<< VESTI | | 12.01.2019 13:15


Autor

komentar dana >

Subotnji ogled iz šetnje

Veliki se upitnik spustio na Srbiju: šta se to dešava ovde, u Beogradu, od subote do subote? Zapravo, više ne samo subotom i ne samo u Beogradu. Zovu me mediji iz tzv. regiona, radoznali su, traže izjave i tekstove: ko to usred januara gaca po ovom čađavom snegu koji tajkun Đilas namerno nije hteo da očisti, pa je evo nepočišćen preživeo nekolike avguste i dočekao ovu nedužnu narodnu vlast? Ko je taj tzv. prosečni šetač, kakva mu je ideološka i geopolitička orijentacija, volije li Rusiju ili Evropsku uniju, da li mu je Kosovo srce Srbije ili mu je Kosovo susedna država, da li mu je RS genocidna tvorevina ili mu je bratska srpska zemlja s kojom će se kad-tad ujediniti, da li mu je Irinej mudri patrijarh ili mu je ekscentrični bradati čiča s lažnim imenom i pravim haljinčetom, da li je za gej prava ili je za gej kriva, gde zeka pije vodicu i koliko anđela stane na vrh čiode? Upitnicima ovde nipošto nije kraj, nego se odavde račvaju na sve strane, dok načisto ne skomolam pred radoznalošću koju razumem, ali joj ne umem sasvim udovoljiti.

Jer ja se, kako je red u takvim prilikama, manje ili više trudim da ostavim utisak kako znam relativno pouzdane odgovore na ta i slična pitanja, mada je jasno da ih ne znam, ne što ne bih da ih znam, nego što ih u takvoj poželjnoj čistoći nema, i što su do podneva nejasni i protivurečni, a od podneva složeni i, hm, opet protivurečni. Ko će, dođavola, tačno znati šta je sve u glavi i srcu ovog mnogoglavog beogradskog i srpskog zoon politikona? Svega tu ima na kamari, od reda do reda, od čoveka do čoveka: i mudrosti, dobrote, iskustva, građanske emancipovanosti i hrabrosti, ali i đubreta svakojakog, otpada i šodera nataloženog u glavama i srcima šetača (a tek nešetača!) tokom ovih decenija našeg manje-više kontinuiranog srozavanja, naših stalnih vežbi iz samoskrivljene nezrelosti. Nema tog lumena koji bi razabrao pa probrao, hirurški precizno odvojio tzv. žito od tzv. kukolja, pa rekao – ove tu što šetaju priznajem za svoje i šetam s njima, a ove druge što šetaju neka nosi kome trebaju, daleko im lepa kuća. U idealnom svetu bio bi to, verujem, lak zadatak, mada opet, protiv čega bi se uopšte šetalo u idealnom svetu? Kako god, u ovom našem, u svim njegovim dimenzijama, to je pipav, prljav i naposletku neobavljiv posao, teži od razdvajanja ulja i vode, a trenutno bar nema ni nekog smisla, jer to što zajedno šetaju ljudi koje bi inače malo toga moglo povezati nije tek slučajnost i ljuta nevolja, nego je zakonita posledica onoga što ih je sve zajedno prepokrilo da im se ni oči ne vide, što im čuči na glavi i što im iz vratnih žila pije krv na slamčicu (dok ih istovremeno 'vata gde ne sme i džepari gde stigne).

Eto, zato i ja, kad god mi se namesti pogodna subota, krenem u poslepodnevnu šetnju s hiljadama nepoznatih ljudi, manje zato ne bih li ih bolje proučio da znam reći koji su i kakvi su kad me neko pita, više zato što ne umem da smislim dobar razlog da subotom u to vreme budem negde drugde, bilo gde drugde. Jer nas sve povezuje isto osećanje građanske i ljudske poniženosti ovim što nam rade najgori među nama, i to je ovih subota dovoljno, a za neke buduće, drugačije subote videćemo.

A kako nosim prokletstvo prepoznatljivosti, gledam ljude ogledajući se u njihovim očima, ljude koje ne znam, ali oni (misle da) znaju mene: mnogi mi se jasno i glasno obraduju, drugi mi upute kratak, mrk pogled, pa hitro švenkuju negde drugde. I jedne i druge poglede odavno znam da tumačim, i odavno ih ne shvatam lično: nisu to pogledi na "mene", nego na srpsko društvo, na to šta ono jeste, a šta bi trebalo da bude. Jednog dana u budućnosti, kada srpskog društva opet bude, a to neće biti pre nego što sa sebe zbacimo mrenu koja nas je sve pokrila i od koje ne vidiš ni sunca ni meseca.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net