića.

1.

Poštovano Veće

Centralno pitanje koje se nalazi pred Vama je: "da li ste za sve ove godine, čuli bar jedanput da tužilac kaže – evo ga dokaz protiv Miškovića, evo ga dokaz da je on imao nameru da utaji porez, ovo je dokaz da je znao da postoji poreska obaveza i da je dao poreske savete sinu kako da se izbegne porez?

Niste. Ni jednom za sve ove godine. Jer tužilac se nije bavio dokazivanjem bitnih elemenata krivičnog dela.

Tužilac se oslanja na Vas da ćete se vi snaći i smisliti neki izgovor koji treba da nadoknadi nedostatak dokazivanja.

Ovakav optužni akt tužilaštva i ovakvo postupanje tužilaštva je nametanje pravne nesigurnosti, u suštini pravna diskriminacija bazirana na pretpostavci krivice i upotrebi retroaktivnosti, a sve zbog potrebe za osudom Miroslava Miškovića.

U desetinama hiljada strana sudskih spisa koje se odnose na poreze nema nigde Miroslava Miškovića. Njegovog imena nema nigde ni u jednom dokumentu, ni u jednom finasijskom ili pravnom ili poslovnom dokumentu, transakciji, ugovoru, ni u jednoj odluci poreske uprave ni njihovom, stavu, rešenju, zapisniku, ni jednom iskazu svedoka, nigde. Na kraju nema ga ni u krivičnoj prijavi.

Ali ima ga samo u stavu tužilaštva. U stavu bez pravne, činjenične i logičke podloge.

U optužnici, u razlozima zbog kojih tužilaštvo nalazi da postoje dokazi za Miškovićevu krivicu za poresku utaju –nema ni jedne rečenice, ni jedne jedine. U drugom po važnosti dokumentu tužilaštva, u dokaznim predlozima koji na 6 strana potkrepljuju optužnicu i koji su predati sudu 30.10.2017. za poresku utaju tužilaštvo za Miroslava Miškovića nije podnelo ni jedan dokaz. Ni jedan jedini kojim dokazuje njegovu krivicu za poresku utaju.

U završnoj reči ni jedna rečenica se ne odnosi na razlog zašto se tvrdi da je Mišković preduzeo radnju poreske utaje, na njegovu nameru utaje poreza, na poreske savete. Ni jedna jedina rečenica.

A ukupno dve su rečenice izgovorene o Miškoviću, citiram "isto tako je okr. Miroslav Mišković od početka tvrdio da je sve odluke oko osnivanja, ulaganja i transakcija ovih pravnih lica donosio on lično. Dakle, obzirom da je on svojim savetima najviše uticao na odlučivanje unutar ovih privrednih društava, evidentno je da je sa umišljajem direktno pomogao okrivljenom Marku Miškoviću..."

Ta Evidentnost je centralni oslonac tužilaštva ali bez podloge u činjenicama u logici i pravu.

Pravne anomalije koje nosi ovakav krivični progon protiv Miškovića moraju da u Srbiji ostanu na nivou pravnog incidenta.

2.

Poštovane kolege već sam ranije naglasio i moram da ponovim, istinu u sudu određuju dokazi. Dokaz je mera sudske istine. Dokaz je srž svake sudske odluke i centralna tačka svakog sudskog postupka. Ne pretpostavke, ne izgovori, ne podrazumevanje.

Nema tog uverenja, tog izgovora, te političke potrebe, tog višeg interesa ni bilo čijeg interesa ili potrebe koja može da dovede do osude bez neprotivurečnog dokaza.

3.

Jako je teško braniti se od pretpostavke krivice. Posebno onda kada nas iskustvo uči da je Mišković pred institucijama ove zemlje u današnjem političkom trenutku nije izjednačen sa ostalim građanima.

Ali Mišković mora da bude oslobođen za krivično delo poreske utaje jer je to zahtev dokaza koje ste u ovoj prostoriji videli i čuli.

Pravno zato što radnje koje se stavljaju na teret Miškoviću u optuženju ne predstavljaju radnju pomaganja u izvršenju radnji krivičnog dela poreske utaje.

Tužilaštvo optužnicom tvrdi da je Mišković dao dva navodna saveta i da je tako pomogao sinu u izvršenju krivičnog dela poreske utaje.

Navodni saveti, prema tvrdnji iz optužnice su :

– da strano pravno lice "Mera Investment fond " ranije kupljene akcije unese kao kapital u domaće pravno lice "Meru doo";

– a da zatim to domaće pravno lice "Mera doo" proda te akcije drugom domaćem pravnom licu "Nibensu"

I to je sve. To je ta radnja izrvšenja krivičnog dela od strane Miškovića.

Ali do danas nismo čuli od tužioca a ni pročitali zašto bi ti i takvi saveti, čak i da su dati, predstavljali radnju izvršenja krivičnog dela. Ni jedna rečenica nije bila posvećena ovome ni u završnoj reči ni u optužnici.

Apelacioni sud kad je ukidao Vašu presudu, pojednostavljeno rečeno, pita: pa šta ako je dao takve savete?

Preciznije rečeno Apelacija pita "koji su to saveti koje je okrivljeni Miroslava Mišković dao svom sinu Marku Miškoviću a koji su doveli do prikrivanja činjenica koje su od uticaja na utvrđivanje postojanja poreskih obaveza"?

Navodni saveti Miroslava Miškovića, čak i da su dati, su zakoniti i dozvoljeni. Oni nisu protivpravni.

Ne može dozvoljen savet, ako se postupa po njemu, proizvesti krivičnu odgovornost. Ne može zakoniti savet proizvesti nezakonit rezultat ako se postupa po takvom zakonitom savetu.

Ako je prvi savet bio da se akcije unesu u srpsku firmu, onda posledica takvog saveta, ako se postupa po savetu, je unos akcija. Unos se uistinu desio i bio je registrovan kod svih državnih organa i javno objavljen. Niko do dan danas nije osporio zakonitost takvog akt ili postupka.

Ako je drugi savet bio da se akcije prodaju onda je posledica tog saveta, ako se postupa po savetu, prodaja akcija. Prodaja se uistinu desila i registrovana je kod svih državnih organa i objavljena. Niko do dan danas nije osporio zakonitost takvog akt ili postupka.

Ni jedna posledica primljenih saveta nije u vezi sa utajom poreza. Posledice eventualnih zakonitih saveta se zakonite i zato pravno je dozvoljeno davati savete o pravno dozvoljenim radnjama. Pravno je dozvoljeno davati savet da se novac unese u Srbiju u zakonitom postupku jer je pravno dozvoljeno da se unesu akcije.. Pravno je dozvoljeno davati savet da se akcije prodaju u zakonitom postupku jer je pravno dozvoljeno da se akcije prodaju.

Ne postoje krivičnopravne radnje pomaganja čak i ako te dozvoljene radnje negde u kasnijem vremenu dobiju karakter činjeničnog konteksta ili pak faktičke kauzalnosti u okviru kojih su se protekom vremena desili protivpravni događaji, ili kada lice koje je primilo savet zakorači samoinicijativno u sferu protivpravnosti ali to ne znači i krivično-pravno relevantnu kauzalnost.

