foto: marija janković

Intervju – Čedomir Vasić, vizuelni umetnik >

Umetnost bez mistifikacije

Ideja da vi rasturite, dekonstruišete sliku da biste je doveli do sastavnih delova, pruža vam u sledećem koraku mogućnost da mislite dalje, šire. Upravo ta širina mišljenja koja je proistekla iz usmerenosti metoda je neka vrsta paradoksa, ali veoma korisnog paradoksa

Sedamdesetih godina prošlog veka profesor Čedomir Vasić uspeo je jugoslovenskoj stručnoj javnosti da dokaže kako se muralima, kompjuterskom umetnošću, video-artom, performansom, ne bave neuspešni slikari ili propali reditelji. "On je sve vreme pokušavao da uvede multimedijalnu umetnost u nastavni plan umetničkih fakulteta", rekao je jednom poznati reditelj Boris Miljković: "Na Univerzitet, tamo gde bi svako očekivao da je to najotvoreniji deo svakog društva. Nažalost, na ovim prostorima to je najteže." Vasić je rođen 1948. u Beogradu, završio je slikarstvo na Akademiji za likovne umetnosti 1971. gde je i magistrirao dve godine kasnije. Usavršavao se na kalifornijskim univerzitetima u Santa Barbari (UCSB) i u Los Anđelesu (UCLA), pored slikanja bavio se video-radovima i instalacijama, muralima i teorijskim radom. Dobitnik je više nagrada i priznanja. Predavao je na Fakultetu likovnih umetnosti (FLU) od 1975. do 2013. i na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) od 1984. do 2014. Bio je rektor Univerziteta umetnosti u Beogradu (2004–2009.) Autorima ovog intervjua bio je profesor – jednom na FLU, drugom na FDU. Primio nas je u svom ateljeu, dugačkoj, pravougaonoj prostoriji na poslednjem spratu zgrade na Dorćolu. Na ravnoj ploči iznad ateljea topio se nagomilani sneg, voda je prošla kroz plafon i kapala sa malog reflektora u plastičnu posudu na podu. Na gole, bele zidove naslonjeni su brojni radovi i blind ramovi okrenuti tako da im posetilac ne vidi lice. Oba člana ekipe "Vremena" seća se sa studija. Dok prebiramo po sećanjima, nameće se logično pitanje: kakve su bile njegove studije? "Pa, stroge", kaže Vasić: "Ja sam uvek bio dobar đak i nisam imao problem sa studijama. Radio sam ono što se od mene očekivalo, što se tiče studijskog programa. Ako uopšte postoji program. I trudio sam se, brate, da iskoristim svaki trenutak. I sve što sam čuo gledao sam da, nekako, upijam, preradim, da to doprinese mom likovnom obrazovanju, onoliko koliko je to moguće. Mislim da na Fakultetu može dosta da se nauči."

"VREME": Mislite da su vam studije bile rigidne, ograničavajuće?

ČEDOMIR VASIĆ: Ne. Ja tad nisam to osećao. Neki jesu. Neki su otišli od profesora Lazara Vozarevića samo zato što nisu mogli da izdrže taj pritisak da se stvari odvijaju na određeni način. A ja sam se samo pitao kako da odgovorim na to na najbolji mogući način. Imao sam i ja bele partije, kad ne znate šta radite, a u stvari tražite neki sledeći korak u kojem ćete sazreti i sami doći do zaključaka. U učenju ima dosta intuitivnog, nesvesnog, vi primate stvari, pa vam se one tek posle pojave kao stvarni zaključak. Ali, u slikarstvu, crtežu, tu postoji neka vrsta sazrevanja. Iz svakog rada u rad pomalo se pomerate. Ne kažem da je to baš uvek i da je očigledno, ali trebalo bi da bude. Logično je da sa prethodnim iskustvom pravite nešto što je značajnije, punije, sadržajnije. Nisam imao otpor prema studiranju. U mojoj generaciji, suviše je to davno bilo, nije uopšte bilo sumnje u ono što vam se predaje.

