foto: ap
I DALJE POD SENKOM SUMNJE ZBOG DOPINGA: Ruski olimpijski komitet

Sport i politika >

Instrument meke moći

Zbog svoje popularnosti i sveprisutnosti savremeni sport je postao instrument "meke moći" država, koje organizacijom velikih sportskih događaja jačaju svoju poziciju i ugled u svetu. Tako je i Srbija sa komšijama ušla u trku za organizaciju Svetskog prvenstva u fudbalu 2030. godine. U poređenju sa političkom dobiti, finansijski profit se čini sekundaran

"Dvadeset četvrto Svetsko prvenstvo u fudbalu počinje večeras u Beogradu na velelepnom nacionalnom stadionu ‘Dragoslav Šekularac’ utakmicom između domaćina Srbije i Argentine. Sve oči sveta su uprte u Srbiju, jer počinje najveća fudbalska smotra – počinje Mundijal!"

Ovako nekako bi mogla da glasi vest iz budućnosti, obistini li se ideja potekla od grčkog premijera Aleksisa Ciprasa da četiri balkanske zemlje – Srbija, Bugarska, Rumunija i Grčka – 2030. godine organizuju SP u fudbalu. Iako danas deluje kao naučna fantastika i sama mogućnost da se, uz Olimpijske igre, najveći globalni sportski događaj organizuje i u Beogradu, ova ideja ipak zaslužuje obazrivu podršku. Šta bi to značilo za zemlju i čitav trusni balkanski region možda je suvišno i govoriti, ali opravdano je zapitati se kako i zašto je baš sport postao jedan od glavnih instrumenata država kojima se ostvaruju spoljnopolitički ciljevi i afirmišu različiti interesi. U slučaju organizacije Mundijala, stvari su prilično jasne: osim umešnog lobiranja i obezbeđene finansijske konstrukcije koja se meri u milijardama, pa i desetinama milijardi evra (vidi okvir), neophodno je da se sklope i brojne geopolitičke, ekonomske i sportske "kockice" kako bi jedna zemlja, ili više njih, bila odabrana da organizuje takmičenje takvog formata.

LOBIRANJE I NOVAC: Kada je u pitanju porast globalnog uticaja sporta na šira društvena zbivanja, nedovoljno je reći da su za to zaslužni "samo" njegova masovna popularnost, sveprisutnost u medijima i novac. U prethodnih nekoliko decenija primetno je zasićenje javnosti od brojnih neuspeha politike i "klasične" tvrde diplomatije, te su države osmislile drugačije vidove sopstvene afirmacije i promovisanja svojih interesa. Najpre kroz ekonomiju, iz koje je izrasla ekonomska diplomatija, zatim kulturu, koja se strateški sve više prezentuje putem tzv. kulturne diplomatije, a u poslednje vreme i kroz informacione tehnologije (sve prisutniji je pojam tzv. digitalne diplomatije) i, naravno, kroz sport. Tako se danas već može govoriti o sportskoj diplomatiji i strateškoj upotrebi sporta u međunarodnim odnosima kao relativno novom globalnom fenomenu koji unapređuje tzv. meku moć država.

Nisu, međutim, samo vlade i pripadajuća ministarstva zadužena za realizaciju nacionalnih ciljeva putem ove sve popularnije industrije. Osim državnih aktera ovu razgranatu mrežu čine i sportski savezi i druga sportska tela, javna i privatna preduzeća, multinacionalne korporacije, nevladin sektor, pa i uspešni pojedinci koji su se dokazali u sportskim vodama.

Upravo na primeru Srbije najbolje se može videti koliko su naši sportisti u prethodnih nekoliko decenija na pozitivan način menjali sliku o Srbiji u svetu – košarkaši i odbojkaši u drugoj polovini devedesetih, ili teniseri i vaterpolisti u prethodnih desetak godina. A zbog doprinosa ugledu zemlje, svojevremeno se i država Srbija na simboličan način odužila srpskim teniserima i teniserkama dodelivši im diplomatske pasoše.

ZAJEDNIČKA KANDIDATURA: Na sastanku kvadrilaterale održanom u Beogradu prošlog meseca, najavljeno je formiranje inicijalnog organizacionog komiteta za kandidaturu Srbije, Bugarske, Rumunije i Grčke za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2030. Takođe, načelan plan je i da se ove četiri zemlje zajednički kandiduju i za organizaciju Evropskog prvenstva u fudbalu 2028. godine. S obzirom da će naredno EP 2020. godine biti održano u 12 gradova iz 12 različitih zemalja, jasno je da zajednički fudbalski projekat evropsko-balkanskih zemalja ima perspektivu.

