<< VESTI | | 21.12.2018 12:16


Autor

komentar dana >

Krv, meso i bronza

Nedavno je u Novom Sadu otkriven spomenik kralju Petru I, kao svojevrsni "poklon" neoradikalske uprave Novosađanima (bolje valjda nismo ni zaslužili, posle svega). Dok su se još zvali radikali, isto su tako "poklonili" gradu Jašu Tomića, na šta je svaki lepo vaspitani Novosađanin rekao: "Hvala, niste trebali". Svečanom otkrivanju spomenika kralju u ono vreme susedne Srbije prisustvovalo je "više stotina hiljada Novosađana", kako je lepo rečeno na jednoj režimskoj televiziji, mada Novosađana i Novosađanki ukupno nema "više stotina hiljada" čak ni kad im pridružite sve koji leže po novosadskim grobljima, sve odseljene i raseljene, i sve koji će se u njemu tek roditi u dogledno vreme. Ali, kamo sreće da je to jedina ironična bizarnost ovog slučaja. Ima nečega neodoljivo idiotskog u tome da nikome nije upalo u oči da se spomenik jednom monarhu postavlja na Trgu Republike. Isto kao što ima nekog šarmantnog kretenizma u naslovu kojim su lokalne novine propratile otkrivanje spomenika: "Kralj Petar se vratio kući". Naime, Petar I Karađorđević nikada u životu nije ni kročio u Novi Sad.

Teki neki dan kasnije, u Zagrebu je otkriven spomenik Franji Tuđmanu, "prvom hrvatskom predsjedniku". Skalamerija je visoka nekih četiri metra, njen autor je dokazani proizvođač takve bižuterije Kuzma Kovačić, a otvaranju su nazočili svi uobičajeni sumnjivci, ponosni obožavaoci lika i nastavljači dela Generalisimusovog. A "na marginama skupa" i poneki prosvjednik, koji je popio uvrede ili batine. Jednom su posle čak u Splitu verni domoljubi izbušili gume automobila.

Ima li i tu neke ironije i lakog, vedrog kretenizma? Eh, naravno, recimo u tome da je inicijator ospomeničenja zagrebački gradonačelnik Milan Bandić, čovek politički ponikao u SDP-u, dakle u opoziciji Tuđmanu i njegovoj "stranci opasnih namjera". A još više, rekao bih, u tome da će skalamerija stajati takoreći pored velelepne Nacionalne i sveučilišne knjižnice, poslednjeg velikog prosvetiteljskog projekta iz vremena socijalizma. A možda i tu ima neke skrivene ironije, suptilne opomene i pouke? Recimo, ovakve: ako narod ne čita knjige, ili čita loše knjige, zasluženo će dobiti Ovo – prvo u krvi i mesu, posle i u bronzi.

A ovih je dana, evo, i u Podgorici, koja se skoro pola veka zvala Titograd, svečano otkriven spomenik Josipu Brozu Titu kao, kako kažu iz tamošnje gradske i državne vlasti, zalog i znamen trajnog crnogorskog antifašističkog opredeljenja. Šta je u simboličkom smislu zajedničko podgoričkom spomeniku s onim novosadskim i zagrebačkim? Recimo, neka vrsta retromanije, pasatizma, idejne i političke sterilnosti koja pokazuje nedostatak nove i drukčije pameti, onakve kakvu traži XXI vek. Kao da im je svima Skoplje iz dekadentne vladavine Nikole Gruevskog uzor i model?

A opet, ima tu i nešto što se razlikuje. Istina je, nećeš s Titom daleko odmaći u sadašnjem vremenu. Ali nećeš, doduše, ni zabasati nazad u tribalno varvarstvo, i to je ono što čini možda jedinu, ali nimalo sporednu razliku. I kad se pitate u čemu je misterija tako dugog opstanka crnogorske vlasti i to bez velikih i dramatičnih lomova usred jednog inače duboko podeljenog društva, možda nije zgoreg da promislite kome i čemu dižu spomenike. U tom i samo u tom smislu, nije svejedno koga će ubuduće svojim probavnim počastima darivati golubovi naših gradova.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net