Dovlatov

Koprodukcije >

Na tački susreta razuma i nužnosti

Sticajem raznih okolnosti, filmske koprodukcije na ovim prostorima zadobile su jasne obrise istinskog i značajnog fenomena novog milenijuma

Tri su krupna i aktuelna povoda za ovu priču o srpskim manjinskim koprodukcijama baš u ovom trenutku – u glavni takmičarski program predstojećeg izdanja Berlinskog filmskog festivala uvršten je i celovečernji srpsko-nemački film Bila sam kod kuće ali... Angele Šanalek, zatim je Milan Marić pozvan u program Evropske zvezde u usponu istog festivala na konto glavne i naslovne uloge u rusko-poljsko-srpskoj koprodukciji Dovlatov, a u bioskope u Hrvatskoj u drugoj polovini decembra stigao je i film Koja je ovo država Vinka Brešana, nastao kao koprodukcija Hrvatske, Srbije i Poljske.

Filmske koprodukcije na ovim prostorima nikako nisu poslednji krik mode, ali su sticajem niza raznoraznih okolnosti zadobile jasne obrise istinskog i značajnog fenomena tek u ovih dvadesetak godina novog milenijuma. Poviše je prilično lakih pojašnjenja za to. Uprkos pojavi novih tehnika snimanja produkcija iole zahtevnijih filmova zapravo je poskupela, pa je pristup evropskim filmskim fondovima moguć tek nakon pronalaska partnera iz drugih zemalja – ima tu i pitanja ličnih izbora i aspiracija, a naravno i nešto pomodarstva, a nekad stvari naprosto diktiraju zdrav razum i sila nužnosti. Imajući sve to u vidu, gotovo je nemoguće naći ubedljiv broj recentnijih srpskih ostvarenja krupnijeg zahvata koji su isključivo srpske produkcije. Šta više, u nekoliko slučajeva u formalnom smislu poteže je razlučiti koja je država zemlja porekla ili barem većinski koproducent, a tu puno ne pomažu čak ni prilično jasni i strogi parametri propisani od strane referentnih evropskih tela. Jer, jezik, tema, državljanstva krunskog dela autorske ekipe, većinski koproducent... svako malo pokažu se nedostatnim kada treba odrediti dominantnu zemlja porekla nekog filmskog ostvarenja (po tom pitanju posebno je zanimljiv primer filma Karaula Rajka Grlića, proizveden u koprodukciji gotovo svih država izraslih na razvalinama SFRJ, a u bezmalo jednakom produkciono-finansijskom omeru).

San snova i filmskih stvaralaca i producenata su bilateralne koprodukcije, odnosno, koprodukcija samo dve zemlje, posebno jer se na drugoj strani duge nalazi potencijalan kreativan užas poznat kao Euro-pudding, zamešateljstvo više strana sa grubim šavovima i na licu filma i u svim iole važnim aspektima filmskog izraza i pakovanja. U slučaju manjinskih koprodukcija, obično se "žrtvuju" one manje zahtevne, manje uočljive, pa nazovimo to i tako, manje autorske stavke – poput dizajna zvuka, šminkera, pomoćnika kostimografa, scenografa i slično. Suzimo li vizir na regionalni okvir, jezička bliskost u mnogome olakšava barem domen podele uloga koja može da obuhvati glumce sa post-YU prostora (doduše, zanimljiv je i u neku ruku kontra-primer filma Limunada, nastalog u koprodukciji Rumunije, Kanade, Nemačke i Švedske, u kome je značajnu i uspelu epizodu odigrao naš Goran Radaković).

Ti imaš noć

S druge strane, kada je u pitaju gorepomenuti film Bila sam kod kuće ali..., direktor fotografije je mladi srpski snimatelj Ivan Marković, koji je lane isti posao obavio i u crnogorsko-srpskoj koprodukciji, ostvarenju Ti imaš noć Ivana Salatića. Naravno, ovde je reč o najsrećnijem mogućem ishodu budući da je recimo, u jednom trenutku, usled upliva nemačkog novca, u slučaju (većinskog) srpskog filma čija se radnja zbiva u ovdašnjem planinskom selu, figurirao i predlog da se sve to snimi u Nemačkoj. Ovde se nalazimo pred kapijom još jednog važnog i zanimljivog aspekta priče o blagodetima koprodukcija u panevropskom smislu – koprodukcione/fondovske pare su obično prilično skupe, stižu u paketu sa nizom uslovljavanja po pitanju njihovih trošenja, a tu je i upadljiva disproporcija između uvreženih honorara ovde i tamo. Pojašnjenja poput ovih u dobroj meri narušavaju iluziju o lagodnoj poziciji onih koji iznađu koproducente iz komšiluka ili šire, a posebno onih iza kojih stane Eurimages, telo Saveta Evrope koje se bavi podrškom i podsticajima kinematografiji u panevropskom doživljaju tog pojma. Spomenimo ovde da je prethodnih godina upravo Eurimages podržao nastanak čak četiri većinska srpska filmska projekta – reč je o projektima novih filmova Srdana Golubovića, Stefana Arsenijevića, Mile Turajlić i Srđana Dragojevića, od kojih su dva prvopomenuta već u fazi postprodukcije.