Valjda je zadatak profesora da on pokrene to sazrevanje?

On mora vrlo pažljivo da prati šta ko radi i da potom dozira, koriguje i upućuje u onom pravcu u kojem će student, prema sopstvenim mogućnostima, najbrže i najbolje napredovati. To je vrlo delikatan posao u umetničkom obrazovanju. I on je neizvestan jer se ne zna da li će to student uspeti i da li će moći da razvije sve ono što je njegov potencijal.

Bili ste na studijama kad se desila čuvena studentska pobuna68. Kako je vama to izgledalo?

To je bilo dosta zanimljivo, ali meni prilično nejasno. Studentski protesti su počeli u Italiji još u januaru ‘68. a u Francuskoj u maju. Pazite, u našoj zemlji je 1968. bio još uvek vrlo strog okvir Saveza komunista Jugoslavije, vrlo stroga ideološka matrica u okviru svake delatnosti. Jedino je umetnost, kao, imala neku vrstu slobode izražavanja, ali samo u onoj meri dok ne dirne u rukovodeću ulogu partije. I sad, studenti se bune i oni traže više socijalizma. Sa pozicija marksizma-lenjinizma, sa onoga što je najradikalniji levi stav. Ja nisam tome bio blizak ni na koji način i bilo mi je nejasno zašto se oni bune.

Smatrali ste da je bilo sasvim dovoljno socijalizma?

Da. Međutim, jesu bila počela raslojavanja zahvaljujući boljoj poziciji rukovodećeg kadra koji je počeo da izražava izvesne, kako se onda govorilo, buržoaske sklonosti: potrebu da nešto imaju, da žive bogatije. Da žive građanski. Protest je delom bio vezan za te evropske pokrete gde je radikalizacija protesta bila generalno protiv kapitalističkog društva, ali ovde je to, u jednom socijalističkom poretku, izgledalo malo čudno. Još socijalizma! Onda je na našu Likovnu akademiju upala milicija, pa je tukla Milosku Veneru (smeh). To je priča, ali nije daleko od istine, pošto je to, ipak, jedna obnažena figura koja je sigurno izazivala izvesno nepoverenje kod organa reda. Zatim su jedan profesor i jedan student išli čak u Zagreb da tamo razgovaraju i vide hoće li tamo biti nekog odziva. Pa, nije baš bio neki odziv.

Koliko je tada bilo studenata članova Partije?

Bilo je dosta njih, o tome se i radi jer su i studenti učestvovali u političkom životu. Bila je jaka partijska organizacija koja je okupljala sve: i profesore i studente i nenastavno osoblje. Znam da se moj otac, koji nije u tome učestvovao (smeh), jako čudio: "Kako sad student profesoru kaže ‘ti’?" U Partiji su svi bili drugovi i njemu je to bilo neshvatljivo jer su razlike između profesora i studenata ogromne. U svakom slučaju, protest je trajao jedva nedelju dana sve dok se Tito nije obratio studentima i građanima. Posle toga sam svojim očima video ispred Pravnog fakulteta neke, sada vrlo poznate likove koji su zaigrali kozaračko kolo, što je meni bilo čudno jer je cela ta povika morala da vodi ka samom vrhu. Dakle, do Tita. Nije to moglo da se dešava bez njegovog znanja jer je takav bio sistem. Prema tome, obraćati se Titu kao nekom natčoveku, bogu na poziciji sa koje on može uticati da se sve primiri, u čemu je stvar? To mi je bilo značajno zato što sam shvatio da se politikom neću baviti. Bilo je to vrlo značajno iskustvo: sve što se dešava, na kraju, jedan manipulator izokrene u svoju korist.

Niste baš potpuno pobegli iz politike. Bili ste i rektor, morali ste da sarađujete sa političarima.

