fotografije: marija janković

Intervju – Dragoljub Zamurović >

Narodu je prekipelo

"Smatram da je u pitanju građanski bunt uperen pre svega protiv opšte fašizacije društva, kao i želja ljudi da se smanji uticaj bilo koje stranke-sekte ili teškog bolesnika na naše živote. Narodu je prekipelo od toga da pojedinac mora da se učlani u neku stranku da bi dobio bilo koji državni posao. Ljudi više ne žele da gledaju Predsednika koji ih svakodnevno laže da žive u ‘zlatnom dobu’. Ovo je prvi put, posle mnogo godina, da se broj učesnika u protestima uvećava iz dana u dan. Tu karakteristiku sam želeo da predstavim na svojim fotografijama i zato sam počeo da se pentram po raznim krovovima kako bih mogao to da snimim"

Dragoljub Zamurović, poznati fotograf, dobitnik brojnih nagrada, autor monografija štampanih širom sveta. Arhitekta po obrazovanju, član ULUPUDS-a čije su fotografije objavljivane u "Tajmu", "Njuzviku", "Njujork tajmsu", "Šternu", "Figaro magazinu", "Nacionalnoj geografiji"...; njegova fotografija se našla na naslovnoj strani magazina "Lajf". Čovek koji ume da misli. Za sebe kaže da je večiti opozicionar i da čim neko dođe na vlast, on gleda šta bi moglo biti bolje. Umetnik i onaj čije su životne priče i priče o putovanjima poput filma.

Dok izlazim iz kuće da se nađem sa njim, pade mi na pamet kako je srpski jezik možda najbliže opisao one isprepletanosti kod mog sagovornika – kod nas su reči slikati i fotografisati sinonimi, a Dragoljub Zamurović će se već na početku razgovora složiti sa tim: "Kada razmišljam o sebi, ne doživljavam sebe kao ‘pravog’ fotografa. Ja sam, u stvari, slikar sa foto-aparatom. Foto-aparat je tu da ne bih morao da crtam i skiciram. Svaki put kada pravim fotografiju, pokušavam da je načinim drugačijom. Često, kada radim neki projekat, ja kao da se razbolim, mislim samo na to i danju i noću. Tako i zaspim i sanjam taj projekat, sanjam ideje kako da nešto snimim. Možda to nije uvek baš pravi san, već nekakvo somnabulisanje. I najviše ideja dobijem tada – kako da fotografišem, a da se to razlikuje od onoga što sam ranije snimao i od svega što sam do tada video. To je slikarski pristup belog platna. Kada slikar počinje, pred njim je belo platno, kod fotografa je obrnuto, on ima sve, samo treba da se namesti i da proceni kako će stvari tehnički da izvede. A ja kao da pokušavam da stvorim. I ako ta ideja koju imam ne uspeva, ja se vraćam i vraćam. Najviše puta sam bio na Tarzanovom Tamišu kod Pančeva. Tamo je bara dugačka kilometrima i pojavili su se kormorani; kada oni dođu, njihov izmet uništava prirodu, drveće više ne postoji, osuši se. Ceo taj potez izgleda tako: voda sa algama, žabokrečinom i drveće sa golim granama. Hteo sam to da snimim rano ujutru, pa da se vidi ta sumaglica iz koje vire grane. Posle dvadesetak puta, koliko sam bio tamo, mislim da sam donekle uspeo da uradim nešto slično onome što sam zamislio."

Pitam ga odmah da li voli Šagala, jer kada god se govori o tim prostorima između sna i jave, nekako se javi misao na njega. "Da, mnogo. Šagal je čovek-san."

Ipak, razgovor nastavljamo o ovoj, našoj realnosti, koja je predaleko od snova.

