Lobačev >

Praroditelj naših strip autora

Početkom marta 2019. navršiće se 110 godina od rođenja najpoznatijeg i svakako najvoljenijeg strip autora sa naših prostora – Đorđa Lobačeva. Prva knjiga njegovih Sabranih dela u izdanju zemunskog Makonda samo je jedno u nizu podsećanja na ovog velikana u predstojećoj godini

Za mnoge ovdašnje ljubitelje devete umetnosti njegovo ime je sinonim za domaći strip. Škola stripa koju već više od dve decenije u Beogradu uspešno vodi Vlada Vesović ponosno nosi ime "Đorđe Lobačev". Adaptirao je pripovetke u stripu, radio avanturističke pripovesti po tuđim scenarijima, provocirao kad je to bilo najopasnije, i istrajao u devetoj umetnosti kada je za nju slabo ko mario. Reklo bi se da je bio borac, i život mu je često podmetao nogu. A opet, zadržao je blagu narav i nesvakidašnju skromnost, zbog čega ga i danas, godinama nakon što nas je napustio, mnogi familijarno pamte kao – Čika Đorđa.

Lobačev je ostavio dubok trag gde god ga je život vodio, a najviše u Srbiji i Beogradu. Ovde je proveo samo delić života, jer su ga političke i materijalne prilike u više navrata istrgle od korena, a opet se podrazumeva da je Beograđanin koliko i neki rođeni u ovom gradu. Čika Đorđe, zovimo ga tako, rođen je u Skadru kao Jurij Pavlovič Lobačev, sin ruskog konzula. Sa porodicom je, prateći očeve diplomatske dužnosti, odrastao u više balkanskih gradova. Kasnije je naveo da mu je najranije sećanje kako je 1912. godine, tokom Prvog balkanskog rata, sa ocem i crnogorskim kraljem Nikolom obilazio vojsku prvim i jedinim automobilom u Crnoj Gori. Deo mozaika sećanja čini i pasulj iz vojničkog kazana koji je tada jeo sa njima, ukusniji od toga nije probao u životu. Sećao se i atentata na svoga oca u Kosovskoj Mitrovici, kao i objave Prvog svetskog rata dok su boravili u Kaneji na Kritu.

I crtao je, otkad zna za sebe. Bavio se i muzikom, kao sva školovana aristokratska deca. Prvi svetski rat je pak doneo bolne promene. Rusi beže pred revolucijom, i masovno dolaze na naše prostore. Revoluciju je dočekao sa ocem u Solunu, odakle odlaze za Dubrovnik, gde mu umire otac. Nakon očeve smrti nastanio se sa majkom u Novom Sadu, ali ubrzo ostaje i bez nje. Dvadesetih godina je u Beogradu Rusa bilo napretek, prema nekim tvrdnjama čak oko 10 odsto stanovništva grada. Godine 1922, dolazi i Đorđe Lobačev. Upisao je Prvu rusko-srpsku gimnaziju u zgradi današnjeg Pedagoškog muzeja kod Kalemegdana. Prethodno obrazovanje je, kako stalež nalaže, stekao školujući se u kući. Sada je bio sam u nepoznatom gradu, gde nisu svi rado dočekali brojne ruske migrante. Jurij postaje Đorđe, da bi se lakše uklopio. Živi u internatu, a zarađuje koji dodatni dinar za život radom na građevini. Zbog crteža, tačnije zbog karikature upravnika, izbacuju ga iz internata. Radio je više, zarađivao za život, stanovao privatno i završio školu. Pred maturu, opet se našao na udaru zbog crtanja. Ovog puta zbog antivladine karikature u prvom broju novopokrenutog časopisa "Brka". Ceo tiraž je zaplenjen, a Đorđe Lobačev je pucao od ponosa.

Kada je upisao arhitekturu, shvatio je da neće imati dovoljno novca da je završi. Za materijale bi morao da daje više novca nego što zaradi za život, pa je prešao na Filozofski fakultet na katedru za istoriju umetnosti. Tih godina bilo je malo toga što je sebi mogao da priušti. Ali, baš tada nastaju i prvi stripovi. I to ne za nekog izdavača i honorar, već zbog ljubavi. Sa budućom suprugom Lizom se dopisivao stripom. Ona bi mu slala romantična pisma, a on bi joj stripom opisivao kako živi i čime se bavi. To je bila navika još iz gimnazijskih dana. U Makondovoj prvoj knjizi Sabranih dela Đorđa Lobačeva nalazi se jedan od ovakvih, dosad neobjavljenih stripova namenjenih Lizi, nazvan Kino-žurnal Šarž. (Šarž je na ruskom karikatura.) Đorđe sa prijateljima nikako ne uspeva da dočeka Lizu koja dolazi u Beograd za božićni raspust. Već ovde se vidi kako Lobačev, bez ikakvog neophodnog predznanja, barata naracijom u slikama. Iako su ovi kratki stripovi bili namenjeni samo Lizinim očima – a u to vreme za njega nije bilo važnije publike – studiozni i dinamični pristup pripovedanju već je bio prisutan.

