foto: bojan stekić

Intervju – Branka Prpa, istoričarka >

Intelektualna svest je nesretna svest

Ono što je napravljeno krajem dvadesetog veka bio je pakt za rušenje Jugoslavije, kao što je na njegovom početku postojao savez za njeno stvaranje. Proces se obrnuo. Ali ovde se ne sme u istorijskim ni u bilo kojim drugim analizama smetnuti sa uma jedan moment. A to je da je Jugoslavija srušena od njenog vladajućeg vrha. Narod se, zapravo, nikad o tome nije izjasnio

Krajem ove godine obilježena je stogodišnjica nastanka Jugoslavije. Kao što se i danas, kada ove zemlje više nema, promišljaju njene vrline, mane, kontroverze, potencijali i značaj, tako je bilo i u prvoj deceniji njenog nastanka. Izuzetno svjedočanstvo o tom periodu predstavlja knjiga "Srpski intelektualci i Jugoslavija 1918–1929" Branke Prpe objavljena u izdavačkoj kući Clio. Što, zapravo, znamo o stremljenjima, strahovima i nadama srpske inteligencije po nastanku Jugoslavije?

"To nije istražena društvena grupa", kaže Branka Prpa za "Vreme". "U radovima istoričara obrađeni su pojedinci poput Slobodana Jovanovića ili Jovana Cvijića, ali ceo jedan korpus te značajne društvene grupe u istoriji dvadesetog veka ostao je neistražen. Jugoslovenskom stvaralačkom inteligencijom bavio se sociolog Dušan Janićijević, ali ne i istoričari. A kako sam ja započela sa inteligencijom devetnaestog veka i kulturnom matricom koja je rađala političke ideje na slovenskom prostoru, izabrala sam srpske intelektualce i njihovu recepciju jugoslovenske države kao temu i subjekt mog istraživanja. Jer, oni su među najznačajnijim idejnim tvorcima i faktičkim realizatorima ideje Jugoslavije."

"VREME": Često možemo čuti da jugoslavenska ideja zapravo dolazi iz Hrvatske i da su je srpski intelektualci primali sa skepsom...

BRANKA PRPA: Zavisi koga uzimate u razmatranje. Ako pogledate Srbe iz Hrvatske, onda vidite da ti procesi teku paralelno. Objavila sam knjigu o Srpsko-dalmatinskom magazinu, prvom časopisu na narodnom jeziku koji je pokrenuo Božidar Petranović, Srbin iz Dalmacije. On je bio najznačajnija veza Ljudevita Gaja na tom prostoru. Pazite – Danica ilirska nastaje 1835, a Srpsko-dalmatinski magazin već 1836. Ti nacionalno-integrativni procesi na slovenskom jugu su pojedinačni i opšti jer je bilo skoro nezamislivo da svoju nacionalnu integraciju u nacionalno izmešanom i, zapravo, jedinstvenom kulturnom prostoru ne podignete na nivo opštosti. Bečki dogovor je postignut već 1850. i od samog početka su ti procesi zajednički za južne Slovene.

Ipak, koliko je jugoslavenska ideja bila prisutna u samoj Srbiji?

Politika Srbije se orijentiše prema Bosni i Hercegovini. Znate, bosanskohercegovački ustanak iz 1875. nije samo srpski, već i hrvatski; oba ova naroda taj prostor doživljavaju kako svoj. Prema tome, morate da se bavite jugoslovenskom idejom kako biste rešili svoje nacionalno pitanje. Bosna i Hercegovina bila je zato ključno pitanje srpsko-hrvatskih odnosa već dva veka, a ostala je to i danas. Obe ove strane – i srpska i hrvatska – tu su pokušavale da nađu zajednički imenitelj, a početkom dvadesetog veka jugoslovenska revolucionarna omladina je ideju Jugoslavije iznedrila kao pojedinačni i zajednički projekt: dakle, rušenje Austrougarske revolucionarnim putem i stvaranje jugoslavenske države. U tom kontekstu, u Srbiji deluju krugovi oko Jovana Skerlića i Božidara Markovića, tu je i Slavenski jug...

Jugoslavija je stvorena 1918. Kako se u njoj snašla srpska inteligencija?

To su visokoobrazovani ljudi koji su listom završili fakultete na najuglednijim evropskim univerzitetima. Njihova razmišljanja nisu provincijalna. Na primer, Srbiju koja bi ostala bez Jugoslavije Milan Grol naziva "ćumezom i apsanom". Svima njima je cilj da izađu iz prostora opterećenog tradicionalizmom patrijarhalnog društva, svi su nosioci modernističkih ideja i nikome od njih na pamet ne pada povratak u pređašnje stanje. Oni vide Jugoslaviju kao epohalnu šansu, uključujući Aleksandra Karađorđevića koji neće da bude srpski već jugoslovenski kralj. Gotovo svi u srpskoj inteligenciji, osim tradicionalnih političkih grupacija oko Nikole Pašića, videli su u Jugoslaviji istorijski potencijal koji ne sme da se prokocka.

