fotografije: dalibor danilović

Intervju – Tatjana Mandić Rigonat, rediteljka >

U svetu otrova i šlagera

"Ovo vreme osećam kao vreme društvene, političke paranoje, totalitarizma medija, vratolomnih spinova, a od toga i razum i nervi posustaju"

Za "novogodišnji" razgovor sa rediteljkom Tatjanom Mandić Rigonat povoda je bilo napretek. Pođimo samo od inicijative "Nije umetnički ćutati", solidarne i nepokolebljive pobune dramskih umetnika Narodnog pozorišta, usled koje je smenjen upravnik Dejan Savić. Povod je i smena direktora Drame, dramaturga Željka Hubača. Povod je premijera Balkanskog špijuna i novo, posve ovovremeno čitanje i umetnički postupak rediteljke.

Razgovor za "Vreme" vođen je neposredno pre nego što će Tatjana Mandić Rigonat otputovati u Niš, gde radi na novoj predstavi Putujuće pozorište Šopalović. Međutim, zbog "vrućih" informacija koje su se tokom nedelje gotovo prestizale, ovaj razgovor je trajao skoro do same predaje teksta u štampu.

"VREME": Nova direktorka Drame, kako su u momentu kad razgovaramo najavili neki mediji, biće mlada dramska spisateljica Tanja Šljivar. Da li ste zadovoljni tim izborom?

TATJANA MANDIĆ RIGONAT: Nisam. Ali ne zato što Tanja Šljivar nije dobar pisac. Ne. Ona je dobar pisac i njena umetnička biografija nije pod znakom pitanja. I ne zato što je mlada pa da zbog toga nemam poverenje. Naprotiv. Spolja je sve u redu. I njen izbor je na liniji modernosti, nije umetnički retrogradan. Imamo žensko trojstvo sad u pozorištu: v.d. upravnicu, predsednicu Upravnog odbora, direktorku Drame. To baš dobro feministički zvuči. Ali kontekst izbora je bitan i to je ono što baca senku. Pravično je bilo zaposliti Tanju Šljivar kao dramaturškinju u Narodnom, a vratiti Hubača, zbog čije smene je i došlo do pobune, da do okončanja konkursa za izbor novog upravnika sprovede repertoar koji je osmislio za sezonu. Ovim izborom Hubač je dvostruko smenjen, faktički od Dejana Savića prvi put i simbolički od Ivane Vujić, drugi put. Poruka ovog izbora je jasna. Umetnici, skresaćemo vam krila, mnogo ste poleteli. Ne možete dobiti sve što ste tražili. Kakva bi to poruka bila za druge koji bi se pobunili? Ovo što govorim moj je lični stav.

Priča o "Nije umetnički ćutati" nije završena?

Nije. A i zašto bi? Za mene je "Nije umetnički ćutati" stanje budnosti, zahtev za dostojanstvom i najvišim kriterijumima u našoj umetnosti. To je htenje da o sudbini pozorišta odlučujemo mi koji stvaramo predstave. Meritokratski stav. Za mene je to način postupanja, kao neko seme koje treba da se razvija i u budućnosti. Plemenita pobuna. Jedno veliko Ne za sve loše, a veliko Da za pozitivne promene. Danas je popularno reći sve je politika. Ne. Ceo svet je pozornica. I na toj pozornici vidi se život i u političkim i umetničkim dimenzijama.

Nova upravnica Narodnog pozorišta Ivana Vujić sada je na toj pozornici, izložena pogledima i iz umetničkih i političkih krugova. Imate li poverenja u nju kao novog rukovodioca?

Imponuje što je umetnica na čelu Narodnog pozorišta, druga u 150 godina dugoj istoriji kuće. Ivana je rediteljka čiji rad i estetiku poznajemo. Dobrodošla je. Samo od nje zavisi nastavak priče o poverenju. Mislim da je potpuno jasno da je smena Dejana Savića kraj jedne vrste postupanja unutar kuće i da slične priče nisu više moguće. Naravno, mi ne znamo kako tako važnu instituciju kulture vide u budućnosti oni koji kreiraju kulturnu politiku, ali bilo kakva buduća priča o Narodnom pozorištu neće biti moguća bez stava onih koji u njoj stvaraju. Rasprava o novim modelima u pozorištu neće biti prepuštena nikome uz blagoslov ćutanja umetnika Narodnog pozorišta.

A očekivanja?

