Kosovo i pravo >

Ram za sliku bez Srba

Ukoliko međunarodna zajednica prihvati dokument nazvan "ustavni okvir za samoupravu na Kosovu", to će značiti ne samo da je uskratila Srbima i drugim nealbancima pravo na miran život i zaštitu svojih prava nego i da je odustala od cilja koji je sama proklamovala: demokratskog i višenacionalnog Kosova

DA LI ĆE BITI KONSTITUIVAN NAROD: Srbi na Kosovu

Rešenja u tzv. privremenom ustavu Kosova – do kojih se došlo tako što su odbijeni svi srpski amandmani, a prihvaćeni skoro svi albanski zahtevi – daju toj pokrajini ključna obeležja državnosti. Ona bi još neko neodređeno vreme bila pod međunarodnom kontrolom, ali znatno blažom nego dosad.

Kako se od dokumenta u početku nazivanog "privremeni okvir za samoupravu", koji ni na koji način nije trebalo da prejudicira konačni status Kosova, stiglo do udaranja temelja nezavisnoj državi?

POSTOJANJE SRJ: Čuvena Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN-a iz juna 1999. godine govori isključivo o autonomiji i samoupravi na Kosovu i izričito potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije. Na osnovu te Rezolucije, početkom marta u Prištini je formirana radna grupa za izradu "pravnog okvira" o samoupravi. Od njenih 14 članova, sedmoro su bili stranci, a sedmoro predstavnici Kosova.

Stranci su predstavljali tzv. stubove UNMIK-a: UN, OEBS, Savet Evrope i Evropsku uniju. Grupom je predsedavao Johan van Lemun, visoki funkcioner UN-a (inače pravni savetnik šefa administracije UN-a u Istočnom Timoru), a drugi važan član bio je Aleksandar Berg Olivije, pravni savetnik šefa UNMIK-a Hansa Hakerupa. Ostali članovi međunarodnog dela radne grupe nisu bili te stručnosti – neki od njih uopšte nisu bili pravnici.

Kosovo je predstavljalo pet Albanaca, jedan Srbin i jedan predstavnik ostalih zajednica – iz čega jasno sleduje da se Srbi ne smatraju konstitutivnim narodom Pokrajine. Među Albancima su bili pravnici iz stranaka Ibrahima Rugove, Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija i dvojica predstavnika nevladinih organizacija, odnosno prištinskih listova "Koha" i "Bujku".

Prvi predstavnik Srba u radnoj grupi advokat Đorđe Aksić povukao se već posle prvog sastanka zbog pritisaka kojima je bio izložen.

DOLAZAK SRBINA: Posle susreta predsednika SRJ-a Vojislava Koštunice i Hansa Hakerupa u Beogradu krajem marta, odlučeno je da se Srbi ponovo uključe u radnu grupu u kojoj su Albanci i međunarodni predstavnici već uveliko radili.

Na Kosovo je krenuo beogradski advokat Aleksandar Simić, poreklom iz Prištine. Bio je ovlašćen da kaže da njegov dolazak označava želju Srba da rade na budućnosti multietničkog Kosova, te da je srpska strana spremna da sarađuje u izradi privremenog pravnog okvira samouprave jer takav okvir proizlazi iz Rezolucije 1244. Ni Simić ni UNMIK nisu želeli da stvari vraćaju na početak, jer je rad na tekstu već bio daleko odmakao, ali je dogovoreno da predstavnik Srba ima prava da podnosi amandmane.

Albanci nisu lepo primili dolazak srpskog kolege. Prvo su osporavali samog Simića, a kad su shvatili da tu neće ništa postići, okrenuli su se protiv njegovog pomoćnika Dušana Čelića, nekadašnjeg asistenta na prištinskom Pravnom fakultetu. Sati su izgubljeni u raspravi gde će Čelić sedeti: za stolom s ostalim članovima radne grupe, na kraju tog istog stola, u drugoj prostoriji, iza stakla sa simultanim prevodiocima... Kad je dogovoreno da Čelić sedi na kraju stola s osobljem UNMIK-a, onda su i Albanci tražili da imaju svog sekretara, pa su umesto jednog doveli dvojicu, koji su takođe sedeli na kraju stola – i vreme provodili dobacujući i provocirajući Čelića.

