Pitanja iz publike >

Pravedna ili efikasna denacionalizacija

 

ALEKSANDAR VLAHOVIĆ:

Izrada novog koncepta privatizacije jeste ono što nas u ovom trenutku najviše interesuje budući da će zakon o privatizaciji doći pre zakona o denacionalizaciji. Ovim zakonom o privatizaciji predviđena je privatizacija svih subjekata koji ostvaruju profit i gubitak onih koji posluju na profitnoj osnovi. I nama je jasno da je moguće da će se privatizacijom obuhvatiti i ona preduzeća, pre svega u industriji, koja su bila predmet nacionalizacije zakonima od 1944. godine pa nadalje.

Postavlja se pitanje kako rešiti problem denacionalizacije odnosno restitucije. Tipičan primer su štofara iz Paraćina i mnoge šećerane koje su nacionalizovane 1944/45. Mi možemo da posegnemo za jednim rešenjem koje je naizgled najlakše, a to je da sve te firme vratimo bivšim vlasnicima, pri tome da obračunamo kolika je bila vrednost preduzeća u trenutku nacionalizacije, iza toga da izračunamo koji je to propušteni profit bio, i da kažemo i koliko je bilo ulaganje, neka pretpostavimo da je to tako ista vrednost i oblik firme kakav jeste. Postavlja se pitanje šta će posle toga biti. Da li su vlasnici koji će na ovaj način ponovo doći do svojine nad tom imovinom u stanju da konsoliduju, finansijski i poslovno, ta preduzeća. Mislim da nisu, i mislim da nije fer da im se vraća nešto što je u mnogo lošijem stanju od onoga što je oduzeto 1944. i 1945. godine.

Mi možemo narednih deset godina da diskutujemo i radimo na ispravljanju svih grešaka nacionalizacije iz 1944/45. da posle deset godina zaključimo da mi zapravo i nemamo šta da vratimo jer je u međuvremenu sve propalo, kao što većina tih preduzeća danas i jeste sa negativnim kapitalom.

Sledeća stvar je da smo, ukoliko otvorimo pitanje svojine makar na jednom preduzeću, otvorili neopravdano rizik u vezi sa svojinom nad celom srpskom ekonomijom, i time digli rizik investiranja i faktički poslali jednu veoma negativnu poruku međunarodnoj investitorskoj javnosti da u Jugoslaviji, odnosno Srbiji, zapravo nije rešeno pitanje svojine. U vezi s tim predlažemo (dakle ne govorim o stanovima, ne govorim o kućama, ne govorim o poljoprivrednom zemljištu, govorim isključivo o preduzećima koja će biti predmet privatizacije) da se vlasnici obeštete u novcu. Ako je firma koja je nacionalizovana 1944. ili 1945. godine vredela tri miliona maraka, ili pet miliona, to se dâ lako izračunati; nakon sudskog utvrđivanja ko je zapravo vlasnik, ko je naslednik, da li je to taj pravi naslednik, i nakon utvrđivanja ove procenjene vrednosti koju treba uvećati za rentu od 1945. godine naovamo, ili umanjiti za sve investicije koje su se desile od 1945. godine naovamo, dođemo do neke sume od pet-šest miliona maraka, i isplatimo je u kešu iz privatizacionih prihoda; na taj način smo obeštetili vlasnike u novcu, a novac je najlikvidnija imovina. Ispravili smo istorijsku nepravdu, i nismo time ugrozili razvoj i budućnost ove zemlje jer nismo podigli rizik investiranja.

Kad je u pitanju druga nacionalizovana svojina – stanovi, kuće, zemljište, zakonom o denacionalizaciji biće predviđeno intenzivno vraćanje te imovine, naravno uz sve obračune koliko je investirano, kolika bi trebalo da bude renta itd., i izvođenje konačne računice.

DIMITRIJE BOAROV:

Mislim da je ovo prilika da čujemo i gospodina Bauera, da nam kaže kako je to izvedeno u susednoj Mađarskoj.