Ivana Vujić ima šansu da postavi pozorište na zdrave noge. Ono što nas je razočaralo, a što nema veze sa njom, to je da u novopostavljenom Upravnom odboru Narodnog pozorišta nema nijednog dramskog umetnika. UO nema nijednog glumca, dramaturga ili reditelja, ukratko, dramski temeljno pismene osobe, ali su zato u njemu dvoje vrhunskih baletskih umetnika, što je dobro za budućnost Baleta. Ali, zašto ozbiljne ličnosti iz sveta drame nema, pitanje je za Ministarstvo kulture.

Pobuna dramskog ansambla kroz "Nije umetnički ćutati" praktično je smenila upravnika Savića. Zbog čega je, po vama, taj zahtev ipak prihvaćen?

Iz više razloga, naravno. Istrajavanje u dokazivanju istine, rešenost da štrajkujemo, posle štrajka upozorenja način na koji smo se obratili javnosti, našoj publici, a koji je bio kontrast u odnosu na to kako se Dejan Savić ponašao i šta je govorio i radio. Služili smo se argumentima, a ne lažima. Mediji su bili bitni, i to što je premijerka prepoznala važnost onoga što se dešava u Narodnom. A bili smo izloženi žestokom konfabuliranju. Da ilustrujem:

Činjenica je da se Ana Karenjina bacila pod voz – tako je napisao Lav Tolstoj – i svako ko bi u nadahnutoj analizi romana Ana Karenjina tvrdio da je ona igrala balet na šinama pa se okliznula, našao bi se u zoni sumraka konfabulacije i izneveravanja datosti romana. Upravo to se događalo na terenu tumačenja pobune u Narodnom pozorištu, koje su zaobilazile činjenice, argumente umetnika i saradnika Drame. Zajedničko svim tim konfabulacijama bilo je učitavanje politikantstva, u njima smo bili manekeni opasnih namera tajanstvenih sila: opozicionih i komesarskih fantoma prošlosti. A svakom čoveku koji bi prošao pored NP bile su "jasne" one skele. Spolja je bilo vidljivo da nešto nije u redu, da se tako ne slavi jubilej 150 godina postojanja Narodnog pozorišta. Za moj ukus dugo je trajala ta diplomatija oko njegove smene na relaciji Ministarstvo kulture – kabinet premijerke. Kao i odmeravanje uticaja nezvaničnih centara moći u našem današnjem kulturnom životu, od kreativnih industrija do poslastičarnice bivšeg ministra.

Kada govorimo o "Nije umetnički ćutati", šta je vas lično pokrenulo i navelo na beskompromisan stav?

Probudiš se jednog jutra, a to je jutro 15. oktobra. Čuješ da je Dejan Savić smenio Željka Hubača, i kažeš: E, pa ne može to baš tako. To je impuls, nagon, nešto elementarno, potreba za istinom i pravdom, za onim da dobro pobedi zlo. Biti pobunjeni umetnik za mene je nešto najprirodnije na svetu. I, naravno, ne samo za mene. Ako na repertoaru NP imam pet predstava, nastalih u vreme različitih uprava, ja sigurno nisam nezadovoljna mogućnošću da radim. Ali jesam bila nezadovoljna rasulom u kući, time što scena i probna sala nisu centar svemira u tom pozorištu, što je narušena normalnost rada, što su zapošljavani ljudi po principu "piši ujka Vaso", a za jednu Hanu Selimović nije bilo mesta. I ne samo za nju. Naša priča je bila nadlična priča. Drama NP je od 2008. do 2014. promenila petoro direktora. To je fatalno za jedan sektor, to je kao klizište. Ode jedan, dođe drugi, uvek po ćudi nekog upravnika, to jednostavno nije normalno.

Sve do smene Hubača, koji i dalje ostaje smenjeni direktor Drame, kao i mnogi pre njega. Zašto je baš njegova smena toliko uznemirila?

Željko Hubač je jedan od nas, on je dramaturg pozorišta koji je četiri godine uspešno vodio Dramu. Željko je počeo svoju priču sa Rodoljupcima Andraša Urbana, a završio s Balkanskim špijunom. Možda se nekome nije dopala savremenost repertoara, možda neko želi Narodno pozorište kao groblje estetika, možda bi neko voleo da to bude jedno mrtvo mesto. Dejan Savić je smenu Hubača obrazložio potrebom za promenom vizure repertoara. Baš tako. I to je bio okidač. Dakle, naš zahtev je bio umetnički zahtev. Taman da smo imali i najnovije pločice u toaletima, da je sve bilo čisto, umiveno i hoblovano, da su svi kostimi mirisali, da su nam sve scenografije divne a ne razlupane, da smo ćutali, posmatrali kako se sve obesmišljava i razgrađuje, da se nismo pobunili, mi bismo bili jako mali i sitni. Postupili smo kao Filip, glumac iz Simovićevih Šopalovića, koji kaže: "Ja u tu stvarnost ne mogu da uđem i da u njoj učestvujem sam. Ja u nju mogu da uđem jedino sa celom svojom umetnošću kojoj pripadam." E tako smo mi ušli u pobunu.

