foto: a11
MOJ DOM: Autorska fotografija deteta iz neformalnog kolektivnog centra Stara škola u Beogradu

Interno raseljena lica >

Zaboravljeni

Bez sveobuhvatne podrške države, život raseljenih sa Kosova i dalje će se odvijati na marginama društva. Najugroženiji među njima su bez krova nad glavom i bez osnovnih ljudskih prava – daleko od pogleda javnosti

Dvadeset godina nakon što su zbog ratnih sukoba izbegli sa Kosova i Metohije, ljudi sa statusom "interno raseljena lica" (IRL) i dalje u velikom broju nemaju rešeno stambeno pitanje, nemaju adekvatne prihode kojima bi to pitanje mogli sami da reše, a najugroženiji među njima i dalje se suočavaju sa problemima u ostvarivanju osnovnih ljudskih prava. Interno raseljena lica odnosno IRL porodice koje su u stanju potrebe, i kojima treba obezbediti stambeni prostor, čine više od trećine ukupno interno raseljenih. Međutim, za njih, kao i za najugroženije među njima, koje u najvećem broju čine Romi, Republika Srbija ni za dve decenije nije pronašla trajna rešenja. Prema podacima Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije, objavljenim u oktobru ove godine, u Srbiji živi 199.584 interno raseljenih lica, i procenjuje se da oko 68.514 njih odnosno 16.644 domaćinstva spadaju u kategoriju ugroženih koji i dalje imaju potrebe prouzrokovane raseljenjem. Generalno gledano, od ukupnog broja IRL manje od 10 odsto njih poseduje objekat u kome živi. Više od polovine su podstanari ili stanuju kod rođaka ili prijatelja. A od ukupnog broja IRL domaćinstava 5,1 odsto živi u prostoru koji nije namenjen za stanovanje.

Podaci o strukturi stanovništva izbeglog sa Kosova ukazuju i na visok stepen njihovog siromaštva, marginalizacije i obespravljenosti. S obzirom na obrazovanje, 14 odsto interno raseljenih nema završenu osnovnu školu. Skoro jedna trećina je bez ikakvog zaposlenja. Više od 73 odsto domaćinstava ima mesečna primanja manja od 300 evra, a prosečni mesečni prihod po domaćinstvu je 169 evra. Oko 15 odsto raseljenih sa KiM čine Romi sa prosečnim brojem članova domaćinstva 7,1. Oko 80 odsto IRL romskih domaćinstava ima prihode manje od 20.000 dinara mesečno, a više od 90 odsto IRL Roma živi u objektima koji nemaju elementarne uslove za život.

LJUDI IZ ČUKARIČKE ŠUME: Zatvaranjem kolektivnih centara najavljenom 2016. godine, država se preko Komesarijata za izbeglice i migracije obavezala da će pojedinci i porodice iz tih centara dobiti drugi, trajni smeštaj, kao i da će moći da konkurišu za socijalne stanove, seoska domaćinstva i pakete građevinskog materijala. Slika koja je tada formirana u javnosti da je zatvaranje kolektivnih centara znak da takvi smeštajni centri više i nisu potrebni, jer će država na konstruktivan i human način rešiti probleme najugroženijih raseljenih, u stvarnosti je drugačija. U nevladinoj organizaciji A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava, koja se u svom polju delovanja bavi i lokalnom integracijom najugroženijih interno raseljenih lica jačanjem zaštite njihovih ljudskih prava, pre svega prava na adekvatno stanovanje i prava na socijalnu zaštitu, napominju da je u Srbiji ostalo još mnogo neformalnih kolektivnih centara. U samo jednom od njih, sa kojim A11 upravo radi, poznatom pod nazivom Stara škola "Đorđe Krstić", koji se nalazi na Čukarici u Beogradu, uslovi za život opisuju se kao "jezivi". "To su interno raseljena lica", kažu u A11, "koja nikad nisu ušla u sistem zaštite, i tu žive nelegalno uz prećutni dogovor ili sa lokalnom samoupravom ili s Komesarijatom ili tome slično."

U Inicijativi ističu da na teritoriji Srbije još uvek postoji i jedan zvanični kolektivni centar, u Bujanovcu, u kome žive isključivo Romi. U tom, poslednjem kolektivnom centru ostalo je dvadesetak porodica koje su već dve decenije prepuštene same sebi, u zgradi koja se raspada, koja je opasna za život, koja prokišnjava, pri čemu čak nemaju ni pravo na socijalnu pomoć, navodno, upravo zato što žive u kolektivnom centru. "Centar za socijalni rad u Bujanovcu", kažu u A11, "odlučio je mimo zakona da svi ti Romi, budući da su korisnici kolektivnog centra pa time imaju narodnu kuhinju što se valjda smatra sasvim dovoljnim, nemaju pravo na socijalnu pomoć i to stanje traje već 20 godina. Iako ne postoji utemeljenje u zakonu po kome im Centar može odbiti socijalnu pomoć, ona se uredno odbija, i to najčešće usmenim putem."