Kad je Simić počeo da izlaže amandmane srpske strane, Albanci nisu hteli da ih saslušaju. Jedan od prvih amandmana bio je, inače, zahtev da se u tekstu pomene suverenitet i teritorijalni integritet SRJ. To je odbačeno.

REŠENJA IZ RAMBUJEA: "Naši amandmani su se držali nacrta kosovskog ustava predviđenog sporazumom u Rambujeu iz februara 1999, kao i ranijih stavova američkog izaslanika Kristofera Hila. Oni nisu počivali na klasičnim principima većinske demokratije, već uključuju i značajne mehanizme modernih koncepata konsenzualne demokratije. U svim relevantnim međunarodnim dokumentima – peterburškom dokumentu G-8 iz maja 1999, planu Černomirdin-Ahtisari i Rezoluciji 1244 – pisalo je da će međunarodna misija na Kosovu morati da pokrene politički proces koji će dovesti do suštinske autonomije", kaže za "Vreme" Aleksandar Simić. "Moj stav je bio da političkog procesa uopšte nije bilo – osim onog unutar samog albanskog korpusa, bez učešća drugih nacionalnih zajednica. Za početak, ništa nije učinjeno na povratku izbeglica."

I OEBS i UNMIK su, međutim, smatrali da je politički proces otvoren lokalnim izborima na Kosovu. Simić im je rekao da, naprotiv, misli da je takav proces otvoren tek ulaskom predstavnika Srba u radnu grupu: "Više puta sam rekao da nemam ništa protiv institucija predviđenih Rambujeom, odnosno da Kosovo na kraju političkog procesa dobije i ustav i predsednika i ustavni sud – ali i institucionalne veze sa SRJ-om (poslanike u saveznoj i republičkoj skupštini), što je predviđeno istim tim sporazumom."

KO SUDI: "Međutim, izneo sam da u momentu kad politički proces počinje ne možemo imati baš sve institucije, posebno ne samostalno pravosuđe. Praksa je pokazala da za Srbe na Kosovu nema deljenja pravde nego nepravde, pa bi uspostavljanje pravosudnih organa značilo pristanak na dosadašnja nefer suđenja nealbancima. Tražio sam da celokupni pravni sistem ostane u nadležnosti međunarodne administracije i da se bar utrostruči broj međunarodnih sudija (na 12) i tužilaca (osam)", kaže Simić.

Stranci su, međutim, smatrali da je potrebno da pravosudne institucije uđu u dokument o samoupravi, s tim da vrhovna pravna instanca ostaje šef međunarodne administracije. Predstavnik Srba je ukazao da zapadne pravne vrednosti ne pružaju osnov za postavku u kojoj skupština imenuje sudije da sude po propisima – s tim da ih Hakerup, ako nađe za shodno, može smeniti usred procesa. Nije vredelo: radna grupa je prihvatila rešenje o trostepenom pravosudnom sistemu na Kosovu (opštinsko-okružno-Vrhovni sud, koji bi imao i neke ingerencije ustavnog suda).

Ista je bila sudbina i ostalih amandmana, od kojih su svi redom bili ključni za određivanje položaja nealbanskih etničkih zajednica na Kosovu.

O BUDUĆEM STATUSU KOSOVA: Skupština Srbije...

MAJORIZACIJA: Odbijene su, na primer, posebne delegacije nacionalnih zajednica u Skupštini Kosova koje su po prvobitnoj zamisli bile ovlašćene da pokreću specijalnu proceduru radi zaštite svojih interesa. Ta procedura podrazumevala je medijaciju petočlanog predsedništva skupštine i specijalnog panela – ali bi delegacije, prema srpskom predlogu, imale i druga ovlašćenja: uticale bi na izbor članova vlade iz srpske i drugih nealbanskih zajednica, na izbor članova predsedništva skupštine Kosova, kontrolisale bi kvorum, to jest prisustvo većine članova delegacija svake nacionalne zajednice (da se ne bi dogodilo da skupština radi bez prisustva Srba koji, na primer, nisu mogli doći na sednicu jer im nije osigurana potrebna bezbednost).

