foto: bojan stekić

Intervju – Marko Šelić Marčelo, pisac i muzičar >

Nasilje svuda oko nas

"Treba i u najgorem trenutku podići glavu i reći: ovo je moja zemlja, ja sam častan čovek, sve što sam radio, radio sam za dobro svoje zemlje – i fukara me neće oterati iz nje. Nisam izdajnik zato što volim druge narode i borim se za pomirenje. Domovina se brani životom, slažem se s čika Ršumom. Svime što radiš. Životom. Ne smrću. Ne zakrvavljenim očima uz ‘sto za jednoga’. Ne rđavim kašikama. Ne patološkom mržnjom. I sigurno ne prvo klevetanjem, pa onda i smrću Olivera Ivanovića. Nemam razloga da se bojim, svima će nam suditi istorija. Buduće generacije još kako će znati ko su bili izdajnici i mučitelji sopstvenog naroda"

U trenutku kada se u Srbiji ponovo naziru masovniji ulični protesti i raste napetost u podeljenom društvu, kad su opet ugrožene osnovne građanske slobode, Marko Šelić Marčelo kao umetnik koji opipava puls društveno-političkih okolnosti, još jednom je pravi sagovornik. Ovog puta više u ulozi pisca nego muzičara, zato što su ove godine objavljena dva nastavka serijala romana Malterego (Malteregoknjiga prva: Rubikova stolica i Malteregoknjiga druga: Higijena nesećanja prvi i drugi deo), a iščekuje se treći. U međuvremenu, angažovan kao u svojim knjigama i pesmama, aktivan u društvenim zbivanjima, tridesetpetogodišnji Marčelo ne može da pobegne od svoje senke u javnosti: i dalje na njega gledaju kao na glasnogovornika mladih i pre svega – kao na repera. Da li on ili društvo nisu otišli dalje, da li se svi vrtimo u krugu idolopoklonstva, partijske države, vođe, lažnih vrednosti, nezakopanih ratnih sekira i kosovskih bojeva koji se ovih dana ipak vode samo u glajhšaltovanim medijima koje kontroliše esenesovska vlast? Počnimo ipak od lakših tema, od Marčelove trilogije.

"VREME": U Malteregu svet fikcije egzistira naporedo sa stvarnošću sličnom našoj. Nije li to nezgodan narativni hibrid koji lako može da se uruši, jer se komponente međusobno isključuju?

MARKO ŠELIĆ MARČELO: Sećaš se Marka Marulića iz dubrovačke književnosti? "Stvaram po uzoru na kuvare začinjavce", govorio je, "uzmem sastojke odasvud, ali dodam svoje začine i napravim nešto novo." Ono što je začudno, moja priča i tretira kao začudno. Fantastika prodire u realizam uz uverljivu reakciju likova – onako kako zamišljam da bismo ti i ja reagovali kad bismo videli nešto neobjašnjivo. Ali uprkos elementima fantastike i horora, ono što je istinski užasavajuće u Higijeni nesećanja nimalo nije fiktivno. To su gotovo dokumentarne sekvence iz naše stvarnosti i u tom smislu su primeri socijalne angažovanosti kroz stvaralaštvo. Uostalom, Eko jednom reče da su i Dante i Spajdermen pop-kulturne činjenice; sukob postoji samo u glavama koje nemaju i jedno i drugo u svom iskustvu. Ako imaš valjanu kontrolu nad sopstvenom pričom, elementi se ne isključuju nego se međusobno pojačavaju.

Šta se desilo likovima iz tvoje knjige koji su po mnogo čemu bili drugačiji i izuzetni u sredini u kojoj su živeli? Zen, lik iz tvoje trilogije, je, recimo, predstavnik ratnih veterana nevidljivih u istorijskom kontekstu ratova devedesetih. On kaže: "Mi smo zaboravili, a nismo oprostili."

