Zemlja ljudi – Đirokaster, Albanija >

Degoni para me WU

U nekim delovima rodnog mesta Ismaila Kadarea i Envera Hodže tuga i čemer beskrajne tranzicije mogu da se opipaju u vazduhu. U gradu ima dosta grčkih imena i simbola, stalno pomalo varniči između Albanaca i Grka. Na vrhu brda tvrđava sa sahat-kulom u kojoj se nalaze grobovi važnih ličnosti Bektaša, a nedaleko od Đirokastera nekadašnja "evropska Meka marihuane" Lazarat

Za "Vreme" iz Đirokastera

Prvi mrak se polako uvlači u uske ulice starog dela Đirokastera. Tvrđava na vrhu brda je još obasjana suncem, ali krovovi kuća ispod nje pokriveni kamenim pločama tonu u sumrak. Kuće su okačene poput pčelinjeg saća po padinama brda, kao da se oslanjaju jedna na drugu. Neke su renovirane, neke polusrušene, ali sve imaju finu patinu slavnijih vremena. Na terasama se suši veš, decembar je, i kao da dopire miris mora negde iza planina koje okružuju grad.

fotografije: momir turudićRAZGLEDNICE: Patina slavnijih vremena,...

Nekoliko prodavnica suvenira zvrje prazne, ispred restorana domaće kuhinje stoji bakica i čeka mušterije, kojih skoro da nema, kako to biva po turističkim mestima u mrtvo doba godine. Većina hotela i restorana je zatvorena, ali bar "Mene" sija u mraku. Vlasnik pita goste odakle su. "A, Srbija, пожалуйста."

"Mene" je pun, muški lokalci svih godina sklanjaju se ovde od zimske čamotinje. Starija ekipa u prizemlju gleda neke demonstracije koje televizija uživo prenosi. Na ekranu u čijem uglu piše "dan drugi" vri nepregledna masa mladih i očito ljutih devojaka i mladića. "Gde je ovo?" "U Tirani, studenti protestuju zbog školarina, loših uslova života..."

Na spratu mlađa postava gostiju gleda fudbal sa kladioničarskim tiketima u jednoj i telefonima u drugoj ruci. Za trenutak isprate ulazak neznanaca, pa nastave da rade. Ajntraht – Volsburg, Fejnord – Ajaks, Lacio – Đenova... Momak sa bradicom, ispred koga su laptop, čaša vina i pepeljara puna pikavaca, pita na engleskom: "Izvinite, da li vi to razgovarate na ruskom? Nisam hteo da smetam, ali malo stranaca ovde svrati zimi." Zove se Amir, programer je, radi za Gugl. Fudbal ga ne zanima, ali voli da je u kafiću. "Moje društvo se razišlo po svetu, i ja bih mogao, ali sam rešio da ostanem. Sve je ovo moje, kakvo god da je, pa šta će da bude ako svi odemo? Svi hoće da idu iz ove zemlje, a nigde nije kao ovde. I kod vas je tako? Ma sigurno nije baš toliko loše."

...miris mora,...

U DOLINI REKE DRINO: Tamo gde se kao dlan strmi, kaldrmisani sokaci pretvore u asfalt i preliju u ravnicu, počinje novi Đirokaster. Življi je nego stari, puno je ljudi, ulice se baškare u širinu, ali na velikom prostoru po kome se rasuo grad nema skoro ničega po čemu bi se mogao pamtiti. Nove zgrade i kuće, često u živim bojama, izmešane su sa nedovršenim građevinama i oronulim zgradama iz doba socrealizma. Banke, tržni centri, napuštene fabrike, novi tržni centri. Na svakom koraku saloni automobila, automehaničarske radnje, perionice, auto-otpadi. Najviše je mercedesa na ulicama, od prastarih i olupanih do potpuno novih, kažu da je "mečka", u kom god stanju da je, bila i ostala statusni simbol. Mnogo je smeća, naročito po periferiji.

Izvan grada put ka jugu i granici sa Grčkom juri kroz prostranu dolinu reke Drino, koju sa strane okružuju moćne planine na čijim vrhovima vise oblaci, ispod kojih su kapice sa snegom. Reke trenutno i nema baš mnogo, živne kada dođu prolećne kiše i otope se snegovi. Pored puta gomile otpada, velelepne nove vile usred ničega smenjuju se sa udžericama i kosturima napuštenih građevina; bezbrojni restorani i benzinske pumpe, poneka nova fabrička hala (čarape, kablovi, prerada povrća). Tuga i čemer beskrajne tranzicije mogu da se opipaju u vazduhu.