Ukoliko sve ne ostane u domenu dnevnopolitičkih priča i obećanja, to bi mogli biti koraci u dobrom smeru i svakako bi poboljšali turbulentne regionalne odnose. Osim nepobitnih ekonomskih i infrastrukturnih potencijala ovakvih mega projekata, od ovakve regionalne saradnje profitiraju i politički i bezbednosni aspekti. Srbija u trku za organizaciju EP i SP ulazi sa prijateljskim i pravoslavnim zemljama koje su članice EU i NATO-a, a Bukurešt i Atina nisu priznali nezavisnost Kosova, što bi moglo da se tumači kao svojevrsna politička poruka.

Prvu priliku da se pokažu kao ozbiljni domaćini velikog međunarodnog sportskog događaja, Srbija, Bugarska, Rumunija i Grčka imaće već 2021. godine, pošto će u ovim zemljama biti održano Evropsko prvenstvo za odbojkašice.

DVE KOREJE, URUGVAJ I ARGENTINA: Ozbiljnog takmaca za dobijanje organizacije Svetskog prvenstva u fudbalu četiri balkanske države imale bi u potencijalnoj zajedničkoj kandidaturi Severne i Južne Koreje, uz koorganizaciju moćnih azijskih igrača Japana i Kine. Vredi se podsetiti da su Severna i Južna Koreja već imale zajednički defile na otvaranju ZOI u Pjongčangu pod zastavom ujedinjene Koreje, a ukoliko bi se u narednom periodu, zahvaljujući diplomatskim naporima velikih sila, okončalo višedecenijsko neprijateljstvo među ovim zemljama, planirano je i podnošenje zajedničke kandidature za organizaciju Olimpijskih igara 2032. godine.

Osim azijskih zemalja, Mundijal u fudbalu 2030. žele zajedno da organizuju i Argentina, Paragvaj i Urugvaj, što bi se zgodno poklopilo sa stogodišnjicom od prvog organizovanog Mundijala u istoriji, u Urugvaju 1930. godine.

Savremeni sport u ovom obliku ne bi postojao da nije bilo interesa velikih korporacija i svetala "globalnih reflektora" uprtih u ovu industriju. Činjenica da se u sportu vrti ogroman novac pogoduje i sve većoj isprepletenosti krupnog kapitala, politike i samog sporta. Upravo zbog toga što zemlje i gradovi domaćini velikih sportskih događaja postaju i globalni epicentri finansijskih, infrastrukturnih, ekonomskih, kulturnih, turističkih, ali i medijskih projekata, koji znatno prevazilaze nacionalne okvire, sport je postao plodno tle za manipulaciju, mešetarenje, korupciju i zgrtanje ogromnog novca.

Ne čudi stoga što se u prethodnom periodu zbog serije korupcionaških afera u Međunarodnoj fudbalskoj federaciji (FIFA) nadvila senka sumnje nad regularnošću izbora domaćina Mundijala. U zapadnim medijima posebno se apostrofira navodna kupovina glasova prilikom odlučivanja o dodeli svetskog fudbalskog prvenstva Rusiji i Kataru. Svesno se, međutim, prenebregeva činjenica da su mito i drugi koruptivni metodi korišćeni i ranije, kako bi se osiguralo da se Mundijal "dodeli" Francuskoj 1998, Nemačkoj 2006. i Južnoj Africi 2010. godine.

KO POTPLAĆUJE: Optužbe na račun Moskve i Dohe jednim delom bile su plod neostvarenih političkih i finansijskih interesa zemalja koje nisu prošle na izborima, ali bilo je tu i snažnih primesa nacionalne ljubomore. Rusija je organizaciju prestižnog takmičenja dobila u konkurenciji Engleske, zajedničkih kandidatura Belgije i Holandije, kao i Portugala i Španije. Sa druge strane, Sjedinjene Američke Države, Australija, Japan i Južna Koreja, koji su se kandidovali za organizaciju Svetskog kupa 2022. godine, teško su podneli poraz od malenog Katara (vidi "Vreme" br. 1425). Kako bi se ponovo uspostavio geopolitički balans i donekle podmirili interesi vodećih zapadnih zemalja, prošle godine su delegati FIFA doneli odluku da se Svetsko prvenstvo u fudbalu 2026. godine održi u SAD, Kanadi i Meksiku.

Nije, međutim, samo svetski fudbal poprište političke borbe među najmoćnijim državama sveta. Najdirektniji primer upliva visoke politike u sport jesu moderne Olimpijske igre, koje su tokom čitavog 20. veka bile pravi poligon za odmeravanje snaga velikih sila i njihovih saveznika. U današnje vreme, nastankom multipolarnog poretka, uloga sporta i sportske diplomatije postaje sve važniji faktor u redistribuciji političke i ekonomske moći u svetu.