To je jedna od poenti romana. Uprkos frazi oprostiti, ali ne zaboraviti – niko nikome ništa nije oprostio, ali se ponašamo kao da jesmo zaboravili. Za istoriju, dvadesetak godina je kao juče. Trebalo bi da svi na sam pomen rata zacvokoćemo od straha, a mi se držimo vođa koji su bili i ostali ratni huškači, mnogi klinci s nacionalnim ushićenjem pričaju kako bi išli u rat ako zatreba, a ko zucne protiv toga biva prokazan kao kukavica i izdajnik. Ljudi koji su stradali su nevidljivi, pretvoreni u puku statistiku, larma je potisnula suštinu i nismo naučili ništa. Jedna od moje dve mačke jednom je pipnula ringlu. Više se nikad nije popela na šporet. Ne verujem da je ova druga smatra izdajnikom. Ali mi znamo bolje od mačaka, zar ne? Paradoksalno, oni koji su na svojoj koži osetili taj užas često su sposobniji da oproste od onih koji su rat samo pratili na televiziji. Čuo sam iz prve ruke o veteranu koji je razgovarao s radnikom na pumpi. Kroz priču slučajno otkriju da su obojica bili u ratu, na suprotnim stranama. Tajac. Onda jedan pita: "Bi li ti mene tad ubio?" "Bih", kaže drugi. "I ja bih tebe." Opet zaćute, obojica. A onda jedan od njih kaže: "Ali drago mi je što nisam." "Drago je i meni", složi se drugi. Na ex-YU prostoru nacije se otimaju oko titule žrtve. U svađi svakog para, svako bi da je žrtva. Naša vlast svakoga dana tvrdi da je žrtva. Zašto? Uloga žrtve je veoma udobna. Ona je grozna, ali daje jednu vrstu komfora: nisi kriv za ono što si radio, jer si se branio. A ne moraš ni da oprostiš.

U romanu, lik Janka Žagara je gotovo perverzno vredan divljenja zbog iskrenosti u svom nastupu. Reč je o kriminalcu koji nimalo ne taji da je otišao u rat da pljačka. To je deo istine s kojom naše društvo treba da se suoči, i da to jasno razdvoji od dobrovoljaca koji su iz ideala krenuli u rat s istinskom željom da u čitavoj toj sumanutoj situaciji nekoga zaštite, a bilo je i takvih, još kako. Na stranu tačan argument "šta nam je svima to sve skupa trebalo", ti motivi ne smeju se stavljati u isti koš, iz notornog poštovanja prema časnim veteranima na sve tri strane. Nije nikakva tajna da su kriminalci "prali biografije" ratom. Pod kišobranom nacionalnog interesa, ti ljudi su radili ono što i inače – pljačkali i ubijali. Rat je za njih legalizacija naopakosti.

Mi danas kao da ponovo živimo u ratnom stanju. Ako je suditi po medijima naklonjenim SNS-u, tek što nismo opet zaratili na Kosovu. Da li je to baš tako?

Sudeći po onome što Rada Trajković iznosi ovih dana u javnost, Vučić i Tači odavno su u talu. Mislim da njihovi "pregovori", to jest zajedničko scenarisanje, vode ka tome da na kraju izađu obe vojske i baš kad stanu jedna naspram druge, ova dvojica istrče i kriknu: "Nemojte! Pa nemojte, ljudi, evo potpisaćemo šta god treba, samo da rata ne bude!" I onda svi bace puške da obrišu suze, ova dvojica uzmu da se ljube i sunce grane. Prava telenovela po Vučićevom medijskom ukusu, mene uopšte ne bi čudilo da ode dotle: iz ovoga želi da izađe kao mirotvorac, a da bi to mogao, mora da napravi skoro-pa-rat. I evo pravi, svakog dana.