...i Skupština UN-a

Najpre je bilo predviđeno da u skupštini budu tri takve delegacije, koje bi se birale po drugačijoj proceduri od ostalih poslanika: petnaestočlana albanska i desetočlane delegacije Srba i ostalih nacionalnih zajednica. Onda je broj članova sveden na po deset u svakoj delegaciji, da bi na kraju Albanci odustali od svoje delegacije, s tim da se 100 od ukupno 120 poslanika bira na opštim izborima proporcionalnim sistemom bez cenzusa, a da i onih dvadeset Srba i drugih nealbanaca imaju isti status kao i drugi poslanici.

"Za nas je to bilo neprihvatljivo, jer je samo prvobitno rešenje dovodilo do ravnopravnosti nacionalnih zajednica", kaže Simić. "Napomenuo sam Danu Evertsu, šefu misije OEBS-a na Kosovu, da belgijski ustav predviđa specijalnu proceduru kakvu smo mi predlagali. Odgovorio mi je da je najbolje ne pominjati taj ustav, jer je toliko komplikovan da ga čak ni Belgijanci ne razumeju."

PREDSEDNIK DRŽAVE: Prvobitno je trebalo da glavni organ vlasti bude predsedništvo skupštine, s tim da su Srbi predlagali i princip rotacije na šest meseci po azbučnom redu (rešenje iz švajcarskog ustava). Rotacija je odbijena, i ne samo to: uvedena je krajnje sporna institucija predsednika Kosova, koji bi po svom političkom uticaju nesumnjivo marginalizovao višenacionalno skupštinsko predsedništvo.

Međutim, predsedavajući radne grupa je na završnom sastanku obavestio prisutne da će predsednika Kosova biti, ali da neće biti biran na neposrednim izborima već u skupštini, te da će to biti neko sa demokratskim legitimitetom (čitaj Rugova), što će navodno otvoriti mogućnost pregovora sa Beogradom.

Iscrpljujuća rasprava vođena je i o ovlašćenjima specijalnog predstavnika (tzv. crna lista) i budućih kosovskih organa vlasti (tzv. bela lista). Albanci su, razume se, hteli znatno više ovlašćenja na beloj listi, i uglavnom su ih i dobili – na primer, pravo sklapanja međunarodnih ugovora.

Zatim, umesto početnog stava da će skupština Kosova donositi uredbe, radna grupa je odlučila da ona donosi zakone (s tim što će, po dosta bizarnoj pravnoj logici, Hakerupove uredbe i dalje imati veću pravnu snagu od skupštinskih zakona).

Što je možda još i najgore, Kosovski zaštitni korpus – formacija od 5000 naoružanih pripadnika bivšeg UČK-a pod komandom Agima Čekua – uvedena je u najviši pravni akt na Kosovu kao institucija za civilnu zaštitu. Nešto o delovanju KZK-a govori i nedavno objavljena informacija da su istražni organi UNMIK-ove policije uhapsili komandanta KZK-a za vučitrnski kraj Isu Hajrizija zbog osnovane sumnje da je 3. februara 2000. godine organizovao i izvršio bombaški napad na srpski kafić "Belami" u severnom (srpskom) delu Kosovske Mitrovice. Tad je ranjeno više od 20 srpskih civila, a troje su ostali trajni invalidi – amputirani su im donji ekstremiteti. Američka kancelarija u Prištini je 8. maja saopštila da je među osobama uhapšenim za ubistvo Ekrema Redže (poznatijeg kao "komandant Drini") i pripadnik KZK-a Sali Veseli, ali da to "ni na koji način ne utiče loše na KZK i njegovu važnu ulogu na Kosovu".

Dakle, iako na početku učešća predstavnika Srba nije bilo indicija da će međunarodni deo radne grupe prihvatiti albanske zahteve da dokument bude nazvan "ustavni okvir", da se uvedu institucije predsednika Kosova, ustavnog suda i KZK-a – sve se to na kraju dogodilo. Jedino nisu prihvatili – i zbog toga su se na kraju rada razišli i sa Albancima – da se u tekst dokumenta unese odredba o raspisivanju referenduma, ne samo o konačnom statusu Kosova već ni o drugim pitanjima.

