Televizija – Jutro će promeniti sve >

Generacijsko hvatanje korena

Možda su preterana poređenja ove serije sa "Grlom u jagode", ali ta paralela se ipak nije pojavila niotkuda, i svakako nešto govori o njenom profilu, ako ne i dometu

Uvodna špica svake od trideset i devet epizoda serije Jutro će promeniti sve u produkciji RTS a sastoji se od dinamično ukomponovanih prizora iz savremenog Beograda: sivog i derutnog, što od svojih hroničnih bolesti koje su bile tu i mnogo pre nego što su se autori serije rodili, što od savremenih, akutnih zapaljenja raznih vrsta, uključujući i proseve opake bolesti koja se smestila tik uz Savu, i raste li raste, ali istovremeno i vibrantnog, gotovo šarmantnog, ili bar obećavajućeg, na neki raskantan način. Gle, tipfeler: hteo sam da napišem "riskantan", ali ovako je zapravo tačnije: raskantan. Prepoznajete li taj Beograd u onom u kojem živite, ili u koji navraćate? Ako je odgovor pozitivan to je u redu, ako je negativan, opet je OK: nije ovo reportaža, nego igrana serija, sa svim što uz to ide. Nije ni Beograd iz vremena Grlom u jagode bio baš identičan onom kakvog se sećaju vršnjaci Ušketa i Rubiroze, a još manje su to bili Beograđani. A opet, teško da će bilo šta bolje posvedočiti o tom vremenu na ovoj geografskoj širini od Karanovićeve i Grlićeve klasične serije.

Ups, tek smo na drugom pasusu, a Grlom u jagode je već tu?! Možemo dovođenje ovih dveju serija u vezu shvatiti i kao vešt (samo)reklamni spin RTS a, neki će svakako reći i da je to skrnavo (jer ono je bilo ihahaj, a ovo je tralala, etc., znate već tu vrstu argumentacije), ali gledajmo to čisto komparativno-fenomenološki, koliko se može.

Teško je zamisliti teži i izazovniji zadatak od snimanja serije o ljudima na pragu zrelosti koji traže svoje mesto pod škrtim suncem ove "post" i "neo" Srbije, zemlje kojoj se sve ružno i pogrešno već dogodilo u jednoj dugoj istorijskoj pomrčini, a da nijedno jutro nije promenilo ništa. Bilo je već takvih pokušaja, naročito nakon 2000, ali su se svi razbili o hridi, ne ostavivši dubljeg traga: neki jer prosto nisu bili dobri, drugi jer im nije ni bila data stvarna šansa, pošto je presuda stalno zasedajućeg čaršijskog tribunala bila da to, kume, ne može da bude dobro, jer se ovaj ili onaj Mika ili Laza "ne prepoznaju" dovoljno u likovima i situacijama – a kakva je to dobra domaća serija bez Mike i Laze u ogledalu? Naročito kad se u pakleni koktel još ubaci sastojak "generacijskog", a nema tog genija koji sebe ne smatra najovlašćenijim arbitrom elegancije i tumačem toga šta jeste a šta nije autentično i verodostojno generacijsko; e, samo da su njega uzeli za stručnog konsultanta, da im objasni neke stvari...