Pored neformalnih kolektivnih centara, u Srbiji postoje i 584 neformalna naselja, bez infrastrukture i ispod svih standarda dostojanstvenog života, a među njima su u najtežoj situaciji upravo su naselja gde žive interno raseljena lica. Obilazeći ih ove godine u oko 25 gradova i opština, u A11 su locirali koncentracije najugroženijih raseljenih: u Vojvodini, Novom Sadu i Subotici, u Beogradu, Nišu, Bujanovcu, Vranju, Beloj Palanci, Kraljevu, Kragujevcu, Požarevcu, Kostolcu... Najveće naselje tog tipa, Veliki Rit, nalazi se u Novom Sadu i u njemu živi čak oko 3000 interno raseljenih od kojih su svi Romi. U Beogradu ima desetak većih naselja u kojima žive takođe IRL Romi. "Čukarička šuma" je karakterističan primer, a reč je o naselju u kome žive Romi izbegli sa Kosova 1999. godine, koji su se i bukvalno sklonili u šumu, u kojoj već dugo žive, do danas ne dobivši nikakvu vrstu državne podrške.

Evidencija o najugroženijim interno raseljenim licima se ne vodi, pa iako u Srbiji postoje određeni podaci i posebni izveštaji, u A11 kažu da oni nisu dovoljni i da su nastali uglavnom u okviru programa i aktivnosti koje samostalno sprovodi ili podržava Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR). Pored evidencije, i podaci o problemima u ostvarivanju prava IRL (prava na stanovanje, zdravstvenu zaštitu, školovanje itd.) trebalo bi da budu predstavljeni u redovnim godišnjim izveštajima zaštitnika građana i poverenice za zaštitu ravnopravnosti. Međutim, u izveštaju zaštitnika građana za 2017. navedeno je samo da je uprkos preporukama te institucije sa ciljem preduzimanja mera i zbrinjavanja IRL Roma koji žive u neformalnim naseljima bez ikakve infrastrukture, njihov položaj i dalje izrazito nepovoljan. Poseban godišnji izveštaj poverenice za zaštitu ravnopravnosti ne govori ništa o specifičnostima položaja IRL, uz navod da je u toku 2017. podneta jedna pritužba tom organu. Upravo zbog evidencionih nedostataka, kao i oskudnog broja pritužbi koje interno raseljena lica podnose nezavisnim organima, u Inicijativi ističu da je neophodno da se uspostavi napredniji sistem prikupljanja podataka o IRL, takođe da nacionalne institucije za ljudska prava prate i izveštavaju o njihovom položaju, kao i da se izradi i objavi izveštaj o sprovođenju Nacionalne strategije o izbeglicama i interno raseljenim licima.

REŠENJA NE VAŽE ZA SVE: S obzirom na pomenuta tri rešenja koja je država ponudila u cilju smanjenja stambenih potreba IRL, a to su izgradnja socijalnih stanova, dodela građevinskog materijala i otkup seoskih domaćinstava, problem je u tome što su ona praktično prepisana iz programa namenjenog izbeglicama (iz Bosne i Hrvatske), pa kao takva ne odgovaraju u potpunosti potrebama i mogućnostima interno raseljenih lica, a posebno ne interno raseljenih Roma, smatraju u Inicijativi A11. Izgradnja socijalnih stanova je za državu svakako skup poduhvat, a da bi se u što kraćem vremenu i u značajnoj meri zadovoljile tako velike potrebe ugroženih to bi moralo da podrazumeva znatno obimniju stanogradnju nego što je postojeća. Druga mera, dodela građevinskog materijala, namenjena je samo onima koji su već vlasnici građevinskog zemljišta i koji su započeli gradnju svojih kuća, što je u najvećem broju slučajeva neprimenjivo na Rome. Zato je u rešenju njihovog stambenog pitanja glavni fokus na pomoći u otkupu seoskih domaćinstava, pri čemu se od početka nije vodilo računa o tome da su Romi koji su izbegli sa Kosova prethodno uglavnom živeli u urbanim sredinama, da su se i ovde većinom doselili u urbane sredine, niti o tome da i samo ruralno stanovništvo, pogotovo ono najsiromašnije, u sve većem broju napušta sela. Prilikom kupovine takvih kuća predviđen je i ugovor po kome se one ne smeju otuđiti u narednih pet godina. Najugroženiji IRL Romi i oni koji nisu uspeli da se snađu u seoskim sredinama zato su posle isteka ugovora, kuće ipak prodavali i vraćali se nazad u gradove, ponovo u neformalna naselja.