REAKCIJA: Hans Hakerup je najavio da će sam proglasiti kosovski akt ukoliko do 5. maja ne bude postignut konsenzus Srba i Albanaca. To, međutim, nije učinio već je cela stvar odložena do zasedanja Saveta bezbednosti UN-a 9. maja.

Jedan od razloga odlaganja je i dosta burna i neuobičajeno jednoglasna reakcija srpske strane na predloženi dokument.

Saznavši za odbijanje svih srpskih amandmana, Rada Trajković, predstavnik Srpskog nacionalnog veća, napustila je sednicu Privremenog administrativnog veća Kosova (organa koji je formirao civilni administrator UN-a uz učešće predstavnika najuticajnijih albanskih partija). Izjavila je da će Srbi biti prinuđeni da počnu "stvaranje sopstvenih organa vlasti, za šta ih više niko ne može okriviti", te da sada treba očekivati "početak procesa kantonizacije Kosova i ocrtavanja novih granica, jer Srbi drugog izlaza nemaju". Ipak, izrazila je nadu da će generalni sekretar UN-a Kofi Anan sprečiti usvajanje "ustavnih okvira".

Reagovali su i drugi predstavnici kosovskih Srba: dr Vuko Antonijević, poslanik u Narodnoj skupštini, i dr Milan Ivanović, član Političkog komiteta za odbranu severnog Kosmeta, izjavili su da Srbi neće izaći na predstojeće oktobarske izbore, već će imati referendum o svojoj autonomiji, a organizovaće i lokalnu samoupravu, odnosno vlast u sredinama na Kosmetu gde žive Srbi.

Momčilo Trajković, predsednik Saveznog komiteta za Kosovo, takođe je rekao da Srbi neće izaći na opšte izbore ukoliko Hakerup proglasi akt o samoupravi bez saglasnosti srpske strane.

Odmah je protestovao i zvanični Beograd: savezna vlada je ocenila da je nacrt najvišeg pravnog akta Kosova neprihvatljiv i pozvala UNMIK da taj dokument podvede pod odredbe Rezolucije 1244 SB UN-a. Saopšteno je da će SRJ na sledećoj sednici Saveta bezbednosti predložiti da se spreči usvajanje kosmetskog ustava.

Skupština Srbija prekinula je redovno zasedanje i održala vanrednu sednicu na kojoj je usvojena "Rezolucija Skupštine Srbije o stanju na Kosovu i Metohiji i položaju srpskog naroda i pripadnika drugih nealbanskih zajednica", u kojoj se podseća da je međunarodna zajednica na sebe preuzela potpunu odgovornost za garantovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ-a i zahteva da se to i sprovede. Kaže se i da je neprihvatljivo razmišljanje o usvajanju pravnih okvira za autonomiju i raspisivanju izbora dok se ne demilitarizuje UČK i ne uspostavi bezbedno okruženje u kojem prognana lica mogu da se vrate u svoje domove.

Upravo kosovski izbori trenutno najviše interesuju međunarodnu zajednicu. U svim razgovorima se Srbima objašnjava kako bi na izbore svakako morali da izađu, jer je to u stvari u njihovom interesu. Dan Everts, šef misije OEBS-a, pozvao je recimo 8. maja Srbe da se "odmah" odazovu registraciji birača "budući da će time potvrditi svoj status na Kosovu, pravo na povratak, imovinu, pravo da budu politički činioci". Everts nije objasnio da li takva formulacija znači da će Srbi izgubiti status, imovinu i pravo da budu politički činioci ukoliko se ne odazovu registraciji.

Smatra se, pri tom, sasvim normalnim da oni i na glasanje, kao i svuda drugde, idu u blindiranim vozilima pod oružanom pratnjom KFOR-a ne bi li se smanjila opasnost da budu ubijeni. Ukratko, izgleda da se očekuje da Srbi i drugi nealbanci prihvate da učestvuju u izborima kako bi međunarodna zajednica mogla da se pohvali svojim uspesima u razvoju demokratije na Kosovu, a da im prethodno nije pružena nikakva garancija o budućoj bezbednosti i uvažavanju osnovnih ljudskih prava.

