Kako kontrolisati proces privatizacije >

Da li uzeti novac od lopova

 

DIMITRIJE BOAROV:

Mislim da je idealno pitanje za kraj našeg razgovora da svi učesnici odgovore: šta ćemo sa nepoštenima u privatizaciji? Da li je privatizacija moguća samo sa poštenima?

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ:

Ja sam jedan od ljudi koji je u programu Grupe 17, to jest ja sam 1997. godine napisao predlog za oporezivanje bogataša; taj model se sada, koliko sam čuo, razrađuje u srpskoj vladi, nisam još vidio. Dakle, sve je vezano za taj socijalni konsenzus. Dakle, imate jednu grupicu drumskih razbojnika – jer to se ne može nazvati ni privatnim vlasnicima ni biznismenima ni bilo kakvim drugim blagim terminima, to je naprosto jedna gomila bandita koja je opljačkala ovaj narod, koja je iznijela ogromne pare vani, a pazite, kriminalci svih tranzicionih zemalja ne nose svoje pare ni u Kinu, ni u Libiju, ni u Kubu, nego u švajcarske banke, ne zato što su zidovi na švajcarskim bankama deblji nego zato što je sistem švajcarske države najstabilniji dosad poznati, i garantuje im svojim pravnim mehanizmima zaštitu.

Dakle, ako sada krenete u privatizaciju sa konstatacijom da su ti likovi privatni vlasnici ili poželjni kapitalisti, onda dolazite u situaciju da oni žele da iskoriste privatizaciju kao model legalizacije svojih prljavih para i da zadrže kontrolu nad srpskim društvom blokirajući tranziciju. Imaćete jednu vrstu klijentelističkog kapitalizma, kakav imate u Rusiji: deset kapitalista koji su pokrali pare na razne načine, svaki od njih ima – vlasnik je preduzeća, vlasnik je banaka, vlasnik je privatnih investicionih fondova, vlasnik je medijske imperije koja je takođe izuzetno važna, vlasnik je ili finansijer političkih partija i, na kraju, sad sam čuo zadnji trend, počinju da osnivaju fondacije za finansiranje nevladinih organizacija koje se bore za zaštitu ljudskih prava i nepovredivost privatne svojine; gospodin Guzinski je prije nekoliko dana osnovao fond od 25 miliona dolara.

I ako pustite to, Srbija će biti dakle jedna vrsta klijentelističkog kapitalizma u kome je potpuno nebitno ko je na vlasti, a ko nije na vlasti. Sve je vezano u toj jednoj matrici u kojoj se mi krećemo kao zombiji između njih, a oni skidaju kajmak. I što je najvažnije, umesto monopola dobićete oligopol, koji je još opasniji jer njih deset dogovara sve transakcije. Ako se Srbija sada ne obračuna do kraja sa tim kapitalistima takozvanim – oporezivanjem imovine, oduzimanjem te imovine, to je jedna nova restitucija, ratnih profita ili ratnih monopola, onoga što je došlo iza toga – onda nemate nikakve teorijske šanse za tranziciju. Oni će postavljati vlade, iza njih stajati, upravljati, upravljati ekonomijom, rentirati monopole i dalje nastaviti sa erozijom nacionalnih ekonomskih resursa i sa čitavom tom pričom.

Dakle, da završim konstatacijom – oduzimanje nezakonito, nelegalno, nepošteno, nepravedno stečene imovine finansijskim ajkulama Slobodana Miloševića preduslov je bilo kakve ozbiljne priče o tranziciji srpskog društva iz jednog diktatorskog, neslobodnog, nedemokratskog društva zasovanog na komunističkoj ideologiji, u društvo zasnovano na građanskim pravima, pravnoj državi i slobodnoj i fer tržišnoj ekonomiji.

BRANISLAV ČANAK:

Osećam se pomalo kao zloban čovek koji je ubacio ovde jednu temu koja je dala pretežnu dimenziju našoj tribini, a to je pitanje restitucije, ali nije mi žao. Kada bih se ponovo našao u toj prilici, ponovo bih to uradio. Ali, evo da budem do kraja zloban pa da ubacim još jednu stvar o kojoj uopšte danas nismo pričali. Mi govorimo o vlasnicima koji su stekli neka vlasnička prava u prvim ovim privatizacijama, a ne govorimo uopšte o sistemu koji smo imali poslednjih deset godina gde su radnici praktično stekli neka vlasnička prava na osnovu potraživanja. Ja sam prethodnog ministra za privatizaciju, a to je jedini iz Miloševićeve vlasti koji me je ikada primio i poslednji put me primio, Milana Beka, pitao zašto u aneksu zakona o privatizaciji o proceni imovine preduzeća u pasivi preduzeća ne stoje dugovi prema radnicima. On je rekao: pa dobro, to je sitnica. Ja sam rekao: pa znate, ta sitnica iznosi 62,5 milijardi maraka od novembra 1990. godine.

Pitao sam ga koliko košta ta vaša privatizacija, sve što treba da privatizujete. On kaže: 60 milijardi. Ja kažem: u redu, dajte nam ključeve, opraštamo vam 2,5 milijarde.