U toj pobuni bili smo istiniti, dostojanstveni, razumni i istrajni. Zahvaljujući nekim medijima koji su nas stalno pratili, koji nas nisu ispustili kao neku zastarelu vest, objašnjavali smo i objašnjavali šta je suština naše pobune. Bila je to sinergija u istini koja je postojala između "Nije umetnički ćutati" i nekih medija. Ne svih, ali ipak većine medija, što je mene uverilo u jednu stvar: ako nešto govoriš jasno, činjenično, razgovetno, nema razloga da to bude izvitopereno, osim ako sam medij nije izvitoperen, pa će ionako sve da okrene naglavačke. Bilo je fascinantno kako su novinari koji prate pozorište pratili našu priču, kao i to kako je Dejan Savić pokušavao i po kojoj matrici da je izokrene.

Temu medija, doduše posmatranu u drugoj dimenziji, kroz sveprisutnost i razoran uticaj, razvijate u Balkanskom špijunu. Kada i kako vam se rodila ideja da ovaj proslavljeni klasik transponujete u savremeni kontekst?

Još dok sam radila Gospođu ministarku, na probama sam govorila da su neki likovi Nušića i Kovačevića narasli do džinovskih razmera, osvojili naš javni prostor, da nam kroje stvarnost po svojoj meri, da se oni nama smeju, da nisu bezazleni već opasni, i da ih se plašim. Nisam tada imala ni jasan koncept, a ni onaj pravi dubinski poriv da režiram Špijuna, već više maglovitu želju. Te 2013. sam bila opsednuta temom vlastohleplja i ideološke travestije. Posmatrala sam šta sve ljudi rade na političkoj sceni zarad osvajanja vlasti i to me je inspirisalo da postavim Ministarku. Jer sve što radim u pozorištu moja je ispovest i rasprava s vremenom u kome živim. Problem koji traži scenski život, konflikt koji traga za razrešenjem. Ali godine koje su usledile dovele su me do istinske potrebe da o patologiji vremena govorim kroz Špijuna.

Kako biste odredili ovu sada patologiju?

Ovo vreme osećam kao vreme društvene, političke paranoje, koja se smišljeno stvara i projektuje putem medijske propagande, osećam taj totalitarizam medija u proizvodnji neprijatelja po dnevnoj potrebi, proizvodnji straha, zavera i prevara, u vratolomnim spinovima, a od toga i razum i nervi posustaju. I mene je zanimalo šta se dešava s jednim poštenim čovekom, dobrim ocem, dobrim suprugom, kakav je Ilija Čvorović kada poveruje u samo jedan delić toga što pljušti iz medija, a što kao otrov pada na ranu koju u sebi nosi, a to je rana poniženosti životom. U nekoliko godina stigli smo od Ministarke do gušenja u nezdravoj atmosferi progona neistomišljenika, od Živke ministarke, ujka Vase, Pere pisara, do mračnog sveta Balkanskog špijuna. Do toga da živimo rečenice koje Ilija Čvorović izgovara: Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste. Na koga sumnjaš? Jesu pitali za mene? Na spisku vas je 128...

Hrabro ste pristupili novom čitanju jednog od najtežih dramskih zadataka?

Izvorna drama je napisana 1983. i disala je punim plućima u kontekstu ondašnjeg vremena, pa zašto bih ja zajedno sa celom ekipom predstave odustala od tih punih pluća danas? Osim toga, film Balkanski špijun ima nivo mita, i moj rad na toj drami bio je kao kada su grčki tragičari obrađivali određeni grčki mit.

U čemu leži suština njenog osavremenjivanja?