O Jagodama, kad se već nameće ta možda i nepotrebno opterećujuća paralela, još ovoliko. One su svojevrstan televizijski bildungsroman jednog naraštaja u jednom gradu, a kroz koji se zrcali epoha – u vreme snimanja serije i dalje postojeća, ali ipak već poluprošla, jer je serija locirana u prevratne, aktivističke i optimističke šezdesete, a snima se sredinom i lokalno i globalno olovnih sedamdesetih. Baneta i ekipu pratimo otprilike od njihove petnaeste do dvadeset i pete-šeste godine, do vremena kada će "postati ljudi". E, kakvi su to ljudi postali, o tome nam desetak godina kasnije sjajno svedoči film Jagode u grlu, apendiks i komentar nipošto inferioran samoj seriji, samo zagorčan talogom iskustva. Jedna godina – jedna epizoda, to nam danas deluje nekako "sporo", ali nije to estetski niti tehnološki problem, nego se radi o fundamentalnim razlikama u društvenoj dinamici: Bumbar i društvo su odrastali u epohi i kontekstu koje bismo, retrospektivno, označili "stabilnim", mada iz ovog vrednosno neutralnog termina možemo ići u dva sasvim različita pravca: "stabilnost" je mogla značiti ušuškano polublagostanje i socijalnu sigurnost, ali isto tako i potmulo frustrirajuću društvenu nepokretnost, žabokrečinu mekog totalitarizma u kojoj je najbolje i najudobnije poslušnim mediokritetima. Banetovo društvo će koketirati sa svakom zamislivom formom pobune, ali će se naposletku (o)lako konformirati i naći se u ćorsokaku o kojem se može snimiti samo onakav film kakav su Jagode u grlu, kao rezignirani epitaf za snove i iluzije.

Beogradski (a ne aleksandrijski, mada bi paralele bile zanimljive) kvartet glavnih junaka Jutra (autori Goran Stanković i Vladimir Tagić, ekipu scenarista predvode Maja Pelević, Dimitrije Kokanov i Milan Marković Matis) u startu je "stariji" od svojih slavnih televizijskih prethodnika iz sedamdesetih: oni su već tu negde oko tridesete, po kanonima "stabilnih" vremena već bi trebalo da su njihove egzistencije čvrsto i tvrdo ukorićene, ali one to bogme nisu, pa neka svako po volji i ličnim kulturno-ideološkim preferencama pronađe krivca za to: tranzicija i "neoliberalni kapitalizam" sa svojom nestalnošću, neizvesnošću, prekarnim poslovima i ostalim, turbulentnost postratnog i ne baš dubinski "evropeizovanog" društva, narcisoidno-solipsistička kultura življenja milenijalaca, ili već šta je kome drago i milozvučno. Filip, Anđela, Saša i Ljuba (Nikola Rakočević, Jovana Stojiljković, Isidora Simijonović, Andrija Kuzmanović) kvartet su starih drugara (OK, znam, Filip i Anđela su brat i sestra) koji pokušavaju, što bi rekao Harms, da "uhvate korena" u nedovoljno preglednoj džunglici na beogradskoj kaldrmi, "dinamičnoj" na način pauperizovanih periferijskih društava: igra se na sitno, presipa se iz polušupljeg u poluprazno, dobici su mali i kratkotrajni, ali ni gubici obično nisu baš impresivni, u bilo kojoj vrsti transakcija, uključujući i one emotivne: ljubavne, pa i prijateljske. Ili tako to bar na površini izgleda, jer se dubinske rane ližu kad te niko ne vidi.