"VREME": Vi ste se nekoliko meseci, početkom osamdesetih, bavili i novinarstvom. Međutim, dosta razočarani ste napustili našu profesiju. Naime, posle vašeg članka o slovenačkoj "Iskri" koja proizvodi i prodaje, uz pomoć korupcije, veoma lošeg kvaliteta ali preskupu telefonsku centralu "Metakonta 10C," gde ste sve te tvrdnje i dokazali, ništa se nije desilo i niko nije snosio posledice. Kako vam se sada čini stanje u medijima?

DRAGOLJUB ZAMUROVIĆ: U vreme komunizma, naravno, novinari su bili društveno-politički radnici čiji je zadatak bio da lepo pišu o vlasti i društvu, svi moji urednici su bili članovi Saveza komunista, a pravo istraživačko novinarstvo ni tada nije postojalo u dovoljnoj meri kao što i danas skoro da ne postoji.

Mislim da je danas stanje u medijima svakako lošije nego u vreme Miloševića. Ja, recimo, za vreme komunizma nisam nikada glasao jer glasanje tada nije imalo smisla – bila je tu jedna partija, jedan doživotni predsednik, bila je to diktatura – tako da sam prvi put izašao na glasanje kada je počelo višestranačje. A danas, glasate da bi vam pokrali glasove. A mediji su ućutkani i blokirani, ne možete ljudima ni da kažete šta ne valja. A ako to nekako uspete, onda ste odmah državni neprijatelj. Vlast deli ljude na "mi" i "vi", a ja sam uvek pokušavao da ne delim jer svi smo mi – mi. Po rečima onih koji su na vlasti, oni su dobri, mi smo ološ i plaćenici. Čini mi se da se upravo pred nama, poslednjih godina, odvija jaka fašizacija društva. Ali šta ja mogu osim da fotografišem i nešto napišem na Fejsbuku?

Odem juče da slikam proteste, popnem se na zgradu koja ima 15 spratova – obično se tako popnem pa pogledam da li imam izlaz na krov – i vidim da postoji izlaz, ali je zaključan. Zazvonim na prva vrata i jedva da sam krenuo nešto da zaustim, a bračni par koji mi je otvorio kaže: "Gospodine Zamuroviću, idete na krov?" odgovorim da idem, a oni na to kažu: "Izvolite ključ, mi pratimo šta radite. I sad bismo bili dole u koloni, ali nam se rodila unuka."

foto: dragoljub zamurović / desno dugme miša pa »view image« za uvećanu

Kako vidite ove proteste? Ili, da vas pitam, zašto se penjete po krovovima?

Smatram da je u pitanju građanski bunt uperen pre svega protiv opšte fašizacije društva, kao i želja ljudi da se smanji uticaj bilo koje stranke-sekte ili teškog bolesnika na naše živote. Narodu je prekipelo od toga da pojedinac mora da se učlani u neku stranku da bi dobio bilo koji državni posao. Ljudi više ne žele da gledaju Predsednika koji ih svakodnevno laže da žive u "zlatnom dobu". Ovo je prvi put, posle mnogo godina, da se broj učesnika u protestima uvećava iz dana u dan. Tu karakteristiku sam želeo da predstavim na svojim fotografijama i zato sam počeo da se pentram po raznim krovovima kako bih mogao to da snimim. Verovatno bi mi bilo mnogo lakše da podignem letilicu sa kamerom, ali iz bezbednosnih razloga to ne radim. Te fotografije onda, uz nekoliko reči komentara, postavim na svoju Fejsbuk stranicu Dragoljub Zamurovic Photography i, kako imam više od 20.000 pratilaca, to vidi veliki broj ljudi. Mnogi podele te objave i onda to dospe i do nekoliko stotina hiljada ljudi. Rekord za sada drži fotografija koju sam postavio 22. decembra, a koju je videlo 752.509 ljudi samo na Fejsbuku, ne računajuću Tviter i druge društvene mreže. Ljudi u ogromnoj većini podržavaju te moje objave, ali ponekad dobijem i komentare tipa "Ko umesto Vučića" ili "Svi su oni isti". Jasno mi je da se radi o onima koji svesno ili nesvesno podržavaju ovu vlast. Moj odgovor njima uvek je da ljudima više ne treba nikakav vođa koga će slepo slediti zbog nekoliko litara mleka ili konzerve paštete, već zdrave i nezavisne institucije koje će garantovati jednak tretman svim građanima. A što se tiče krilatice "Svi su isti", snimajući godinama mnoge političare, znam i te kako dobro da to nije ni približno tačno.

