foto: marija janković

Intervju – Marinika Tepić, narodna poslanica u Skupštini Srbije >

SNS je kriminalna organizacija

"Ja sam dobro čula upravo ponudu Baneta Trifunovića da opozicija izađe sa konkretnim predlozima i da se u zajedničkom saglasju – do koga će, duboko sam uverena, moći da se dođe – dogovore dalji zajednički aktivizam, ciljevi, rokovi, nosioci politike i oni koji će biti odgovorni: ne samo za to kako će do nje da se dođe, nego i šta ako se ukazano poverenje ne opravda. Političari moraju da budu deo toga, zato što je politička partija ili političko udruženje stub parlamentarnog delovanja. Mi možemo da se bunimo zajedno jako dugo, nije problem, ali neko sutra to mora da iznese"

Razgovor sa Marinikom Tepić, samostalnom narodnom poslanicom u Skupštini Srbije, vođen je na dan kada su se profesori i saradnici na Fakultetu političkih nauka u Beogradu pridružili inicijativi kolega sa Filozofskog fakulteta i podržali građanske proteste koji su se krajem prošle nedelje proširili na dvadesetak gradova i opština u Srbiji. Deluje da su dužina trajanja, intenzitet, masovnost i upornost protesta iznenadile vlast ali i nadmašile očekivanja opozicije. Stoga je prvo pitanje Mariniki Tepić bilo: otkud ovo?

MARINIKA TEPIĆ: Nesumnjivo je da je bunt građana na protestima potpuno autentičan. Upravo zato što su bili neočekivani, došli smo do posledice da je prošle nedelje 20 gradova šetalo. Protesti su počeli u Kruševcu kao politički, zbog pokušaja ubistva Borka Stefanovića. Tada su svi govornici bili političari. Nedelju dana kasnije organizovan je prvi protest u Beogradu na inicijativu Saveza za Srbiju (SZS), odnosno Dragana Đilasa, ali su se oni onda praktično izmestili u građanske proteste. To je takođe zanimljivo – obično se iz građanskog protest usmerava u politički, što sada i vidimo u drugoj fazi: iz vrlo impozantne mase, koja raste iz nedelje u nedelju, protesti zaista sazrevaju i idu ka putu institucionalizacije pobune, zahteva i nezadovoljstva. Ali, tačno je, moram da kažem da je i za mene neočekivano veliki broj građana bio već na prvom skupu u Beogradu. To je trenutak kada shvatite da ti ljudi nisu došli ni zbog političara, ni zbog imena i prezimena govornika, niti zbog parola.

"VREME": Kakva je vaša saradnja sa Savezom za Srbiju?

Ja sam podržala osnivanje Saveza još 2. septembra, ali sam još uvek samostalna poslanica, nisam ni u jednoj političkoj partiji. Duboko verujem da samo najšire zajedništvo opozicije može da ostvari nameru da se ovaj režim smeni i da se ponude neka adekvatna rešenja. Kad kažem "opozicija", ne mislim isključivo na opozicione političke partije. Mislim i na građane. Opozicija je i svaki onaj građanin koji – pošto čujemo kritike "samo komentarišete, tvitujete, a ne radite ništa", sa kojima se ja ne slažem – iz svoja četiri zida nama uputi neku informaciju iz svog javnog preduzeća, lokalne samouprave, ustanove kulture, jer on nema drugi način da reaguje. To jeste opoziciono delovanje, jeste pomoć i jeste nešto što treba da bude sinergija na tom putu.

To što ste opisali je odgovoran građanin, ne opozicija.

Slažem se, postoji veliki broj odgovornih građana koji su u sistemu državne uprave. Država je najveći poslodavac u Srbiji, i mislim da ne postoji nijedna porodica koja direktno ili indirektno ne svedoči o zarobljenoj državnoj upravi, njenoj zloupotrebi u jednopartijske svrhe i o ogromnoj ljubavi prema tuđem novcu koju iz dana u dan ispoljavaju Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić. Vidi se koliko je gradova uspelo da se ohrabri, odnosno građana u njima, vidi se taj impuls ohrabrenja, oni veruju da je ovo vreme kada je "počelo" i kada "možemo zajedno".