Princip participacije, kao jedan od osnovnih demokratskih principa, ugrađen je u Vodeće principe UN o internom raseljavanju, dokument koji daje opštu osnovu za zaštitu prava i pomoć interno raseljenim licima. Zbog toga je uključivanje interno raseljenih lica u planiranje i sprovođenje rešenja koja im se nude, jedna od osnovnih preporuka Inicijative A11. Uz to, istovremeno, i obezbeđivanje jednakih uslova i pravičnog tretmana za sva interno raseljena lica, radi sprečavanja diskriminacije, u postupcima dodeljivanja socijalnih stanova i pronalaženja trajnih stambenih rešenja.

A da sâmo obezbeđivanje stambenog prostora nije dovoljno za lokalnu integraciju interno raseljenih, pokazao je i slučaj izgradnje socijalnih stanova za IRL Rome u Požarevcu. Izgradnja tih stanova zapravo je trebalo da bude tek prvi korak u celokupnom rešavanju njihovog položaja, tačka od koje je trebalo krenuti ka daljoj integraciji. Međutim, od trenutka kada su zgrade bile tek izgrađene i "vrpca presečena", problem lokalne integracije IRL Roma prebačen je u nadležnost opštine a ona je izgleda na to istog momenta zaboravila. Tako se dogodilo da niko od novouseljenih Roma nije uspeo da dobije posao, niko nije dobio nikakvu podršku za dalje, čak ni pitanje školstva njihove dece nije rešavano, pa su dugovi stanara tek izgrađenog naselja počeli da rastu. Zauzvrat, njima je isključivana voda, struja, tokom vremena zgrade su propadale a opština nije htela dalje da ulaže u njih. Danas taj stambeni prostor izgleda sasvim neuslovno, ljudi u njemu žive bez struje i vode, čak nemaju više ni ugovore za te socijalne stanove. Primer iz Požarevca, kažu u Inicijativi A11, više nego jasno ukazuje i opominje na to da se interno raseljenim licima mora omogućiti da uz programe rešavanja stambenih pitanja moraju imati i neometan pristup ostalim ekonomskim i socijalnim pravima.

BEZ DOKUMENATA NEMA NI LEČENJA: Prema dostupnim analizama i vlastitom iskustvu u pružanju besplatne pravne pomoći, u A11 potvrđuju da se interno raseljena lica i dalje suočavaju sa mnogim problemima u pristupu pravima. Iako su u oblasti ostvarivanja statusnih prava napravljeni značajni pomaci, IRL se i dalje susreću sa problemima u vezi sa posedovanjem ličnih dokumenata i mogućnosti prijave prebivališta, što je opet neophodan preduslov za pristup drugim garantovanim pravima. Na primer, dostupnost većine usluga socijalne zaštite direktno je vezana za prebivalište i boravište što znači da osobama koje ne mogu da prijave prebivalište i boravište, usluge centara za socijalni rad bivaju dostupne samo u slučajevima kada je neophodna neodložna intervencija.

Dobar deo raseljenih, tvrde u Inicijativi, nije uopšte bio upisan u matične knjige ili su te matične knjige ostale na Kosovu i bile uništene tokom rata. Nemanjem dokumenata najviše su pogođeni IRL Romi iz neformalnih naselja, pa se dešava da zbog toga nemaju ni pravo na lečenje kao drugi. U praksi to izgleda, na primer, tako što se trudnicama koje dođu u bolnicu da se porode upućuju pretnje da neće moći da napuste porodilište ili iznesu bebu dok ne plate troškove porođaja. Tek kada se one obrate nevladinim organizacijama za pomoć i kada se bolnici objasni da je to što radi nezakonito postupanje, onda porodilje budu puštene. "To se dešava i dan-danas", kažu u A11. "Godinama, na primer, zemunska bolnica preti porodiljama da neće moći da iznesu decu iz porodilišta dok ne plate troškove porođaja. A kako ta žena da plati kada i sama dobija socijalnu pomoć, ako je uopšte i dobija."