Nekoliko kilometara izvan Đirokastera je putokaz na kome piše "Lazarat". Iz odžaka seoskih kuća okačenih po padinama brda diže se dim, duž vijugavog puta mahom stariji ljudi čuvaju stada ovaca i koza. Idiličan prizor ničim ne ukazuje da je u pitanju mitsko mesto, koje su svetski mediji nekada zvali "evropska Meka marihuane". Kažu da je Lazarat proizvodio oko 900 tona "trave" godišnje, vredne od 4,5 do 5,5 milijardi evra, zavisno od procena, što je bila polovina vrednosti BDP-a čitave Albanije.

Dvadeset godina albanska policija nije smela da kroči u selo, a onda je 800 policajaca u junu 2014. počelo višednevnu opsadu Lazarata, koristeći borna kola i teško naoružanje. Selo se branilo minobacačima, "zoljama" i svim vrstama automatskog oružja, ali je posle sedmodnevnih borbi Lazarat ipak pao. Pre toga su "plantažeri" zapalili marihuanu da bi uništili dokaze, ali je policija zaplenila 35 tona "trave" u vrećema i pronašla šest laboratorija za proizvodnju kanabisovog ulja.

Albanski policajac u Đirokasteru priča da se 400 porodica iz Lazarata posle toga iselilo u Kanadu, gde su dobili azil. "Valjda su se žalili da ih je policija maltretirala bez razloga, vode računa o ljudskim pravima tamo na Zapadu", dodaje cinično. (Neko od inostranih slušalaca mrmlja: "Bože me oprosti, sve mi se vrti po glavi: ‘Isus iz Lazarata.’") Selo je skoro opustelo, a po Albaniji kruži vic da se preostali meštani žale da su diskriminisani, jer sada samo kod njih ne može da se gaji "trava".

GRANICA SVETOVA: Na satelitskom snimku graničnog prelaza Kakavija između Albanije i Grčke vidi se da je jedna od zgrada na albanskoj strani napravljena u obliku broda, a da ona na grčkoj strani ima oblik podmornice. Albanci pričaju da i to pokazuje večni komšijski rivalitet, da grčka "podmornica" jeste novija i modernija, ali sa smehom dodaju da Grci ne mogu da prežale što je albanski "brod" na vrhu brda, a njihova "podmornica" u dolini.

Ilegalni prelazak te granice nekada se plaćao životom, kažu da je u vreme Envera Hodže vojska bez upozorenja pucala na begunce. Sada ulog nije tako veliki, ali još uvek je to međa među svetovima. Sa albanske na grčku stranu krišom prelaze sve vrste švercera i oni koji bi da rade "na crno" u njima najbližoj članici Evropske unije. U obrnutom smeru, od prošle godine novootvorenom "Jadranskom rutom", hrle nesrećnici iz razorenih država trećeg sveta kojima su Albanija, Crna Gora, BiH i Hrvatska staza do "prave" Evrope o kojoj sanjaju.

Sa senkama koje klize niz planinske strane prateći sunce koje zalazi, u dolinu puže i noćna svežina. Pale se svetla po kućama u selima koja su na svakih nekoliko kilometara okačena po padinama brda. Svetlom gore i krstovi na crkvama po tim selima, kao i krstovi koji su postavljeni pored puta. Teško je oteti se utisku da je u pitanju nekakvo ritualno obeležavanje teritorije – u pravcu od Đirokastera, dvadesetak kilometara pre granice, stanovnici tih sela su skoro isključivo Grci.

Dosta je grčkih imena i simbola i po Đirokasteru, ljudi pričaju da žive zajedno bez problema, ali varnice ipak sevaju. Pre dva meseca je u grčkom selu Bularat blizu granice albanska policija ubila Grka koji je prethodno pucao na njih iz kalašnjikova, što je u Grčkoj žestoko odjeknulo (kasnije se ispostavilo da je ubijeni bio pripadnik ultradesničarske Zlatne zore). Pre mesec dana Grci su u puškaranju sa krijumčarima na granici ubili jednog Albanca (kažu da je imao kod sebe skoro 30 kilograma marihuane). Kada je stotinak Grka pokušalo da uđe u Albaniju i ode u Bularat na obeležavanje četrdeset dana od smrti sunarodnika, albanska policija je nakratko zatvorila granicu i nije im dozvolila da prođu bojeći se provokacija desničara, ali sve se završilo sitnim koškanjem.