Anđela je, na prvi pogled, "najutemeljenija", asistentkinja je na uglednom fakultetu, ima stabilnu vezu; osim što će iz te veze uteći kroz prozor u poslednji čas ili nešto kasnije, a naposletku će ostati i bez posla; obaška što će usput otkriti nešto što nije znala o sopstvenom seksualnom identitetu (gay momenat, obrađen s čestitom eksplicitnošću, ali suptilno, bez stereotipizovanja bilo koje vrste, uključujući i ona "pozitivna"); od one koja ima najviše gotovog, Anđela kroz seriju "deevoluira" do potpune veresije: na kraju, za nju kao da više nema mesta u tom gradu koji ova serija tako zavodljivo dobro fotografiše, transcendirajući ga u nešto što ili ne postoji, ili je bilo predobro sakriveno. Filip prolazi obrnut put: serija zapravo i počinje njegovim "čudnim", standardnim sredstvima nemotivisanim povratkom iz Amerike, kuda je otišao kao vrlo perspektivan IT stručnjak. Nešto ga je tamo, međutim, žuljalo, i eto njega nazad, na užasavanje njegovih dobronamerno ćiftinskih i standardno nesnosnih roditelja (Anita Mančić i Nebojša Dugalić); nije da nam je do kraja Filip objasnio u čemu je to bio njegov problem, ali dobra je stvar da smo posle nekog vremena za to ionako prestali da marimo. Ako je i mogao, zbog pomalo viseće temeljne postavke, da se zaglavi u nekom limbu i ostane ničim izazvan i nezaokružen, Filip je zahvaljujući odličnom Nikoli Rakočeviću ipak postao stabilan pogonski motor ove serije, mada sve vreme ostajući nekakav neodlučni, zbunjeni, "slabi" subjekt, neko koga ljudi i događaji više nose nego što on upravlja njima. Saša je city girl neodredivog žanra, svačija najbolja ortakinja ili erotska fascinacija, čestiti survivor koji zna, a i mi smo povremeno skloni da mu verujemo, da sigurno ima neke osobene kvalitete na kojima će u nekom trenutku čvršće zasnovati svoju egzistenciju, a u međuvremenu se, ono, traži i pokušava da ispliva iz emotivnih haosa raznih vrsta, koje nenamerno pravi svima oko sebe, sebi ponajviše. Ljuba je, dakako, ovovremeni Rubiroza, simpatični mutivoda, kompulsivni ženskaroš i univerzalni folirant, u "fundamentu" ipak stameno čestit, pa će njegovo hvatanje korena (opet upućujem na Harmsa, a ne na istovremenu RTS ovu seriju po romanu Dobrice Ć.!) biti osobito bolno, mada i isto tako zabavno.

Deset godina su se, rekoh, "tražili" protagonisti Jagoda, a u Jutru se sve (bar u prvoj sezoni) odvije za dva-tri godišnja doba; ovo ubrzanje jeste omen epohe, i ne bi moglo da bude drugačije, a da mu poverujemo. Šta nam, na kraju krajeva, Jutro će promeniti sve govori o nama i našim životima? To jest: (u)koliko uopšte ima takve namere? Serija zahvata i tretira taman onoliko omena vremena i mesta koliko je neophodno da zadovolji uzuse realističkog, do neke mere društveno kritičkog dramaturškog i televizijskog rada, začetog u popkulturnom andegraundu (otuda je odlični saundtrek serije toliko bitan i indikativan) a onda postepeno i bezbolno sidrenog u mejnstrim sa gornjih rubova javnotelevizijskog "prajm tajma". Istovremeno, ona nije "politička" ako pod tim podrazumevamo bilo kakav osvrt na aktuelne istorijske likove i odnose: jedini političar čije ime će uopšte biti izgovoreno je Čeda Jovanović, a i to samo zato što se nekada perspektivni reformator učmalog društva u međuvremenu, hm, više sveo na popkulturnu bizarnost: Saša će, naime, nevoljko uparađenom Filipu reći da "ima košulju kao Čeda Jovanović"... Ovaj aspekt – to jest, njegovo nepostojanje – pojačaće snagu primedbi da "ne znamo ko su ti ljudi", da "tako ne živi niko koga znam", što sve donekle može i da stoji, ali ne bih rekao da je po bilo čemu istaknuta osobenost ove serije. Ali, rekoh već, zapostavljeni Mika i Laza nedremano analiziraju i upoređuju...

Dvadesetak godina sam mlađi od likova iz Grlom u jagode, a dvadesetak godina stariji od ovih iz Jutra. Čini mi se da dovoljno razumem i jedne i druge, ali ne delim njihova formativna iskustva, bar ne ona ključna. Valjda su mi zato tako bliski i tako egzotični u isto vreme? Kako god bilo, čini mi se da tvorci Jutra mogu mirno da spavaju i spokojno da čekaju tzv. presudu vremena: ako ovo i nije Grlom u jagode za XXI vek, svakako nije ni neobično što se baš takvo poređenje nametnulo, i to je već dovoljno. A to što Jagode u grlu danas sustižu protagoniste mnogo brže nego u ono vreme, to nije njihova krivica, to je do vremena... Sve su to u osnovi dobri ljudi, pre ili kasnije će ipak uhvatiti korena. U drugoj sezoni, možda; u trećoj najkasnije.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net