Rada Trajković nanovo nam potvrđuje i da se na severu Kosova o svemu pita famozni Milan Radoičić. Ljudi sad protestuju u majicama s natpisom "I ja sam Radoičić" jer im je, veli ona, zaprećeno, moraju. Zamisli samo. Sopstveni narod kao kolektivni talac jednog kriminalca. Minja Bogavac u predstavi Bajpas Srbija taksativno navodi tu terminologiju kojom se govori o Srbima s Kosova: to nisu ljudi, građani, osobe, to je živalj koji obitava na vekovnim ognjištima. A istina je već bolno jasna i glasi ovako: jadni Srbi na Kosovu i jadni Albanci na Kosovu – u raljama srpske i albanske mafije, koje sarađuju. Prava izgradnja mira počinje tek posle Vučića i Tačija, posle njihovog suštinski štetočinskog dejstva – jer na putu do sporazuma konstantno podižu tenzije među ljudima, a za ličnu korist. Mi smo inače skloni da stvarnost posmatramo kroz filter "grejskejl", i to s kontrastom pojačanim do kraja, apsolutno crno-belo bez sive, i zato će posle ovakvih ljudi biti ozbiljan posao učiniti da se shvati kako nije svaki Albanac palio crkve i vadio ljudske organe, niti je svaki Srbin rad etničkom čišćenju.

U knjizi mi je privukao pažnju ultradesničarski pokret "Guslari". Da li desničarski pokreti uništavaju zdrav odnos prema sopstvenoj istoriji? Kako da gledamo, na primer, na gusle nakon što desničari daju drugu nijansu tom simbolu?

"Guslari" su u romanu sublimat svih takvih pokreta u stvarnosti. Simbol im je gudalo koje umesto strune ima nazubljenu testeru. U jednoj ratnoj sceni klanja, neko izgovori: "Ha, kô da gusla." Upravo se po toj jednačini i inače nešto lepo i dobro pervertuje u monstruozno, tobože upravo u ime lepog i dobrog. Simptom je i galamdžijska površnost. Pogledajmo, recimo, borbu za ćirilicu. Mislim da je to u suštini dobra i potrebna ideja, ali teško verujem onome ko brani pismo a napravi pet gramatičkih grešaka u jednom pasusu. Kao, znamo slova, ali ne znamo sopstveni jezik, jer to već iziskuje stvaran trud. Uostalom, od toliko toga dobrog na šta možeš da budeš ponosan, uvek u prvi plan izbije sanjarenje o Srbiji kao sili. Busamo se u grudi, a imamo domaćeg okupatora i kičma nam je savijena do pucanja. Kako smo tačno od onog naroda iz Prvog svetskog rata, naroda vrednog najdubljeg naklona, stigli do građana čiji predsednik kaže da mu ni pet miliona nas ne može ništa? Kako se može pričati o carstvu nebeskom ako carstvom zemaljskim vlada osvedočeni kabadahija pred kojim se Srbija vrlo saginjati hoće? Nažalost, trenutno smo mali uplašeni ljudi, poltronstvo je usvojeno kao najnormalniji oblik postojanja i ako se pod hitno ne privedemo solidarnosti i ne dosetimo kako niko i nikad nije mogao da maltretira nas pet miliona, bojim se da ćemo naprosto nestati, sporo i mučki.

Kako pomiriti u jednom narodu poltronstvo i busanje u grudi?

Nikako. Ta istovremenost je šizofrena.

Zašto se ljudi ne bune? Protest "Stop krvavim košuljama" sve je iznenadio svojom masovnošću, a mi tu ipak govorimo o svega nekoliko hiljada ljudi.