VESTERN JUNION KAO SUDBINA: Taksista vozi ka starom gradu i priseća se jugoslovenske televizije, koju je kao mlad krišom gledao na severu Albanije. Ređa imena pevača, glumaca, fudbalera, onda uz smeh kaže: "Ma ljudi moji, je li to moguće?", savršeno imitirajući Mladena Delića. "Sin mi je išao u Beograd da sluša Metaliku pre neku godinu, mnogo se lepo proveo u vašem gradu", dodaje na rastanku.

Na trgu ispred ulaza u stari grad u toku je neki miting. Vijori se jedna ogromna i mnogo malih albanskih zastava, puno je i američkih. Stotinak učesnika, neki su ogrnuti u zastave, dvojica su obučeni i u narodnu nošnju i u zastavu; mladih je nešto malo, stariji su mahom gubitnici novog doba, reklo bi se po odeći. Muzika je glasna, bina velika, ali entuzijazam gledalaca je na niskom nivou. Ne podiže ga ni govornik koji je baš pao u vatru. Od reči, prepoznaju se "Šovinisti!", "Atina!", "Beograd!".

Pored mitingaša se nalazi božićno-novogodišnji vašar. Čim su govori završeni, proradio je minijaturni vozić i ponovo se čulo: "Jingle bells, jingle bells..."

"Ima nekih koji pričaju da ne vole Srbe, ali oni nikada nisu ni videli nijednog Srbina", odmahuje rukom Amir dok sedimo u "Meneu". Gazda ne pitajući ništa donosi "komšijama" tri loze, cela kafana nazdravlja.

Demonstracije uživo na televiziji, "dan deveti", hiljade studenata na ulicama, gađaju jajima neku zgradu, valjda Ministarstvo prosvete. Na drugom televizoru fudbal, Partizani (Tirana) – Teuta, igrači ispuštaju dušu na blatnjavom terenu. Gazda zbog stranih gostiju pronalazi TV Pink, peva Ceca, strani gosti ga mole da vrati na Partizani – Teuta.

Reklama na poluvremenu, bakica tužno gleda kroz prozor sa uštirkanim zavesama, u prozoru muškatle. Onda stiže isporuka, Vestern junion, bakica je srećna, zove telefonom, raduju se unuci i deca po nekim lepim svetskim stanovima jer su baki stigle pare. Reklame idu dalje – kozmetika, Vestern junion, nakit, Vestern junion, pivo, Vestern junion... Tokom utakmice, svakih par minuta ide kajron: "Degoni para me WU" ("Pošalji pare Vestern junionom").

Kasno je, gazda kaže da mora da ide kući. Ostavlja poslednjim gostima ključeve i kaže: "Služite se sami pićem, ključeve ćete mi vratiti sutra. Ma vi ste već domaći."

TVRĐAVA: Monumentalna tvrđava sa sahat-kulom stoji kao kruna na vrhu brda. Neverovatan pogled puca sa nje na čitavu dolinu Drinoa i planine obmotane oblacima. Sa zidina topovi Ali-paše Janinskog još gledaju ka gradu. Pored njih je stari, poluraspadnuti američki vojni avion. Prema američkim izvorima, njegov pilot je 1957. godine zbog magle greškom sleteo u Albaniju umesto u Napulj. Albanska verzija iz tog doba kaže da su ga vazduhoplovne snage ove zemlje presrele u albanskom vazdušnom prostoru i prisilile da sleti. U obe verzije pilot je pušten, a avion zadržan.

...duh sufijskog derviškog reda Bektaša...

Unutar tvrđave su grobovi baba Barjama, baba Sultana i baba Kaplana (baba – otac, duhovni vodič). Sva trojica su bili važne ličnosti Bektaša, sufijskog derviškog reda koji je u 13. veku osnovao Hadži Bektaš Veli iz Horasana u Persiji. Ovaj red je bio naročito uticajan među muslimanima u Anadoliji i na Balkanu (u Epiru, Albaniji, Makedoniji, Bugarskoj).

Imali su jako uporište i među janjičarima, a kada su janjičari pali u nemilost, sunitski zvaničnici i vođe drugih sufijskih redova koji se nisu slagali sa širokim shvatanjem islama kod Bektaša, u kome su se vernici približavali Bogu i kroz stihove mističara kao što su Rumi, Ibn Arabi i Al Gazali, jedva su dočekali da poguraju zabranu reda. Ništa bolje nisu Bektaši prolazili ni pod Kemalom Pašom Ataturkom, ni u Albaniji Envera Hodže, pa su njihove tekije ponovo otvorene tek kada je pao albanski komunizam 1990. godine.