TAMAS BAUER:

Mađarska je zemlja u kojoj restitucija nije bila primenjena osim u slučaju crkvene imovine. Umesto restitucije, primenjen je zakon o kompenzaciji. Teško je reći ko je zaista bio nekadašnji vlasnik. Postojao je vlasnik pre rata, za vreme rata i posle rata. Postavlja se pitanje ko je originalni vlasnik kome treba vratiti imovinu. Znači, postoji više različitih vlasnika iste imovine. Postojali su i drugi, tehnički razlozi. Zato je u Mađarskoj doneta odluka da se restitucija ne primenjuje, sa izuzetkom parcijalne restitucije nekadašnje crkvene imovine, već da se na neki način kompenzuje imovina koju je država nacionalizovala. Kompenzacija je bila izrazito degresivna, vlasnici najmanjih nacionalizovanih delova imovine (npr. kuće) mogli su dobiti najveći deo toga natrag, dok su vlasnici najvećih npr. industrijskih postrojenja, mogli dobiti natrag samo deo svoje nekadašnje imovine. Ali, svako je mogao dobiti neki deo kompenzacije u formi kompenzacionih vaučera, koji su mogli biti upotrebljeni za kupovinu državne ili društvene imovine u procesu privatizacije, mogli su se prodati ili, u slučaju starijih ljudi, pretvoriti u mesečne isplate. Mislim da to nije bilo odlično rešenje, ali je bilo svakako jedno od najmanje loših. Postoji jedan problem za koji mislim da je rešen bolje u Češkoj nego u Mađarskoj, a to je problem nacionalizovanih kuća koje još postoje. Kuće i zgrade u državnom vlasništvu u Mađarskoj su prodate uglavnom ljudima koji žive u njima. Ovo zvuči kao pravedno rešenje ali ljudi koji žive u zgradama i kućama uglavnom nemaju novca da ulože i obnove te zgrade. U češkom slučaju kuće i zgrade uglavnom su vraćene bivšim vlasnicima, koji su ih zatim prodali nekom drugom ko je u te zgrade ulagao. To je jedan od razloga zašto Prag izgleda tako dobro. Dakle, što se tiče repatrijacije kuća i zgrada, ja bih izabrao drugi način, a u ostatku ekonomije mislim da je mađarsko rešenje prilično dobro.

Gospodin GRGUREVIĆ, Liga za zaštitu privatne svojine:

Vlasnik jedne od najvećih i najuglednijih advokatskih kuća u svetu rekao nam je: čuvajte se mađarskog zakona o denacionalizaciji.

Gospodin Vlahović je rekao da je njegov glavni cilj, u stvari, da dobije što više investitora. Pa znate koji je bio glavni razlog predsednika vlada Češke, Mađarske i Poljske i ostalih, upravo je to bilo. Prvi zakon koji je donet bio je zakon o restituciji, upravo zato da bi se definitivno rešili svojinski odnosi. I na tom se pitanju, oko koga kod mnogih još postoje nedoumice, prelama iskrenost i istinitost reformi.

Mi smo od pre 48 sati kontinuirano u pregovorima sa vrlo ozbiljnim poslovnim svetom. Liga za zaštitu privatne svojine ima moćne međunarodne kontakte. Dakle, osnovne naše informacije kažu sledeće: nijedan investitor neće doći i ni cent dati za ovakvu privatizaciju zemlje. Može se dogoditi nešto drugo, o čemu je gospodin Medojević govorio i čega se mi plašimo – da neki momci iz još neidentifikovanih izvora pokušaju nešto da kupuju. Nesrećnim sticajem okolnosti srpska vlada je odlučila da izgradi hotel Šeraton tamo negde kod Kalemegdana na njegovom placu. I šta se dogodilo? Pre 48 sati obavestila je Šeraton i američku vladu. Kako izgleda srpska vlada u očima nekih ozbiljnih investitora? Da ne nabrajam. Dakle, osnovno pitanje i dalje ostaje. Ono što sam ja gospodinu Vlahoviću u jednom razgovoru koji smo imali predložio: ako želite da prodate 54 preduzeća ili 50 preduzeća koja imaju svoje vlasnike (a znate recimo ko je vlasnik Cementare u Beočinu – Cemento velika firma iz Ciriha), konsultujte te nekadašnje vlasnike i uključite ih u proces privatizacije kao partnere.