Danas možemo čuti da je stvaranje Jugoslavija bila velika greška srpskih elita i da bi im bilo bolje da su insistirali na primjeni Londonskog sporazuma. Drži li vodu ova teza?

Srbija, praktički, ništa nije dobila Londonskim ugovorom: tražila je Bosnu i izlaz na more kod Splita, ali ih nije dobila. Stvarno ne znam o kakvoj se grešci govori, to je apsolutno anticivilizacijski pristup vlastitoj istoriji. Uzmite, na primer, Vojvodinu – ona nikada nije bila u Srbiji, a čak se i 1918. drhtalo da bi zemlja mogla ostati bez "Stare Srbije", odnosno Makedonije, Kosova i Sandžaka. Naime, sve do 1918. velike sile nisu bile odlučne da li da Austrougarska opstane ili ne; njoj su nuđene različite opcije samo da izađe iz rata.

Što su sličnosti, a što razlike između ondašnje i sadašnje srpske inteligencije?

Intelektualna svest je nesretna svest jer pokušava da radi za opšte dobro, a u stvari radi za političare i na kraju shvati koliko je izigrana. Razočarenje koje se desilo intelektualcima onog vremena zajedničko je i intelektualcima ovog. Povezuje ih i to da se u najtežim vremenima velik deo srpskih intelektualaca borio za Jugoslaviju, odnosno, na kraju – protiv rata u kome je nestala. Ono što ih razlikuje jeste sadašnji izostanak prosvetiteljske dimenzije njihove društvene funkcije. Srpski intelektualci pre sto godina razumevali su koliko je narod neobrazovan i koliko je važno da oni sa svojim specijalnim znanjima urade sve da edukuju stanovništvo; znali su da samo prosvećen čovek može biti slobodan. Oni su prosvećivanje naroda smatrali za svoj glavni zadatak. To je danas izostalo, pa su intelektualci u većoj meri postali ekskluzivna skupina bez direktne veze sa narodom na način koji su imali njihovi prethodnici.

Da li suvremenoj inteligenciji nedostaje i hrabrosti?

Mislim da intelektualne hrabrosti nikada nije manjkalo. Beogradski krug – odnosno, grupa intelektualaca koja ga je pokrenula – pokazali su izuzetnu hrabrost suprotstavivši se zvaničnoj ratnoj politici početkom devedesetih godina prošlog veka. Pretnje kojima su bili izloženi bile su mnogo ozbiljnije nego u prvim decenijama dvadesetoga veka. Ali i u tom vremenu intelektualna hrabrost srpskih intelektualaca je neupitana kao i želja da se bore za ono što su smatrali ispravnim – između ostalog i da revizijom Vidovdanskog ustava osiguraju budućnost Jugoslavije. Ono što je bilo katastrofalno na kraju dvadesetog veka jeste izostanak povezivanja intelektualaca na jugoslovenskom prostoru. To se dogodilo kako usled ratnih okolnosti, tako i zbog konformizma i nedostatka hrabrosti.

Ipak, neće biti da su svi intelektualci u Srbiji bili protiv rata, zar ne?

Tu možemo govoriti samo o delovima intelektualnih elita. Ne smemo, dakle, zaboraviti kongres intelektualaca u Sarajevu koji je uoči rata u Bosni i Hercegovini vodio Milorad Ekmečić, delovanje pojedinih akademika poput Dobrice Ćosića i tako dalje. No, sa druge strane, u okviru iste te društvene grupe, stajali su intelektualci koji su im bili nepomirljivi protivnici i ta razilaženja više nisu bila akademska.

Kao početkom vijeka, tako je i na njegovom kraju od Jugoslavije ostala samo ideja...

Ono što je napravljeno krajem dvadesetog veka bio je pakt za rušenje Jugoslavije, kao što je na njegovom početku postojao savez za njeno stvaranje. Proces se obrnuo. Ali ovde se ne sme ni u istorijskim ni u bilo kojim drugim analizama smetnuti sa uma jedan moment. A to je da je Jugoslavija srušena od njenog vladajućeg vrha. On je tu državu srušio dekretima. Kada poslednji predsednik predsedništva kaže da je svoj zadatak obavio i da Jugoslavija više ne postoji, to pokazuje da ona nije srušena u sukobu njenih naroda, već je taj sukob izazvan kako bi se njihov projekt rušenja jugoslovenske države ostvario. Ubeđena sam da je to istorijski unikum: državni vrh koji upravlja jednom zemljom – a svi su bili članovi Saveza komunista – odlučuje da je sruši. Narod se, zapravo, nikad o tome nije izjasnio.