Zašto još uvek nije došlo do objedinjavanja, odnosno prelaska protesta u neku političku priču, nego se to i dalje nekako odmiče od političara? Doduše, sad postoje neki nagoveštaji da će doći do toga.

Ljudi iz organizacije protesta, konkretno Bane Trifunović, koji je bio najprepoznatljiviji do sada, takođe su zaključili da treba da se ide ka pokušaju zajedničkog dogovora sa političkim partijama, udruženjima, pokretima, sindikatima, strukovnim udruženjima – sa svom zainteresovanom javnošću koja može da se uključi u ovaj proces. Dobro sam čula upravo njegovu ponudu da opozicija izađe sa konkretnim predlozima i da se u zajedničkom saglasju – do koga će, duboko sam uverena, moći da se dođe – dogovore dalji zajednički aktivizam, ciljevi, rokovi, nosioci politike i oni koje će biti odgovorni: ne samo za to kako će do nje da se dođe, nego i šta ako se ukazano poverenje ne opravda. Političari moraju da budu deo toga, zato što je politička partija ili političko udruženje stub parlamentarnog delovanja. Mi možemo da se bunimo zajedno jako dugo, nije problem, ali neko sutra to mora da iznese.

Ne može se šetati u beskraj jer će se ta energija u jednom trenutku potrošiti. Sa druge strane, uveliko se najavljuju vanredni izbori. Za šta ste viza bojkot ili za izlazak na izbore?

Ja sam apsolutno za bojkot izbora, pritom govorim u svoje ime. U datim okolnostima ne postoje nikakvi uslovi za fer i poštene izbore. Najpre, ne postoje medijski uslovi koji su preduslov za njih. Potpuno mi je fascinantno to Vučićevo tumačenje slobode medija. On stalno priča, "eto, vidite, mogu svašta da mi kažu". To sa jedne strane jeste polutačno – tamo gde imate prostor da kažete – ali zato te prekosutra pojede mrak. To je ta sloboda medija – možeš da kažeš, ali si onda svakako nastradao na ovaj ili onaj način. Potom, postoji političko nasilje koje progresivno raste, razvija se iz godine u godinu, i na lokalnim izborima u Lučanima i u ostalim opštinama dostiglo je vrhunac – za sada. Mi imamo problem ne samo sa neprimenjivanjem izbornih zakona nego i sa njihovom zloupotrebom – najpre, u predizbornom periodu, potom u izbornom danu, i naročito u postizbornom periodu, kada se ulažu prigovori.

Sad ću da budem đavolov advokat: u redu, budu izbori, opozicija bojkotuješta onda?

Nije dovoljno da ih bojkotuje samo opozicija, moraju da ih bojkotuju i građani. Strašno je važno da objasnimo zbog čega se bojkotuju izbori i koji su efekti. Bojkot nije samo jednodnevna ljutnja – raspišu se izbori, mi smo se razljutili zbog svega ovoga – a inače smo jako ljuti – i nećemo da izađemo. A šta radimo u ponedeljak posle izbora?

Šta radite u ponedeljak?

Pre svega to je rušenje legitimiteta tih potencijalnih izbora, ukoliko se dese. To bi bili izbori bez opozicije i bez kritične mase koja bi dala legitimitet jednoj stranci i jednoj koaliciji. Verujem da većina ljudi koji šetaju petkom ili subotom isto to misli. Ali moramo da znamo upravo to – šta radimo posle, zato što će ta vlast nakon pretpostavljenih izbora svakako da se konstituiše.

Imaće i sasvim dovoljno opozicije.

Ali neće imati legitimitet.

Zavisi šta gledate, da li je to broj izašlih birača ili nešto drugo. Ova vlast ni sada nema legitimitet, u smislu da krši sve postojeće zakone i pravila.

Vidite, ja mislim da je na neki način ima, i mislim da je to velika greška, između ostalih i političara koji su – ili koji smo – dozvolili sebi da suviše dugo ostanu u Skupštini.

Evo, zašto sada razgovaramo u Skupštini? Zašto niste izašli iz Skupštine?