Studije je završio 1934, oženio se odmah potom, a sina Mitju je dobio sledeće godine. Radio je za francusko građevinsko preduzeće "Batinjol", gde mu se sreća konačno osmehnula. Vlasnici su bili Francuzi, gradilo se u Jugoslaviji, a većina radnika su Rusi. A Lobačev je podjednako dobro znao sva tri jezika. Od fizikalca na izgradnji Pančevačkog mosta i nasipa po okolnim ritovima, ubrzo je postao poslovođa. Ali, kako mu se rodio sin, u "Batinjolu" je izbio neki skandal zbog pronevere novca, a Lobačev je ostao bez posla. Crtao je noću reklame za firme, a danju obilazio Beograd i nudio ih po prodavnicama. Otprilike u isto vreme "Politika" i urednik Dušan Duda Timotijević pustili su u listu zvanično prvi strip objavljen kod nas, Tajni agent X-9 Aleksa Rejmonda, i čaršija je bila oduševljena. Lobačev je sa kumom Vladimirom Kurganskim dugo raspravljao da bi bilo dobro ubaciti se u ovu novu vrstu zabave. O vezama stripa i umetnosti tada niko nije ni pomišljao.

I tako je nastalo Krvavo nasledstvo. Lobačev je pod pseudonimom Đorđe Strip crtao priču po scenariju Kurganskog, potpisanog kao Vladimir Cilić. Njihova prava imena bila su "suviše ruska". Strip je objavljivala "Panorama" Vojina Đorđevića. Krvavo nasledstvo bilo je klasični avanturističko-kriminalistički strip, stilski doslovno prekopiran prema Rejmondovim uzorima. Izlazio je u nastavcima oko tri meseca. Zrak smrti je radio, opet sa Kurganskim, za novoosnovani magazin "Strip" iste godine. A već 1936. radi svoju prvu adaptaciju, i to Hajduk Stanka po romanu Janka Veselinovića. U intervjuu "Vremenu" broj 516 iz 2000. godine, Lobačev kaže: "Ali ubrzo sam primetio da mi taj rad (Zrak smrti i Krvavo nasledstvo, prim. aut.) ne donosi radost, zato što je to kopija američkog stripa, bez obzira na to što smo mi radnju vezali za naše gradove. I počeo sam da tražim nešto što bi izraslo iz ovog podneblja. Setio sam se skoro zaboravljenog Janka Veselinovića. I počeo sam da radim. Kad sam nacrtao polovinu, skupio sam svu svoju hrabrost i otišao u ’Politiku’. Odmah su ga primili. Mesec dana posle toga postao sam njihov crtač stripa. Mislim da značaj Hajduk Stanka nije samo u tome što je prvi jugoslovenski strip na nacionalnu temu već što je pokazao da ovde mogu da se pronađu teme za stripove."

Adaptacije srpske narodne baštine biće najosobenija crta rada Đorđa Lobačeva. Ali prvo će se oprobati u stripovanim verzijama Žila Verna (Deca Kapetana Granta) za "Crveni vrabac" i Puškina (Dobrovski) za "Miku Miša". A 1937. i 1938. nastaje njegovo kapitalno delo tog perioda, Plava pustolovka, objavljivana u "Miki Mišu", niz priča sa prvom junakinjom u stripu kod nas. Lobačev je Pustolovku radio u zatišjima posla u "Politici".

Kada se 1939. raspravljalo o pokretanju "Politikinog Zabavnika" Duda Timotijević i Bata Vukadinović su od Lobačeva tražili da uradi prvi špigl za novi list. U "Zabavniku" je objavio Čardak ni na nebu ni na zemlji i Baš Čelika, koji su i danas prva asocijacija kod mnogih kada se pomene njegovo ime. Za "Politiku" je još radio Ženidbu cara Dušana i Propast grada Pirlitora, a rat ga prekida tokom rada na Baronu Minhauzenu.

U vojsku ga nisu primili zbog ruskog porekla, što je Lobačev doživeo kao veliko razočarenje. Odlučuje da učestvuje u ratu na svoj način: u ilustrovanom listu "Kolo" objavljuje adaptaciju srpske narodne pripovetke Biberče. Čak i najnezainteresovaniji agent okupatora shvatio bi da je osnovna poruka bajke i Lobačevljeve adaptacije bila da mali, hrabri junak može da uništi stostruko većeg od sebe. To je bila i nimalo skrivena namera Đorđa Lobačeva. Strip je objavljen 1942, a već sledeće godine golman Milovan Jakšić, vlasnik knjižare "Đura Jakšić", objavljuje ga u obliku zasebne sveske.