Dva osnovna zahteva koja su zajednički sadržalac većine onih što protestuju, kako ja to vidim, jesu oslobođenje medija i slobodni izbori. Da bi se za to izborili, ljudi su sada shvatili da je neophodno prethodno formiranje neke vrste ustavotvorne skupštine, koju ne bi činili političari već stručnjaci raznih profila.

Fotografisali ste mnoge političare, Miloševića, Đinđića, Koštunicu, Nikolića, čak i Mladića. Mislim da Selindžer u Lovcu u žitu kaže kako je dobar pisac onaj posle kojeg, kada pročitate njegovu knjigu, poželite da mu budete prijatelj. Pa da li ste, nakon što ste provodili vreme fotografišući ih, poželeli sa nekima od njih da budete prijatelj, jeste li bili?

Mogu da kažem da sam bio prijatelj sa Zoranom Đinđićem. Bio je izuzetan čovek i što se tiče fotografije, u svojoj biblioteci imao je nekoliko knjiga koje su pravili fotografi o političarima. Nažalost, jedno vreme sam bio i Koštuničin fotograf. Godinu dana sam bio sa njim u posetama kraljevima, predsednicima, papi, ali od početka je bio čovek s kojima nisam mogao da napravim kontakt. Mislim da je on smatrao fotografiju nečim nižerazrednim, za njega je to samo škljocanje. Jednom prilikom u Parizu, kada smo se vraćali, bilo je dosta foto-reportera oko njega, on je dobacio Ljiljani Nedeljković: "Toliko puno kamera, a tako malo pera."

A Zoran je od početka otvoreno prišao fotografiji. Kada je bio u opoziciji, poželeo sam da uradim foto-reportažu o njemu i zamolio sam ga da jedno vreme idem s njim kada obilazi gradove. Išli smo i na Kosovo. On je imao svoj rokovnik u koji je mnogo toga zapisivao, ali smo dosta i razgovarali. Jednom prilikom smo se dogovorili da ga slikam sa porodicom. Trebalo je oko osam da se sretnemo, već sam bio kod njega u stanu sa svojom ženom Dobrilom – ona uvek ide sa mnom kada fotografišem, ona je moj asistent, inače je komunikativnija sa ljudima, otvorenija, a ja sam onda slobodniji da radim – i bili su tu Ružica i deca, a on nije došao do devet. Kada se pojavio, držao je pištolj u ruci, izgledao je tako izmučeno. Kazao je: "Dajte mi samo deset minuta da se odmorim", otišao je, vratio se nakon desetak minuta svež kao da se ništa nije dogodilo, kao da se odjednom probudio. Počelo je slikanje sa decom, slaganje lego kocaka, sve do ponoći, bio je pun strpljenja.

Kada su ga ubili, radio sam za Gammu (francuska fotografska agencija) i dobio sam zadatak da fotografišem sahranu. Nisam mogao. I danas mi je teško kada o tome govorim. To je bio jedini fotografski zadatak koji nisam izvršio u životu. Zaista sam osećao Đinđića kao prijatelja.

Jeste li se sretali sa nekim iz sadašnje vlasti?