Dokle su stigli jugoslavenski narodi u svojim samostalnim državama?

Niti jedna od država nastalih na lešu Jugoslavije – možda tu Slovenija malčice iskače – nisu demokratske. Sima Marković, komunistički poslanik, rekao je u skupštini 1921: "Jugoslavija će biti demokratska država ili je neće biti." Ni prva, ni druga Jugoslavija nisu bile demokratske. Ali sve ono što je nastalo na njenom lešu predstavlja lakrdiju od demokratije. I sve te države naslednice Jugoslavije pokazuju isti totalitarni sindrom. Dva osnovna pokazatelja demokratije su javnost i odnos prema manjinama. Da li je u tim državama vlast transparentna? Nije. A šta u totalitarnim sistemima postaje javno? Privatni život građana. Sve ove zemlje imaju političke policije, sve se bave prisluškivanjem svojih građana, sve dovode u pitanje temeljne principe demokratije. Dalje, pogledajmo kako se odnose prema manjinama, pri čemu ne mislim samo na nacionalne, već i na političke i svake druge manjine. U gotovo svim ovim zemljama, vladajući se prema neistomišljenicima odnose kao prema neprijateljima pošto su sebe proglasili za državu. E pa, neće biti. Država je, što bi rekao Kant, umna zajednica slobodnih ljudi. Ta zamena teza da kada govorite protiv njih, govorite protiv države spada u same temelje totalitarizma.

Što je Jugoslavija predstavljala za svoje narode?

Citiraću Milana Grola iz 1922: "Čovek mora da vidi svet izvan svoje tarabe." Da li ste lepi ili ružni, pametni ili glupi, možete shvatiti tek kada se uporedite sa drugima. Mogućnost upoređivanja sa drugima i kompeticija koju je stvarao jugoslovenski prostor predstavljao je izazov svim jugoslovenskim narodima i temelj njenog napretka. Evropska civilizacija je napredovala zbog neprestane kritike sebe same, a ne obožavanja svega prethodnog, petrifikaciji formi i odsustvu propitivanja koliko smo u pravu, a koliko u krivu. To je sada sa nestankom Jugoslavije izostalo. Evropa je svim jugoslovenskim narodima tuđa kategorija, uključujući one koji se nalaze u Evropskoj uniji; oni su sada neupredivo provincijalniji nego što su bili u Jugoslaviji. Regresirali su. Mi danas svakodnevno gledamo pojave koji ti narodi nisu imali čak ni u devetnaestom veku, usvajaju se paradigme koje su im tuđe i istorijski i na svaki drugi način.

U tom kontekstu, na što mislite kada je riječ o Srbiji?

Na lažnu tradicijsku matricu. Uvek sam smatrala da je velika prednost Srba u Srbiji to što nisu imali aristokratiju; seljaštvo se samo oslobodilo od Turaka i zato je država koju su stvorili toliko bila otvorena prema moderni. Ako pogledate Srbiju u devetnaestom veku, videćete da je usvajala najmodernije evropske opcije. A onda se u tom kvaziromantizmu nabujalog šovinizma poslednje decenije dvadesetog veka zemlja vratila u neku kulturnu matricu u kojoj nikad nije bila i koju je odavno prevazišla. Nikada ranije u Srbiji ne bi pravili onaj spomenik Stefanu Nemanji koji bi trebalo da se postavi ispred Železničke stanice u Beogradu.

Zbog čega se to dešava?

Zato što se odričemo svoje kulturne, intelektualne, naučne i umetničke baštine. Na primer, za veći deo ljudi kojim se bavim u svojoj knjizi malo ko je čuo. Ovi koji sada vladaju u Srbiji potcenjuju svoj narod. Misle da će mrgodni srednjovekovni kraljevi kompenzovati gubitak Kosova, kao da su građani sišli sa uma. Te paradigme koje nameću ne treba da veličaju istoriju i stvarnu tradiciju već vlast. Ona pravi objekte poput Beograda na vodi, kvintisenciju ružnoće i megalomanije. Čim čovek ima megalomanske ideje, on se na ličnom nivou oseća bezvrednim. Zato sve nas mora da uveri kako je moćan, velik i jak, a u suštini je sve suprotno. Da li totalitarizam stvara takve objekte? Stvara.

Kako možemo ocijeniti aktualni intelektualni život u odnosu na onaj u obje Jugoslavije?

