privreda i sistem >

Od Milunke Savić preko Krsmana Jakšića do Srećka Šojića

Srpsko društvo je od junaštva i čojstva preko bahatosti stiglo do urušenog sistema vrednosti

Bila je jesen 1912. godine. Odmah po objavljivanju Ukaza o mobilizaciji, Milunka Savić donela je hrabru i odvažnu odluku da se bori za svoju otadžbinu. Registrovala se kao Milun Savić i borila u balkanskim ratovima preobučena u muškarca. Punih godinu dana Milunka je bila Milun, a tek nakon ranjavanja u Bregalničkoj bici bolničko osoblje otkriva da je reč o ženi, ženi sa srcem lava. Teško ranjavanje u glavu nije je sprečilo da se povlači sa srpskom vojskom preko Albanije. Nije bilo tog muškarca koji bi je zaustavio da se nakon samo nekoliko meseci oporavka slavodobitno vrati na Solunski front i bude prva među jednakima "gvozdenog puka" i skoro goloruka zarobi 23 bugarska vojnika. Odlikovana je nebrojeno puta, a jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom "Ratni krst sa zlatnom palmom". Srpska "Jovanka Orleanka", kako su je Francuzi zvali, nakon Prvog svetskog rata obavlja najteže i najprljavije poslove, a 30-ih godina postaje čistačica u Hipotekarnoj banci. Uprkos brojnim pozivima da se preseli u Francusku, ostaje do kraja verna svojoj otadžbini koja je na nju i njene zasluge, blago rečeno, zgazila i zaboravila. Nakon Drugog rata, država joj je dodelila penziju, a 70-ih godina ta ista država joj je dodelila i jednosoban stan na četvrtom spratu bez lifta. Preminula je kao majka četvoro dece potpuno zanemarena i zaboravljena i od države, i od istorije, i od ljudi.

Što će na kraju ove priče, ispostaviće se, postati i neodvojiv deo našeg, srpskog mentaliteta i našeg bića. U stanju smo da zaboravimo sve dobro, obračunamo se surovo sa neistomišljenicima i tako, malo po malo, uništimo sve ono što mi jesmo bili. Da li nas naša autodestrukcija istovremeno čini i najboljima, ali i najgorima prema sebi i svojima? Da li će nepresušni revanšizam ikada prestati i da li smo, i da li ćemo ikada, kao društvo sazreti? Otišle su nam sve Tesle i Pupini, a mi i dalje polemišemo ko je bio u pravu, da li partizani ili četnici....

SENKA KRSMANA JAKŠIĆA: Nakon Drugog svetskog rata, zemlja je bila devastirana i na rubu ekonomske propasti. Velika šansa je pred ogromnim brojem ljudi da svoju budućnost potraže u sistemu koji počinje da se uspostavlja. Usledio je oporavak, sada već jugoslovenskog društva. Jugoslovenske ekonomije, jugoslovenskog naroda, jugoslovenske zemlje i napaćene ratovima na svim stranama, jugoslovenske duše. Na prvi pogled, živeli smo bratstvo i jedinstvo, samoupravljanje, uzimao se kredit na kredit. Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija bila je simbol socijalističkog uređenja i stabilne zemlje. Autoritativni režim trebalo je da dovede do jednakosti svih naroda i narodnosti, zaboravljanja prošlosti, do napretka i prosperiteta. Mladi ljudi su intenzivno radili na omladinskim radnim akcijama, podizali zemlju iz pepela, gradili hiljade objekata i fabrika, kilometri autoputeva završavali su se u rekordnim rokovima. Narod i narodnosti su živeli svoj san. I nije bilo rata, osim onoga hladnoga koji je pretio spolja, ali je bio dovoljno daleko, jer su čuveni yugo, letovanje na jadranskoj obali, stan od države i kredit za plac na Avali bili svima dostupni i svi smo, naizgled, bili srećni i namireni.

Ali dok je običan jugoslovenski čovek napokon živeo život, ne hajući za neke tamo druge komšije, slobodna sam da postavim pitanje: šta se desilo sa običnim srpskim čovekom, domaćinom, koji je živeo, radio, stvarao svoju imovinu decenijama unazad? Ti obični ljudi su proglašeni lopovima, izdajnicima i zelenašima. Nesumnjivo je bilo i takvih, ali je nemoguće da su svi bili takvi i to je teza koju, sigurna sam, nema potrebe dokazivati. Sedmog decembra 1946. Skupština donosi Zakon o nacionalizaciji i donosi odluku da sprovede postupak nacionalizacije. Krsman Jakšić, mladi, neobrazovani, od manira lišeni i bahati oficir sa obronaka Kopaonika postaje alfa i omega novoosnovanog sistema. Primitivizam, beščašće, potkazivanje prijatelja, komšija, i neke druge, doskora nepoznate vrednosti preko noći ustupaju mesto onom časnom, rodoljubivom, čestitom narodu čiji je simbol bila Milunka. U Krsmanovoj senci ostaju i hiljade i hiljade NOB-ovaca koji su svojom krvlju branili domovinu. Krsman je opet bio jači. Tranzicija sa labave, predratne, u začetku tržišne ekonomije u ekonomiju socijalističkih tekovina je krenula, a gde je stigla?