Mislim da sam jedina poslanica koja je gotovo šest meseci bojkotovala zasedanja i nažalost veoma mali broj ljudi je to primetio. Naravno, jedan čovek u tome ne može da uradi ništa. Bojkot Skupštine – kao i bojkot izbora – nije uspešan ako ga uradi jedan čovek ili jedna partija.

Dobro, ali vi ste samostalna poslanica, nemate partiju koja se eventualno ne bi složila sa vama. Ne razumem zašto ste ostali. Jedna stvar je bojkotovati sednice, a druga stvar je napustiti instituciju, odnosno izaći iz Skupštine. Ostankom dajete legitimitet skupštinskoj većini.

Naše ostavke podrazumevaju da će na naše mesto doći neko drugi. Vi time niste apsolutno ničim ugrozili vladajuću većinu, niti ste im srušili ili ugrozili legitimitet, a možete čak i da ih ojačate. Uzmite u obzir da će na moje mesto doći neko iz Lige socijaldemokrata Vojvodine. Pre će biti da ćete ih ojačati nego da ćete im ugroziti legitimitet.

Da, ali to se može reći i za bojkot izboraako ne izađete na izbore, SNS će uzeti 220 umesto 100 poslaničkih mesta, i onda će biti mnogo jači. Ne vidim razliku između te dve stvari.

Moram samo da podsetim da mi jesmo napustili zasedanja sa poslednjom sednicom o budžetu. To je bila jedna od najuspešnijih aktivnosti opozicije, sinhronizovana u smislu najvećeg broja opozicionih poslanika. Zajedno smo hteli da se naš glas i mišljenje o budžetu čuju, pa makar i mimo te sale. Noćili smo ovde, praktično smo bili protest pre protesta, jer smo, dan pre nego što je održan protest prve subote u Beogradu, napustili i zasedanje i parlament, pozvali ljude u subotu i pridružili se njima nakon napuštanja zasedanja.

Iz ugla građanina, ne vidim koja je svrha pozivati na nedavanje legitimiteta bojkotom, a onda i dalje ostati u Skupštini.

Mi nemamo suprotna mišljenja, potpuno se slažem sa vama. Ja to zagovaram već godinu dana.

U javnom prostoru se otprilike stvara sledeća slika: eto, sad će biti bojkot, i svi sad tu imaju neke svoje želje šta i kako treba da se uradi nakon što se promeni vlast. Ali stvari stoje ovako: budu izbori, bude bojkot, SNS uzme 220 poslaničkih mesta i ostane na vlasti. Kako doći u poziciju da se preuzme ili osvoji vlast u tom scenariju?

Ostanu na vlasti, da, ali bez legitimiteta. To je prva stvar, koja je prilično važna, ne možete to osporiti. Druga stvar je da će se pritisci pojačati da se ponovo raspišu izbori, koji bi morali da budu slobodni i fer, upravo usled nelegitimiteta. Ukoliko se to ne desi, naravno da će se opet bojkotovati. Neće to moći da traje doveka.

Ja tu ne vidim međukorake: kako se od stanja bojkota dolazi u stanje da se predlaže ekspertska vlada na godinu dana?

Opozicija, a rekoh da tu ubrajam ne samo političke stranke nego i građane, ima osnovni zadatak da vrši pritisak. Da mi možemo da menjamo zakone i da najdirektnije utičemo, mi bismo bili vlast, ne opozicija. Ali je pritisak, priznaćete, prilično veliki. Moram da vas podsetim, pre samo šest meseci niko nije mogao da zamisli da će ovako nešto moći da se dešava u Srbiji. Ni nakon prve subote u Beogradu to nije bilo zamislivo. A to znači da se ipak nešto dešava, i da ovaj pritisak daje neke rezultate, uz sve kritike. Po meni je manje važno "brojati zareze" u odnosu na ono sa čim se suočavamo svakog dana. Pogledajte kako je izgledalo poslednjih deset dana: dok se mi bavimo time da li je neko izgovorio ne znam koju rečenicu, imamo tri ili četiri veoma važna javna događaja. Imali smo lažno masovno hapšenje sa stravičnom paradom – "150 kriminalaca", "mi smo im stali na put", a većina je puštena odmah. Protiv jedne trećine uopšte nije podignuta optužnica, a i ovi koji su optuženi dobili su prijave prilično benignog karaktera. Potom, prilikom obeležavanja godišnjice ubistva Olivera Ivanovića građani nisu mogli da dođu i upale sveću. Ujutru je Aleksandar Vučić sa Markom Đurićem mogao da upali sveću, ali desetine hiljada građana to nije moglo. I potom, cela ova parada sa Putinom.