Na tom planu sve zemlje bivše Jugoslavije su se provincijalizovale. Za razliku od njih, obe Jugoslavije su modernizovale svoj prostor. Uzmite samo obrazovanje. Po Vidovdanskom ustavu, građani su morali da šalju svoju decu na osnovno školovanje, a druga Jugoslavija je obrazovanje stavila na još viši stepen stvorivši mrežu univerziteta na celoj svojoj teritoriji i izgradila paradigmu da je obrazovan čovek vredan čovek. To je omogućilo da na kulturnom planu, kada su se intelektualni potencijali celog prostora udružili, stvori temelje koje sada svi jugoslovenski narodi imaju kao svoju primarnu matricu. Ujedinjenje je bilo od ogromnog značaja jer je oslobodilo celokupni intelektualni potencijal neslobodnih ili provincijalnih zemalja.

Uporedite rezultate 73 godine Jugoslavije i ovog što je nastalo posle nje. Mi smo se, svi skupa, posle Evrope A vratili u Evropu B. Primitivizam, neobrazovanost i diletantizam uzdignuti su sada na nivo društvene vrednosti. Obrazovanje i kultura u ovim državicama više nisu potrebni. Ovde je važan samo voluntarizam: nemam veze sa tom profesionalnom oblašću, ali ću kao ministar voditi taj resor; ne znam ništa, ali ću se mešati u sve i donositi odluke sa teškim posledicama za građane i institucije. Pogledajte samo našeg predsednika Srbije. On se razume u sve – ekonomiju, zemljoradnju, puteve, ma što god zamislite. Pri tome uvek je namršten da bi, valjda, izgledao kao čovek od znanja. A mi ga slušamo kao jednog univerzalnog neznalicu koji odlučuje o svemu.

Bili smo u komunizmu, ali kada pogledate ko je bio na čelu institucija –privrednih ili kulturnih svejedno – vidite stručnjake. Možda su zamenici u tim institucijama i bili udbaši zaduženi da im govore kakav treba da imaju pogled na svet, ali te su ustanove vodili ljudi od znanja. Uporedite samo današnju diplomatiju i onu u obe Jugoslavije: onda su to bili vrhunski intelektualci poput Ive Andrića, Marka Ristića, Koče Popovića, a pogledajte ko nas sada predstavlja u svetu...

Međutim, i Jugoslavija je bila opterećena mnogobrojnim problemima...

U drugoj Jugoslaviji zaista je bio problem politički monizam. Ona je trebalo da se promeni još sedamdesetih godina dvadesetog stoleća kada je uspostavljen i Titov kult ličnosti. Kada pogledate obe Jugoslavije, videćete i njihove hronične boljke i pokušaje da se to promeni i epilog koji je bio sasvim neočekivan. Mora se reći i da je međunarodni kontekst tu bio veoma važan.

Što je na vas ostavilo najveći dojam tokom istraživanja za knjigu?

Tolerancija i pokušaj shvatanja čitavog jugoslovenskog prostora koje je pokazivala velika većina tih intelektualaca. Njih karakteriše i socijalna, kulturna i politička empatija prema celoj teritoriji Jugoslavije. Tu je i njihovo shvatanje jugoslovenske države kao čina u kojem je utopija postala realnost; oni su svi bili fascinirani tom činjenicom i prema njoj su se odnosili kao prema nečemu veoma dragocenom.

Koga biste od tih intelektualca posebno izdvojili?

Bez ikakve dileme – Milana Grola. To je bio čovek velikih potencijala i velikog značaja, ali potpuno nesaznatan u našoj kulturnoj istoriji zato što smo se uglavnom bavili njegovim delovanjem kroz Demokratsku stranku. Tu je i Božidar Marković. Ta dva čoveka misle moderno, razumevaju šta je Jugoslavija, a treći koga bih im pridodala je Milan Ćurčin – on je iz Beograda otišao u Zagreb i tamo pokrenuo časopis "Nova Evropa". Moram ipak da pomenem i Đorđa Tasića, profesora Pravnog fakulteta koji je utemeljio filozofiju prava i elemente sociologije, a streljan je na Banjici.

Kako vam danas izgleda ideja o zajedništvu jugoslavenskih naroda?

Najviše se nasmejem kada čujem izraz suživot. Narodi koje žive zajedno 1300 godina sada bi, kao, trebalo da nauče živeti jedni pored drugih. Pa, oni su čitavo to vreme jedni sa drugima. I stalno se mešaju. Na prvom času etnologije naučila sam da je kod nas etnogeneza nemoguća zato što se ne zna odakle ja ko došao i s kim se izmešao. Ta vrsta neprestanog kretanja i mešanja stvorila je narod sa istim jezikom i sa vrlo sličnim običajima, ali pošto je nacija zamišljena kao zajednica u kojoj svaki pojedinac identifikuje sebe s kolektivitetom na osnovu nekih posebnih svojstava, to su danas Srbi, Hrvati, Slovenci, Bošnjaci, Makedonci, Crnogorci... Živeće jedni s drugima dok god budu postojali na ovom prostoru.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net