Osnova osavremenjivanja je u kreiranju konteksta, stvarnosnog okvira unutar kojeg likovi dejstvuju. U Kovačevićevoj drami postoji glas iz radija, koji se čuje na nekoliko mesta. Jer Danica, žena Ilije Čvorovića, stalno sluša radio, a sluša i Ilija, i to su vesti iz onog vremena, prilično birokratske, kakvo je onda i bilo izveštavanje. A posle tih vesti sledi muzički blok: pesme naše mladosti. Meni su to bila prva vrata kroz koja sam mogla duboko da uđem u našu savremenost. Promenila sam vesti. Te vesti nisam izmišljala. Ne. Sav materijal sam uzela iz naših medija, prateći ih oko godinu dana. Čitajući tabloide, govore predsednika, sulude vesti o klimatskim promenama, da će Slovenija i Hrvatska biti potopljene i da će nestati 2035, a da će Srbija dobiti Panonsko more... Tekstove o delovanju stranih obaveštajnih službi, o ugroženosti Srbije, domaćim neprijateljima. A i taj glas iz nekadašnjeg radija u predstavi je glumica koja zajedno sa bendom truje i nas publiku i Čvoroviće, pa kad nas zaspe otrovom, peva nam pesme večne mladosti. E to je bitno. Taj spoj otrova i šlagera.

Zaista mislim da danas živimo u medijskoj kapsuli. Osamdesetih nismo imali medijsko telo i mrežu po kojoj bauljamo i koja nas sluđuje. Bila je jedna partija, jedan dnevnik, a ostalo su bili vicevi i priče u kafanama. Današnje vreme je mnogo složenije, pa je Balkanski špijun u ovom vremenu opasniji po meni nego kada ga je Kovačević napisao. Vreme od 1983. pa do danas dalo je nove slojeve drami, nove mogućnosti čitanja, nove boje, a svevremena je ostala osnovna tema.

Kovačevićev i vaš Ilija Čvorović, u čemu su isti, a u čemu različiti?

Drugi nivo osavremenjivanja komada išao je kroz tretman likova, njihovih biografija. Dakle, za razliku od prethodnog Čvorovića koji je gajio Staljinov kult ličnosti, i zbog toga robijao, ovaj Ilija nema kult ličnosti, niti svoju stranku. Nisam htela da ga odredim kao glasača Aleksandra Vučića i SNS-a, jer to određenje ne bi bilo tačno. U originalnoj drami, Čvorovića pisac određuje kao vlasnika ideje o slobodnom čoveku i zemlji. Čvorović mrzi kapitaliste, imperijaliste, on ne radi ništa za pare, za stranku, već iz ubeđenja da radi nešto dobro za svoju ugroženu zemlju. Kao neki ovdašnji Đango, on izlazi na dvoboj sa svim nepravdama i nesrećama za koje okrivljuje strane plaćenike i domaće izdajnike oličene u Podstanaru. Zanimala me je logika društvenog paranoika, kako se to postaje, zašto, kuda to vodi... Ilija kao običan čovek je prezupčio s onu stranu uma i razuma, i počinje da proganja podstanara posle jednog poziva iz MUP-a. Koja je to atmosfera u kojoj se čovek toliko plaši da će završiti na naslovnim stranama, da će biti označen kao neprijatelj države, i koja je to akumulacija nesreće u tom čoveku koja će ga dovesti u situaciju da proganja i mrzi.

Postoje i promene u tekstu. Tamo gde je Staljin kod Duška Kovačevića, kod mene je zemlja. Ilija Čvorović je moj vršnjak, nekada je voleo svoju veliku zemlju Jugoslaviju, i nije mu bilo bitno ko je Hrvat, ko Slovenac, ko Bosanac. Kao što je voleo Jugoslaviju, i, kako kaže: "kao što neko voli dete, neko Boga", tako sad voli i Srbiju kao što voli svoju ćerku jedinicu. I sada je u potpunoj paranoji da će i ona da mu se rasparča. On se identifikovao sa ulogom žrtve, a ta žrtva u njegovoj glavi je njegova zemlja.

I kroz ostale likove personifikovali ste čitave skupove društvenih fenomena?

Mlad, obrazovan podstanar koji se vratio u Srbiju s idejom da započne nešto kreativno i dobro u njoj, u stvari nosi temu suvišnog čoveka, nekog ko je nepotreban ovde i sada. Sumnjiv je što je otišao pre bombardovanja, sumnjiv što se vraća, što ima novac, a Ilija je ubeđen da je veliki novac nemoguće zaraditi poštenim radom, to govori mu iskustvo života u Srbiji. Veliki prostor dala sam Ilijinoj ženi, Danici racionalnoj osobi preko čijeg lika gledamo kako Ilijina velika iluzija o neprijatelju, ugroženosti, počinje da osvaja psihu te žene, kako ona postaje drugi Ilija. Ludilo je ušlo u tu kuću, u tu porodicu, i krenulo da je razara. Ono što je pisac nekad pisao kao metaforu, za mene je to danas surovi realizam na nivou priče. I ta drama je za mene tragedija. U toj priči svi su oštećeni. Životom se plaćaju iluzije i projekcije. Najviše me je zanimalo kako scenski uverljivo da pokrenem i zavrtim taj mehanizam paranoje.