Navedeni saveti Miroslava Miškovića nemaju nikakvu ni pravnu ni činjeničnu vezu sa, opisanim radnjama izvršenja krivičnog dela poreske utaje odnosno sa prikrivanjem činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje poreskih obaveza.

Jer kao radnja izvršenja krivičnog dela poreske utaje od strane izvršioca tužilaštvo navodi prikrivanje činjenica od značaja za utvrđivanje poreske obaveze.

Ali, navedena dva saveta se ne odnose na tu radnju prikrivanja, ne doprinose i ne pomažu ni radnji ni posledici.

Dakle ne postoji nikakva uzročnost između navodnih saveta i prikrivanja kao radnje krivičnog dela jer su podatke prema tezi tužilaštva navodno prikrili računovođa i direktor, i to neobračunavanjem poreza i nepodnošenjem propisane prijava.

Saveti Miškovića se ne odnose ni na prikrivanje – odnosno na neprijavljivanje ni na neobračunavanje poreza.

Pa tužilaštvio ne tereti Miškovića da je savetovao da se ne obračuna porez ili da se ne dostavi prijava ili da se nešto prikrije.

Pomaganje je oblik saučesništva gde se umišljajem doprinosi izvršenju ili posledici krivičnog dela. I zato navodno dati saveti Miroslava Miškovića pravno ne predstavljaju doprinos izvršenju krivičnog dela, nisu pomaganje, nisu umišljajno doprinošenje, nisu omogućavanje jednom licu da izvrši krivično delo, nisu omogućavanje izvršenja radnji krivičnog dela nisu stvaranje uslova da izvršilac predmetnom radnjom prouzrokuje posledicu.

Mi ni jednom nismo za ovih skoro 6 godina mogli da čujemo od tužilaštva odgovor zašto dva navedena saveta su pomaganje u izvršenju krivičnog dela poreske utaje.

Zato Apelacija pita : "u odnosu na okrivljenog Miroslava Miškovića. ....koji su to konkretni saveti koje je okrivljeni dao, a koji su u uzročnoj vezi sa izvršenjem krivičnog dela poreske utaje, jer nisu precizirani konkretni saveti koje je okrivljeni Miroslav Mišković dao Marku Miškoviću sve u nameri da izbegne potpuno plaćanje poreza".

I onda naglašava: "jedino se utvrđuje, da je okrivljeni Miroslav Mišković uključen u poslovanje svog sina, okrivljenog Marka Miškovića, da ga savetuje i usmerava, i da je angažovao najbolje profesionalce iz poreske oblasti (...) ali ovo je nedovoljno da bi se moglo tvrditi da je okrivljeni Miroslav Mišković umišljajno doprineo da okrivljeni Marko Mišković izvrši krivično delo poreske utaje, jer se zaključak suda temelji na porodičnom odnosu okrivljenih, bez konkretizacije dokaza na osnovu kojih bi se eventualno moglo utvrditi da je savetodavna delatnost okrivljenog Miroslava Miškovića bila upravljena na davanje uputstava i saveta u cilju izbegavanja plaćanja poreza, a posebno ako se imaju u vidu saveti koji su navedeni u izreci presude, a koji se tiču načina ulaganja novca,"

4.

Tužilaštvo, inače, nije uopšte dokazivalo, da je otac dao poreske savete sinu. Nije to ni tvrdilo. Broj dokaza nula. Broj rečenica o tome nula. Broj argumenata nula.

Tužilac kaže u završnoj reči : "Dakle, obzirom da je on svojim savetima najviše uticao na odlučivanje unutar ovih privrednih društava, evidentno je da je sa umišljajem direktno pomogao okrivljenom Marku Miškoviću da opisanom transakcijom, to jest ubacivanjem ‘Mera Invest’ u transakciju između ‘Mera Investment Fund’ i ‘Nibens korporacije’ prikrije pravu prirodu pravnog posla."

A Apelacija pita pa šta da je čak i dao takve savete? Pa šta onda?

A onda Apelacija naglašava: "a posebno ako se imaju u vidu saveti koji su navedeni u izreci presude, a koji se tiču načina ulaganja novca."

Ulaganje novca, unos akcija, prodaja akcija, nisu ni obračuni poreza, ni prijavljivanje poreza i nisu pravne ni poslovne transakcije koje znače obračun ili prijavljivanje poreza.

Dakle saveti čak i da su dati nemaju veze:
– sa porezima;
– sa utajom poreza;
– sa obračunom;
– sa neprijavljivanjem;

A inače način na koji način tužilaštvo želi da nametne da Vi podrazumevate da je otac dao poslovne savete sinu je metodologija logiciranja koja nije dopuštena u postupku dokazivanja.

Tužilac traži da i vi vidite ono što se ne vidi. Da dodate da je okrivljeni rekao nešto što nije rekao. Tužilaštvo pokušava da to podrazumevanje da je otac dao sinu dva saveta i njihovo pravno kvalifikovanja proističe iz samog ličnog odnosa oca i sina pri tome selektivno prikazujući odbranu, vađenjem iz konteksta pojedinih reči i deformisanjem značenja.

Pa ako već uzima odbrane okrivljenog kao osnov za svoje zaključivanje onda se ne sme iskrivljavati ni sadržina a ni značenje tih reči.

Tužilac kaže u završnoj reči: "Okr. Miroslav Mišković od početka tvrdio da je sve odluke oko osnivanja, ulaganja i transakcija ovih pravnih lica donosio on lično". I uz sve to tužilac tim savetima želi da poresko značenje, poresku implikaciju.

Ali to nije tačno. Mišković je od početka do kraja kategoričan da nikada nije sinu dao savete koje imaju poreski kontekst ili poresku konotaciji ili poreski imlikaciju ili bilo kakav savet koji bi pomagao u izvršenju krivičnog dela.

Hajde da vidimo kada je bio taj tužilački početak.

Miroslav Mišković je u svojim iskazima jasan:

13.12.2012. godine 6 meseci pre nego se pojavila poreska utaja, pre prijave, pre zapisnika, inspktora, Mišković tvrdi da mu nije mu poznato kada, zbog čega i ko je osnovao "Mera Investment Fund", zna da je Marko tu ali ne ostale detalje, nije mu poznato kako je opredeljena cena akcija PZP "Niš", nije mu poznato da je "Mera Investment Fund" naručivala procenu vrednosti osnivačkog uloga;

–13.12.2012. godine – da nema znanja o porezima, zato ima poreske savetnike, prenos akcija u Meru d.o.o. odradili su stručni ljudi poreski savetnici;

27.12.2013. godine – Mera Invest d.o.o. je osnovana da bi novac ostao u Beogradu, u operativnoj realizaciji prodaje akcija PZP "Niš" nije učestvovao, to su radile stručne službe, jedina instrukcija koju je dao je da se prodaja obavi u Srbiji da bi sredstva ostala u Srbiji;

–02.04.2013. godine – da se nije bavio porezima;

26.12.2013. godine – da nikada nije savetovao sinu da utaji porez, ne zna poresku politiku i zato angažuje savetnike, on ne zna poreze, on se porezom nikada nije bavio, za to ima stručne službe, nije znao lice koje je obračunavalo porez u "Meri" d.o.o;