Mada islam ne izgleda naročito ukorenjen u Albaniji, i pored velikog broja džamija, tekije Bektaša su aktivne (oko 20 odsto muslimana u ovoj zemlji se izjašnjavaju kao Bektaši, sedište celog reda je u Tirani). Grobovi na tvrđavi su često posećeni, prilazi kamenim kućicama u kojima leže "babe" su sređeni, grobovi okićeni darovima i slikama.

Pored groba baba Barjama je plakat na kome se nalaze likovi Hadži Bektaš Velija, Alija i 11 drugih šiitskih imama, i crtež zulfikara, legendarne sablje sa dvostrukom oštricom koju je, po šiitima, poslanik Muhamed darivao svom zetu, rođaku i nasledniku, imamu Aliju. Muslimani, posebno janjičari, su sliku zulfikara imali na zastavama. Zulfikar se zvao Zuko Džumhur, princ hodača sivih cesta.

...i Ismaila Kadarea

SINOVI ZEMLJE: U srcu starog grada je Ulica Ismaila Kadarea. Nedaleko odatle je kuća u kojoj je rođen Kadare, čovek-simbol, najveći albanski pisac. Kuća je zbog nehata izgorela devedesetih, pa je potom ponovo podignuta i pretvorena u muzej, koji je otvoren pre tri godine. Mladi kustos pokazuje prozor na kome je Kadare kao dete pisao prve "literarne radove", sjajnu fotografsko-etnografsku izložbu o prošlosti Đirokastera, prostorije koje svedoče o nekadašnjem životu i juga Albanije i najpoznatijeg sina čitave zemlje. Na pitanje da li Kadare dolazi u svoje rodno mesto, kaže da je bio jednom od kada je muzej otvoren.

"Veliki pisac, mali čovek", priča u kafeu u blizini muzeja prijatelj koji pamti mnoge olovne godine, a nije ih nedostajalo u prošlosti Albanije. U glasu mu titra ogorčenje. "Otišao je u Francusku krajem devedesetih, kada se sve u zemlji raspadalo. Bar on nije morao, toliko je veliki da mu ni tada, a ni u komunizmu, ništa nije falilo. Ako ova zemlja ima simbole, to su majka Tereza i Kadare. A on je pobegao kada je bilo najteže."

U blizini je i Etnografski muzej, u kući u kojoj je rođen Enver Hodža. "Svako iz Albanije ko je poznat, rođen je u Đirokasteru", uz smeh kaže Niko, kelner u kafeu. Niko studira psihologiju, kelnerisanje i drugi poslovi pomažu mu da se izdržava. Neće da ide iz zemlje, mada mu roditelji žive u Atini. Bistre oči na mladom licu sijaju nekom preranom zrelošću. Hteo bi da posle diplomiranja bude psiholog u fabrikama u Albaniji, jer misli da je radnicima u njegovoj zemlji takva pomoć potrebnija nego ikad.

KOEN JE BOG: Polumrak mrljavog, kišnog jutra uvlači se kroz prozore hotelskog restorana. Meša se sa svetlošću sijalica i udruženo udaraju u otekli mozak, koji pokušava da pronađe razlog da se uključi i spremi za polazak prema granici, na posao koji čeka. Onda promukli glas ispuni prazninu bez smisla tamnom toplinom:

The ponies run, the girls are young,
The odds are there to beat.
You win a while, and then it’s done
Your little winning streak...

"Koen je Bog", kaže uz osmeh momak koji ređa salvete i tanjire po stolovima

... And summoned now to deal
With your invincible defeat,
You live your life as if it’s real,
A thousand kisses deep...

ĆIFŠA RONALDO: Pada veče, svetlost lampi i teška kiša koja ne prestaje cede se po pustim ulicama. "Dan 16", na polovini ekrana premijer Edi Rama nešto priča, reklo bi se da je ljut, sagovornici u studiju, valjda opozicija, nešto mu dobacuju uz cinične osmehe. Na drugoj polovini ekrana vide se studenti, još uvek ih je mnogo, i dalje su na ulicama, i oni su ljuti.

Na drugom televizoru Juventus – Torino. Sa džamije pored pijace čuje se poziv na večernju molitvu, "Alaaaahu ekber", ali niko u baru se ne pomera i ne skida pogled sa ekrana. "Ćifša Ronaldo!", opsuje neko besno. Napolju se uz klizavu kaldrmu brekćući uspinje mali gradski autobus sa jednim putnikom.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net