Basara je u svojoj kolumni u "Danasu" posle prvog protesta napisao kako ljudi nisu svesni da time takođe služe ovom režimu, fingiranju demokratije. S druge strane, Jovo Bakić davno reče – mora se protestovati. Mišljenja sam da režimu ipak najviše služim ako sedim kod kuće i ne radim ništa. Ne idem ja na te proteste zato što verujem sadašnjim liderima opozicije, već zato što se nešto naprosto mora činiti. Mislim, a i Basara je u pomenutoj kolumni nešto slično rekao, da se mora shvatiti: protest je ili vrsta pretnje, ili nije ništa. Mirna građanska pretnja, ali pretnja. Koja treba da funkcioniše ovako: mi nećemo ovo, mi hoćemo ono, ako nam zahteve ne ispunite – uradićemo to, to i to. Na raspolaganju su razna sasvim dozvoljena sredstva, u prvom redu blokada institucija. Prošlogodišnji protesti su propustili svoj momenat baš zato što se nehatno skrenulo u karnevalizaciju a la "ne ispunjavate ništa, ali mi ćemo uprkos tome da se okupimo i napravimo žurku". Istina, ako se setim one Vučićeve drvenosti kad svojevremeno u emisiji na Pinku glumi di-džeja i plesača, verovatno ga i žurke frustriraju. Ali nije dovoljno.

Zbog čega mlađi ljudi ne idu na ove proteste?

Izgleda da su mladi manje spremni da izađu na ulice ako su u prvom redu opozicioni lideri. Prošle godine su, bogme, izlazili na proteste, onoliko.

Ali, kao što kažeš, i to onoliko nije bilo dovoljno.

Nisam siguran. Pre će biti da je ono što maločas spomenuh ugasilo celu akciju. Takođe, nije nevažno: prošle godine su i masovno glasali za Belog. Znamo svi i kakav je epilog te priče, ali lekcija svejedno nije nevažna: mlade je moguće animirati.

Zar nije problematično što mlade treba animirati, zabaviti da bi izašli na izbore ili na ulicu?

Jeste, ali tako je. Na stranu što Beli (ne i ljudi iz njegovog tima!) ispade prevara, bitno je znati: ako je nešto duhovito, ne znači da nije ozbiljno. To vidimo ovih dana na slučaju karikaturista: mnogim liderima koji imaju diktatorski karakter najviše smeta – kad im se smeješ. Sredstvo je, to će reći, bilo i ostalo legitimno, samo valja kanalisati na pravi način. Takođe: mnogi ljudi, mladi ili stariji, neće na ulicu upravo zato što nema konkretnih zahteva i mera za slučaj oglušenja o te zahteve. A i zato što tu sada šetaju ljudi koji nipošto ne dele isti sistem vrednosti. To jeste ozbiljna zamerka, gađa se Prajd info centar i organizatori se ograde od toga mlako ili nikako. S druge strane, ko prati Igru prestola, taj zna: Noćni Kralj dolazi po sve i svakoga. Ako se svi ne ujedine, mrka kapa.

Ali šta uraditi ako se zahtevi ne ispune? U Francuskoj su protesti nasilni, demonstranti udaraju nasumično na sve što oličava državu. Protest "Stop krvavim košuljama" je pre svega zamišljen kao protest protiv nasilja.

U Higijeni nesećanja kaže se i ovo: ljude možeš da ucenjuješ sve dok imaju šta da izgube. Kad se na tronu preigraš, po prirodi stvari počnu da se pojavljuju ljudi koji više nemaju šta da izgube. I onda svašta postane moguće, nažalost. Ali i tada, tragovi nečoveštva sasvim sigurno vode do onoga ko je ringlu odvrnuo do kraja i očudovištio ljude.

Ako ljudi u političkoj borbi stavljaju svoj život na kocku i ugrožavaju život ljudi oko sebe, to se zove terorizam.

Da, to se zove terorizam, i nešto upravo na tom tragu u knjizi organizuje spomenuti Janko Žagar, visokointeligentni sociopata. Zato, da se odmah ogradim: dragi "Informere", to nisu moje nade. Niko normalan ne nada se da mu se to desi u državi. Ali to jesu moje strepnje. Mi smo ove godine imali slučaj kontra-Raskoljnikov: starica je upucala silnika jer je znala da mu ne može ništa i da ga država štiti. To se već dešava. Otud, moram da mislim kako je moguće vršiti pritisak na vlast mirnim sredstvima. Ali i kad ideš na mirne proteste, valja biti spreman na ono što se dešavalo devedesetih.