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ:

Jedan primjer je Nikšićka pivara, da vidite kako ima investicija i sa nerješenim pitanjima restitucije. Dakle, belgijska kompanija Interbru, kad je sklapala ugovor o kupoprodaji 60 odsto akcija, u jednom aneksu je rekla da ona kupuje kontrolni paket akcija Nikšićke pivare, kao što znate, za koju postoje originalni vlasnici od prije Drugog svjetskog rata, koji su tražili 30 odsto participacije u novom kapitalu u procjeni kapitala kao znak dobre volje, da se uveća vrijednost kapitala za to i da se njima podjeli. Znate šta je uradio Belgijanac? Vrlo prosto, rekao je: sve obaveze iz oblasti restitucije preuzeće Vlada Crne Gore. On je sebe isključio iz obaveza, imate dakle da vaše obaveze i vaš odnos tražite sa Vladom Crne Gore. Tako da to nije baš glavni problem. Ima tehničkih načina da se to reši.

DIMITRIJE BOAROV:

Počeli smo razgovor o vlasnicima kojima je davno oduzeta imovina. Da li ćemo imati novi krug ljudi koji misle da su postali vlasnici nečeg a biće im oduzeto vlasništvo nad preduzećima koja oni misle da su stekli po Markovićevom zakonu o privatizaciji, pa onda po srpskom zakonu, pa revidiranom itd. Kažite, gospodine Vlahoviću, ukratko, a ja ću zamoliti druge učesnike da kažu šta će biti sa ovim vlasnicima i kvazivlasnicima koji su stekli vlasništvo uglavnom po insajderskom sistemu?

ALEKSANDAR VLAHOVIĆ:

Pa neće biti ništa. Oni će imati te deonice koje su stekli. Ja sam više puta naglasio da je naš cilj da smanjujemo rizik investiranja i da smanjenjem rizika u vezi sa svojinom zapravo smanjujemo sveobuhvatni rizik investiranja u zemlju. Ti vlasnici koji su stekli akcije besplatnom podelom ili kupovinom sa popustom i dalje će ostati vlasnici. Mi ćemo im omogućiti da sa tim akcijama raspolažu slobodno i da rade ono šta im je volja, da trguju u sekundarnom prometu, poklanjaju akcije, da ih bace ako ne žele da ih imaju. To je zapravo paradigma prethodnog sistema – podeljene su akcije a zabranjen je njihov promet. Država je – je li – pametnija i bolje zna nego akcionari šta bi trebalo sa njima raditi. Molim vas, ako ste nekom podelili akcije, dozvolite mu da sa tim akcijama radi sutra šta god hoće. Odlagao se problem i odlagala se istina koja je svima bila jasna, pa se na, hajde uslovno da kažem test prodajama vrlo jasno videlo kolika je ta vrednost društvenog kapitala koja je tako besplatno podeljena, i tako su se pojavljivali oni diskonti od 90-95 odsto u prometu, o kojima sam prethodno govorio.

Dakle, da napokon bude jasno, nijedna odredba, nijedan član zakona ne postoji u novom zakonu a da ima retroaktivno dejstvo. Ko god je stekao akcije, ima akcije.

Ja sam dobio pismeno pitanje i od gospodina Tijanića. Pitanje je kako će se privatizovati preduzeća koja su nastala od delova preduzeća iz bivših republika. Bojim se da privatizacija tih preduzeća nije moguća dok se ne postigne prethodni dogovor svih bivših republika Jugoslavije oko toga kako će se tretirati ta imovina koja ne ulazi u bilans sukcesije, u deobni bilans.

Koji realan obim stranih direktnih investicija očekujemo? Ja znam koliko je nama potrebno a koji obim očekujemo, ne bih da se igramo. Hajde da vidimo sutra kako će tržište da odreaguje odnosno koliko ćemo biti spremni pored dobrog zakona o privatizaciji, dobrih institucija koje prate zakon o privatizaciji da završimo i reformu u drugim sferama.

