Autor

lični stav >

Antipolitika – pogrešan odgovor na etičku krizu politike

Narod, kao format političkog udruživanja, nema ni teoretski izgleda da se organizuje na način da bude iole efikasan, jer je naprosto preglomazan. Kao takav, on je na najdužem štapu da postane pretnja establišmentu. Celom političkom establišmentu upravo odgovara da ostanemo na nivou nekakvih neformalnih narodnih pokreta, inicijativa i udruženja, usitnjeni i zavađeni oko uzavrelih političkih tema jer tako nikada niko neće prerasti u pretnju političkom establišmentu koji će se unedogled vrteti ukrug na javnim funkcijama

Srpskom društvu potrebni su novi politički ishodi. Za to su najpre potrebne nove politike. Nove politike se stvaraju kroz politički rad. Danas u Srbiji ima dosta birača koji traže nove ljude, ali ne i nove politike. Ponuditi nove politike zahteva hrabrost. Novih politika nema dovoljno i ponuda je ograničena na protivljenje postojećoj vlasti, zalaganje za povratak na ono dobro iz prošlih sistema ili je u oblacima visoke politike. Birač želi da čuje šta on od ponuđenih politika ima već danas. Želi da za što kraće prolazno vreme izmeri vredi li mu da akontira poverenje.

Nažalost, ljudi u politiku neće. Ogađena im je. Establišment je sa uspehom odnegovao ideologiju antipolitike. To je ideologija zasnovana na ideji da su političari i političke stranke loši sami po sebi. Naše političke elite svesno su naš politički sistem gurnule u krizu, koja je pre svega etička. Osećaj gađenja politikom u našem društvu sistemski se neguje, sa ciljem da u nju niko ne poželi ući, kako bi ona ostala zatvorena za probrane. Čim se pojavi neka inicijativa koja deluje uspešno i masovno, od predstavnika vlasti čuće se argument da je ona politički obojena. Cilj je političkom etiketom naružiti i inicijative i ljude oko njih. Ne treba se stideti politike. Treba se stideti odsustva etike u njoj. Upravo treba reći da inicijative i jesu političke, uperene protiv loših politika, i da nude bolja rešenja. Uostalom, ako je politika nešto loše, šta to onda govori o predstavnicima vlasti? Nisu li onda i oni sami, kao neko ko u politici jeste, loši sami po sebi? Nije li ta vrsta argumentacije i svojevrsni autogol?

Naruživanjem politike podstiče se i apstinencija, kao jedan od glavnih ciljeva ideologije antipolitike. Nasedajući na tezu da je politika utočište za nečasne, građani prihvataju društvenu marginu i svoju sudbinu ispuštaju iz svojih ruku.

OTKRIVANJE NOVOG SUNČEVOG SISTEMA U POLITICI: Za one koji ipak nisu spremni da apstiniraju, ideologija antipolitike nudi organizacioni format koji se zove narod, koji se jedini ima pitati kakve su nam politike potrebne. Antipolitika je stoga i opasna vrsta populizma. Ne postoji na svetu razvijena demokratija bez razvijenih političkih stranaka. Narod, kao format političkog udruživanja, nema ni teoretski izgleda da se organizuje na način da bude iole efikasan, jer je naprosto preglomazan. Kao takav, on je na najdužem štapu da postane pretnja establišmentu. Celom političkom establišmentu upravo odgovara da ostanemo na nivou nekakvih neformalnih narodnih pokreta, inicijativa i udruženja, usitnjeni i zavađeni oko uzavrelih političkih tema (pitanja Kosova, odnosa prema Evropskoj uniji i susedima u regionu, odnosa prema lekarima, advokatima, političarima, preduzetnicima, uspešnim privatnicima, kapitalu, novcu itd.), jer tako nikada niko neće prerasti u pretnju političkom establišmentu koji će se unedogled vrteti ukrug na javnim funkcijama.

Političke stranke su globalni i kroz vekove verifikovani format kroz koji inicijative građana postaju politička akcija. Javni interes se istovremeno politički artikuliše i kroz rad nevladinih organizacija i organizacija civilnog društva, koje formulišu realno ostvarive politike. Potom se te politike kroz političke stranke na izborima kandiduju, traže podršku i na osnovu izbornog rezultata dolaze u priliku da se ostvare. Druga je tema kakve su naše političke stranke. Rešenje nije u antipolitici, već u razvoju dobrih političkih stranaka: transparentnih, demokratičnih, dobro normiranih i finansiranih, sa jakom infrastrukturom, teritorijalnom pokrivenošću, kvalitetnim ljudima koji su adekvatno plaćeni za svoj rad. Ne treba nam nova forma, već nova suština. Političko udruživanje radi se u formi političke stranke. Nova suština podrazumeva suštinski drugačije stranke, organizovane da omoguće slobodan protok ideja. Stranke su stoga problem samo do nivoa stanja u kojem se nalaze. Ovakve kakve su sada, nisu deo rešenja, već suština problema. Ali, bez dobrih stranaka nemamo šanse. Da bolje forme ima, izmislili bi je i napravili u poslednjih 300 godina. Odakle nama ideja da ćemo mi otkriti novi Sunčev sistem u politici? Svaka dobro organizovana skupina ljudi moraće imati unutrašnju organizovanost i normiranost (Statut, pravilnike...). Konačno, moraće i kandidovati svoje politike na izborima. Ne moramo takvu organizaciju nazvati strankom, ali ona će to de facto postati. Ona će biti uspešna, ne zato što će svoju formu nazvati drugačije, već samo ako iz sebe eliminiše suštinske organizacione nedostatke postojećih stranaka. Ti unutrašnji nedostaci su i nas i te stranke doveli do postojećeg stanja.