Dolazio je Tomislav Nikolić da ga slikam 2004. pred izbore. Zvali su me dok sam radio knjigu o Vojvodini, ja ne volim njihovu politiku, ne volim njihov pogled na svet. Da bih ih otkačio, kada su me pitali pošto je fotografisanje, kažem im: "Jedna fotografija – 1000 evra." Oni odgovore: "Dobro, u koliko sati da dođemo?" Došao je i Vučić. Profesionalno sam uradio portret. Dogodilo se nešto čudno. Čim je video Zoranovu fotografiju kod mene, Nikolić je prokomentarisao: "Ovo je najbolji srpski političar svih vremena". Da li mu je rečeno da sam bio prijatelj sa Zoranom pa je hteo da ostavi utisak, ne znam. Isto to veče, na televiziji slušam Nikolića kako govori da je Đinđić bio veliki izdajnik. Isto veče. Nisam se posle toga nikada video sa njim niti sa Vučićem.

Iz ove vremenske distance, sa ovim saznanjem o tome kako su se stvari razvijale, da li vam se neko od onih koje ste fotografisali, sa kim ste razgovarali, čini drugačijim nego tada?

Kada portretišem ljude, pričam sa njima o raznim temama. Jedna od interesantnih ličnosti je Mladić. S njim sam pričao četiri sata, to je rađeno za "Figaro magazin". Pokušavao sam da razumem njegov ugao. Sreli smo se mesec-dva pre užasnog zločina u Srebrenici. Tada nam je ispričao da je, kada je počeo rat, on zarobio 300 ljudi – on ih je nazivao Turcima – i onda je Milošević javio da ih oslobodi, što je i učinio. "Nije prošlo ni mesec dana", kaže Mladić, "a mi opet zarobimo neke Turke koji pucaju i ubijaju moje borce, kad ono to ti isti koje smo pustili. Rešio sam, više ih neću puštati." To je verovatno bilo njegovo unutrašnje opravdanje.

A Milošević?

Sa Miloševićem nisam mnogo razgovarao, ali kada smo radili intervju za "Tajm", stekao sam utisak, a i dan-danas to mislim, da on nije želeo veliku Srbiju. Želeo je komunističku zemlju u kojoj će živeti svi, kako Srbi, tako i drugi narodi. Uvek su svi ponavljali i to sam sâm slušao od najranijeg detinjstva da "čim Tito umre, raspašće se Jugoslavija". Svako ima svoje ideje zašto se ona raspala, a moja je da je u svakoj nacionalnoj republici, koje pre Drugog svetskog rata nisu ni postajale, bio jedan koji je hteo da bude Tito, a jedino je Milošević hteo da bude Tito u celoj Jugoslaviji.

Govorite o nacionalnom principu, a uz to se, makar na našim prostorima, često vezuje i religija. Na vašim fotografijama je mnogo religijskih motiva. Je li to predstavlja vaše traganje ili na takvim mestima, događajima pronalazite neku autentičnost koja vas privlači kao umetnika?

Ja sam malo čudan čovek, ali za mene je sve što teži partikularnosti, bilo kakvoj nejednakosti, sekta uz negativni prizvuk. Bilo da je reč o rotari klubu, udruženjima, političkim partijama, religijama... Nacija je sekta. Ja smatram da nemam naciju, meni su svi ljudi na svetu apsolutno ravnopravni i isti i ne vidim, ali zaista, nikakvu razliku između komšije i Bantu crnca. Ali sam veoma zainteresovan i volim što se ljudi razlikuju. U Homolju, recimo, imaju fantastične običaje zagrobnog života. Pravio sam knjigu o Međugorju, za mene je to bila i jeste manipulacija, ali ljudi koji su tamo u ono vreme dolazili bili su duboko religiozni. Mnogo sam više voleo da fotografišem njih nego bahate turiste na Jadranu. Ja u suštini volim ljude koji su iskreno religiozni i ljude koji imaju tradiciju i koji veruju u tu tradiciju. Zamislite da su svi kao ja... šta bi onda ostalo za fotografisanje? Ja ne slavim ni rođendane, ni Novu godinu, ni praznike, ni Božić, ništa. Samo, zbog žene, slavim 29. novembar, zato što smo se na taj dan upoznali.