Što se tiče ove godine, mi ne očekujemo neke značajnije rezultate. Imaćemo osam velikih tendera, znači istovremena prodaja šest-sedam firmi u jednom paketu iz jedne industrije. I to je sve što ćemo ove godine uraditi. I nameravamo da ove godine potpuno zatvorimo pravnu legislativu koja bi trebalo da podrži privatizaciju, a tu su i neki zakoni koji nisu direktno vezani sa ekonomskim zakonima.

Ko može da proceni vrednost, radi tendere, privatizacione programe i tako dalje? Konsultantske firme, investicioni bankari, to su svi koji mogu da rade. Mi nećemo nikog sprečavati i propisivati posebne uredbe o proceni zbog toga što je za nas procena samo osnov za definisanje raspona unutar kojeg će se postići transakciona cena. Ali, preduzeću će biti u interesu da ima što boljeg finansijskog savetnika da bi se što bolje pripremilo za proces privatizacije.

U kom obimu će se sredstva od prodaje preduzeća koristiti za ulaganje u male i srednje projekte, koja banka ili druge institucije će donositi odluke? Naša ideja je da koncentrišemo i generišemo sredstva za razvoj malih i srednjih preduzeća, i da ta sredstva idu preko specijalizovanih banaka koje će davati podršku njihovom razvoju.

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ:

Mogu da iznesem moj lični stav o pitanju restitucije. Kao i odnos prema privatizaciji, to je odnos jedne političke elite prema demontiranju sistema komunističke vladavine, zasnovanog na monopolima na istinu, na silu i na pare, a kad kažem pare podrazumjevam i budžet i imovinu, tako i restitucija. Dakle, to je prvi test da li je jedna politička elita zaista krenula da raščisti sa komunizmom kao sistemom vladanja zasnovanog na sili i nepravdi.

Proces restitucije je veoma složen iz prostog razloga što ni mi više nismo isti od pre 20 godina. Tako ni imovina nije ista kao ona što je bila onda oduzeta, ali ja se zalažem za to da se riješi principijelnim putem. Recimo, krajnje je neprihvatljiv u Budvi slučaj placa pored Jadranskog sajma koji je oduzet kao livada, i sad je livada. Ranije je bio vlasništvo Nebojše Medojevića (ovo uzimam figurativno, inače ja nemam ništa od vlasništva), sad je vlasništvo opštine Budva. I sad pazite, opština Budva prodaje taj plac po hiljadu maraka, ili 50, ili 100 maraka, i onda uzme te pare, a onda republička vlada usvoji zakon o restituciji kojim utvrdi maksimalnu kompenzaciju na 300.000 maraka. I onda, čovjek koji je naslednik gleda kako opština prodaje njegovu imovinu koja je u istom stanju kao kada je bila oduzeta za tri miliona maraka (ovo je istinita suma), a vlada mu predlaže kompenzaciju od 300.000 maraka.

Ne postoji meni logično objašnjenje. Dakle, ono što je u fizičkom stanju nepromjenjeno u odnosu na dan kada je oduzeto treba da se vrati u fizičkom obliku. Za ono što se ne može vratiti, kao što su škole, bolnice, preduzeća, model koji je ministar izložio meni djeluje racionalno. Dakle, da se iz privatizacionih prihoda kompenziraju bivši vlasnici preduzeća. Ali, ja sam recimo za to da se ljudima vrati pravo svojine a da se ugovorom ograniči pravo raspolaganja tom svojinom. Recimo, ne možete vi sada srušiti školu pa praviti stambene zgrade ili srušiti neku firmu pa graditi tržne centre. Govorim o zemlji. Ja sam za preduzeća rekao da je što se mene tiče ovaj plan racionalan ukoliko bude dovoljno para. Naravno, tu će vjerojatno uskakati i obveznice i nešto još, zavisi od stepena likvidnosti, od priliva keša. Ali mislim da je sasvim racionalno da vi budete vlasnik zemlje ispod škole, i da umesto onoga ko sad ubira rentu – opština, vi ubirate tu rentu. Dakle, nema nikakve potrebe da vam se vlasništvo ne vrati, ali da se ugovorom ospori vaše pravo da srušite školu a otvorite noćni klub.