Da li se povećava stepen nasilja u društvu, i da li ga osećaš na svojoj koži?

To je ozbiljan problem, jer ono što je "dobro" ne sme da koristi isto oružje i sredstva kao ono što je "zlo". Sergeju Trifunoviću nije lako, ljudi pod užasnim a nepravednim pritiskom izgovore i ono što ne treba. Ali to daje "alibi" režimu da svoje svakodnevno verbalno i fizičko nasilje ili negira ili proglasi samoodbranom (nazad na ono o žrtvi). Ukratko, nasilje je trenutno svuda oko nas i svi ga osećamo, jer režim crta mete i deli unaokolo strelice za pikado. Ovo je svet preslikan iz Vučićeve glave, on je kliconoša mržnje otkad je progovorio javno i napokon je uspeo da zarazi celu zemlju.

Lako je postaviti stvari kao borbu dobra i zla, ali u realnosti sve je pomalo sivo i utoliko je situacija složenija.

Tačno, s tim što nismo svi izgovorili "sto za jednoga". Nešto ipak mislim da imam zrnce moralne superiornosti u odnosu na takve.

Do sada smo govorili o verbalnom nasilju. Gde još prepoznaješ nasilje u društvu?

Jedno od velikih pitanja kojima se trilogija Malterego bavi jeste i prelazak rđavih misli u rđava dela. Verbalni nivo nasilja nikad ne treba potcenjivati. Javno mnjenje kreira opštu klimu, naročito ako imaš predsednika koji je pravi siledžija iz školskog dvorišta, osoba čije se lice krivi i grči od cinizma i mržnje. Takođe, ljudi često mešaju pravdu i osvetu. On pre svih. Tlačitelj koji je oduvek osećao da je tlačen u političkom smislu, pa umišlja da je sve ovo nekakva iščašena pravda. Zato je napravio zemlju u kojoj ni najbolji među nama ostalima ne može ništa ni najgorem među njima.

Ali ako verbalno ništa ne može da se uradi protiv ove vlasti, jer dijalog ne postoji a vlast kontroliše ogromnu većinu medija i medijskog prostora, šta onda preostaje? Da se šetamo do besvesti?

Ne treba gubiti iz vida: Milošević je na kraju pao. Ne znam kako put do rešenja tačno izgleda, ali ponavljam, mora se protestovati i koristim svoje građansko pravo da pozovem ljude na ulicu. Vreme će pokazati kojim sredstvima se izlazi na kraj s ovakvim režimom. Rekao sam već negde da je gotovo jedino dobro čega se sećam u vezi s prethodnom vlašću – način na koji je pala. Kad smo kod "svi su isti", strepim da ova vlast neće pristati da tako padne. A to nimalo nije isto.

Već dugo si prisutan u javnosti. U poslednje vreme su ti zabranjivali svirke i pozorišnu predstavu Zašto slušam Marčela, a zakasnelim izdavanjem dozvole sabotirali su i javno čitanje Higijene u Beogradu. Da li ponekad poželiš da odustaneš od svega toga?

O, naravno. Ali. Od silne priče o stranom plaćeništvu i izdaji bivam sve veći patriota. Nikad nacionalista, uvek patriota. Treba i u najgorem trenutku podići glavu i reći: ovo je moja zemlja, ja sam častan čovek, sve što sam radio, radio sam za dobro svoje zemlje – i fukara me neće oterati iz nje. Nisam izdajnik zato što volim druge narode i borim se za pomirenje. Domovina se brani životom, slažem se s čika Ršumom. Svime što radiš. Životom. Ne smrću. Ne zakrvavljenim očima uz "sto za jednoga". Ne rđavim kašikama. Ne patološkom mržnjom. I sigurno ne prvo klevetanjem, pa onda i smrću Olivera Ivanovića. Nemam razloga da se bojim, svima će nam suditi istorija. Buduće generacije još kako će znati ko su bili izdajnici i mučitelji sopstvenog naroda.