Stadion u Rostovu

IMA LI SPORTA BEZ POLITIKE: U tom kontekstu, sposobnost i efikasnost lobiranja u međunarodnoj areni direktno su proporcionalne ekonomskom razvitku i napretku pojedinih država. Zemlje BRIKS-a, među kojima prednjače Kina, Rusija i Brazil, najbolje su iskoristile periode sopstvenog razvoja u prethodnih nekoliko decenija, kako bi i kroz sport pokazale svoja dostignuća na globalnoj pozornici.

Ruska Federacija organizovala je ZOI 2014. godine u Sočiju i Svetski kup u fudbalu prošlog leta; Kina je svoju meku moć pokazala 2008. na Olimpijskim igrama u Pekingu, dok je Brazil takođe bio domaćin letnjih OI u Riju 2016, kao i Mundijala dve godine ranije. Od zemalja koje ne predstavljuju globalne velesile ističe se zalivska monarhija Katar, koja masivnim investiranjem u sport i sportske događaje (domaćinstvo SP u fudbalu 2022, kupovina fudbalskog kluba PSŽ i najskupljih igrača Nejmara i Mbapea; tu su i organizacija Moto GP trke i ATP turnira u tenisu itd.) širi svoj spoljnopolitički uticaj gotovo na svim meridijanima. U Evropi se posebno ističe Francuska, koja sportu i sportskim događajima daje strateški nacionalni značaj.

Imajući u vidu da veliki sportski događaji po pravilu osnažuju političke, ekonomske i društvene interese zemalja i gradova domaćina takvih sportskih priredbi, za Srbiju bi bilo od velikog značaja da upravo kroz sport pospeši saradnju sa drugim državama i unapredi kulturnu, trgovinsku, investicionu i turističku klimu. Činjenica je, međutim, da ni više od dve decenije nakon građanskog rata, nekadašnje republike Jugoslavije nisu uspele da se na pravi način "povežu" u oblasti sporta (netrpeljivost, zviždanja, sukobi na tribinama, redovna su pojava na sportskim takmičenjima kada se susretnu sportisti iz tih zemalja), uprkos određenom napretku u oblasti košarke, recimo (formiranje Jadranske/ABA lige).

DOKAZANO USPEŠNI: Vredi napomenuti i da je Beograd u prethodnom periodu bio domaćin brojnih međunarodnih takmičenja – među kojima se izdvajaju Univerzijada 2009. godine, finale Dejvis Kupa u tenisu 2010, Evropsko prvenstvo u vaterpolu 2016, Evropsko dvoranskog prvenstvo u atletici 2017, Fajnal for Evrolige u košarci 2018. godine itd. – čime je pokazao da ima kapacitet da uspešno organizuje velike i masovne sportske događaje.

U slučaju Srbije vest o podnošenju zajedničke kandidature za organizaciju najprestižnijeg fudbalskog takmičenja možda deluje isuviše nerealno i bombastično, gotovo kao da je doletela iz Netflix produkcije. Ali, šta ako stvarno dobijemo taj Mundijal?


 

Milijarde za infrastrukturna ulaganja

Organizovati tako veliko takmičenje kao što je SP u fudbalu iziskuje ogromna finansijska sredstva, koja u najvećoj meri padaju na teret poreskih obveznika zemalja domaćina. Prema nekim informacijama, Rusija je za organizaciju Mundijala prošle godine potrošila blizu 14 milijardi dolara, ali je zato izgradila 12 novih stadiona i 11 novih aerodromskih terminala, nove auto-puteve i metro stanice. Troškovi organizacije SP u Brazilu iznosili su između 12 i 15 milijardi dolara i, takođe, lavovski deo novca utrošen je na poboljšanje transportne i sportske infrastrukture.

Iz perspektive tako velikih ulaganja Rusije i Brazila u organizaciju svetskih prvenstava, troškovi pripreme Mundijala u Južnoj Africi ili Nemačkoj (svaka zemlja potrošila je oko 4 milijarde dolara) deluju "skromno". Kada je u pitanju potencijalna zajednička organizacija Mundijala Srbije, Rumunije, Grčke i Bugarske, ukupni troškovi, koji bi mogli biti na nivou onih koje su izdvojile Nemačka ili JAR, bili bi ravnomerno podeljeni među zemljama. Naša država imala bi velike izazove da unapredi ukupnu transportnu, sportsku i turističku infrastrukturu u skladu sa zahtevima FIFA.

Ukoliko bi se utakmice u Srbiji igrale samo u Beogradu, osim najavljene izgradnje nacionalnog stadiona bilo bi neophodno u najmanju ruku u potpunosti renovirati stadione Crvene zvezde (izgrađen 1963) i Partizana (1949). U slučaju da se utakmice igraju i van glavnog grada, to bi podrazumevalo izgradnju makar još dva ili tri stadiona.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net