Inače, tog momenta 7,8 milijardi dugovali su penzionerima. Zašto se ti dugovi otpisuju? Ko je njih otpisao, kada, na kom mestu i s kim u dogovoru? Znači, to je moja druga zloba danas.

Što se tiče ovih mangupa, bitangi, secikesa, koji žele da uđu u ovaj sistem na mala vrata ili na velika, zavisi kako im se dozvoli, ja sam veoma zabrinut, pogotovu pre neko veče kad sam video u emisiji Radio televizije Srbije da im to ministar policije otvoreno nudi. On je rekao, konkretno, da po onoj staroj jevrejskoj "nemoj me pitati za prvi milion dolara kako sam stekao, a za ostalo me pitaj", pa eto, mogli bi oni to da ulože sada. Znači, on im nudi, ministar policije, da izvrše krivično delo.

MILIĆ MILOVANOVIĆ:

Mnogo pitanja smo pokrenuli, a mnoga pitanja nismo ni dotakli. Restitucija je zaista veliki problem i mnoge zemlje su pokušavale da ga reše, ali nije nađeno pravo rešenje i ne može ni postojati pravo rešenje. Evo, problem restitucije najviše je rešavan u Nemačkoj, Istočnoj Nemačkoj, i do danas nije rešen, uz celokupnu infrastrukturu koja postoji u Nemačkoj i sistem sudstva.

Najvažnije čega ljudi moraju biti svesni jeste da će ovaj zakon doprineti rastu korupcije u ovoj zemlji, zato što su procene koje se daju, Transparency Internationala i ostalih međunarodnih organizacija, jesu subjektivne, i objektivni nivo korupcije u našoj zemlji nije onakav kao što se prikazuje na onoj rang-listi, jer smo mi jedna od najkorumpiranijih zemalja. Dakle, može da raste nivo korupcije, i ja očekujem da će da raste.

Smatram da nama nedostaje infrastruktura za sprovođenje ovakvog zakona o privatizaciji. Mi nemamo dovoljno obrazovanu administraciju koja bi trebalo da sprovede ceo postupak. Ta administracija je devastirana u poslednjih deset godina, a mi nikad nismo ni imali administraciju koja bi bila u stanju da sprovede tako nešto. I to se, recimo, manifestovalo u privatizaciji istočnonemačke privrede. Projektant je organizacija koja je bila specijalno formirana za privatizaciju, i oni sami nisu uspeli da izađu na kraj sa tim problemom, već su morali da angažuju biznismene koji su aktivirani na prodaji pojedinačnih preduzeća. Mi takve ljude nemamo. Moraćemo da uvozimo te ljude ako želimo da sprovedemo privatizaciju.

Dalje, mi nemamo antikorupcijski zakon. Mi nemamo zakon o konfliktu interesa, pa možemo doći u situaciju, kao što smo već došli, da su nam vodeći političari u upravnim odborima društvenih firmi, što je apsolutno nedopustivo. Znate, kako to sad objasniti da jedna demokratska vlast koristi iste metode vladanja kao i prethodna vlast.

Konkretno, kada se radi o pisanju ovog zakona, ne bih se složio sa vama da ste konsultovali stručnu javnost, jer čini mi se da ste pisali taj zakon kao što se pišu i ostali zakoni, između ostalog i zakon o univerzitetu. Tu ministar pozove svoje prijatelje i jednu grupu istomišljenika koja sedne i napiše nekakav zakon. Onda se konsultuju, pozovu još dvojicu-trojicu iz inostranstva i jedni kažu to je dobro, drugi kažu loše je, i onda se ide u proceduru. Ova vlast raspolaže skupštinskom većinom i može da progura bilo koji zakon. Ne pišu se tako zakoni u jednoj demokratskoj zemlji. To sam hteo da istaknem više puta, a mislim da je to jako važno i da se ovi problemi ne smeju zanemarivati. Ako stalno ističemo prednosti modela bez navođenja njegovih nedostataka, možemo kreirati sasvim neodmerena očekivanja, da narod očekuje daleko bolje stanje nego što će ono zaista biti.

TAMAS BAUER:

Ne mislim da mogu da dam neki generalni savet za privatizaciju u Srbiji jer se slažem sa mišljenjem da je stanje u vašoj privredi mnogo drugačije od privreda u Istočnoj Evropi pre deset godina. Moja jedina preporuka je da se brzo deluje i da se čitav proces završi u što kraćem roku. Ako će se pratiti logika efikasnog ekonomskog menadžmenta, bilo koja restitucija je ekonomski loša. Sa druge strane, ljudi čija je imovina konfiskovana pre nekoliko decenija imaju ustavna prava da budu kompenzovani. Oba ova interesa su legitimna, i zato treba naći kompromis, ali što pre da bi se prihvatio nezaobilazan zakon a da se zatim ide dalje. Zaštita i važnost privatne svojine od suštinskog je značaja, i ta pitanja trebalo bi odmah rešiti. Da svojina ne bi bila kasnije preispitivana.