Pregršt ilustracija koje je radio ovih godina jedva da su bile dovoljne za život, a nije bilo ni mudro previše dugo čekati agente da zakucaju na vrata zbog subverzivne poruke Biberčeta. Iako je još od 1942. godine bio deo narodnooslobodilačkog pokreta posredstvom Dušana Pilje, bivšeg dopisnika "Politike" iz Sarajeva, Lobačev je prešao u ilegalu i kao poliglota postao agent za vezu između partizana i Crvene armije, sa kojom učestvuje u oslobođenju Beograda i kasnije na Sremskom frontu.

Oslobođenje donosi samo kratak predah u Lobačevljevom životu. Rezolucija Informbiroa iz 1949. godine donela mu je proterivanje iz domovine: "Nisam ja otišao nego su ‘mene otišli’. Ima u tome male razlike, zar ne? Vidite, takva su bila tada vremena. Iako sam takoreći ceo svoj vek proveo ovde, nisam imao jugoslovensko državljanstvo. A 1946. godine došao je zakon da svako mora da ima državljanstvo. Pošto sam Rus, opredelio sam se za sovjetsko državljanstvo. U ono vreme, mislim da se čovek zvao Pribićević, zaboravio sam mu ime, bio je pomoćnik sekretara spoljnih poslova, dolazio je često u redakciju. I često je sa nama čekao prvi primerak, da vidimo da li je sve u redu odštampano. Sedeli smo i razgovarali o svačemu, pa i o meni. Neki su govorili ’pa ti si naš čovek, ti si ovde odrastao’, a Pribićević odgovara ’mislim da taj koji danas ne bi hteo da bude sovjetski građanin, ne bi mogao da bude ni dobar jugoslovenski’. Ne govorim vam ovo da biste pomislili da je to uticalo na mene, ne, nego vam opisujem kakva je atmosfera bila tada. Nažalost, ona se vrlo brzo pokvarila i 1949. godine sam morao da odem. Znate zašto su me isključili iz redakcije? Zato što suviše glasno govorim, to je bio zvaničan razlog. Drugog razloga nije ni moglo da bude, ja sam bio na Sremskom frontu, iako nisam bio jugoslovenski državljanin, glasao sam za republiku, iako nisam bio jugoslovenski državljanin. Direktor je morao da me istera, tako su mu rekli ‘odozgo’. Takva su vremena bila, ja na to gledam potpuno mirno, iako u ono vreme to nije bilo ni lako ni prijatno. Otišao sam sa porodicom, ali ne u Rusiju jer je tamo bio Staljin, a mi smo bili sumnjivi pošto smo živeli u inostranstvu, u kapitalizmu. I tek kad je Staljin umro, dali su nam dozvolu da pređemo iz Rumunije" ("Vreme" 516).

U Lenjingrad je prešao 1955. godine, a deceniju kasnije se posredno vraća na našu scenu stripovima u "Politikinom Zabavniku". Među njima je i Saturn dolazi u pomoć, koji je ujedno i prvi sovjetski strip, objavljen u magazinu "Kostër" uprkos izraženom antistripskom raspoloženju u tadašnjoj Rusiji.

Tokom boravka u Rumuniji i Sovjetskom Savezu, Lobačev se uglavnom bavio ilustracijom za razne izdavače, posebno na njihovim izdanjima jugoslovenskih autora. Od 1965, najviše je crtao za naše tržište. Dorađivao je stare verzije i stvarao nova dela, polako i neopterećeno, sve vreme, koliko je to bilo moguće, prateći jugoslovensku strip scenu.

Interesovanje za radove Đorđa Lobačeva bilo je posebno izraženo od osamdesetih godina. On je bio i ostao jedan od utemeljitelja domaćeg stripa i ovde rado viđen gost. Kada je u prestonici nastajala grupa "Beogradski krug 2", po uzoru na stare, mahom ruske kolege iz Beograda između dva rata, Lobačev je uz sve počasti blagoslovio njeno uspostavljanje. Doživljavan je kao praroditelj svim strip stvaraocima na ovim prostorima. Uz Maurovića je eponim jugoslovenskog stripa. Uz sva priznanja koja su mu dodeljivana, počev od Gran prija za životno delo na drugom Salonu jugoslovenskog stripa u Vinkovcima 1985, oni koji pamte Lobačeva opisuju ga kao večno dobrodušnog, blago nasmejanog i toplog čoveka, pomalo nesvesnog slave i značaja koji ga prate.

Preminuo je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Iza sebe je ostavio više od 40 stripova, od kojih je poslednji, Čvorko, nacrtao godinu dana pred smrt.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net