<< VESTI | | 18.01.2019 11:17


Autor

komentar dana >

Demonstracija ljubavi i moći

Jasno je zašto je Vladimir Putin došao u Beograd: Nakon što je pravoslavna Crna Gora pre nepunih dve godine prebegla u NATO i pošto će pravoslavna Makedonija ove godine postati članica NATO-a, hteo je i kod kuće i na Zapadu da pokaže da Rusija još uvek ima odanog pravoslavnog saveznika na Balkanu. Srbija je jedina evropska zemlja u kojoj može da računa na scenografiju velelepnog dočeka, gde može da očekuje da mu desetine hiljada ljudi oduševljeno kliču na ulicama, a njen predsednik mu se snishodljivo obraća na ruskom jeziku. To su dragocene slike za unutrašnju i spoljnu propagandnu upotrebu.

Jasno je i kakvu korist Aleksandar Vučić ima od Putinove posete: Demonstracija ljubavi i priteljstva između Srbije i Rusije je opomena Zapadu da ga ne pritiska previše da prizna nezavisnost Kosova i prekine da blokira prijem Kosova u međunarodne organizacije, da ne bi obrnuo ćurak.

Na unutrašnjem planu bila je to pokazna vežba "žutom ološu" (izvor: "Informer") i sopstvenim pristalicama da slučajno ne posumnjaju u sopstvenu snagu i autoritet Predsednika nakon višenedljnih protesta opozicije. Doček Putina bila je neka vrsta kontramitinga sa "125.000" učesnika (izvor: "Informer") koji treba da osokoli pristalice i obeshrabri protivnike.

Orden Aleksandra Nevskog koji je dobio od Putina je poruka pristalicama Boška Obradovića, Vuka Jeremića i nevernim Tomama u sopstvenoj radikalskoj bazi koji su postali sumnjičavi zbog preteranog Vučićevog očijukanja sa Zapadom, da je on taj jedan jedini na koga veliki pravoslavni brat računa u Srbiji. Vučić se osunčao u Putinovoj moći i dobio priliku da kao na dodeli Oskara ruski državni orden posveti svom ocu i svojoj deci.

Oba autokratska predsednika izvukla su maksimalnu političku korist od, doduše protokolarno neuobičajno kratkog, višečasovnog Putinovog boravka u Beogradu. Privredni ugovori su mogli da se potpišu i bez njihovog druženja.

No, kao i kod svega drugog u Srbiji, ispod izglancane površine medijski skrojene i Vučićevim potrebama prilagođene stvarnosti krije se tugaljiva slika čemera, proćerdanih decenija i podgrevanih iluzija starijih naprednjačkih pristalica, koji su dok su bili mlađi i zdraviji verovali Vojislavu Šešelju i Slobodanu Miloševiću.

Ničeg veličanstvenog niti zastrušujućeg nije bilo u toj ogromnoj masi umornih ljudi dovedenoj iz čitave Srbije da kliče Putinu i Vučiću i maše ruskim i srpskim zastavicama za dnevnicu od 1.500 dinara, sendvič, koji litar mleka, po nalogu nekog direktora ili partijskog šefa ili po soptvenog nahođenju. Satima su disciplinovano čekali na komandu da krenu ka Hramu Svetog Save. Namučeni izrazi lica, svet koji odiše nemaštinom i potrebom da veruje u nešto: u nadu koju im prodaje Vučić, u ljubav i podršku koju im prodaje Putin.

Zastrašujuća ili impresivna – u zavisnosti iz čijeg ugla se gleda – je bila organizacija te nepregledne mase ljudi: agilni es-en-es-ovski aktivisti koji kao podoficiri autoritarno komanduju, razdvajaju kolonu kako bi udarni transparentni došli do izražaja i kako bi se napravio prostor za kamermane i fotografe. Kao neka partijska vojska koja se po potrebi diže na noge usmeravana projekcijama ljubavi ili mržnje.

Vučić je pokazao da to može. Shvatio je to Putin. Shvatio je Zapad. Shvatili su to njegovi pobornici. I shvatila je to srpska politička i građanska opozicija.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net