Da li je vašu predstavu gledao i Dušan Kovačević?

Gledao je na generalnoj probi i na premijeri. Rekao je da ne zna gde on završava a gde počinjemo mi. I da bi potpisao svaku reč koja je izgovorena u predstavi. Kako smo menjali tekst, bilo nam je svima naravno važno kako će pisac reagovati i na te izmene u tekstu i na predstavu u celini. Velika je to drama, antologijska, klizav teren. A njenu veličinu i dubinu potvrđuje mogućnost različitih čitanja u različitim vremenima. Njena savremenost je potresna, ne samo u lokalnim dimenzijama. Mogu da je zamislim kako savršeno funkcioniše u Londonu, Berlinu, Njujorku...

Kako vi tumačite odnos etike i estetike u jednom pozorišnom delu, i sâm angažman umetnika?

Etika i estetika su neodvojivi u umetničkom delu. A pojam angažmana umetnika je kompleksan. Moj građanski angažman kao umetnika podrazumeva odgovornost prema prostoru koji dobijam u medijima, da pričam o onome što radim ili onome što mislim na razne teme. Da budem istinita ili lažna. Umetnik ima tu odgovornost i zbog prostora koji dobija, za razliku od drugih ljudi i profesija zapostavljenih u medijima. Bez obzira što danas to biva zagušeno u mnoštvu ničega, pa upadamo u dilemu koliko javna reč uopšte vredi. A neke umetnike baš košta to što govore.

Što se samog dela tiče, ono je angažovano ukoliko je umetnost, ukoliko ne potvrđuje stereotipe, ukoliko nije jednodimenzionalno, ukoliko dođe do neke umetničke istine, bez obzira na to da li je tema odnos majke i ćerke, ili odnos pojedinca i sistema, kad otvara tabue. Nije samo angažman govoriti o dobru i zlu, vlasti, nego i stvoriti jednu nepatvorenu lepotu. Lepota umetničkog dela je subverzivna. Lepota je subverzivna, a ne parola. Umetnost je dodatak ovom svetu, nije prost komentar života. To nije kopija vremena ni ilustracija, to je nešto što mi dodajemo ovom svetu u određenom obliku.

Vaš angažman potvrđen je i u "Nije umetnički ćutati". Ipak, na kraju je ostalo malo nejasno, ko se sve pridružio toj inicijativi, da li su je podržali i Opera i Balet?

"Nije umetnički ćutati" je stav – ne očekuj od drugog da ti reši problem dok ti ćutiš. To je potreba da braniš elementarne čestice svoje profesije, život u pozorištu, od nesavesnosti, bahatosti, neznanja, arogancije prostakluka, nedostojnosti, nerada... "Nije umetnički ćutati" je inicijativa umetnika i saradnika Drame Narodnog pozorišta. Nikada nam zvanično nije pristupila ni Opera ni Balet. Zašto? Pitajte njih. Drama NP pokriva dve trećine repertoara. I najuspešniji je sektor, sa osvojenih 110 nagrada u periodu v.d. direktora Hubača. Svakog meseca, Drama odigra do 50 predstava, a istovremeno je po broju zaposlenih najmanji umetnički sektor. Nosioci repertoara su se pobunili. I saradnici Drame. Nismo mislili da je za naš protest brojnost presudna, već ko su ljudi, umetnici koji govore.

Kako gledate na učešće umetnika, pre svega glumaca u građanskim protestima? Glumci su bili najavljeni i kao predvodnici prve protestne šetnje.

Ovo je trenutak u kome naša opoziciona scena vapi za ljudima koji imaju integritet. Niko na političkoj sceni u ovom trenutku nema biografiju i ugled koji mogu da se mere sa integritetom jednog vrhunskog umetnika koji ima i građansku hrabrost. Međutim, sa tim integritetom političari ne znaju šta da rade. I to je ta priča o Mirjani Karanović. Nekome njeni stavovi mogu da se sviđaju ili ne, ali ne mogu da se ospore njen slobodarski duh, ličnost, hrabrost. I kome to smeta, ne treba ni da šeta.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net