Pravda za Milijanu

Kako god okreneš, sudbina je nepravedna prema mnogima od nas. Život nas ne tretira podjednako, ni sumnjiva ljudska ni imaginarna nebeska pravda ne mere nas pravednim kriterijumima i ne daju nam jednake šanse, nego je sve lutrija: za iste zasluge nismo podjednako nagrađeni, za ista nepočinstva nismo podjednako kažnjeni. Evo, recimo, slučajeva Mile Štule i Milijane Baletić, tih – setiće se stariji od mladih – bizarnih negativnih vedeta režimske i ratnohuškačke televizijske propagande iz sumračnih i tutumračnih devedesetih godina. Ko god ih pamti, a da nije bio i ostao na mračnoj strani istorije, pamti ih isključivo kao personifikacije najstrašnije moguće zloupotrebe novinarstva u ime najnižih mogućih političkih ciljeva.

Šta je tu čudno? Ama, ništa. Ali, nešto razmišljam ovih dana: po čemu su Mila i Milijana, i druge, njima slične ženske i muške mile i milijane iz tih vremena, „gore“ od jedne Barbare sa nesrećnog, kidnapovanog, silovanog, ubijenog, flambiranog i potom zombiranog Studija B? Šta su to one činile što nije činila i ta devojka – naravno, u ponešto drukčijim istorijskim okolnostima? Baš ništa. Kako je moguće onda da niko Milu i Milijanu neće da gleda i sa neke druge strane, dakle i kao žrtve vremena i okolnosti i negativnih ljudskih strasti, dok je „dete“ (op. cit. A. Vučić) Barbara odmah dobilo taj kredit ili oprost? Šta se to u međuvremenu promenilo, ako nije – a nije – sama narav njihovog nepočinstva?

Promena je, braćo i sestre, samo jedna: u vreme Milino i u vreme Milijanino nisu postojale tzv. društvene mreže. Ako ćemo pravo, jedva da je bilo nekakvog interneta u povojima, a o forumima, kamoli o fejsbucima, tviterima i ostalim instagramima nije bilo ni maštanja. Samo zahvaljujući tome, Mila Š. i Milijana B. za svoja infamna propagandistička nedela i za svoje svesno služenje i potpomaganje društvenog zla (jer, bile su punoletne osobe i profesionalke, znale su ili su morale znati šta rade) jesu i kritikovane u profesionalnim medijima, ali nisu mogle da dobiju porcije besmislenih, banalnih i niskih ličnih uvreda na irelevantne teme, a od onog soja ljudi koji i kad podržavaju načelno dobre stvari ne mogu da to ne čine na način koji ih ogađuje i obesmišljava. A takvih je ljudi – kao što danas, u vreme „društvenih mreža“, empirijski potvrđeno znamo – ima više nego dovoljno, i to doslovno bilo kad i bilo gde, na svakoj zamislivoj strani društvenog spektra. Drugim rečima, niko se nije mogao javno (a mahom anonimno) iživljavati na Štuli ili Milijani naprosto zato što u ono tehnološki zaostalo i varvarsko vreme nije imao „platformu“ za to. Danas, u ovo napredno vreme, sasvim je drugačije, pa jedna, recimo, Barbara može da čita o sebi svakojake gadosti kojih su njene prethodnice i prethodnici bili pošteđeni. To je, s jedne strane, njen hendikep, ali to je samo prividno tako, jer se on ubrzo pretvara u bizarnu prednost: njeno svesno, namerno i ukalkulisano nepočinstvo protiv profesionalnih standarda ali i protiv elementarne građanske čestitosti i ljudskog poštenja gotovo da će pasti u zasenak isforsirane teme o uvredama koje su joj uputili kojekakvi bilmezi i sociopate sa „društvenih mreža“. Na taj način, Barbarino varvarstvo biva srećno (po nju i njene pokrovitelje) relativizovano, dve imaginarne „strane u sporu“ bivaju nekako manje-više izjednačene, po sistemu: „možda Barbara nije baš korektna novinarka, ali vidite li vi šta joj ovi uradiše!“

U vreme Štule i Milijane toga, rekoh, nije bilo, a da jeste, ko zna kako bismo ih se danas sećali? Reći ću vam kako: sećali bismo ih se mnogo mutnije i u osnovi pogrešnije nego što ih se ovako sećamo. Bez iskrivljavajućeg filtriranja njihovog lika i dela kroz sito „društvenih mreža“, sećamo ih se kao tačno ono što su bile – ni manje ni više od toga. Što je dobro za nas i našu svest o vremenima i ljudima, ali nikako nije dobro za njih. Barbare se tako nećemo moći sećati, na njenu sreću: Mark Cukerberg i ekipa su se pobrinuli da svakom idiotu i psihopati daju javni glas, zahvaljujući čemu više čak ni mnogi profesionalci ne shvataju da nije sve što osvane u nekoj vrsti javnog prostora uistinu relevantno i nešto prema čemu se moraš „određivati“ i stavljati to na drugu stranu kantara, sučelice novinarskim i drugim neoprostivim svinjarijama sa dalekosežnim društvenim posledicama. Zato je Barbara srećno dete nove epohe, a zlosrećna Milijana je, eto, malo poranila, pa je čoveku lepo bude žao zbog njenog malera.