Stranke jesu preduzeća, i to preduzeća za proizvodnju i plasman ideja i politika. Razlika između stranaka i preduzeća je svrha osnivanja i postojanja. Preduzeća se u privredi osnivaju u svrhu ostvarivanja profita svojim osnivačima. Strankama profit nije svrha. One takođe treba da posluju finansijski odgovorno, ali ne da bi njeni osnivači ili funkcioneri i lica povezana sa njima profitirali, već tek toliko profitabilno da ostvari javni interes. Stranka time ispunjava svoju misiju, koja je i svrha njenog osnivanja i postojanja. Kao što je kompanija uspešna onoliko koliko je profitabilna, koliko ulaže u svoje resurse i koliki joj je tržišni udeo, a od čega i njeni akcionari imaju finansijsku korist, tako je stranka uspešna u meri u kojoj kreira i realizuje društveno prepoznate politike od javnog interesa.

POLITIKA NISU DRUŠTVENE MREŽE: Našem političkom sistemu potrebno je ozbiljno renoviranje i inoviranje. Antipolitika će se ponajpre zalagati za njegovo rušenje do temelja. Narodna skupština je jedna od najviše degradiranih institucija našeg političkog sistema. Nije se ni to desilo slučajno. Takva u šta je sa namerom pretvorena, snažan je promoter ideja antipolitike. Podstiče osećaj gađenja i apstinenciju od bavljenja politikom. Rešenje nije u stavu da ovakvu skupštinu treba ugasiti. Naprotiv, treba se svim sredstvima boriti da se ona osnaži, jer snažni parlamenti odlika su svih razvijenih društava i predstavljaju nezaobilazno mesto polaganja računa građanima od strane političkih elita. Sama činjenica da vlast Narodnu skupštinu nerado saziva, ili je sazove da bi je naružila, govori o tome kome odgovara njeno degradiranje i gašenje.

U Ustavu i zakonima piše kako je uređen politički sistem. Nije dobro uređen, zakoni su manjkavi, ali ih ne smemo obrisati i ukinuti, već menjati, i ako treba – nanovo napisati. Svuda u svetu postoje izborni sistem i izborni zakoni po kojima se neka organizacija na izborima kandiduje da uđe u političke institucije kako bi realizovala kandidovane politike. Nigde u razvijenom svetu se monetarna politika ili socijalna politika ne kreiraju i ne realizuju u hipi kampovima i volonterskim kružocima. Dobronamerna su zalaganja za potpunu direktnu demokratiju, ali ne možemo raspisivati otvoreni online referendum za svako političko pitanje. Ne smemo upasti u pretpolitičko razmišljanje sa kraja 16. veka. Nismo plemenska zajednica kojoj je najkomplikovanije političko pitanje na koji će se izvor danas ići po vodu i na koga je red da ide po nju.

Politika nije samo protest i društvene mreže. Politika je i rad. Rad na sebi. To što neko u raspravi o politici uvek pobedi rodbinu na slavi ili sagovornike na društvenim mrežama, ne čini ga nužno kompetentnim za bavljenje politikom u bilo kom delu političkog sistem. Dok ne dođemo do rada, mnogi su aktivni i sve znaju. Kada se dođe do toga da se dogovoreno realizuje, kreće ponovno preispitivanje dogovorenog, kao način da se učesnici u političkom procesu slude, zamore i odustanu. Beskrajna preispitivanja često su i izgovor za nespremnost na rad. Jer, para nema, a volontiranje je potrošna roba.

Onaj ko je spreman da na sebi politički radi, lako će prozreti servirane zablude. Jedna od njih je i izborni sistem. Ogromna energija u javnosti se troši na zalaganje da se izborni sistem preuredi tako da građani znaju za koga glasaju i da se biraju ljudi, a ne stranke. Previđa se da mi danas znamo koje ljude biramo. Njihova imena nalaze se na izbornim listama i svako ozbiljan i dobronameran potrudiće se da kvalitet svoje liste promoviše i kvalitetnim ljudima na tim listama. To jesu ljudi koje građani biraju i svi se lako o njima mogu informisati. Trikovi sa javnim ličnostima na listama, koje služe kao mamac, a koje podnose ostavke na javne funkcije odmah nakon izbora, kratkog su daha i mogu biti lako i brzo kažnjeni već na sledećim izborima.

Antipolitika ne nudi odgovore i rešenja. Ona nudi bespomoćno i jalovo ogovaranje problema. Krenuti putem antipolitike je stranputica. Antipolitika će podstaći apstinenciju, ljude će marginalizovati izvan političkog sistema, nove lidere nam neće izgraditi, a bez njih nema ni novih politika, a ni srpskom društvu toliko potrebnih novih političkih ishoda. Deficit našeg demokratskog sistema nije nikakva srpska specifičnost. Sve razvijene demokratije imale su slične boljke, ali su one za te bolesti odavno našle sistemska rešenja i razvile imunitet na njih. Moramo i mi.

Autor je narodni poslanik


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net