Bangladeš

"Imam ovu zlatnu narukvicu, ovaj privezak i ove novčiće, i nijednu drugu vrednu stvar u ovom stanu više nemam", kaže Suren i prebacuje sve svoje blago iz lopataste šake u naprslu pikslu. Jerevan meseca elula: kamen je vruć i isparava tokom noći, štroka koja se preko dana zaparložila u ćoškovima stana postaje hrana za noćne leptire, našim ni nalik. Suren navlači zavesu. Otvara fioku starog kredenca i vadi lažni pasoš, lažnu ličnu kartu, neka druga dokumenta koja su valjda prava – staru vozačku dozvolu, novu vozačku dozvolu, legitimaciju za prevoz, dedinu sliku sa grupom druge dece i bolničarkama: kada je Surenov deda bio dečkić od oko pet godina, spasao se od Otomana koji su ubijali Jermene tako što je sa grupom siročića sredinom 1915. prebačen u Azerbejdžan. U konačnici tih ubijanja, stradalo je oko milion i po Jermena. "Deda je ostao živ, zato što su ga Azerbejdžanci spasli. U Drugom svetskom ratu je bio dobrovoljac, kaže nije mogao da gleda i da ne uradi ništa, borio se na strani saveznika. Onda devedesetih, još jedan rat – Azerbejdžanci, koji su ga kao petogodišnjaka spasli, devedesetih su probali da ga ubiju. Tako je moj deda otišao iz Karabaha i ponovo postao izbeglica u osamdeset i nekoj godini..." Želim da promenim temu. Međutim, sa strancima, ljudima se često priča o ratu; i ne samo o ratu – o bivšim ljubavima, o smrtima bliskih ljudi, o traumama, pretrpljenim nepravdama, željama koje se nisu ostvarile, kao i onim za koje strahujemo da se neće ostvariti pa ih izgovaramo sasvim tiho, o ljudima koje volimo, o neuzvraćenoj naklonosti i onima koji nas prosto ne vole, i o nekima koje uopšte ne poznajemo, ali ih doživljavamo kao bliske, jer znamo da su niti istog čvorišta kao i mi; čvorišta od iskidanih komadića tkiva i istrošenih žila, uvezani moždanim vijugama zategnutim do pucanja.

"Je l’ misliš da život izlazi na nos ili na usta kad umreš?", pita me Suren. "Ja mislim na usta", kažem, ali nemam čime da potkrepim teoriju. Pratim ga u kuhinju. U Surenovom stanu postoji lavabo u kuhinji, ali ne i u kupatilu. U celom stanu vrata su najnovija i najskuplja – velika, bela, dupla, neprobojna. "Zašto?", pitam. "Ovo je siromašan deo grada, često se dešavaju pljačke. Zato se i zove Bangladeš – siromašan, razjeban." Unutra nema šta da se ukrade, ali drago mi je što ću spavati iza takvih vrata. Ni Suren ni ja nikad nismo bili u Bangladešu, ali zamišljam da sigurno izgleda mnogo strašnije nego prizor sa prozora (kopije su ipak kopije): obrisi niskih višespratnica od lošeg betona koji se previše zagreva, neomalterisane, nekim proizvoljnim redom načičkane zgrade bez vrata, hodnici bez prozora, prodavnice u kojima se prodaju slatkiši kojima je istekao rok trajanja, travnjaci se zalivaju iz rupa u betonu iz kojih šiklja i sliva se niz strme ulice, opušci, razbijeno staklo, neko neidentifikovano đubre od ko zna kad.

Kad padne mrak, na ulici nigde nikoga. Iz kuhinje izlazimo na balkon. Na klik se otvara limenka piva, i još jedna, i još jedna. "Zašto si otvorio treće pivo?", pitam. "Za svaki slučaj", kaže Suren, a ja razmišljam: "Hvala bogu da smo barem oprali ruke, prljavština je svuda." Sapun miriše toliko jako da mi kvari ukus piva. Dođe mi da pljunem, ali ipak progutam. Umorna sam. "Vidiš one zgrade tamo, to su gradili jugoslovenski radnici." Ne vidim, ali verujem da su negde tamo u mraku. "Bilo ih je puno ovde", priča Suren. Jugosloveni gradili Bangladeš, ha.

Ujutro beremo breskve u dvorištu, peremo ih na jednoj od onih rupa u betonu iz koje i dalje šiklja voda, Suren kaže da je čista. Deca na ulici znaju da sam strankinja, zna prodavačica, znaju žene koje puše na zajedničkim terasama u kraju, puše i tresu stolnjake u prašinu koju niko da počisti, u kojoj trče deca, koja se lepi za kosu, u kojoj se pohuju zaostali noćni leptiri koji se navodno hrane đubretom. Stiže maršrutka. Ulazimo, smeštam se preko puta jedne žene sa maramom na glavi. Pita me odakle sam, kažem iz Srbije, ona kaže ne zna, ja kažem iz Jugoslavije, ona kaže Jugosloveni su ovde pravili zgrade, ja kažem dobro, možda je to u bangladeškim standardima ipak neko čudo arhitekture. "Pa kad su gradili?", pitam, a ona kaže: "Posle zemljotresa 1988. Jugoslavija se raspala. Nisu stigli da udare malter. Zato je kod nas sve ovo ovako." Želim oboma da im kažem: i naše je razjebano, i mi smo imali rat, moj pradeda se borio u Drugom svetskom ratu i moj deda je bio izbeglica, a tata je bio u ratu devedesetih, i mi imamo Bangladeš u Novom Sadu, i prljave mahale, i nezavršene zgrade, i ljude koji žive u neomalterisanim kućama iz kojih nema šta da se ukrade. Menjam temu: pitam odakle je. "Iz Donjecka", kaže ona. Nigde ne radi, čeka da ­sredi papire.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net