–27.12.2013. godine – da nikada sa Markom nije razgovarao o poreskim obavezama prilikom prodaje akcija PZP "Niš", ne bavi se poreskom politikom, pa ni poreskom politikom "Mere Investment Fund" i "Mere Invest" d.o.o, ni od koga nije čuo da postoji dilema ili nepoznato u vezi poreza, nije se bavio poreskom politkom, to rade stručne službe i konsultanske kuće, nije poznavao poresku materiju, nikada sa Živojinom Petrovićem nije pričao o poreskim obavezama i ni sa kim drugim;

–07.04.2015. godine – da ne zna poresku politiku, ne zna poreske zakone, Marka nije savetovao da prekrši zakon, već kako da uloži novac i da čeka prinos, da ne bude u organima upravljanja, rukovođenja, on ništa operativno ne radi, porezom se ne bavi

–08.04.2015. godine – da ne zna poreske zakone, za to angažuje stručnjake, ne poznaje Jadranku Bardić, prvi put je video na suđenju, on je odlučio o prodaji akcija, ali su prodaju izvršili brokeri, on ne zna poreze, niti se njima bavi, ali zato ima najboljeg savetnika, nije sinu pomogao da izvrši krivično delo, te da nije savetovao sina da napravi krivično delo, ništa nije prikrio.

Dakle, suprotno od pretpostavljanja, okrivljeni ne govori o uticaju na sina da bi se izbegao porez. Uz to niko nikada nije rekao da je Miroslav Mišković dao dva navedena saveta sinu. A posebno da nije nikada nikome pa ni sinu nije dao poreski savet ili poslovni savet u vezi sa porezom.

U ovom pogledu i drugi okrivljeni su jasni:

Marko Mišković – 02.04.2013. godine sa svojim ocem nisam razgovarao o porezima.

Jadranka Bardić – 08.05.2014. godine (str.12,68) – Gospodina Miroslava Miškovića i Marka Miškovića nikada u svom životu nisam vidjela do 14. avgusta 2013. godine kada je bilo pripremno ročište.

Živojin Petrović – 07.05.2014. godine – od Miroslava Miškovića nisam dobio zahtev da u vezi sa porezima radim nešto.

Dakle, niko nikada nije rekao da je Miroslav Mišković dao dva navedena saveta sinu, a da oni imaju poreski kontekst ili poresku konotaciji ili poresku imlikaciju, ili bilo kakav savet koji bi pomagao u izvršenju krivičnog dela.

Svi svedoci poput Ivane Veselinović, saradnice Miroslava Miškovića, na glavnom pretresu 15.10.2016.godine, na strani 28, jasno ukazuju da se Mišković nije bavio pitanjem poreza niti davao bilo kakve savete ili instrukcije po pitanju poreza, uz objašnjenje "Ne, nije jer je to apsolutno nemoguće. Pa on ne zna ništa o porezima."

I nikada niste čuli od tužioca gde su u tim navodio datim savetima porezi, utaja poreza, obračun, neprijavljivanje.

Jasno je da tužilaštvo ne želi da za Miškovića važi načelo in dubio pro reo, već pretpostavka da zbog ličnih odnosa sina i oca, sve što je na štetu okrivljenog se podrazumeva, a ne dokazuje.

Činjenice koje idu na štetu okrivljenom moraju da se dokažu, a činjenice koje idu u korist okrivljenog moraju da se uzimaju kao dokazane.

Dakle, u takvoj situaciji kada Mišković tvrdi da te 2008.godine nije dao poreski savet ili savet u vezi sa poreskom obavezom, da te 2008.godine ne zna da li u konkretnom slučaju rezident ima obavezu da obračuna i prijavi i plati porez za nerezidenta, onda se to mora uzeti kao tačno i dokazano.

5.

Postoja upravo dokazi tužilaštva koji negiraju tezu tužilaštva.

Ako je u optužnici prvi dan kada Mišković daje savete 22.09.2008, evo predočavam 3 dokaza tužilaštva koja to negiraju

1. Dokument 1580 koji potvrđuje da je dva meseca ranije MIF obavestila PP Niš da će da akcije prenese u novu firmu.

2. Dokumenti 2235 i 2238 koji potvrđuju da je Odluka doneta, otkucana i zavedena 9.09.2008 i 19.09.2008. godine

Dakle navodni saveti Miroslava Miškovića čak i da su dati su nepodobni jer su zakasneli

6.

A da li je tužilaštvo Vama ponudilo bar jedan dokaz u vezi tvrdnje da je u navodnim savetima sadržana namera da se izbegne plaćanje poreza i da se saveti daju uz direktni umišljaj?

Nije. Nikada ni jedan jedini dokaz.

Kod krivičnog delo poreske utaje namera je subjektivno obeležje krivičnog dela uvek podrezumeva postojanje direktnog umišljaja.

Dakle namera kod poreske utaje predstavlja posebno a ne dopunsko subjektivno obeležje dela koje postoji uz umišljaj i uvek se mora utvrđivati. Za razliku od uračunljivosti i svesti o protivpravnosti, namera kao osnovno obeležje bića krivičnog dela je ovde osnovno obeležje bića a ne dopunsko.

Ta "dirigovana volja", ta namera, iako je funkcionalno povezana sa umišljajem, egzistira nezavisno od umišljaja i utvrđuju se i mora se dokazati.

Ujedno i svest o uzročnoj vezi, između njegovih saveta i da će usled ovih saveta potpuno ili delimično izbeći plaćanje poreza prouzrokovati određenu štetu nije bila sfera interesovanja tužilaštva. Tužilaštvo i ne pokušava to da dokazuje. Ni jednu jedinu reč o tome u završnoj reči. Ni jedan dokaz o tome tokom postupka. Ni jedna reč o tome u optužnici.

Apelacija ukazuje na potrebnu nameru da izbegne potpuno plaćanje poreza.

Dakle da bi Mišković bio pomačač mora da se dokaze da je znao da postoji poreska obaveza, da je znao osnovne elemenate konkretnog dela kao što su radnja izvršenja, posledica i uzročna veza između radnje i posledice, da je imao svest i htenje i nameru da se u potpunosti ili delimično izbegne plaćanje poreza i da je zato dao savete.

Ali prilikom utvrđivanja ovih činjenica sud mora poći od onoga što je Mišković Miroslavu bilo dostupno kao pravilo ponašanja u vreme predmetnog događaja.

Ne može svest okrivljenog o zabranjenosti, nameru utaje, htenje i umišljaj sud procenjivati tako što će koristiti tumačenja propisa sada tj. sadašnji stav kako je nekada trebalo tumačiti propise.

Sud mora da ima pred sobom jasnu sliku kako su se tada tumačili propisi. Mora imti jasnu sliku kako su tada a ne sada organi uprave, ocenjivali predmetnu transakciju.

Nikome se ne može staviti na teret da je mogao da predvidi da li će se i kako će se vršiti promene u tumačenju i praksi nadležnih organa do kojih je došlo mnogo godina kasnije.

Svako lice može svoje ponašanje uskladiti sa propisima samo na osnovu propisa, prakse i tumačenja propisa koje ima pred sobom u vreme navodnog izvršenja dela.

Ako već tužilac svoj stav zasniva na tumačenjima propisa drugih organa tj.organa uprave onda je tužilac morao da dokaže i utvrdi kakav je stav tih istih organa bio u vreme navodnog izvršenja dela, a ne danas.

Podećam da je i sam sud svojim stavom upravo potvrđivao odbranu okrivljenog.