Tadašnja država u dva navrata, uz svesrdnu pomoć hiljada Krsmana Jakšića koji traže svoje mesto pod suncem, legalizovala je otimanje privatne imovine pod načelom tadašnjih tekovina, a u odbranu jednakosti svih naroda i narodnosti. Posledice sprovedene nacionalizacije osećaju se i danas. Osećaju je svi naslednici koji mukotrpno rove i prebiraju po arhivima srpske administracije pokušavajući da dokažu vlasništvo nad otetom imovinom, jer u suprotnom, ta imovina ostaje u rukama sadašnjih vlasnika. Taj period doneo je nemilosrdni obračun sa privatnim kapitalom proglasivši svakog preduzetnika i privatnika lopovom i učinio rad za državnu administraciju najpoželjnijim poslom. Svačije, a ničije. Mislim da je ovo bio ključni momenat čije su posledice bile dalekosežne i čije posledice trpi i današnji, čestiti preduzetnik i privatnik. Da li smo nešto u međuvremenu naučili?

KARAKTER SREĆKA ŠOJIĆA: Šta se nakon turobnih devedesetih godina, bratoubilačkih ratova, oluja, gromova i lomova, sankcija i redova za ulje desilo sa Krsmanom Jakšićem? Neki čudni Krsmanovi hibridi nastavili su da postoje i žive među nama, ali su suzili teritoriju svog delovanja. Suzili su i zahvat svog delovanja, jer je "roba" na tražnji bila uglavnom akciznog tipa, pa je Krsman krenuo u novi biznis, neretko opet u ime i za račun države. Tih godina smo kao društvo, ako ništa drugo, a ono barem deklarativno, opet krenuli u menjanje sistema. Postajali smo demokratsko društvo bazirano na principima tržišne i liberalne ekonomije. Vratili smo se na principe (barem deklarativno) poštovanja privatne svojine, jednakih pravila igre za sve, iskorenjivanjem hiljada novonastalih Krsmanovih hibrida, započeli proces tranzicije, izgradnje modernih institucija, vladavine prava, nagradnih igara za borbu protiv sive ekonomije i sličnih principa. Opet smo zaboravili na Milunku i na Miluna, i opet smo zaboravili sve ono što mi zaista jesmo, ili ponoviću, jesmo bili.

Istovremeno sa procesom ponovne promene sistema, taj isti sistem je rađao, negovao i usavršavao jedan potpuno novi karakter u srpskom društvu – a to je karakter Srećka Šojića. Da se razumemo, ovaj karakter je nusproizvod svih naroda i narodnosti, te je neretko viđen i poštovan u svim delovima sada već bivše SFRJ. Srećko je doneo jedan potpuno novi, do sada neviđeni sistem vrednosti u kome se samo Srećko i njemu slični snalaze.

Veliki deo društva primoran je da živi život od danas do sutra. Da živi sistem koji niko zapravo ne može i ne ume da definiše. Zaglavljeni u tranziciji, između Milunke i Krsmana, između srca na jednom mestu i stomaka na drugom. Dok sa Surčina ispraćamo naše nade koje odlaze u bolji život, ne mogu a da se ne zapitam gde mi to grešimo i zašto ne može bolje?

Imamo pametne i obrazovane pojedince. Imamo prosperitetnu privredu, imamo odličan geografski položaj i imamo potencijal da prevaziđemo ove, sada slobodno mogu da kažem, i istorijsko-mentalitetske izazove. Želja mi je da moje dete nikada ne poželi da napusti ovu zemlju i da, kako je Zoran Petrović jednom rekao, "mera uspeha naše zemlje bude broj dobrih đaka koji su ostali u svojoj zemlji koja ima budućnost". A tamo možemo da stignemo. Moramo da prestanemo da pričamo o problemima i da počnemo svi zajedno da ih rešavamo. Vladavina prava, sloboda medija, reformisan obrazovni i zdravstveni sistem, nezavisne i efikasne institucije, moćan i snažan privatni sektor, država koja nije najveći poslodavac, država koja poštuje svog građanina, a privrednika ne gleda kao lopova i prevaranta, samo su neke od stvari koje možemo da primenimo. I to brzo i efikasno. Previše vremena smo izgubili.

Fali nam malo dobre volje, malo više političke volje i mnogo rada. Ako smo bili u stanju da vodimo Evropu u oslobođenje preko solunskog polja, zašto ne bismo bili u stanju da sprovedemo reformske procese i učinimo našu decu ponosnima? Kao što su, uprkos svemu, Milka, Milena, Višnja i Zorka bile ponosne na svoju majku – Milunku Savić.

Autorka je izvršni direktor Američke privredne komore u Srbiji


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net