Taj kosmopolitski odnos o kojem govorite verovatno delom dugujete i tome što ste mnogo putovali. Odakle ta potreba za lutanjem? Urođena? Inspirisana i podržavana?

Znam kako je to počelo. Kada sam bio mali u Nišu – Niš se nalazi u kotlini, okolo su brda – stalno sam gledao u ta brda koja su bila u izmaglici i žalio što nemam neki veliki dvogled pa da vidim šta se tamo događa, pa šta je iza tog brda, pa šta je iza tog iza. Prva knjiga koju sam pročitao bila je Kroz pustinju i prašumu. Mislim da sam imao šest ili sedam godina kada sam krenuo na svoje prvo putovanje. Moj drug Braca i ja smo krenuli njegovim trotinetom iz Niša i stigli smo do Niške banje, što je čak 12 kilometara daleko, sve dok nas tamo nije video tatin prijatelj s posla, strpao nas u autobus i poslao nazad. Uvek sam hteo da vidim šta je dalje. I lutao sam često kada sam bio mali. Jednom sam se čak izgubio kada je Tito došao u posetu Nišu, ali znao sam gde stanujem pa sam pitao. Mama me je naučila da lepa reč i gvozdena vrata otvara i ja sam se toga uvek držao. Zato sam odmah kazao: "Da li biste bili ljubazni da uslišite moju molbu i kažete mi gde je ulica Filipa Kljajića?" Hteo sam da budem što ljubazniji, a ljudi su se verovatno krstili i pitali "šta je s ovim malim".

A onda mi se na drugoj godini fakulteta, studirao sam arhitekturu, rodila ideja da idem do Afrike kolima. Tada sam i počeo da se bavim fotografijom.

Šta su vam kazali roditelji?

Moji roditelji su bili prema meni bolji nego što treba. Bilo je u našoj porodici četvoro dece. Najstariji brat Velimir je 1958. emigrirao za Belgiju. Druga po redu je bila Vukica, koja je umrla u četvrtoj godini jer je dok smo bili u Nišu – tako je bar otac pričao, ja se tada još nisam ni rodio – njih troje su ušli u tramvaj. Bilo je to odmah posle oslobođenja, neki partizan je izvukao iz džepa trešnje i dao ih mom bratu i sestri. A tata nije smeo da kaže "Nemojte, prljavo je", jer se uplašio, izvešće ga pa će ga streljati. Oni su pojeli te trešnje i oboje su dobili dizenteriju. Stariji brat je preživeo, a ona je umrla. Treća je bila Danica koja je izvršila samoubistvo u 15. godini. Ja sam imao četiri godine kada se to desilo i sećam se samo dve stvari: uzela je esenciju i popila i pre toga poljubila mene i babu. I ostao sam ja. Onda su oni meni sve činili, i ono što je bilo normalno da mi se ne čini. Kada sam rekao da ću ići u Afriku, oni su odgovorili: "Sine, idi, samo se čuvaj."

Sigurno im je trebala velika snaga da vas puste...

Da, od malena su me puštali i sve mi pružali. Moji roditelji su bili izuzetno dobri ljudi, mnogo bolji nego što sam ja. Moj otac je deci koja dođu u posetu uvek davao pare, ali tako što im je novčanice krijući stavljao u džep da oni to i ne znaju; kad god bi videli nekog prosjaka na ulici, odmah bi mu davali novac. Mislim da nikada nisam mogao da učinim ni delić onoga što su oni u životu učinili za mene. Ali sam uradio koliko sam mogao. Kada su ostarili, preselili smo se u jedan zajednički stan kako bismo mogli da živimo zajedno. Oni su imali svoj ulaz, mi svoj, a između nas su bila vrata u zidu debelom 60 cm. U tim vratima je stajao frižider i bili su neki ormarići. Simpatično je što je moj sin, kada je bio mali, stalno gledao kako mu baba kucne, on otvori, ona mu da čokoladu, i onda je govorio da mu baka i deka žive u ormaru.