Sam sud je više puta izjavio da po pitanju postojanja poreske obaveze, su postojali "drugačiji stavovi"; "drugačija shvatanja"; "različita stanovišta"; "različita razmišljanja".

Iako je ova tvrdnja Predsednika veća netačna, jer u vreme navodnog izvršenja je postojao samo jedan stav, a to je da nema poreske obaveze, ovakav stav suda može isključivo ukazati na odsustvo namere i umišljaja Miroslava Miškovića da počini delo pomaganja u poreskoj utaji, za navodnu obavezu za koju se tada, 2008. godine ne zna da li postoji.

Ako je :

– Sud pitao Narodnu skupštinu da li ima poreza;

– Tužilaštvo pitalo Ministarsvo finansija da li ima poreza;

– Sud pitao i Ministarstvo finansija da li ima poreza;

– I podnosilac zahteva za autentično tumačenje u obraćanju skupštini navodi da ima različitih tumačenja.

A ako svi Vi 2016. ne znate da li je bilo poreske obaveze 2008 godine zašto očekujete da je te 2008. jedini Miroslav Mišković znao ono što nisu znali tada ni tadašnji profesori, ministri, stručnjaci, eksperti itd.

Mi smo predložili sve najbolje što ima Srbija, da bi dokazali da su ljudi koji su se bavili porezima u kompaniji sina Miroslava Miškovića imali razloge da veruju da rade po zakonu.

Ja sam Vas u uvodnoj reči pitao :Može li neko odgovarati za direktan umišljaj u poreskoj utaji, a da u predmetno vreme ima jasna uputstva i stručna mišljenja državnih organa i stručnih agencija i da u potpunosti postupa po njima?

Te 2008. godine u vezi sa predmetnim transakcijama postoji:

1. Objašnjenje Ministarstva finansija i ekonomije br. 430-07-306/2002-04 od 02.10.2002. godine;

2. Obavezujući Priručnik za primenu Zakona o porezu na dobit preduzeća iz oktobra 2007. godine koji je izdat od strane Poreske uprave (Ministarstvo finansija), broj izdanja 151-00120/2007-13.

I predmetno Objašnjenje Ministrstva finasija potpisano od strane pomoćnika Ministra (inače šefa katedre poreskog prava sa Pravnog fakulteta u Beogradu) i obavezujući Priručnik na strani 225, su saglasni kako treba poreski treba tretirati opisanu transakciju.

Naredne godine 2009.godine, kada su ispravke u knjigovodstvu moguće, postoje:

1. Mišljenje Ministarstva finansija, br.413-01-1128/2009-04 od 16.7.2009. godine;

2. Mišljenje Ministarstva finansija, br.414-00-00044/2009-04 od 3.6.2009. godine;

3. Mišljenje Ministarstva finansija, br.413-00-02201/2009-04 od 16.9.2009. godine.

A i dalje su na snazi navedena dokumenta iz 2008 godine.

Sva dokumenta državnih organa su te 2008.godine i 2009.godine davala jasna uputstva građanima i pravnim licima kako da postupaju u sličnim situacijama.

Bila su jasna uputstva da rezident "Mera Invest" doo nije imao obavezu obračuna i plaćanja poreza po odbitku, jer u skladu sa Zakonom, prihodi po tom osnovu nisu isplaćeni nerezidentu Mera Investment Fund, odnosno da poreska obaveza nije nastala, pa po tom osnovu nije postojala ni obaveza podnošenja zbirne poreske prijave. Obavezu podnošenja poreske prijave preko poreskog punomoćnika nije imao ni nerezident Mera Investment Fund.

Ni jedna odluka organa uprave ne postoji koja govori suprotno.

Ni jedan dokaz tužilaštva ne potvrđuje da je 2008 godine postojao stav da postoji poreska obaveza.

Ni jedan dokaz tužilašta ne pokazuje da je do 2008. godine postojalo bilo koje drugo tumačenje propisa od onoga koje je primenjeno u konkretnom slučaju.

Dokazi potvrđuju da su imali razloga da veruju da nije bilo isplate bilo kakvih sredstava od strane "Mere Invest" d.o.o. "Meri Investment Fund B.V.", da nije ostvaren kapitalni dobitak.

Pa videli smo ovde kako se popunjavala poreska prijava da je datum bio obavezan a da je promenjena posle donošenja zakona.

Dokazi odbrane jasno potvrđuju da je do promene propisa i tumačenja došlo tek nakon 2008. godine, a da je 2010. godine izmenjen zakon

Dakle, te 2008.godine ne postoji nijedan drugi stav, uputstvo, mišljenje, analiza, ili bilo šta od stručnih rasprava koja ukazuju na drugačiji stav ili drugačije tumačenje.

Kada u takvim uslovima lica iz Mere invest d.o.o. i iz Mera Investment Fund poštuju uputstva i tumačenja državnih organa, može li neko od njih odgovarati danas za nameru i direktan umišljaj u utaji poreza?

Može li onda Mišković, kao navodni idejni tvorac poslovanja i domaće i strane Mere, danas biti osuđen za direktan umišljaj u poreskoj utaji, a da su u predmetno vreme, današnji izvršilac i njegovi pomagači postupali u svemu po uputstvima i stručnim mišljenjima državnih organa i stručnih agencija?

Vi ste videli:

– "Privredni savetnik" br. 11/2008 od 22.04.2008. godine;

– Izveštaj KPMG od 07.03.2013.godine;

Izveštaj KPMG od 29.04.2013.godine;

Izveštaj Privrednog savetnika –revizija doo od 07.03.2013. godine;

Mišljenje Privrednog društva za konsultantske usluge "Fascino";

Izveštaj stručnjaka sa katedre poreskog prava Pravnog fakulteta dr. Svetislava Kostića od 29.04.2013. godine;

Izveštaj stručnjaka sa katedre poreskog prava Pravnog fakulteta dr. Svetislava Kostića od 16.05.2013. godine;

– Izveštaj stručnjaka sa katedre poreskog prava Pravnog fakulteta dr. Svetislava Kostića od 09.06.2013. godine;

– Zapisnik terenske kontrole, broj 47-00212/2010-0016-001 od 12.05.2010. godine.

I to jasno ukazuje da je te 2008 nema ni jedne odluke ili stava ili mišljenja da treba uraditi tako kao to tvrde nakon 10 godina tužilaštvo i poreski organi.

Tužilac nije ni pokušao da uverljivije objasni koji su to elementi, okolnosti i činjenice na kojima bi Mišković te 2008. godine mogao ili morao da bazira svoju svest o zabranjenosti svoga dela, o postojanju poreske obaveze, svest, volju i htenje o prikrivanju poreski relevantnih činjenica i nameru izbegavanja poreza.

7.

Šta je polazna tačka tužilaštva?

Retroaktivnost zamaskirana formom rada organa Uprave.

Svaki akt organa Uprave, svaka radnja zasnovana je na retroaktivnoj primeni i prava i retroaktivnom tumačenju. Prepoznali smo da je stav tužilašta sledeći: čim poreska uprava je donela rešenja onda se nameće serija zaključivanja – postoji porez – postoji direktan umišljaj izvršioca – pa onda je tu i Mišković i onda i on ima nameru da drugi utaje porez.