Shvatao sam to kao profesionalnu dužnost. Upravo zato što nisam bio u politici mislim da sam manje mogao da uradim kao rektor nego oni koji su bili vezani za politiku. Jednostavno nemate podršku. Politika ili partija na vlasti, koja god bila, voli da ima svoje ljude i njima će pomoći. Naravno, zbog toga će nešto zahtevati zauzvrat.

Kako vam je bilo da studirate u Americi? Koliko vas je boravak u Americi promenio kao umetnika i pedagoga, kao osobu?

Krajnje zanimljivo. Tamo je bilo sve što ja, u ono vreme, nisam mogao ovde da saznam. Više me je zanimalo da idem, gledam, čujem i da, eventualno, nešto naučim iz onih aspekata koji ovde nisu bili prisutni. Kada sam konkurisao za Fulbrajtovu stipendiju, u svom programu naveo sam da želim da proširim dejstvo slike u prostoru i u vremenu. To deluje krajnje fantastično, ali činjenica je da sam tamo našao odgovor i na jedno i na drugo.

Došao sam u dodir sa vremenskim umetnostima, video je nešto što mi se učinilo veoma aktuelnim i zanimljivim u tom trenutku kao novo sredstvo kojim slike mogu da se prikazuju i iskazuju. A drugo, video sam murale. Prostornu umetnost. U tom trenutku se odvijala Konferencija muralista Zapadne obale i tu sam video vrlo različite pristupe muralima: od apstraktnih slika, preko ulepšavanja grada do vrlo političkih murala namenjenih određenim sredinama, pre svega etničkim i manjinskim. Stekao sam uvid u ogroman raspon onoga šta jedan mural može da bude i na osnovu toga sam došao do pretpostavke šta bi i na koji način ovde moglo da se radi. O čemu sve morate da razmišljate kad pravite mural: od zida, podloge, preko njegove dnevne funkcije, osvetljenosti, godišnjeg doba, saobraćaja, ugla posmatranja, istorijske i ekonomske dimenzije do okruženja, onog što zovemo komšiluk. Dakle, razni su parametri koji treba da utiču da taj mural bude izraz mesta na kojem se nalazi.

Da li je tada u Jugoslaviji bilo video-radova ili murala?

Video-radova je bilo. Od čuvenih Aprilskih susreta koji su počeli 1972. Već na prvim bili su prikazani video-radovi jedne nemačke galerije. Sedamdesetih je u Americi bilo zgodno što je video ušao na univerzitete, svakako na one veće kao što je bio UCLA gde sam učio kod profesora japanskog porekla Micurua Kataoke, koji je time vladao veoma suvereno. Bio je to veliki dijapazon različitih radova: od dokumentarnih snimaka sa fiksiranom kamerom ispred koje se sve dešava do vrlo, u to vreme, tehnički sofisticiranih sredstava kojima ste mogli da menjate sliku i pravite razne manipulacije. Naravno, najzanimljivije što sam učio je kompjuterska umetnost i to kod njenog oca Džona Vitnija. Shvatio sam da je važno da razumem šta sve te nove tehnologije donose ne samo u polju televizije već u celoj umetničkoj delatnosti. Čini mi se da sam tada shvatio šta je kompjuter: alatka. Ta nova sredstva izražavanja imaju karakteristike kojima morate pokloniti pažnju da ne biste lagali onoga kome svoj proizvod nudite.

Danas se to pitanje ne postavlja.

Uopšte ne postoji to pitanje. Zato sam ja starinski čovek jer sam sa novom tehnologijom shvatio da postoji moja odgovornost šta ću ljudima reći. Zbog toga sam se uvek trudio da bude jasno šta sam tehnički uradio, bez neke mistifikacije.

Zar nije svaka umetnost izvesna manipulacija konzumentom, bez obzira da li je umetnik koristio primitivnu ili visoku tehnologiju?