Ali, da se vratim na put u Afriku. Roditelji su mi dali 250 dolara, to je bila 1971. godina, ja sam vozio ami-8 koji sam preuredio tako da bi mogao da stigne do Sahare.

Koliko je trajalo to prvo veliko putovanje?

Put je trajao 52 dana, spavao sam u kolima, hranio se po samoposlugama. Ta želja da se vidi nešto drugo je istinski snažna. Proputovao sam kasnije kolima i Aziju, kroz Irak, Siriju, Iran do Indije. Ali kada sam se spremao kolima do Australije preko Azije, otišao sam u indonežansku ambasadu, da pitam da li može da se ide preko Sumatre, a oni su mi rekli "taj deo kojim ste vi predvideli da biste išli ne može, tamo su njam njam ljudi". I onda ja, da ne bih bio pojeden, odustanem od Australije.

Inače, ja sam došao do zaključka da ljudi veoma lako mogu da produže svoj život. T ako što će da putuju i žive brzo. Da li vam se nekad činilo kada negde otputujete pa doživite neke druge stvari, kao da ste duže živeli? Znači, treba da putujete što više i da što više radite, krećete se. Mene nervira – znam da nije lepo što me nervira, ali šta da radim – što kod nas ljudi stoje na pokretnim stepenicama. Ja to ne mogu da shvatim! Pa, za šta služe pokretne stepenice? Ne služe za vožnju, nego da vam olakšaju ako ste stari, pa ne možete da idete. Vi onda stanete desno, a s leve strane ljudi idu, trče. Ali kod nas ne. Bio sam juče u tržnom centru Ušće. Ma, ne samo da stoje na onim stepenicama, nego se onako fino naslone, pa se nalakte na obe strane. Zdrav čovek od 25 godina naslonjen stoji na stepenicama koje idu ka dole! Inače, pokušavam ja da se uzdržim od nerviranja, ali mi ne ide. Kao što ne mogu da ne kažem šta mislim.

A zašto biste ćutali?

Da, smatram da nije dobro ako bih ćutao. Imao sam u životu loša iskustva zbog toga, ali smatram da sam bio u pravu. Jednom su, devedesetih, sećam se, trojica policajaca jurila nekoga ko je verovatno prodavao drogu pored škole, stigli su ga i oborili. I on je ležao, a oni su prišli i cokulama ga šutirali. I svi su ćutali, ja sam se pobunio: "Što šutirate čoveka ako već leži? Ako je kriv, odgovaraće", a ostali kažu: "Ćuti, neka ga izudaraju".

Ipak, vidimo da je dosta onih koji ćute i deluje da nemaju problem sa tim. Ovo današnje vreme je, čini mi se, u Srbiji karakteristično po tome...