Rad poreske uprave je isključivanje načela pravne sigurnosti. Ovakav pristup organa Uprave nema mesta u krivičnoj sudnici. Jer osnovno načelo pravne sigurnosti i princip vladavine prava zabranjuje retroaktivno dejstvo zakona i svih drugih opštih akata.

Ako Upravnim organima ne smeta retroaktivnost krivični sud to ne sme da legalizuje.

Zato Apelacija naglašava kada postoji pravna dilema koja se u konkretnom slučaju odnosi na dva glavna pitanja: da li je u konkretnom slučaju ostvaren kapihalni dobitak, da li je postojala obaveza obračuna, prijavljivanja i plaćanja poreza po obitku na kapitalni dobitak i za koga, postupajući sud propisano da ako je o pravnom pitanju iz stava prvog već doneo odluku sud u drugoj vrsti postupka ili drugi državni organ, takva odluka ne obavezuje krivični sud u pogledu ocene da li je učinjeno određeno krivično delo.

Rad organa Uprave stvorio je akte podobne za normativnu manipulaciju i dao je podlogu tužilaštvu za uvođenje povratnog dejstva. Ali ove odluke ne smeju da budu izgovor sud da retroaktivnost uvede kao osnov za odluke krivičnih sudova.

U konkretnom slučaju, činjenica da je poreski Zakon kasnije promenjen (promenjen je 2010. godine, a sporna transakcija je bila 2008. godine), i da se stavovi tog novog Zakona koriste u radu organa uprave predstavljaju nedozvoljen primer retroaktivnog "punjenja" blanketnog krivičnog propisa, a time i povredu Ustava Srbije koji zabranjuje retroaktivnu primenu krivičnih zakona.

Pogledajte tu retroaktivnost u avim aktima organa uprave.

I. ZAPISNIK poreskog inspektora Ministarstva finansija i privrede – Poreske Uprave – Filijala Savski venac od 08.04.2013 godine:

Strana 7, stav 1: Pogrešan zakon primenjen: "Članom 27, stav 1 Zakona o porezu na dobit pravnih lica (ovaj zakon važi od 2010 godine, trebalo je primeniti – na dobit preduzeća) propisano je da se kapitalnim dobitkom smatra prihod koji obveznik ostvari prodajom, odnosno drugim prenosom uz naknadu (u daljem tekstu: prodaja): 1. Nepokretnosti; 2. Prava industrijske svojine; 3. Udela u kapitalu (ovo je izmenjen zakon, do 2010 bi trebalo primeniti – udela u imovini) pravnih lica i akcija i ostalih hartija od vrednosti. .. (u daljem tekstu: imovina)

Strana 7, stav 2: Stavom 2 istog člana propisano je da kapitalni dobitak predstavlja razliku između prodajne cene imovine iz stava 1 i njene nabavne cene, utvrđene (do 2010 je pisalo – usklađene) prema odredbama ovog zakona.

Strana 7 stav 3: Članom 28, stav 1 Zakona o porezu na dobit pravnih lica (trebalo je primeniti zakon o porezu na dobit preduzeća) propisano je da se, za svrhu određivanja kapitalnog dobitka, prodajnom cenom smatra ugovorena cena, odnosno tržišna cena koju utvrđuje nadležni poreski organ, ako oceni da je ugovorena cena niža od tržišne. Stavom 3 istog člana, propisano je da, kod prenosa prava putem razmene za drugo pravo, prodajnom cenom se smatra tržišna cena prava koje se dobija u naknadu, utvrđena na način iz stava 1 ovog člana, korigovana za eventualno primljenu ili plaćenu razliku u novcu.

Strana 7, stav 4: Članom 29 stav 1 Zakona o porezu na dobit pravnih lica (tad je važio zakon o porezu na dobit preduzeća), propisano je da nabavna cena jeste cena po kojoj je obveznik stekao imovinu, umanjena po osnovnu amortizacije, a u stavu 5 kod hartija od vrednosti koje se ne kotiraju na berzi, nabavna cena jeste cena koju obveznik dokumentuje kao stvarno plaćenu a ko to ne učini – njena nominalna vrednost.

Strana 7, stav 6: ... Ovaj prenos ne predstavlja klasičnu prodaju, već drugi prenos, kao što je u članu 27 Zakona o porezu na dobit pravnih lica definisano (trebalo bi Zakon o porezu na dobit preduzeća).

Strana 7, stav 7: ... Odredbom člana 28 stav 3, Zakona o porezu na dobit pravnih lica (do 2010 – preduzeća) propisano je da kod prenosa prava putem razmene za drugo pravo, prodajnom cenom se smatra tržišna cena pprava koje se dobija u naknadu.

I. REŠENJE koje donosi Ministarstvo finansija i privrede – Poreska uprava – filijala Savski Venac od 07.05.2013 godine:

Strana 1, Uvod, red 7: ... u postupku terenske kontrole obračunavanja i plaćanja poreza na dobit pravnih lica (treba – preduzeća)...

Strana 5, stav 7 : citira Zapisnik – strana 7, stav 1.

Strana 5, stav 8 : citira Zapisnik – strana 7, stav 2

Strana 5, stav 9: citira Zapisnik – strana 7, stav 3

Strana 6, stav 2: citira Zapisnik – strana 7, stav 4

Strana 6, stav 4: citira Zapisnik – strana 7, stav 6

Strana 6, stav 5: citira Zapisnik – strana 7, stav 7

Strana 17, stav 6: U prilog utvrđenom činjeničnom stanju u kontroli je pored ostalih i Mišljenje Ministarstva finansija br 413-01-2592/2010-04 od 05.10.2010 godine i ako se radi o rezidentima. ... ( celo mišljenje dato je na osnovu i u vezi sa Zakona o porezu na dobit pravnih lica – u službenom glasniku. .. 18/10 )

I. REŠENJE načelnika regionalnog odeljenja za drugostepeni postupak po ovlašćenju Ministra finansija i privrede, Republike Srbije od 18.6.2013:

Strana 1, Obrazloženje stav 1 : . . u postupku terenske kontrole pravilnosti obračunavanja i plaćanja poreza na dobit pravnih lica (treba preduzeća).

Strana 4, stav 6: .. izvršena terenska kontrola pravilnosti obračunavanja i plaćanja poreza na dobi pravnih lica (treba – preduzeća).

Strana 8, stav 5: citira prvostepeno rešenje strana 17, stav 6 – mišljenje Ministarstva finansija od 05.10.2010.

Strana 8, stav 5 i Strana 9, stav 1: u prilog utvrđenom činjeničnom stanju u kontroli je i stav iznet u Mišljenju broj 413-00-2744/2010-24 od 2.11.2010 godine. .. (ne postoji mišljenje ovog broja, već tri druge) Drugostepeno rešenje se komentariše u ustavnoj žalbi na Strani 46, stav 3 koji navodi da je drugostepeni organ u obrazloženju svoje odluke naveo adekvatan naziv Zakona, ali je kroz svoju ocenu da je prvostepeni organ pravilno primenio materijalno pravo, suštinski retroaktivnu primenu propsa iz 2010. Godine na činjenice i pravnu situaciju koja se dogodila 2008 godine

I. PRESUDA UPRAVNOG SUDA od 03.11.2016 godine:

Strana 6, stav 2: navodno se citira se član 40, stav 1 Zakona o porezu na dobit preduzeća, dok se zapravo citira stav 3 člana 40 zakona donetog 2010 godine, a ne zakona važećeg u vreme navodnog izvršenja dela; dok se u drugom delu istog citata citira stav 4 2010 godine:. ... obračunava se i plaća porez po rešenju (do 2010 godine se plaćao porez po odbitku).

