Televizija – Džon Oliver, Englez u Njujorku >

Uvozni čuvar američkog razuma

Kao globalni šampion forme televizijske političke satire, Oliver je pouzdani glas marginalizovanih u vreme divljanja populizma, ali liberalne vrednosti zastupa ne podležući "politički korektnoj" sterilizaciji jezika i mišljenja

S televizijom i filmom je, izgleda, kao i s rokenrolom šezdesetih: neki od najvećih se rode i formiraju u Velikoj Britaniji, ali prava globalna slava ih zadesi tek kada ih "overi" i potvrdi Amerika; ne moramo da idemo dalje od Bitlsa i Stonsa da bude jasno o čemu se radi. Nije li tako bilo s jednim Piterom Selersom, recimo? Za Selersa je britanski formativni kontekst veoma bitan i teško bismo ga zamislili bez i mimo njega, ali bili su potrebni Amerika, Stenli Kjubrik i Blejk Edvards da od potencijala engleskog genijalnog čudaka nastane globalno nezaobilazna i trajna kulturna referenca. I umetnik zauvek bez bliskih umetničkih rođaka, jedinstven i nesvodiv na bilo koji šablon ili žanr, dakle: čovek-žanr za sebe.

Džon Oliver, dakako, nije glumac, ne barem u "klasičnom" smislu. S druge strane, nije ni novinar, na isto takav način. On je TV komentator i komičar, što je bastardna medijska forma vrlo ukorenjena u anglosaksonskom svetu, a kod nas sve do pre koju godinu nepoznata, pa i manje ili više nezamisliva, iz razloga više društvenih i političkih nego kulturnih i medijskih: da bi jedan Džon Oliver bio moguć, morate imati visoko razvijenu, stabilnu i teško razvaljivu demokratiju, kao i medijske resurse koji će moći tu vrstu inokosne pozicije da brane i razvijaju.

Oliver je, došavši u SAD nakon ne preterano zapažene britanske "pretkarijere", ispekao zanat u šouu svog slavnog imenjaka Stjuarta, što je bila idealna startna pozicija za sticanje prepoznatljivosti i naklonosti publike, to jest, onog njenog dela koji inklinira levo-liberalnom polu unutar američkog društva. Istovremeno, odlučiti se da u nekom trenutku napustite tako udobno i sigurno utočište i napravite sopstveni šou ("Pregled nedelje s Džonom Oliverom") moglo je da izgleda kao bezumno rizičan akt trijumfa taštine nad racionalnošću. HBO je odlučio da rizikuje sa stereotipno pomalo smotanim engleskim štreberom, i pet sezona kasnije, biće da nema nikoga živog ko bi još sumnjao da je to bila savršeno ispravna procena. Zapravo, mada je konkurencija brojna i oštra, Džon Oliver je danas širom sveta najprepoznatljiviji glas, hm, druge Amerike, ako smemo da se poslužimo ovom paralelom. A to što nije "pravi Amerikanac" po meri izolacionističkog nacionalizma, nego "nezahvalni" useljenik iz istojezične imperije u burnoj istorijskoj ostavci, njegov "slučaj" samo obogaćuje sjajno plasiranim i doziranim začinom u kojem se volšebno spajaju ukusi egzotičnog i domaćeg. Jer mu omogućava da Ameriku sagledava iz pozicije koja je istovremeno insajderska i autsajderska, i da u oba ta aspekta deluje savršeno autentično. On je te svoje pozicije veoma svestan i iz nje izvlači svakovrsne benefite; mislim na kreativne probitke, ne na one druge...