Mi nismo biljke, moramo da kažemo šta mislimo. Meni se čini da mi sada idemo prema jednom strašnom jednoumlju, vraćanju u totalitarizam... Onaj ko ćuti, u tome učestvuje. I ne mogu da ćutim na to što ova vlast uništava sve. Pogledajte onaj spomenik patrijarhu Pavlu. Čak da sada ne govorimo o samom spomeniku, ali u žiriju za taj spomenik nije bio nijedan vajar. Samo političari, Selaković, Vučićeva sekretarica, a jedini koji ima neke veze sa umetnošću bio je Folić. Oni su bili članovi žirija na konkursu, koji inače ja nikada nisam ni video. Nijedan profesor Akademije se nije našao tamo. Pogledajte na šta liči Cvetni trg, Slavija... Obišao sam 44 zemlje kolima, od 1968. ne izlazim iz auta, kad ulazim u Slaviju, ne znam s kim ću da se sudarim. Čega god da su se dohvatili, oni su to uništili. Beogradu će biti potrebno mnogo godina da se vrati u stanje kakav je bio pre nego što su oni došli na vlast. Šta raditi sa Beogradom na vodi? Mi nismo tako bogati da možemo da ga srušimo kao što su to uradili Šveđani šezdesetih godina prošlog veka sa jednim sličnim naseljem. Arhitektonska udruženja, komore, svi su to nazvali besmislicom. Kako je uopšte došlo do te gradnje, ko odlučuje o tome? Da vam ispričam nešto. Jedna marketinška kuća je, još ranije, kupila deset mojih fotografija. Nisam znao da su te fotografije kupljene za Beograd na vodi. I oni su napravili veliku knjigu-prospekt u 5000 primeraka – a ja se u poslednje vreme šalim i kažem da živim od minulog rada, tako što pronađem ko mi je ukrao fotografiju, pa to dam advokatima da šalju opomene. Ko plati plati, ko ne plati, da ga tuže – i svih deset fotografija su isekli. Autorsko pravo podrazumeva da ste vi slikali neku fotografiju da izgleda onako kako vi hoćete. I sada dođe neko, iseče je i ne potpiše da sam ja autor niti jedne fotografije. Znači, po Zakonu o autorskim pravima, oni su napravili prekršaj. Moji advokati hoće da pošalju opomenu, provere o kome se radi, kome da šalju opomenu, i šta bude? Cela firma ima šest računa, a ni na jednom nema ni dinara. I to se završi tako što mi kažu da bismo mogli da dobijemo tužbu, ali ne bismo mogli da naplatimo ništa jer oni nemaju sredstava. I... nismo ih tužili.

Da ne završimo ovaj razgovor sa ovim temama koje nas nerviraju...

Niste me pitali o budućim projektima, to me obično svi pitaju.

Tačno! Izvinjavam se. I koji su budući projekti?

Za Gammu sam počeo da radim 1987, ali saradnju sam nedavno raskinuo jer se nisu pridržavali ugovora. Tražio sam da mi pošalju sve moje slajdove, ima ih više od 20.000, a slikao sam razne stvari, rat u Bosni, na Kosovu, Hrvatskoj, bio sam jedan od prvih koji je ušao u Vukovar, proteste, inflaciju, Miloševića... Rešio sam sada da napravim jednu mapu sa odabranih 50 fotografija i da one budu rađene u tehnici digigrafije (Epsonova tehnologija: printer vrhunskog kvaliteta koji ima osam ili deset kertridža i štampa 2800 tačaka po milimetru, boja koja traje stotinak godina, papir koji sve to može da izdrži – kada se to udruži, govorimo o digigrafiji. Inače, priznata je u muzejima jer se zna da otisak neće dugo godina izbledeti.) Svojevremeno je Epson meni poklonio jedan printer, prošle godine su me pozvali da kažu da imaju novi i hoće da mi ga daju, samo, naravno, da na mojim fotografijama stoji njihovo ime. Ja bih i bez toga radio na njima, jer smatram da je njihova tehnologija najbolja. Taj projekat sam nazvao I remember. Donekle me je inspirisao i kolega Imre Sabo koji je pravio izložbu o devedesetim. Neke od fotografija koje planiram da stavim su objavljivane u "Lajfu", ma svuda u svetu, ređe kod nas, ali neke nikada nisam ni poslao Gammi.

Takođe, volim one projekte, i nekom takvom projektu se nadam, kada odem u neki grad ili zemlju, budu mi plaćeni troškovi puta, a ja njima poklonim sve što sam snimio da bi oni to koristili za svoje prospekte, knjige... Fotografišući tu zemlju, upoznam je mnogo bolje nego kada bih bio samo turista. Mnogo mi je značila izložba u Berlinu, ispred Bundestaga, kada je tamošnji predsedavajući u Bundestagu kazao da tako nešto Berlin, koji je mnogo toga doživeo, još nije video. I onda me je njihovo Ministarstvo spoljnih poslova pozvalo da o njihovom trošku odem u Nemačku i da fotografišem šta god hoću. Odabrao sam da mi tema bude Dunav i imao samo jedan uslov – da Dobrila pođe sa mnom. Išli smo tako i u Portugal...