Mislite li da je moguće da Vučić, takav kakav je, prihvati uslove opozicije?

Jako je teško da bilo ko racionalan promišlja šta se dešava u sivoj masi Aleksandra Vučića. Neodgovorno je davati takve ocene, zato što stvarno ne znam da li njegovo ponašanje na dnevno-nervnoj političkoj bazi može biti predmet bilo kog ozbiljnog razgovora. Ne mogu da se bavim tim procenama – vidite da on iskače iz porodilišta, da je on i poligrafista, i tužilac, i policajac, i odbojkašica, sve je on. Mi radimo svoj deo posla i mislim da ga solidno radimo za sada. Sa druge strane, vidimo da se i ljudi iz sistema SNS-a ne samo distanciraju nego i uviđaju šta se tu dešava. Pre nekoliko dana dobila sam prilično pouzdanu informaciju da su svi autobusi koji su imali sliku Putina na šoferšajbni bili besplatno propuštani na svim naplatnim rampama širom zemlje. To je informacija koju može da vam dostavi samo neko iz sistema, neko ko je za to znao. To su ljudi koji su možda i stvarno verovali da će biti drugačije – u prvih godinu ili godinu i po dana ove "ekipe", kada se Aleksandar Vučić kao ministar odbrane još uvek udvarao ljudima. Neki naivniji i verujem u mnogo čemu dobronamerni ljudi. Pa, curile su informacije sa njihovog Glavnog odbora o tome kako izgleda prisilno uterivanje ljudi u autobuse na sve te događaje; pa ti ljudi onda beže, pa ih kažnjavaju, i sad moraju da se slikaju na svakih pola sata da bi dokazali da nisu pobegli. Vi vidite da se taj sistem i iznutra kruni. Sami ti ljudi uviđaju da je zaista neizdrživo.

Takođe, veoma je važno da ljudi znaju, naročito moja generacija, koja je imala mnogo razočaranja do sada, da nema više propuštenih prilika, i da ih sigurno neće biti kada ovi odu sa vlasti. Tu prvenstveno mislim na proces lustracije, koji ovog puta mora da se završi u punom kapacitetu.

Pa prošlog puta nije ni počeo. Donet je zakon, i to je bilo sve.

Zakon je bio na snazi, postojali su članovi okrnjene lustracione komisije, pošto nikada nije bila u punom kapacitetu, ali to sada ne sme da se dogodi. Ideja lustracije nije osveta, nego onemogućavanje onih koji su se ogrešili o ljudska prava da to ikada više čine u naše ime. Kada kažem "ljudska prava", uglavnom je prvi refleks "ma, ko će sad time da se bavi". Ali, ljudsko pravo je i pravo na informisanje, i izborno pravo, i pravo na rad, i pravo na život – sve je to upitno pod ovim režimom. I kada pričam o lustraciji, ne mislim samo na državnike, na članove Vlade ili na predsednika, nego i na sudije, tužioce, urednike medija, predsednike upravnih i nadzornih odbora – dakle, na sva imenovana i postavljena lica na koja treba da se primeni lustracioni postupak, a ne samo na ove najvidljivije. Naravno, mora postojati i antikorupcijski tužilac. Imali smo u neposrednoj blizini priliku da vidimo Lauru Koveši u Rumuniji. Ona nažalost više nije tužilac, ali je uradila golem posao tokom svih tih godina i ona je najbliži primer uspešnog antikorupcijskog tužioca. Za mene, Srpska napredna stranka nije politička stranka koja upravlja kriminalno. Ona je za mene kriminalna organizacija koja se samo registrovala kao politička stranka, i to takođe mora da ima svoj epilog u postrežimskom periodu, naročito u odnosu na ogromnu ljubav prema tuđem novcu, prema novcu građana.