Druga stvar je da li privatizacija može biti poštena. Privatizacija nije pitanje fer pleja, ali mora biti kontrolisana i mora se izbeći opasan izazov korupcije da se veoma jeftino može doći do velike imovine. I ovde je važno uraditi sve u što kraćem roku. Međutim, postojanje i investiranje prljavog novca je nažalost nezbežno. Pitanje je šta uraditi sa njim. U ruskom slučaju, prljav novac je izašao iz zemlje jer nema ekonomskog osiguranja u Rusiji. Zato strani investitori neće da ulažu u Rusiju, ali ruski novac slobodno izlazi iz zemlje. Ako postoji prljav novac, treba mu dozvoliti da bude investiran u zemlji, stvoriti uslove da sav novac koji je u zemlji bude investiran u nju, a inostrani kapital ohrabriti da dođe.

ALEKSANDAR VLAHOVIĆ:

Prvo, naš cilj su direktne investicije i sređivanje pitanja većinskog vlasnika, odnosno ko je taj koji upravlja preduzećem. Ako pođemo da je to naš ključni cilj, onda je tehnika prodaje, odnosno model prodaje većinskog kapitala zapravo samo način realizacije tog cilja.

Privatizaciju neće voditi samo državne agencije, i ne iz jednog centra, i neće to raditi Ministarstvo za privredu nego će postojati nezavisna agencija. Želimo da izgradimo trougao kontrole između vlade, agencije i parlamenta, a da procesi budu maksimalno javni.

Na aukciji će svako imati svoju stolicu da posmatra kako ona teče. Neće se dešavati na raznim mestima. Biće na jednom mestu, na berzi. Tu će se nuditi preduzeća, a pripremu aukcije neće voditi državna agencija nego samo preduzeće uz pomoć svog finansijskog savetnika.

Nama je jasno da mi nemamo zakon o antikorupciji, da nemamo zakon o konfliktu interesa, ali smo mi makar u republičkoj vladi učinili taj jedan korak – svi smo izišli iz svojih firmi i svi smo prijavili svoju imovinu parlamentarnoj komisiji. I koverat sa mojom imovinom možete otvoriti i uporediti sa onim što ću imati onog časa kad budem otišao sa ovog mesta.

Mi ćemo uporedo raditi na izgradnji sistema. Ne zaboravite, šest meseci je proteklo od 5. oktobra. Za šest meseci, verujte mi, ne mogu da se naprave džinovski gigantski koraci i da se odjednom preko noći napravi radni sistem po ugledu na Zapadnu Evropu. Probali su to Bugari da urade preko noći, pa su iza toga dobili gomilu problema. Jednostavno, ne možete implementirati nešto na osnovu koja tome nije dorasla.

Javnost, transparentnost, tehnička jednostavnost, uz uvažavanje činjenice da naša državna administracija – i tu se slažem sa profesorom – nije do te mere izgrađena da bi mogla sve ove procese da vodi. Zato idemo na varijantu da agencija vodi isključivo tendersku proceduru, jer ona je jednostavnija za vođenje a istovremeno mnogo značajnija za privatizaciju, a da aukcijsku proceduru agencija samo kontroliše.

Ovo je zakon koji je po svojoj definiciji lex specialis. On će postojati i trajaće dok ne završimo privatizaciju društvene svojine. Privatizacija državne svojine, ja se slažem sa gospodinom Čankom, jeste mera ekonomske politike svake zemlje koja želi da pobegne iz određenih oblasti.

Mi smo imali tri meseca da pripremamo zakon jer smo pre toga deset godina potrošili. U Mađarskoj se zakon pripremao četiri godine. Od 1989. do 1993. trajale su rasprave o modelu privatizacije. Žao mi je, mi nemamo vremena da raspravljamo naredne četiri godine. Moramo što pre ući. Konceptualno se slažemo oko ovoga, znamo koje tehnike regulišu način sprovođenja ovog zakona, i hajdemo da počnemo da radimo, hajde da vidimo rezultate reformi koje ćemo potaknuti privatizacijom.

I još jednom napominjem, ne samo privatizacija. Ona je veoma važna, ali su isto tako važni razvoj malih i srednjih preduzeća i direktne investicije koje treba da dođu u one industrije koje Srbija danas nema. Jer, mi moramo da pravimo radna mesta, a ne da se vraćamo tamo gde smo bili 1989. godine. I da znamo unapred da će posledice biti bankrotstva preduzeća i mnoga privatizacija likvidacijom mnogih velikih sistema, i da to nije ništa strašno jer ćemo iza toga dobiti druge, finansijski bolje subjekte.

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ:

Evo, ja koristim priliku da šaljivo završim ovu diskusiju. Ima dosta viceva iz oblasti privatizacije. Ja ću reći dva kratka. Prvi: da li znate šta u kineskom ekonomskom rječniku stoji pod pojmom privatizacija – to je proces kad država kupuje imovinu od privatnih lica. Dakle, to je kineska definicija privatizacije.

A imate i estonski vic. Kaže: privatizacija je kao vođenje ljubavi – kad je dobra, onda je stvarno dobra, a i kad nije dobra i onda je dobra.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net