Šou Džona Olivera počinje s emitovanjem početkom 2014, duboko u drugom Obaminom mandatu, u Americi koja se dobrano oporavila od udara krize iz 2008, ali se, pokazaće se, nije opasuljila – i neće tako skoro – od snažnog šoka koji je za određenu vrstu dubinskim, neretko neosvešćenim rasizmom impregnirane "bele Amerike" bila činjenica da je sada, zamislite molim vas, čak i crnac mogao da postane predsednik. Mislim, šta je sledeće: vanzemaljac, dabar, ili čak žena?! Treće se umalo pa ostvarilo, ali nećemo trčati pred rudu, vratimo se u 2014... Kad gledate "rane radove" osamostaljenog Olivera, lako prepoznajete nastojanje da se američka, ali svetska stvarnost komentarišu iz pozicije određenog "seta vrednosti", a da se javni akteri tretiraju manje-više bez unapred zacrtanog predznaka, da ih se uvek iznova odmerava po tome koliko se u mindset levo-liberalne Amerike (mahom bolje obrazovane, ne nužno imućne, češće živuće u velikim gradovima istočne i zapadne obale, pretežno sklone demokratama, ali sa bezbedne distance, nalazeći se negde "levo" od njihovog mejnstrima, previše ogrezlog u establišmmentu) uklapaju, ili pak od njih odstupaju. Međutim, ekstraordinarne stvari ne mogu proći bez znamena, jer nose u sebi nešto proročansko: ako se dobro sećam, Donald Tramp se pojavljuje kao lik već u prvom izdanju Oliverove emisije, dakako, samo kao besprizorni milionerski idiot i simbol svega što je u toj zemlji trulo – više, dakle, kao figura dostojna prezrenja nego kao neko uistinu opasan... Eh, kako dobronamerni i obrazovani liberali rafiniranog ukusa i suptilnog smisla za ironiju uvek iznova potcene destruktivne potencijale idiotizma iskombinovanog s političkom i ekonomskom moći, i isto tako precene otpornost tzv. malog čoveka na demagoški seksepil takvog idiotizma! Kako god, priznajem da mi je kao gledaocu Oliverov šou u prve dve sezone bio mnogo zanimljiviji tamo gde bi se odmakao od kuće i pozabavio se belosvetskim pitanjima; bilo je potrebno da se paranormalna pojava zvana Tramp približi vlasti, a onda je i osvoji, da bi se to izmenilo. No, nećemo opet trčati pred rudu, idemo nazad u Obamino vreme...

Jedna od stvari koje su kod Olivera uvek plenile, i koje su u neku ruku tako "neameričke", i gde se vidi njegova sjajna britanska škola, jeste njegov savršen osećaj za raspoznavanje i razdvajanje jajeta od mućka. Mada zgađen nad mnogo čime u Americi, pa i na Zapadu generalno, Oliver je besprekorno otporan na drugo i trerećesvetske demagoge i tirane – što bi trebalo da se podrazumeva, ali je zapravo deprimirajuće retko među tim svetom privilegovanih idealista. Otuda su Oliverove neretko kongenijalne sprdnje s, recimo, Putinom, sa borniranom kineskom nomenklaturom, s bizarnim satrapom Kim Jong-unom, afričkim i latinoameričkim drečavim diktatorima (uključujući "spasioce" poput Uga Čavesa), arapskim i iranskim mulama etc, najbolji indikator zadivljujuće zdravog jezgra njegove satiričko-komentatorske oštrice: no bullshit, to je jedina Oliverova deviza; tamo gde namiriše govno, jezičavi Englez će zabosti žaoku duboko, s preciznošću koja ne prašta. Biće da je ovo pravo mesto u tekstu da se istakne još jedna njegova specifičnost: ako je prema svima koji po njegovim kriterijumima to zaslužuju nesmiljen, prema svojoj rodnoj Velikoj Britaniji Oliver je upravo surov. Od same institucije monarhije pa nadalje, od prenaglašenih klasnih rituala, od bornirane aristokratije, od globalno omiljenih klišea poput engleske suzdržanosti, puritanizma ili sumanuto hipertrofirane anglocentričnosti, Oliver secira svoju domovinu na najsitnije deliće, ne ostavljajući ništa netaknutim. Kakav autošovinizam! Neretko se doslovno (sa zrnom soli, podrazumeva se) izvinjavajući što je Britanac, a naročito što je Englez, Oliver superiorno dekonstruiše deluzije i zablude kutka sveta koji najbolje poznaje, i kojem će po prirodi stvari doživotno pripadati. Dakako, akt kolektivne suicidalne mahnitosti (i trijumfa manipulisanja niskim strastima nad svakom upućenošću i znanjem o svetu oko sebe) zvan Bregzit u tom je smislu njegova trajna inspiracija od predreferendumskih dana pa do danas. Štaviše, s godinama su Bregzit i bregzitovska kamarila postali njegovi glavni pacijenti, ili... pa dobro, skoro pa glavni. Jer, onda je na scenu stupio ON...