Ne protivim se takvom shvatanju, ali nisam imao takve ambicije. Kad sam počeo da studiram, dosta je bila aktuelna mistifikacija. Mediala... Sve su to bile ogromne priče o nečemu što se na konkretnom delu nije baš držalo, po mom shvatanju. Ja sam vaspitanik, uslovno rečeno, Sezanove škole koja daje prednost odnosima forme, boje, onome što su likovni elementi par excellence, a koju sam primio prvo od oca, zatim od profesora, pa sve do Rudolfa Arnhajma čija se knjiga "Umetnost i vizuelna opažanja" pojavila pred kraj mojih studija. Vizuelni jezik je nešto čisto, jasno, a u ono vreme umetnici su se trudili da iza predstave koju ugrađuju u sliku saopšte nešto tajno. Danas to bolje razumem. To je, u stvari, bio kripto-jezik u okruženju koje nije htelo ili nije bilo sklono da čuje drukčije poruke, tako da je to, možda, bila neka vrsta subverzije. Svejedno, u tom trenutku ono što je bila slika, za mene je bila slika u bukvalnom smislu, sastavljena od likovne suštine. I možda baš zbog toga što sam na taj način bio ograničen, imao sam potrebu da svoj likovni izraz širim bilo u prostor, bilo u vreme.

Vaš otac je takođe bio slikar, istoričar umetnosti i dugogodišnji kritičar "Politike". Da li je pisao o vama? Da li je razumevao to što vi radite?

Trideset godina, od 1950. do 1980. redovno je pisao likovnu kritiku. I to je za mene bila otežavajuća okolnost (smeh). Stalno je govorio: "Hoću da napišem o tebi", ali nije napisao. Smatrao je da on o meni ne može da piše, kao što ni ja nisam izlagao na onim izložbama gde je on bio u žiriju.

(Vasić nam pokazuje tri portreta koja je crtao kod svog profesora sa prve i druge godine Akademije Lazara Vozarevića. Izlaže ih jedan po jedan na štafelaj u svojevrsnoj gradacijikroz kubističke, pravilne geometrijske na prvom crtežu jedva se nazire ljudska figura. U subotu, 22. decembra u Galeriji "Lazar Vozarević" u Sremskoj Mitrovici otvorena je izložba "Lazar među učenicima", čiji je autor Čedomir Vasić. Pored radova samog Vozarevića izložen je po jedan rad dvadesetak studenata kojima je predavao od 1962. do smrti 1968. Vasić i Josip Alebić predstavili su svoje crteže sa studija, dok su ostali poslali rad po sopstvenom izboru. Među njima su Kosta Bunuševac, Raša Todosijević, Neša Paripović, Bojana Ban.)

"VREME": Da li su to bili predlozi profesora Vozarevića da slikate u stilu kubizma?

ČEDOMIR VASIĆ: U stvari da, ali postepeno. U prvoj godini krenuli smo od geometrijskih tela: valjak, piramida, kocka... I sa iskustvom sa kojim smo došli na Akademiju, mislili smo da je to lako, čas posla. Profesor je rekao: "Ne!" Prvo nas je naterao da prepariramo pak papir, onaj najobičniji za pakovanje. To smo preparirali vodom i brašnom. Na taj način dobijete zrnastu strukturu na površini, a ojačate sam papir. To je drugi odnos kad vučete po takvoj podlozi. Onda nam je tražio da se linije koje predstavljaju geometrijske oblike ne završavaju na samim oblicima, već da idu preko celog crteža. Bilo da su prave ili kružne. Onda smo portret svodili na sve jednostavnije oblike, na nešto što je geometrija, nešto što je suština oblika. U drugoj godini je bilo još dramatičnije sa još većim insistiranjem da se razbije ta forma. Međutim, onda je on umro, a mi smo nastavili da samostalno radimo u istom duhu, prosto kao neku vrstu poverenja koju smo imali prema preminulom profesoru. Imao sam sreću da sa prvobitno savladanim posmatranjem idem dalje u građenje suštine likovnog sadržaja. Prvo u crtežu kod profesora Vozarevića, potom u slici kod profesora Bošana. To je bilo vrlo temeljno. Pravio sam vrlo realističke slike na studijama kod Bošana. Ni nalik ovim koje sam radio kod Vozarevića. Nisam nastavio u tom duhu, jednostavno, trebalo je sad savladati sliku, na sličan način kao što sam savladavao crtež. Bar takvo je bilo moje mišljenje, a onda sam posle na sličan način davio svoje studente (smeh).