A Strana 6, stav 2 i Strana 7 stav 1: citat Stava 11 i 12 Autentičnog tumačenja.

Dakle svi bi oni da sada uređuju prošlost. To može samo tamo gde nema zakona i gde ne vladaju zakoni već tuđe želje i potrebe.

Najpre akti organa uprave nesporno proizode diskriminacioni efekat, uvodi naknadnu poresku obavezu isključivo određenom pravnom licu suprotno Ustavu.

Upravni akti ne smeju regulisati prošlost. Retroaktivnost u radi organa uprave omogućava da tužilac optuži a ranije i da sud proglašava krivicu pojedinca zbog radnje koja se nije mogla predvideti kao zabranjena u vreme navodnog izvršenja dela.

Sud ne sme proglasiti krivicu pojedinca zbog radnje koja se nije mogla predvideti kao zabranjena u vreme navodnog izvršenja dela.

Ne sme se nikada ni akt optuženja ni presuda suda bazirati na poreskom stavu ili Zakonu koji iz ugla okrivljenog u vreme navodnog dela nema jasnu i predvidljivu zabranjenost postupanja.

Postoji suštinska nepoštenost u retroaktivnoj primeni stavova u krivičnim propisama.

U okviru člana 7 Konvencije osim zabrane retroaktivne primene krivičnih propisa, sadržan je i princip predvidivosti.

Krivično zakonodavstvo Srbije počiva na garanciji, da pojedinac mora znati iz jezičke konstrukcije relevantnih propisa, i ako treba, uz pomoć pravnog saveta, koje radnje ili propusti mogu da ga izlože krivičnoj osudi i koja kazna će biti propisana za takve radnje.

Radnja koja se nije mogla predvideti kao zabranjena u vreme navodnog izvršenja dela ne sme biti kažnjenja. Ne može se naknadnom pameću države vršiti retroaktivno uređivanje predvidljivosti.

Apelacija naglašava:

u konretnom slučaju, ne radi samo o formalnopravnom nedostatku (ko je ovlašćen da traži tumačenje) već o suštinskoj povredi zakona, budući da sud traži da mu organ druge grane vlasti protumači odredbu zakona, od čega, naposletku, zavisi odluka u sudskom postupku koji je u toku.

I zato sud ne sme da koristi retrpoaktivnost ni autentično tumačenje na kojima se bazira rad organa uprave.

Krivični sud razmatra: Šta u stvarnosti određuje suštinu odluke? Tužilaštvo nameće da su to Retroaktivna primena zakona i tumačenja organa Uprave i Upravnog suda – Koji citira autentično tumačenje.

Ja tvrdim ne može tako i ne sme tako u krivičnim postupcima.

Tadašnje tumačenje propisa u tom periodu (od 01. jula 2001. godine do 27. marta 2010. godine), Zakona o porezu na dobit preduzeća do 2010. godine je takvo da svi stručnjaci za poresko pravo pa i knjigovođe postupajući u najboljoj nameri imaju pravni osnov da veruju da se oporezuje tada samo realizovani, a ne i potencijalni kapitalni dobitak, da Samo povećanje kapitala ne predstavlja oporezivu transakciju, da unos nenovčanog uloga u vidu akcija ne dovodi do promene vlasničke strukture u "Mera Invest, d.o.o."jer to privredno društvo ostaje 100% zavisno društvo svoga vlasnika – rezidenta Holandskih Antila, kao što je bilo i pre unosa akcija "PZP Niš".

Bez retroaktivnosti, po tadašnjem stavu u konkretnom slučaju nema prodaje akcija, nema ni razmene, nema prihoda, ne postoji ni drugi prenos uz naknadu, nema isplate jer "Mera Invest" doo ništa svom stranom osnivaču nije isplatila niti prenela ni u novčanom niti u nekom drugom obliku.

8.

Ilustrativan je odnos tužilaštva prema vremenu i na mestu za koje je optužen.

I to potvrđuje ono što sam rekao da je najveći domet u dokazivanju od strane tužilaštva pretpostavke.

Nijedan dokaz tužilaštva nije predložen niti izveden na okolnost da je Miroslav Mišković u vreme izvršenja dela bio u Beogradu.

Sa druge strane Mišković tvrdi da nije bio u vreme navodnog izvršenja dela ni u Srbiji te da nije ni mogao da daje navedene savete. Čak dokazujući svoju nevinost dostavljeni su izveštaji i predloženi svedoci koji pokazuju da Miroslav Mišković u vreme izvršenja dela uopšte nije bio u Beogradu.

Međutim, za tužilaštvo kao ni za sud ranije nije važno gde je mesto ni kada je vreme izvršenja krivičnog dela. Kaže tužilac pa mogao je na drugi način da vrši delo i na drugom mestu.

Ako tužilaštvo nije ni dokazivalo mesto ni vreme izvršenja dela niti je sud proverao tvrdnju optuženog onda se nameće pitanje kako se može utvrdi mesto i vreme izvršenja krivičnog dela.

Mesto i vreme izvršenja dela je bitan element dela. To je obavezan sastavni deo činjenične građe optužbe. Od mesta i vremena izvršenja dela zavisi mnogo osnova za primenu zakona. Odredba člana 332 Zakonika o krivičnom postupku predviđa da optužnica, između ostalih podataka, obavezno sadrži mesto izvršenja dela, dok se mesto i vreme izvršenja dela, u smislu odredbe Krivičnog zakonika, definiše.

Neizostavni deo opisa radnje dela mora biti mesto i vreme izvršenja dela i to mesto i vreme mora biti nesumnjivo utvrđeno, kao što se utvrđuje i radnja izvršenja krivičnog dela.

Ne može se baš tako lako, neuvažiti odbrana. Tamo gde se poziva na pravo onda se uvažava odbrana, uvažava se druga strana u postupku i njena prava i načela koja joj idu u korist, a tamo gde nema uvažavanja odbrane i načela koja joj idu u korist nema ni prava.

9.

Ako uvažimo pravni stav Apelacije dolazimo do zaključka da je tužilac ipak zakoračio u zonu relativne zastarelosti.

Dodavanje činjeničnog opisa, širenje činjeničnog opisa nakon 10 godina od događaja je učinjeno protekom roka zastrelosti gonjenja

1 Apelacija navodi:

Osnovano se u izjavljenoj žalbi branioca okrivljenog Miroslava Miškovića advokata Zdenka Tomanovića, ukazuje da je prvostepeni sud prekoračio optužbu na taj način što je izmenio činjenični opis krivičnog dela na štetu okrivljenog Miroslava Miškovića.

Takav stav Apelacija iznosi jer je tada prvostepeni sud dodao jednu rečenicu koja glasi:" čime je "Mera investmend Fund B.V." kao nerezident izvršila povećanje osnovnog kapitala u svom zavisnom, rezidentnom pravnom licu "Mera invest" d.o.o i po tom osnovu povećala vrednost svog stoprocentnog udela u pravnom licu "Mera invest" d.o.o.