Donald Tramp je – kao ličnost, kao fenomen, kao metafora, kao ogledalo oslobođenih frustracija svojih glasača, i kao mnogo toga još – zapravo Oliverov nemezis najkasnije od onog trenutka kada je postalo jasno da će osvojiti republikansku nominaciju. A kada je naposletku postao predsednik SAD, čitava je stvar podignuta na sasvim novi nivo. Mada upadljivo nastoji, i uglavnom uspeva, da svoj šou zaštiti od pretvaranja u "pola sata terapeutskog čantranja protiv Trampa", Oliver je u Trampovu eru uplovio, i s vremenom se učvrstio na tom kursu, kao jedan od najlucidnijih glasova trajnog i fundamentalnog otpora prema svemu što taj čovek, ali i kultura koja ga je uopšte omogućila i potom ga uznela na vrh, zastupa i predstavlja. I to čini iz nedelje u nedelju na razgaljujuće svež i briljantan način, ne prezajući ni od tzv. uvredljivog rečnika, rukovodeći se samo jednim načelom: jezik se mora prilagođavati stvarnosti, a ne obrnuto; ako "vređam" Trampa, to je samo zato što realistično opisujem ono što vidim i čujem. Valjalo bi samo sakupiti na jednom mestu kako je sve definisao Donalda Trampa u proteklih nekoliko godina (i to baš sve u vezi s njim, uključujući izgled, brak, decu, prehrambene navike, odevanje, držanje... ama sve!) i zamisliti jednog, na primer, Vučić Aleksandra da o sebi čuje tek dvadeseti deo toga iz usta, recimo, Zorana Kesića... Nema tog čarobnjaka koji bi ga reanimirao. Srećom po njega, naša demokratija nije tako izdržljiva – ona jedva jedvice podnosi i ovo što ima.

Ali, šta je zapravo "pozicija" Džona Olivera? Ako znamo protiv čega je, znamo li i za šta je? Moglo bi se reći da je Oliver glas levo-liberalne Amerike (i ne samo Amerike, iz razloga jasnih), protivne svakom populizmu (uključujući i "levi"), demagogiji, autoritarnosti, plemenskom rezonovanju, klerikalnoj manipulaciji, etatističkom teroru pod bilo kojim ideološkim izgovorom, ali i mahnitanju korporativnog i finansijskog kapitalizma bez kočnica, čije nastranosti uvek plati tzv. mali čovek. Njegov je diskurs uvek na liberalnom polu versus onog konzervativnog, ali pri tome – i to prosto ne mogu dovoljno da naglasim – sam ne poboljava u bitnijoj meri od pošasti tzv. političke korektnosti, koja je smrt svakom slobodnom mišljenju i izražavanju, a naročito je kobna po bilo kakvu duhovitost. U tom je smislu, dakle, Oliver pouzdani glas marginalizovanih, ali se striktno čuva ljigave pokroviteljske pozicije (koja demagozima uvek donosi korist) i licemernog "razumevanja" za svinjarije tzv. običnog sveta: on se ne šlihta "malom čoveku" koji će pristati uz bilo kojeg tiranina i lažova koji mu nešto dovoljno slatkorečivo obeća, nego će nastojati da mu na što je moguće bezbolniji način ukaže na to da je – magarac. Ne zato da bi ga vređao, nego zato da mu pomogne da prestane da bude magarac. A opet, i to bez iluzija da će ga svi, ili bar većina, u tome slediti. Ne, naravno da neće. Visprena društvena satira, naposletku, uvek je takođe bila katarzična zabava manjine, od Svifta do danas. Kanonizaciju bi doživela tek kada iz savremenosti pređe u svevremenost. A Džon Oliver već i svojim dosadašnjim opusom priziva i opravdava ovakve asocijacije.

Naposletku, ima li se Džonu Oliveru nešto zameriti? Iz ugla ovog gledaoca, tek dve stvari. Jedna: ne znam što se toliko natovrzao na Vudija Alena?! Druga: ako se ne varam, još nikada u svojim prilozima nije "posetio" Srbiju i njenog Pantokratora. Možda zato što je Srbija isuviše mala i nevažna? Ne, tretirao je on i manje i zaturenije parčiće sveta, nego zato što je njen uzurpator odviše suvoparan i nezanimljiv. Tako da ni to, ispada, nije baš neka zamerka. Šta ga uostalom briga, što bi rekao Čerčil – ne živi on ovde.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net