I bude tu zanimljivih situacija i sa ljudima. Sećam se, kada sam slikao u Holandiji Cigane, jedan bogatiji par me je pozvao u goste. Sve čisto, uredno, beli tepisi, te njihove kuće tamo su na točkovima, mada one samo tako izgledaju, ali ne mogu zaista da idu. Ja vidim iznad bračnog kreveta veliku kvarc lampu. Pitam otkud to, a žena kaže: "Moj muž je Holanđanin, ali on želi da što više liči na mene, da bude što bliži meni, pa se stalno kvarcuje". Ja volim Cigane jer imaju razne običaje, a i sam se malo osećam Ciganinom, zbog te potrebe za lutanjem. Za vreme Čaušeskua u Rumuniji, njima je bilo zabranjeno da putuju. Davane su im kuće, a onda bi neki od njih stavljali šatore u dvorišta i živeli su u tim šatorima.


 

O supruzi i porodici – davanje bez ostatka

O supruzi i porodici – davanje bez ostatka

"Mi nismo pravili svadbu, moralo je dvoje da potpišu tako da sam ja zamolio mog druga Osmana, Sudanca sa kojim sam putovao po Evropi i njegovu devojku. Ni roditeljima nisam ništa kazao. Prvo, ja sam mislio da se nikada neću oženiti, da neću imati decu, iz jednostavnog razloga – posao fotoreportera je da bude godinu dana na Sumatri, godinu dana na Antartiku... Kada ste oženjeni, onda ne možete da ostavite ženu i da odete. A pogotovo kada imate decu. Ne možete da budete slobodni na taj način. Kada sam radio fotografije za foto-monografiju "Cigani sveta", bio sam u Indiji i svakog dana sam telefonirao kući. A kada biste tada iz Indije zvali Jugoslaviju, trebalo je i po šest sati ranije da najavite. Tako, uveče kada se vratim sa snimanja, najavim poziv i ujutru pred zoru dobijem vezu. Sve pare koje sam zaradio tom knjigom potrošio sam na telefonske razgovore sa porodicom. A nisam mogao da se ne javim svakog dana, da vidim šta rade i kako su.

Kada se rode deca, to je velika stvar, sve se menja. Imam potrebu da sve podredim njima baš kao što su to i moji roditelji činili sa mnom. Tu nema i ne sme da bude bilo kakve kalkulacije.

Dobrila i ja nismo dve osobe. Mi smo četrdeset godina u braku, mi smo zaista jedno, nema tu tvoje, moje, sve je naše i sve je dečije, to je tako u jednoj vezi, u porodici... Dobrila ide sa mnom na snimanja, ona je moj asistent i, znate, ona je i bolji fotograf od mene, ima osećaj za fotografiju, estetiku, možda nema moju tehniku... Smatram da sam ja bolji slikar zato što imam drugi pristup, a ona odmah vidi šta je dobro za fotografisanje. Ja tražim ono što je u meni da slikam, a ona vidi ono što je vani. Ja fotografišem zato što znam da mi je to potrebno za nešto, a ona ne, ona te fotografije nikome ne pokazuje. I tako godinama. Ne znam zašto. Podseća me to na onu Amerikanku Vivijen Doroti Mejer, koja je celi život fotografisala... Stotine hiljada slika, hiljade i hiljade filmova od kojih mnoge nije ni razvila. Sve je to pronađeno posle njene smrti i sada je ona viđena u samom vrhu svetske dokumentarne fotografije.

Srećan sam što ću da umrem pre Dobrile, logično je da hoću jer sam stariji i muškarac sam, a muškarci žive kraće. Oni koji umru prvi su srećniji, samo zaspimo i ne znamo ništa, a oni što ostanu, oni pate. Što sam stariji, imam sve više prijatelja koju su tako zaspali i to mi je baš teško.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net