Takođe, izmenama Zakona o porezima na imovinu 2014, sve izbeglice i interno raseljena lica dovedena su u situaciju da moraju da plaćaju porez na socijalne stanove. U celini, naglašavaju u A11, zakoni koji se donose, ili izmene zakona, poslednjih godina dodatno otežavaju položaj IRL, na primer, najavljene izmene Zakona o socijalnoj zaštiti, Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći ili podzakonski akti koji postoje u pristupu zdravstvenoj zaštiti. Jedino što je konkretno urađeno, kažu, jeste pitanje pravno nevidljivih Roma, onih koji nemaju dokumenta i nisu upisani u matične knjige. To pitanje je, smatraju u Inicijativi, manje-više razrešeno kroz izmene propisa i praksu koja je zaživela u poslednje dve-tri godine, mada i dalje postoje nedostaci u podzakonskim aktima koji majkama bez dokumenata onemogućavaju da upišu decu u matične knjige odmah po rođenju i da im odrede ime. Sa eventualnom socijalnom pomoći koja iznosi oko 9000 dinara po pojedincu, problemi IRL pre svega u vezi sa stanovanjem, a onda i pristupom ostalim pravima često se čine prevelikim.

Imajući u vidu navedene okolnosti, a naročito diskriminaciju posebno ugroženih i siromašnih, jasno je da do promene stanja u ovoj oblasti, smatraju u Inicijativi A11, ne može doći bez promena pristupa u rešavanju problema. U tom smislu, kako navode, neophodno je izraditi održivi program trajnog stambenog zbrinjavanja, ali koji će pored stanovanja neizostavno uključiti i pitanja lokalne integracije interno raseljenih lica. Jer bez takve sveobuhvatne podrške, život IRL i dalje će se odvijati na udaljenim marginama društva, a za najugroženije to često znači bez struje, vode i u neshvatljivom siromaštvu, ispod standarda osnovnih ljudskih prava – i daleko od pogleda javnosti. Sklonjeni u stranu i zaboravljeni, nerešeni problemi sa kojima se suočavaju građani Srbije izbegli sa Kosova, a naročito najsiromašniji među njima, dvadeset godina kasnije morali bi biti trn u svačijem oku, kao što bi morali postati i mnogo vidljiviji.


 

Slučaj jedne porodice

Zatvoren krug

Bežeći iz Prištine usled ratnih sukoba 1999, porodica o kojoj je ovde reč doselila se u Beograd, tačnije u jedno neformalno romsko naselje. Celo to naselje je kasnije, 2012. godine, iseljeno. U sklopu rešavanja njihovog alternativnog smeštaja, Komesarijat za izbeglice i migracije Srbije ponudio je ovoj porodici da je vrati nazad na Kosovo. Pristali su, ali su i vraćeni nazad sa pola puta, zato što nisu imali dokumenta. Po povratku u Beograd, uselili su se u drugo neformalno naselje u kome takođe žive interno raseljeni Romi. Sa pravilima tog naselja direktno su se upoznali kada im je izvesni "lokalni šerif" zatražio 200 evra kako ih ne bi prijavio opštini da su izgradili kuću bez dozvole. Nisu pristali da plate, posle čega su dobili rešenje po kome je trebalo da se ruši samo njihova kuća u čitavom naselju. Uz pomoć nevladine organizacije koja je u tom trenutku stala iza njih, odluka o rušenju bila je poništena. Potom je nesrećnim događajem u toj porodici poginulo dete, na pruzi, jer je naselje u kom su živeli blizu pruge i nebezbedno. Porodica se posle toga preselila u treće po redu neformalno romsko naselje u Beogradu. Kada su i odatle bili iseljeni, otišli su u Nemačku da traže azil. Vraćeni su iz Nemačke jer nisu ispunili uslove za azil, i sada se opet nalaze u neformalnom naselju u Beogradu, četvrtom po redu u poslednjih 20 godina. "Ta porodica je živela i živi u strašnim uslovima", kažu u Inicijativi A11, "i niko nije došao da proceni da li su oni ili ko je sve u potrebi za stambenim rešenjem i da preduzme nešto s obzirom na vrste rešenja koja postoje. Tako izgleda kada se vrtiš ukrug 20 godina, ali tako možeš da se vrtiš i narednih 20 godina ako se ne promeni pristup rešavanju problema IRL, a posebno unutar najugroženije grupe. To je polje gde očekujemo da država nešto promeni. Usled očekivanja da će se IRL vratiti na Kosovo, za šta se u anketama izjasnio izuzetno mali broj njih, neki i nisu uključivani u projekte. Pošto nisu svi interno raseljeni korisnici programa, oni koji su ostali van njega dodatno su marginalizovani i bukvalno ostavljeni da ‘vise’."


Objavljivanje ovog teksta podržao je UNHCR. Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju stavove A11 – Inicijative za ekonomska i socijalna prava, i ne odražavaju nužno i stavove UNHCR.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net