Aleksandar Vučić nije predsednik svih građana, to je jasno, ali postoji opasnost da veštačkim putem postane: tera neistomišljenike da odu iz zemlje. Neverovatno mi je da u 21. veku neko zabranjuje predstavu Uroša Mladenovića Zašto slušam Marčela. I prkos me tera da ostanem ovde, jer to je krivično delo. Ljudi imaju pravo na slobodu govora, pravo na rad. Pod takvim pritiscima, ili se slomiš, ili ti to podari još više inata. Zato, apsolutno podržavam svakoga ko ne pristaje na igru i odluči da ode, kao što podržavam i svakoga ko ostane i reši da se bori. Jedino ne podržavam one koji ostanu i pristanu na okolnosti. Mnogi će reći da su primorani na kompromise jer imaju porodicu. Stigli smo do toga da je porodica kao osnovna ćelija društva postala faktor moralne ucene. To rađa logiku da je posve ispravno kad neko drugi izgubi posao da bi ga ti dobio, kao da je tvoja porodica važnija od tuđe. Mi živimo u društvu u kome priznanje koje dodeljuje neka nacionalna institucija kulture praktično ne smeš da primiš, sve i ako ti ga nekim čudom dodele, jer to onda znači da si podoban. Gotovo je nemoguće čuti da neko kaže: "Iako se politički ne slažemo, ta osoba je korektna i poštujem je." Ako uprkos svim tim stvarima ostaješ i boriš se, mora biti da voliš ovu zemlju više nego svoje zdravlje.

Ono što pišeš pretenduje da bude ozbiljna književnost, ali javnost te vidi kao nekoga ko je deo popularne kulture. Da li osećaš da ti manjka priznanja kakvo si, recimo, dobio nedavno u Finskoj kada ste ti i tvoja grupa predstavljeni na nacionalnoj televiziji?

Uprkos pravilima našeg instant-vremena, ozbiljno bavljenje književnošću i dalje je maraton, ne trka na sto metara. Kada se Higijena nesećanja našla u širem izboru za Ninovu nagradu, pomislio sam: "Esnaf me priznao, dobro je." Ne osećam ozlojeđenost što roman nije ušao i u uži izbor. Na svim svojim frontovima bavim se pisanjem iz sve snage, voleo bih da je to primećenije, ali ne mislim da je neprimetno. Javne žalopojke o neshvaćenosti ostavljam najgorima među nama.

Paradoksalna je tvoja pozicija u javnosti i po tome što imaš trideset pet godina a sve vreme te tretiraju kao nekog predstavnika generacija mladih. Da li se umoriš od toga da budeš glas generacije, i to one koju više ne poznaješ?

Ima dana kada shvatam da je ova muzika kod nas zanavek oklevetana kao klinačka stvar, sve i kad me prate simfonijski orkestar, virtuozni solisti i hor. Starije zato teško zainteresuješ, dok novi klinci slušaju nešto drugo. Zapravo poznajem mlađe, već četiri godine radim emisiju "Perspektiva" po celom regionu. Tako da – da, ume da umori kad si u tom smislu stanovnik nekakve ničije zemlje, ali kako Cici Dimić reče u Arzamasu, tu uopšte nisi u lošem društvu. Uostalom, stvaralaštvo ne sme da se bavi kalkulacijama ko čita/sluša, koliko ih je, kako da ih bude više. Radiš kako misliš da treba, to si ti, pa kud puklo.

Da li osećaš da te ovo tle ponekad usisava u sebe? Zašto si uvek ti taj koji se buni?

Užasno je naporno stalno se iznova baviti temeljima, objašnjavati ovom društvu da nije lepo da nekom razbiješ glavu jer je na bilo koji način drugačiji. Da, osećam se taocem stvarnosti, ali svi smo to, i doći će dan kada okretači glave na drugu stranu više neće imati kud da je okrenu. Meni ne treba taj dan da bi me se ticalo kako ljudi oko mene žive.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net