Kad sam izvukao spisak studenata Lazara Vozarevića, palo mi je u oči da su glavni predstavnici konceptualne umetnosti u nas bili kod njega na prvoj i drugoj godini. To, naravno, može biti slučajno. Ali i nije slučajno, jer upravo način na koji je on delovao, kao čovek sa beskompromisnim stavom, uvek u nekoj napetosti i prema đacima i prema okolini, prema svemu, vrlo samouveren... To je jedan, pomalo, neprijatan stav. Ali, u izvesnom smislu i koristan. Bar u umetnosti. Ta ideja da vi rasturite, dekonstruišete sliku da biste je doveli do sastavnih delova, pruža vam u sledećem koraku mogućnost da mislite dalje, šire. Upravo ta širina mišljenja koja je proistekla iz usmerenosti metoda je neka vrsta paradoksa, ali veoma korisnog paradoksa.

(Tražimo da nam pokaže njegov nama najdraži rad: čuvenu sliku Uroša Predića "Kosovka devojka" na kojoj je kompjuterski izbrisan sadržaj. Zahvaljujući lentikularnoj tehnici, koja može da se vidi na razglednicama, zavisno od ugla posmatranja slike ranjeni ratnik i devojka se čas pojavljuju, čas nestaju. Profesor nam umesto toga pokazuje "Seobu Srba" Paje Jovanovića sa koje nestaju patrijarh Arsenije Čarnojević i Srbi, pa se opet pojavljuju kad se pomeri slika ili posmatrač.)

UMETNOST U LENTIKULARNOJ TEHNICI: "Proglašenje Kraljevine SHS" Ivana Tišova...

"VREME": Ove slike se mogu doživeti kao politički rad.

ČEDOMIR VASIĆ: On ima nekakav stav iskazan kroz odnos vezan za trenutnu situaciju. Korišćenjem nekadašnjih uzora u novoj slici i njihovo povezivanje ostavlja mogućnost vrlo širokog tumačenja. Što, naravno, nije bilo slučajno. Prvu sliku koju sam na taj način očistio bila je "Seoba Srba" Paje Jovanovića. Pomogao mi je Goran Jovanović koji je pre 20 godina važio za jednog od glavnih poznavalaca kompjutera u Beogradu. Seli smo da radimo i kad smo posle tri-četiri sata očistili sliku, Goran je raširio ruke i rekao: "Ja sam naučio da slikam". Posle toga sam istom tehnikom obradio "Kosovku devojku", pa "Hercegovačke begunce" Uroša Predića, a upravo ovih dana premijerno je izložena slika "Proglašenje Kraljevine SHS" Ivana Tišova na 31. Čukaričkom likovnom salonu. Ovakvi radovi će krajem februara sledeće godine biti izloženi u univerzitetskoj galeriji Koledža Lafajet u Istonu, blizu Njujorka.

...i tehnički obrađena verzija Čedomira Vasića

Poigravate se sa najpoznatijim delima srpskog slikarstva koji pritom opisuju najznačajnije istorijske događaje duboko urezane u naše kolektivno sećanje. Pa zar to nije vaša lična politička igra?

To ima veze ne samo sa sećanjem, već i sa značenjem i mitologijom. Ne znam, ja sam više smatrao da čovek treba da ima u pameti šta se zbivalo. Nažalost, sve se ponovilo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net