Za takve intervencije prvostepenog suda, Apelacija kaže da "se proširuje činjenični supstrat optužnog akta,"da prvostepeni sud u izreku presude" uvodi novu kriminalnu količinu koja tereti okrivljenog Miroslava Miškovića," a da se to "ogleda u novoj poreskoj obavezi koja nije navedena u optužnici"

Dakle za ove ranije izmene činjeničnog opisa krivičnog dela u izreci presude a koje je učinio sud, Apelacija je rekla da je uvedena nova poreska obaveza.

A baš tu rečenici je tužilac dodao u svojoj izmeni optužnice. I to obavezu koja nije ni navedena ni u jednom poreskom aktu. A jeste jedino u Autentičnom tumačenju kada je parlament Srbije većinom glasova glasao da ima poreske obaveze u slučaju Miroslava Miškovića tj. U slučaju firme sa holandskih Antila.

A kada je tu izmenu akta, tu novu rečenicu ili te kako kaže Apelacija to čime " se proširuje činjenični supstrat optužnog akta,"čime se uvodi nova kriminalna količina koja tereti okrivljenog Miroslava Miškovića," a da se to "tu novu poresku obavezu koja nije navedena u optužnici", kada je sve to uradio tužilac?

Protekom roka od 10 godina od dana kada su te obaveze prema stavu tužilaštva nastale. Dakle tužilac je zakoračio u zonu relativne zastrelosti. Nastupila je zastarelost.

To dodavanje činjeničnog opisa, to širenje činjeničnog opisa tako što navodi da je na taj način povećana vrednost samog udela, što je nesumnjivo značajna poreska činjenica, naročito imajući u vidu zaštitini objekt krivičnog dela koje je predmet optužbe je učinjeno protekom roka zastrelosti gonjenja.

Naravno, takva izmena je učinila kontradiktornim stav samog tužioca

U jednoj rečenici tužilac kaže da je izvršeno sticanje udela i to razmenom ali istovremeno da je uvećana vrednost svog 100% udela.

Pa ne može se jednom radnjom i sticati udeo i uvećati vrednost udela koji imate. I to sve povećanjem kapitala. Ne možete nešto sticati uvećanjem onoga što već imate.

Ako imate kapital onda ga uvećavate. Ako nemate kapital onda ga ne uvećavate već ga stičete.

Dakle ako je odluka o povećanju kapitala onda to podrazumeva da kapital imate i da ga povećavate.

Dakle polazno pitanje prav i logike je Da li imate udeo ili ga tek stičete.

Ako ga imete onda ga ne stičete.

Da li povećavate vrednost ili ne a ako ga povećavate onda ga imate.

Dakle jedna tvrdnja poništava drugu. Ne može i jedno i drugo.

Tužilac je hteo da svoju grešku svoju pogrešnu tvrdnju da je neko ko već ima 100% udeo sada stekao razmenom taj isti udeo ispravi i pojača i dodato rečenicu iz autentičnog tumačenja da je povećana vrednost postojećeg udela ali to je uradio tužilac kasno. Nesmotrenost tužilaštva ga je odvela u zastarelost

10.

Želim da dotaknem nekoliko detalja koja nemaju direktne veze sa mojim klijentom.

1) U otpužnici se tvrdi da pomagač Petrović nije podneo poresku prijavu sa obračunatim porezom od 20% ali da je predata poreska prijava, ali sa obračunatim porezom po stopi od 10%, ali na minimalni kapitalni dobitak.

Ali, nepodnošenje prijave na iznos i sa poreskom stopom koji smatra Poreska uprava nije krivično delo. Knjigovođa i direktor imaju pravo da misle drugačije od poreske uprave, a da to različito mišljenje nije krivično delo.

Važno je da nisu lažno prikazali ili prikrili podatke o činjenicama koje su značajne za utvrđivanje visine poreza.

Poreska utaja je jedna vrsta prevare države. A u podnošenju poreske prijave od strane direktora nema prevarnih radnji. Jer knjigovođa i direktor imaju svoje ozbiljne pravne i poreske argumente zašto su smatrali da treba izračunati kapitalnu dobit na određeni iznos i da treba primeniti poresku stopu od 10%, a ne 20%.

U konkretnom slučaju, iz iznetih činjenica je očigledno da se podnošenjem poreske prijave od strane okrivljenog poreska obaveza ne može izbeći jer je poreskom organu omogućio da u poreskom postupku naplati odgovarajuće poreze i iznese drugačiji stav, koji je različit od onog koji su imala lica iz Mere d.o.o.

2) Netačna je tvrdnja tužilaštva da je bilo koja od činjenica od značaja bila prikrivena.

Sve činjenice koje je sud naveo kao činjenice od uticaja na utvrđivanje poreske obaveze bile su poznate, javne, dostupne, nesakrivene.

Apelacija u vezi Prikrivanja pita a šta je prikriveno ako se ima u vidu da iz zapisnika Ministarstva finasija, Poreska Uprava – regionalni centar Beograd – Filijala Savki venac broj 47-00212/2010-0016- GO 1 od 12.05.2010. godine, proizilazi da su poreski inspektori izvršili terensku kontrolu kod "Mera invest" d.o.o, Beograd, te da je na strani 3 i 4 navedenog zapisnika, konstatovano da je izvršen uvid u sva dokumenta koja su precizno navedeno iz čega proizilazi da su sve ove činjenice bile poznate poreskim inspektorima koji su vršili kontrolu.

Apelacija naglašava nije jasno razloge koje su to činjenice prikrivene u nameri da se izbegne plaćanje poreza, i u kakvoj su uzročno posledičnoj vezi davanje saveta okrivljenog Miroslava Miškovića, sa prikrivanjem činjenica, i kojih konkretno činjenica od uticaja za utvrđivanje poreskih obaveza.

Dakle sve je bilo su poznato i nadležnom PORESKOM ORGANU koji je vršio kontrolu tih transakcija 2010. godine i nije utvrdio nikakve nepravilnosti.

Iz Zapisnika MUP RS – Poreska uprava, Regionalni centar Beograd – Filijala Savski venac, broj 47-00212/2010-0016-001 od 12.05.2010. godine o izvršenoj terenskoj kontroli kod "Mera Invest"d.o.o. koji predstavlja jedini pisani dokaz odbrane u vezi poreske utaje koji je sudu značajan i koji navodi na stranama 946 i 947 presude jasno se utvrđuje da je u postupku kontrole nadležni inspektor izvršio uvid:

1. u Rešenje o registraciji privrednog subjekta broj BD-130292/2008 od 16.09.2008. godine, iz koga je utvrdio da je osnivač Mera Invest doo "Mera Investment Fund B.V." Holandski Antili (100%);

2. u Rešenje broj BD-131490/2008 od 23.09.2008. godine kojim je registrovan kada je unet i upisan nenovčani kapital od 25,013.174,09 eura odnosno registrovan unos 225.736 akcija privrednog društva "Preduzeće za puteve" a.d. Niš na koji način je i izvršena promena osnovnog kapitala privrednog društva;

2. u Rešenje APR BD-143491/2008 od 01.12.2008. godine, kojim je registrovana prodaja akcija i izvršena je promena osnovnog kapitala privrednog društva, tako što je izbrisan nenovčani kapital upisan i unet u iznosu od 25.013.174,09 eura (225.736 akcija privrednog društva "Preduzeće za puteve" a.d. Niš), a upisan je i uplaćen novčani kapital u iznosu od 24.519.372,26 eura;

4. u Ugovor broj 7958 od 10.10.2008. godine o obavljanju brokerskih poslova sa "Nuro group Alpe Adria Securits", po Ugovoru broj 17/08 od 10.10.2008. godine i da je utvrdio da je uplata novčanih sredstava je izvršena na namenski račun za kupovinu hartija od vrednosti otvoren kod "Nuro Alpe Adria bank";

5. u Izvod broj 1 o prometu sredstava od prodatih akcija u iznosu od 1.941.260.005,59 dinara i finansijska kartica iz koje se vidi isknjiženje na konto 3100 – neuplaćene upisane akcije sa 31.12.2008. godine.