Dok ovaj broj "Vremena" izađe iz štampe, biće poznat učinak razgovora predsednika SRJ-a Vojislava Koštunice sa Kofijem Ananom u Njujorku, kao i epilog sednice Saveta bezbednosti o Kosovu. Ukoliko uprkos svoj argumentaciji najviši zakonski akt Kosova bude usvojen u pomenutom tekstu, to će između ostalog značiti da je Zapad prihvatio logički i politički neutemeljenu tvrdnju uticajnih predstavnika kosovskih Albanaca da je, istina, pod upravom UN-a i u prisustvu više od 40.000 vojnika KFOR-a bilo svakovrsnog nasilja nad nealbanskim stanovništvom – ali da će ono svakako prestati čim Kosovo postane nezavisno. Uostalom, možda to i nije netačno: moguće je da na takvom Kosovu više neće ni biti nealbanskog stanovništva nad kojim bi se vršilo nasilje. Potpuno je jasno da ishitreni koraci ka nezavisnosti Kosova idu u pravcu sasvim suprotnom od mira, stabilnosti i proklamovane demokratije u ovom regionu.


 

Izbegavanje saradnje sa Beogradom

Po oceni Aleksandra Simića, najveći problem s UNMIK-om je što po prvi put u istoriji UN-a ne postoji sporazum te organizacije sa državom na čijoj je teritoriji uvedena mirovna misija. SFRJ je, na primer, sa UNPROFOR-om (misijom zaduženom za Krajinu) imala uredan sporazum o regulisanju statusa te misije, oficire za vezu i ostalo što uz to ide. Isto je važilo i važi za sve ostale misije UN-a na Balkanu. Takvim se sporazumima regulišu sva pitanja u vezi sa dolaskom i boravkom pripadnika svetske organizacije u nekoj državi – od načelnih pitanja do najsitnijih detalja tipa – šta se dešava ako neko iz misije izazove saobraćajnu nesreću sa ovakvim ili onakvim posledicama.

Ako je bilo objašnjivo što takav sporazum nije postojao u vreme režima Slobodana Miloševića, zbog očigledne želje međunarodne zajednice da mu ne daje nikakav legitimitet, sasvim je nerazumljivo zašto to izbegavaju i više od pola godine po dolasku na vlast demokratskih snaga u SRJ. Dalje odbijanje legalizacije statusa UNMIK-a biće dosta jasna poruka jugoslovenskim vlastima i javnosti da domet proklamovane saradnje sa Beogradom i podrške novim vlastima staje na administrativnoj granici centralne Srbije i Kosova.

Obezbeđenje kao poruka

"Prilikom poslednjeg odlaska na Kosovo bili smo fizički ugroženi, i da nije bilo Rade Trajković ne znam kako bismo se izvukli iz Prištine", kaže Aleksandar Simić.

Šta se dogodilo?

Prilikom prvog odlaska predstavnika Srba na sastanak radne grupe za izradu najvišeg zakonskog akta Kosova obezbeđenje je bilo sasvim dobro. Drugi put je bilo još bolje – jer su stizali u Prištinu neposredno posle eksplozije bombe, pogibije policajaca i ranjavanja civila ispred jugoslovenskog predstavništva u tom gradu. Međutim, kad je Simić dolazio na treći i poslednji sastanak radne grupe – kad su odbijeni svi amandmani srpske strane – obezbeđenje je izostalo, bar onakvo kakvo je Srbima neophodno na Kosovu. Obezbeđivala ga je obična policija bez dugih cevi (umesto dotadašnjih posebnih snaga, tzv. close protection units), nije imao blindirani auto sa zatamnjenim staklima, kola su stajala na semaforima što predstavlja nemali bezbednosni rizik.

Prilikom izlaska iz zgrade UNMIK-a posle tog zadnjeg sastanka, Simića je u svoja kola smestila Rada Trajković, koja je upravo napuštala sednicu PAVK-a, i sa pratnjom Amerikanaca zaduženih za njeno obezbeđenje izvela ga iz grada.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net