Naprosto jedan novi socijalni dogovor između potencijalno oštećenih ljudi i političke elite koja bi trebalo da sprovede nešto što će biti u budućnosti. Ako se stalno budete vraćali na prošlost i stalno tražili sto posto pravedan proces, tu se slažem, izgubićete ogromno vrijeme. A pazite, Srbija danas nije kao i Crna Gora. Nije u poziciji da troši ogromno vrijeme u diskutovanju oko svih detalja. Treba napraviti generalni socijalni okvir, pružiti ruke i obezbjediti da vlada ne krade i ne laže. Dakle, samo to dvoje. I onda naprijed, pa dokle stignemo.

MILICA EJDUS:

Ja bih se nadovezala na ove probleme, ali ne bih preskakala poslovni prostor. Prilikom nacionalizacije Titova vlast je to uzela, i to nije bilo ničije. Titular koji je upravljao bila je opština. Kako smo pomalo svi mi Srbi, na žalost ili na sreću, pomalo levičari, to smo progutali. Kako ćemo sad da progutamo da ja, recimo, prolazim pored lokala mog pradede, odnosno mog dede i oca i da sad neko drugi to kupuje?!

ALEKSANDAR VLAHOVIĆ:

Ja imam samo jedan komentar: zašto sam se danas koncentrisao na preduzeća? Zato što su ona povezana sa privatizacijom. Dakle, sve ovo o čemu govorite, poslovni prostor, stanovi, pa naravno da to treba da bude vraćeno.

MILICA EJDUS:

To će se prodati dok vi izglasate vaš zakon, a ja ću to sve gledati. Ali pitanje je zašto je dosovska vlast zadržala Miloševićev zakon od 1997. ili 1998. da poslovni prostor koji je bio ničiji, nije bio paragraf u zakonu, postane vlasništvo Republike Srbije. Zadržala je taj zakon. Znači, Miloševićev zakon je bio dobar. Pa da revidiramo celu stvar.

Gospodin GUZINA, ekonomista:

Mađarska, zemlja sa deset miliona stanovnika, bila je na kraju sloma socijalizma i Berlinskog zida dužna deset milijardi dolara svetu. To se smatralo visokom zaduženošću mereno per capita. Danas je zaduženost Mađarske, ako je moj podatak tačan, 30 milijardi dolara. Najzaduženija zemlja sveta per capita. Mi imamo u narodu jednu izreku da je ruka koja daje iznad ruke koja prima, pa pitam kako se to enormno zaduženje i priliv stranog kapitala odrazilo na nacionalni suverenitet Mađarske na bazi iskustava poslednjih deset godina?

TAMAS BAUER:

Taj problem je vrlo važan za Mađarsku i njenu ekonomsku politiku. Istina je da je Mađarska bila najzaduženija zemlja čija je vlada morala sa tim da se bori tokom 80-ih i početkom 90-ih godina. Sredinom 90-ih Mađarska je ubrzala privatizaciju velikih firmi, uključujući telekom, elektroprivredu i druge. I ceo prihod od ovih privatizacija usmeren je na umanjenje tj. vraćanje duga. Tako je neto dug Mađarske znatno smanjen na oko šest milijardi dolara. I kao posledica toga Mađarska više ne spada u visokozadužene zemlje. Suficit kapitala u poslednjih deset godina u Mađarskoj bio je svake godine veći od dela duga koji je te godine trebalo da bude vraćen. Vraćanje dugova više nije centralni problem mađarske privrede. Što se suvereniteta tiče, danas Mađarska planira da uđe u Evropsku uniju, a mađarska ekonomska politika uveliko zavisi od velikih multinacionalnih kompanija koje posluju na mađarskom tržištu. Ekonomski suverenitet je nešto što u sadašnjosti ne postoji. I ne želimo ga, jer koja zemlja ima najveći ekonomski suverenitet u svetu? Severna Koreja! A najmanje suverena zemlja u tom pogledu je Nemačka, jer je ekonomski visokozavisna od SAD, Japana, Belgije, Holandije itd. I to ne mora da ima nikakve veze sa zaduženošću. I ako nismo zaduženi, ne moramo biti ekonomsku suvereni.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net