Sve one činjenice za koje sud navodi da su prikrivene od strane okrivljenih, poreskom organu su bile poznate prilikom terenske kontrole 2010. godine i unos akcija i prodaja akcija, što znači da nijedna činjenica nije bila prikrivena.

–to što Jadranka Bardić nije obračunala – to nije prikrivanje;

–to što je Petrović podneo jednu prijavu sa 10% a ne sa 20% obračunatog poreza to nije prikrivanje;

3)Potpuno je proizvoljna i teza da je Marko Mišković uz njihovu pomoć prikrio ekonomsku suštinu navedenog pravnog posla a da mu je saveto Miroslav Mišković pomogao da prikrije pravnu prirodu posla.

A da li ste čuli šta kaže tužilaštvo šta je bila ekonomska suština posla ako je ona sakrivena od strane Marka Miškovića?

– nijedan dokaz tužilaštva ne pokazuje u čemu se sastoji ekonomska suština unosa akcija PZP "Niš" u osnovni kapital "Mere Invest" d.o.o. koja se prikriva;

– svi dokazi tužilaštva pokazuju da su i unos i prodaja akcija PZP "Niš" bile poznate nadležnim organima i da su bile registorovane, tako da ni momenat prodaje nije mogao biti prikriven (akcije su odmah knjižene na konto namenjene prodaji).

Ekonomska suština pravnog posla je primena načela fakticiteta od strane poreskog organa.

Da bi postojalo prikrivanje ekonomske suštine posla potrebno je da se prikaže jedan događaj kao da se on desio, a u stvari se on nije desio, i da istovremeno postoji drugi događaj koji se stvarno desio, a sakriveno je da se desio i prikazan je kao da se nije desio.

Dakle poreski događaji su se objektivno desili, i prikazani su da su se objektivno desili.

Oba navedena prenosa (oporeziva događaja) su se desila i stoga su poreski obveznici bili dužni da Poreskoj upravi pruže tačne i potpune podatke. Samo u slučaju da su poreski obveznici dali lažne podatke ili da su određene podatke prikrili, u vezi sa poreskim događajima.koji su se desili (u konkretnom slučaju dva odvojena prenosa akcija) ima prostora raspravaljati o mogućoj odgovornosti za krivično delo poreske utaje.

A ako je ekonomska suština posla bila da Mera sa Holandskih Antila proda akcije Nibensu onda je poreski obveznik obračuna i plaćanja bio Ninbens, a ne Mera i onda nema povezanosti između prikrivanja ekonomske suštine posla i izbegavanja poreske obaveze.

Poreski obveznik je svoje dužnosti ispunio time što je davanjem tačnih i potpunih podataka i podnošenjem odgovarajućih poreskih prijava u vezi sa poreskim događajima koji su se objektivno desili omogućio Poreskoj upravi da u potpunosti sagleda sve elemente od značaja za oporezivanja i da dopre do ekonomske suštine posla, a samim time i to određivanja njegog disimulovanog oblika.

Apelacija pita:

Sledom navedenog proizilazi da prvostepeni sud u obrazloženju odlučnih činjenica nije dao jasne razloge koje su to činjenice prikrivene u nameri da se izbegne plaćanje poreza, i u kakvoj su uzročno posledičnoj vezi davanje saveta okrivljenog Miroslava Miškovića, sa prikrivanjem činjenica, i kojih konkretno činjenica od uticaja za utvrđivanje poreskih obaveza.

11.

Dekriminalizacija

Sud je morao da primeni blaži zakon jer je posle 2010. godine vankrivičnim propisima dekriminalizovana radnja izvršioca, a time i pomagača.

U vreme suđenja, odredbe Zakona propisuju isključenje njegove odgovornosti za dati savet.

Izmenama člana 40 stav 3 i 4 Zakona o porezu na dobit preduzeća iz 2010. godine promenjen je način oporezivanja kapitalnih dobitaka iz člana 27-29 koji ostvare nerezidentni obveznici od rezidentnog obveznika na teritoriji Republike Srbije. Stavom 4 člana 40 Zakona o porezu na dobit preduzeća predviđena je obaveza nerezidentnog poreskog obveznika – primaoca prihoda da nadležnom poreskom organu podnese poresku prijavu u roku od 15 dana od dana ostvarivanja prihoda iz stava 3 istog člana, na osnovu koje poreski organ donosi rešenje. Dakle, nije više obaveza rezidenta već nerezidenta.

Dakle, novi član 71 Zakona o porezu na dobit preduzeća se više ne primenjuje na spornu transkaciju i ne plaća se porez po odbitku, pa rezident više nema ni OBAVEZU OBRAČUNA, NI OBUSTAVLJANJA, NI PLAĆANJA, NI PRIJAVLJIVANJA. Porez na kapitalne dobitke nerezidentnih obveznika od rezidentnog obveznika se više ne plaća po odbitku, već po rešenju poreske uprave i OBAVEZU PRIJAVLJIVANJA I PLAĆANJA ima NEREZIDENTNI OBVEZNIK – PRIMALAC PRIHODA.

To znači da promena vankrivično-pravnih normi kojima se ispunjava biće krivičnog dela učinila samu krivičnopravnu normu blažom. I treba je kao takvu, tj. ispunjenu sa novim sadržajem, primeniti.

12.

Poštovano veće

Miroslav Mišković ima pravo na pravnu sigurnost.

Vaša Presuda prevazilazi značaj rutinske presude vašeg svakodnevnog posla.

Oslobađajuća presuda je potrebna pravosuđu Srbije i građanima Srbije.

Ona je potrebna da bi dala veru svakom pojedincu da se presude u Srbiji ipak mogu donositi u sudu a ne izvan suda u kabinetima onih koji nisu sudije. Samostalnost pravosuđa se ne dokazuje u svakodnevnom rutinskom radu već na ovakvim predmetima. U predmetima u kojima je najavljena borba protiv korupcije a reč korupcija u spisima nije ni pomenuta. U predmetima gde je javnost oblikovana da tužilac i policija imaju dokaze a policija nije podnela ni prijavu a dokaze tužilaštva nismo ni videli. U predmetima u kojima su političke elite mnogo puta najavljivale presudu.

Vaša presuda je mera nezavisnosti pravosuđa. Ona mora da bude oslobađajuća jer je to zahtev Zakona. Danas je hrabrost potrebna da bi se primenio zakon. A primeniti zakon znači da ćete osloboditi Miroslava Miškovića.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net