Šta se dešava u vezi sa onim pretnjama smrću koje ste dobijali i pokrenutim postupkom?

Po mojim saznanjima, taj postupak još traje, pošto ga je Više javno tužilaštvo u Beogradu preuzelo i po službenoj dužnosti vodi taj postupak, jer smatraju osnovanim pretnje smrću koje su mi upućene. Reč je o takozvanom novinaru Tomislavu Lovrekoviću iz Novog Sada koji je te najeksplicitnije pretnje uputio u jednom svom tekstu – da sve Marinike treba ućutkati, prvo snajperski, onda artiljerijski. To je praktično bila jedna kampanja, počev od mog pitanja koje sam postavila 2. novembra 2017. godine – šta fašista Džim Douson radi u Srbiji, uprkos tome što mu je zabranjen ulaz u neke susedne zemlje, a sluteći da je to nemoguće bez saradnje ljudi iz vlasti i SNS-a.

On se, beše, slikao i u Vladi Srbije?

Sam Džim Douson je dao prvi dokaz, fotografijom iz Palate Srbija. Miša Vacić ih je tamo primio, tada je bio službenik u Vladi Republike Srbije, u Kancelariji za Kosovo i Metohiju Marka Đurića. Nakon toga sam ja postavila pitanje, i posle je objavljen taj tekst – ni prvi, ni poslednji, ali je bio eksplicitan. Onda su se u dva navrata pojavljivali ti grafiti "Marinika, shvati, nećemo stati". Po meni, oni su bili "mlađa sestra" parole "Ako država stane pred Marinikom, mi nećemo stati". Tu prvu parolu je potpisao Mihajlo Janjić, tada iz pokreta "1389", dakle, takođe organizacija Miše Vacića. Janjić je sada njegov poverenik za severnu srpsku pokrajinu u Srpskoj desnici.

Naravno, u januaru 2018, kada je osnovana Srpska desnica, rame uz rame sa Vacićem stajao je Milenko Jovanov, potpredsednik SNS-a, kao počasni gost, i tu više nije bilo nikakve dileme da je čitava ta ekipa na povocu bratije Vučić i da im služi u ovakvim situacijama, kada treba nekoga da zastrašuju ili da prete opozicionarima – naročito ako su žene, manjina... Mi smo laka meta za njih. Ja sam reagovala otvorenim pismom međunarodnoj i domaćoj javnosti, i mislim da je to bio trenutak kada su malo počeli da paze. To ne znači da su se smirili, jer je postalo vrlo čujno da su unutar svoje ekipe počeli da me nazivaju "Džo", aludirajući na britansku parlamentarku koja je izbodena na smrt godinu i po dana pre toga, a oči britanske javnosti su prvo bile uperene u organizaciju "Britain first", čiji je osnivač upravo Džim Douson.

Pre nekoliko dana videla sam fotografije Miloša Vučevića, još jednog potpredsednika SNS-a i gradonačelnika Novog Sada, koji se vrlo radosno fotografiše sa tim Janjićem i ljudima iz Srpske desnice, kao i njegovog naprednjaka, koji je predsednik gradskog odbora Novi Sad – on se takođe vrlo radosno fotografisao sa Džimom Dousonom. To je sada neskriveno savezništvo, saučesništvo, hiperprodukcija tih desničarskih organizacija koje bi, kao, trebalo da naprave nekakav svoj front, a zapravo je to samo držanje na povocu ultradesničara koji treba da posluže svrsi kada Aleksandar Vučić i njegov brat pomisle da je to važno. Naravno, i da se ubacuju na ove šetnje – znate da je na jednoj od šetnji Miša Vacić bio sa nekoliko ljudi, pa ih je policija udaljila.

Nedavno je i poslanik Vladimir Đukanović napisao na svom Tviter profilu isto to – "Marinika, shvati, nećemo stati", a Vučić je stao u zaštitu ove parole, kada je "objasnio" da je poslanik Đukanović zapravo mislio nešto poput "shvati, nećemo stati da pobeđujemo".

Ma, naravno. Vučić staje u zaštitu svakog ko preti opoziciji. On je stao u zaštitu i osoba koje su, osnovano ili ne, bile sumnjičene za ubistva opozicionih političara.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net