Ostavimo li po strani propise, kanone i zamke uvreženih praksi i svedemo li priču na domete konkretnih ostvarenja koja na najsvežijem uzorku nose zaslužen štambilj srpske manjinske koprodukcije, stvari ostavljaju nedvosmisleno povoljan utisak. Krenimo od Dovlatova, već pominjane rusko-poljsko-srpske koprodukcije, premijerno prikazane u glavnom takmičarskom programu Berlinskog filmskog festivala 2018, gde je tom prilikom ovaj film Alekseja Germana mlađeg požnjeo niz (sasvim zasluženih) hvalospeva. Kako film govori o ruskom književniku i potonjem disidentu, Sergeju Dovlatovu, tu svakako ne možemo govoriti o temi kao nečemu što ovaj film spaja sa Srbijom (mada je Dovlatov, evo, već par decenija velika zvezda knjižarske ponude u Srbiji), ali film u suštinskom smislu nosi i određuje izvanredan Milan Marić u naslovnoj i prvoj velikoj ulozi na filmu. Marić je ovom kreacijom pokazao krupan potencijal za zahtevne noseće uloge, vreme će pokazati hoće li mu se posrećiti da ga i kapitalizuje i u srpskom filmu.

Zaposlena

U tom smislu, podrška Filmskog centra Srbije Dovlatovu se pokazala kao neosporno mudar i opravdan potez, a isto važi i za grčko-francusko-srpsko ostvarenje Zaposlena (Her Job), dugometražni prvenac grčkog autora Nikosa Labota. Film Zaposlena, prikazan na prestižnom festivalu u Torontu a nagrađen u Varšavi, već svojom temom, silnim pokušajima glavne junakinje da nađe i bezmalo po cenu ličnog dostojanstva zadrži posao čistačice u tržnom centru u okruženju ekonomske krize, umnogome nalazi rimu i sa ovdašnjim (s neprolaznim) stanjem stvari. Labot u ovom svom dovoljno ubedljivom prvom filmu, delu srednjih dometa unutar struje festivalskih ostvarenja, pitanje uposlenosti mudro predstavlja i kao identitetsko pitanje, a Zaposlena će svakako ostati upamćena i po odličnoj ulozi Mariše Triantafyllidou, na čija pleća se obrušavaju brojne naoko sitnije nepravde kao posledice krivo sraslog klasnog i ekonomskog ustrojstva, što je sigurno nešto sa čim može da se poveže i publika u Srbiji.

Aleksi

Dok u već pominjanom crnogorsko-srpskom filmu Ti imaš noć Ivana Salatića, filmu premijerno prikazanom na Festivalu u Veneciji i takođe nastalom uz podršku Filmskog centra Srbije, zatičemo nešto radikalniji pristup arthouse filmu slow cinema podvrste, Aleksi, hrvatsko-srpsko ostvarenje koje je početkom leta 2018. godine otvorilo Pulski filmski festival, donosi uspeo spoj drame i komedije ponovo identitetskog tipa. Barbara Vekarić, koja je ovim filmom debitovala na polju celovečernjeg filma, odlučila se za diskretnu a duhovitu mentalitetsku komediju ukorenjenu u krunski motiv užasa prokrastinacije, u čemu joj je znalački pomogla odlična Tihana Lazović u naslovnoj ulozi. Tihanu Lazović pamtimo iz Zvizdana, još jedne referentne i uspele skorašnje koprodukcije Hrvatske i Srbije, a u Aleksi, koju je montirao naš Dragan von Petrović, glume i Neda Arnerić i Aljoša Vučković.

Koja je ovo država

 

Poslednji Srbin u Hrvatskoj

Aleksi je donela pregršt i ovde prepoznatljivih motiva i tema, a sva je prilika da će tako biti u slučaju Brešanovog filma Koja je ova država, hrvatsko-srpsko-poljske koprodukcije, u kojoj glume i Lazar Ristovski (jedan od koproducenata filma) i Branko Cvejić, budući da se Brešan i ovog puta držao polemičke komedije sa jasnim pečatom ideološkog. A ne samo za tezu i temu ovog teksta posebno je ilustrativan i znakovit primer filma Posljednji Srbin u Hrvatskoj, još jedne i formalne hrvatsko-srpske filmske saradnje koja će pred gledaoce stići već poslednjeg dana februara. Ova zombi komedija u režiji i po scenariju Predraga Ličine prati priču o zombi-zarazi na koju su kanda imuni samo Srbi, a u ovom filmu, na kojem je u svojstvu majstora maske radio Miroslav Lakobrija iz Beograda, gledaćemo i Hristinu Popović i Sergeja Trifunovića.

Mamonga

Mimo ovih nekoliko zgodnih svežih oglednih primera, valja istaći da će u skoroj budućnosti sa belegom srpske manjinske koprodukcije stići i novi filmovi velikih evropskih imena, poput Šarunasa Bartasa i Kristija Pujua, kao i Damjana Kozole, Ognjena Sviličića, Stefana Komandareva, dok su s druge strane, osim u ovom tekstu već spominjanih, manjinske koproducente širom Evrope (pa i sveta) pronašli projekti novih filmova Mladena Đorđevića, Dušana Milića, Slobodana Šijana, Danila Bećkovića, Ivana Ikića, Gorana Paskaljevića, Olega Novkovića, Mirjane Karanović, a pre svih njih stići će nam Mamonga mladog Stefana Maleševića, koji je debi na polju dugometražnog igranog filma uradio u koprodukciji (gotovo na ravne časti) Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net